Osnovni istorijski tipovi krivičnih postupaka u svom razvoju predstavljaju put od tretiranja krivičnog dela i postupka kao privatne stvari stranaka, do njihovog konstituisanja kao institucija javnog poretka. Istorijska podela obuhvata tri osnovna tipa: akuzatorski, inkvizitorski i mešoviti krivični postupak.

• Akuzatorski (optužni) postupak je tip postupka čiju suštinu čini čisti stranački sukob (dokazni dvoboj) koji se odvija pred sudom kao potpuno nepristrasnim subjektom. Sud u ovom modelu ne istražuje istinu samoinicijativno, već samo donosi odluku o tome koja je stranka (tužilac ili optuženi) iznela ubedljivije argumente i bila uspešnija u dokazivanju.
• Inkvizitorski (istražni) postupak je tip postupka u kojem se funkcije optužbe i suđenja spajaju u istom subjektu (sudu/inkvizitoru). Ovaj organ po službenoj dužnosti vodi postupak, prikuplja dokaze i istovremeno je dužan da vodi računa o odbrani okrivljenog.
• Mešoviti postupak je savremeni tip krivičnog postupka koji predstavlja kombinaciju prethodna dva modela. U njemu su inkvizitorski elementi (uz stroge garancije odbrane) zadržani uglavnom u fazi istrage, dok akuzatorski elementi dominiraju u fazi suđenja (glavnog pretresa).

Bitni elementi i uslovi

• Akuzatorski model:
  • Potpuna pasivnost suda u odnosu na dokazivanje (dokazna inicijativa suda je potpuno isključena).
  • Privatni karakter postupka – krivično delo se smatra privatnom stvari stranaka; čak i za najteža dela (poput ubistva) ne goni država, već oštećeni ili njegova porodica kroz formu „privatne tužbe“.
  • Neposrednost, usmenost i javnost kao osnovna procesna načela.
  • Slobodna ocena dokaza koja se sprovodi bez obaveze suda da detaljno obrazlaže svoje odluke.
• Inkvizitorski model:
  • Kumulacija procesnih funkcija – isti državni organ podiže optužbu, prikuplja dokaze i donosi presudu.
  • Načelo pismenosti – postupak se vodi pismenim putem, a usmenost je isključena.
  • Tajnost postupka – odsustvo javnosti u najvećem delu krivičnog postupka.
  • Formalna (zakonska) ocena dokaza – pravila o vrednosti svakog dokaza unapred su propisana zakonom, što eliminiše slobodnu sudijsku procenu.

Pravna priroda

• Podela na ove istorijske tipove je relativnog karaktera jer u istoriji retko postoji čista primena samo jednog modela, niti se može govoriti o njihovoj jednostavnoj hronološkoj smeni.
• Savremeni krivičnoprocesni sistemi (uključujući i krivični postupak Srbije) po svojoj pravnoj prirodi su mešovitog karaktera i predstavljaju sintezu ovih istorijskih elemenata prilagođenu savremenim standardima i garancijama pravičnog suđenja.

Dejstva i obaveze stranaka

• U akuzatorskom modelu: Teret dokazivanja je u potpunosti na strankama; ako tužilac ne dokaže optužbu ili optuženi pruži ubedljivije dokaze, sud presuđuje u korist uspešnijeg aktera. Sud nema pravo niti obavezu da sam prikuplja dokaze.
• U inkvizitorskom modelu: Sud ima obavezu da po službenoj dužnosti utvrđuje činjenice (istražuje) i samostalno prikuplja i teretne i olakšavajuće dokaze. Okrivljeni je pretežno objekat, a ne ravnopravan subjekat postupka.
• U mešovitom modelu (važeće pravo): Državni organi u istrazi imaju obavezu da obezbede stroge garancije za efikasno ostvarenje funkcije odbrane. Na glavnom pretresu, stranke imaju pravo da neposredno iznose dokaze pred sudom, dok sud zadržava kontrolnu i usmeravajuću ulogu.

Izuzeci i specifičnosti prestanka

• Čisti istorijski modeli su prestali da se primenjuju u kontinentalnoj Evropi nakon Francuske buržoaske revolucije.
• Izuzetak od nestanka: Elementi oba sistema nisu nestali, već su preraspodeljeni po fazama modernog postupka – istraga zadržava modifikovane inkvizitorske elemente, a suđenje akuzatorske.

Napomena (Ratio legis):

• Prelazak sa akuzatorskog na inkvizitorski sistem dogodio se u doba jakih država i apsolutnih monarhija jer je slobodna ocena dokaza u starom akuzatorskom sistemu prelazila u potpunu arbitrarnost i samovolju feudalnih sudija (koji nisu morali da obrazlažu presude). Inkvizitorski sistem i njegova formalna (zakonska) ocena dokaza uvedeni su sa namerom da se ta sudijska samovolja ograniči i veže za stroga zakonska pravila.
• Nastanak modernog mešovitog sistema omogućen je tek kada je društvo sazrelo da vrati načelo slobodne ocene dokaza, ali uz ključni osigurač: obavezu suda da uvek detaljno obrazloži svoju ocenu dokaza i donetu odluku.

Veliki pozitivnopravni krivičnoprocesni sistemi

Savremeni svet prepoznaje dva velika pozitivnopravna krivičnoprocesna sistema: kontinentalno-evropski i anglosaksonski (adverzijalni) krivičnoprocesni sistem. Izjednačavanje kontinentalno-evropskog sistema sa inkvizitorskim, a anglosaksonskog sa akuzatorskim modelom teorijski je netačno jer savremeni sistemi više ne postoje u svojim čistim istorijskim oblicima.

• Kontinentalno-evropski krivičnoprocesni sistem je mešoviti model u kojem su procesne funkcije strogo odvojene, ali sud zadržava izuzetno aktivnu dokaznu ulogu, dok se faza istrage sprovodi uz prisustvo inkvizitorskih elemenata prilagođenih garancijama odbrane.
• Anglosaksonski (adverzijalni) krivičnoprocesni sistem je model zasnovan na konceptu „dokaznog dvoboja“ ravnopravnih stranaka pred pasivnim sudom, gde stranke same snose teret prikupljanja i izvođenja dokaza.

Bitni elementi / Uslovi

• Karakteristike kontinentalno-evropskog sistema:
  • Specifičan položaj javnog tužioca: Tužilac nije klasična stranka jer pored funkcije optužbe štiti i javni interes i načelo istine, zbog čega je dužan da prikuplja i dokaze koji idu u korist odbrane okrivljenog.
  • Aktivna uloga suda: Sud samostalno izvodi dokaze tokom suđenja i ima pravo i dužnost sopstvene dokazne inicijative, nezavisno od predloga stranaka.
  • Načelo materijalne istine: Cilj postupka je zvanično sudsko utvrđivanje stvarnog činjeničnog stanja, što ovaj postupak suštinski razlikuje od parničnog postupka koji se bazira na formalnoj istini i dispoziciji stranaka.
• Karakteristike anglosaksonskog (adverzijalnog) sistema:
  • Pasivnost suda: Sud se ne meša u izvođenje dokaza, već samo procenjuje uspeh stranačkih dokaznih aktivnosti.
  • Trofazno stranačko saslušanje: Svedoke najpre saslušava stranka koja ih je pozvala (examination-in-chief), zatim protivna stranka (cross-examination / unakrsno saslušanje), a potom ponovo stranka koja ih je pozvala (re-examination).
  • Sličnost sa parničnim postupkom: Krivična procedura je strukturno i funkcionalno veoma bliska građanskoj parnici.

Pravna priroda

• Krivični postupak Srbije tradicionalno i po svojoj osnovnoj strukturi pripada kontinentalno-evropskom tipu postupka (poput nemačkog i francuskog).
• U savremenom pravu prisutna je snažna konvergencija (međusobno prožimanje) elemenata oba sistema, što dovodi do delimičnog odstupanja od čistih teorijskih modela.

Dejstva i obaveze strana prema pozitivnom pravu Srbije

Uvođenjem novih zakonskih rešenja, srbijanski krivičnoprocesni sistem je pretrpeo značajne izmene kroz „implantaciju“ adverzijalnih instituta, što je stvorilo sledeća pravna dejstva i obaveze procesnih subjekata:

• Široka mogućnost stranačkih sporazuma: Uvedeni su instituti poput sporazuma o priznanju krivice (plea bargaining), što predstavlja odstupanje od klasičnog kontinentalnog toka.
• Ograničavanje uloge suda: Glavni pretres je postavljen dominantno adverzijalno, čime se sud usmerava na pasivniju ulogu, dok stranke preuzimaju primarnu dokaznu inicijativu.
• Limitiranje načela istine: Tradicionalno kontinentalno načelo materijalne istine pretrpelo je ozbiljna zakonska ograničenja zarad efikasnosti i brzine postupka.

Izuzeci i specifičnosti

• Izuzetak u kontinentalnoj Evropi: Italija je jedina država kontinentalne Evrope koja je u potpunosti napustila mešoviti model i svoj postupak uredila pretežno na čisto adverzijalnim (anglosaksonskim) osnovama.
• Ograničenje konvergencije: Veštačko prenošenje (kalemljenje) čistih adverzijalnih rešenja u kontinentalne sisteme može izazvati ozbiljne praktične probleme i nesnalaženje državnih organa, što direktno ugrožava i efikasnost i pravičnost krivičnog postupka.

---

Napomena (Ratio legis):

• Savremena konvergencija i preuzimanje elemenata iz američkog prava (poput sporazuma o priznanju krivice) uvedeni su u srbijanski sistem radi povećanja efikasnosti i rasterećenja pravosuđa. Međutim, da bi se sprečila povreda prava na pravično suđenje, ovi instituti se moraju primenjivati uz strogo poštovanje tradicionalnih kontinentalnih garancija odbrane koje štite okrivljenog od zloupotreba državnog aparata.