Uslovi kažnjivosti su dopunski uslovi koji su, pored ostvarenosti bića krivičnog dela, neophodni da bi krivično delo postojalo i da bi njegov izvršilac mogao biti kažnjen.

Uslovi kažnjivosti su deo zakonskog opisa dela ili bića kd u širem smislu, javljaju se kod manjeg broja kd pa i ne mogu biti konstitutivni element u pojmu kd.

Postoje dve vrste uslova kažnjivosti:

1. objektivni uslovi kažnjivosti
   • ne predstavlja obeležje bića krivičnog dela iako se nalaze u
     zakonskom opisu krivičnog dela
   • predstavlja dodatni uslov za postojanje krivičnih dela kod kojih je predviđen
     1. npr. kod krivičnog dela „učestvovanje u tuči“, inkriminisano je samo učestvovanje u tuči ukoliko je došlo do toga da je u tuči neko lice lišeno života ili da je drugom licu naneta teška telesna povreda
        • u odnosu na tu okolnost ne sme postojati umišljaj ili nehat, jer se onda ne bi radilo o ovom krivičnom delu, već o krivičnom delu ubistva odnosno teške telesne povrede
   • ne mora biti obuhvaćen krivicom učinioca
     • irelevantno je da li je učinilac bio u stvarnoj zabludi u pogledu objektivnog uslova inkriminacije
     • dovodi u sumnju opravdanost objektivnih uslova inkriminacije
   • u našem krivičnom pravu došlo je do neopravdano široke upotrebe ovog instituta
     • često se nešto što predstavlja posledicu krivičnog dela predviđa kao objektivni uslov inkriminacije
       • indirektno kršenje načela nullum crimen sine culpa
     • postoji podela na:
       1. pravi objektivni uslovi inkriminacije imaju za cilj ograničavanje kriminalne zone
       2. nepravi objektivni uslovi inkriminacije predstavljaju prikrivena obeležja bića krivičnog dela – povreda načela subjektivne odgovornosti
     • osnovni kriterijum za njihovo razlikovanje je pitanje da li bi norma kojom je predviđeno krivično delo imala smisla ako bi se izostavio objektivni uslov inkriminacije
       • ukoliko se krivično delo zasniva upravo na objektivnom uslovu inkriminacije nije opravdano da ostane van bića krivičnog dela i van subjektivne sfere učinioca
     • pitanje da li je moguće da objektivni uslov inkriminacije bude obuhvaćen umišljajem ili nehatom a da ne bude u suprotnosti s prirodom i smislom inkriminacije – da se ne pretvori u drugo kd i pitanje da li je uopšte moguće utvrđivati umišljaj ili nehat u odnosu na neke okolnosti
       • negativni odgovor na neko od ova dva pitanja ide u prilog tome da je reč o pravom objektivnom uslovu
2. lični osnovi isključenja kažnjivosti
   • dodatne okolnosti koje utiču na kažnjavanje odnosno nekažnjavanje određenih lica
   • kod nekih krivičnih dela propisuje se da neka lica neće biti kažnjena iako su ostvarena sva bitna obeležja krivičnog dela
     • npr. za krivično delo „neprijavljivanje pripremanja krivičnog dela“ neće se kazniti bračni drug učinioca, lice sa kojim on živi u trajnoj vanbračnoj zajednici, srodnik po krvi u pravoj liniji, brat ili sestra i druga lica čija je kažnjivost izričito isključena
   • mogu se transformisati u objektivne uslove inkriminacije
     • umesto da postojanje ličnih osnova isključuje kd, može se zahtevati odsustvo kod učinioca za postojanje kd
     • tako je i lični osnov u stvari objektivni uslov inkriminacije
       • dodatni uslov za postojanje kd, da učinilac objektivno ne poseduje neka svojstva
   • ne spada u biće kd ali su obuhvaćeni zakonskim opisom kd – spadaju u predviđenost dela u zakonu
     • merodavno je da postoje, a nije od značaja da li učinilac za njih zna ili ne zna
     • deluju samo u odnosu na one učinioce kod kojih postoje

Prema teoriji objektivnog uračunavanja – uzročnost je neophodna pretpostavka da bi se neko delo određenom učiniocu moglo objektivno pripisati.

1. u prvoj fazi ustanoviti postojanje faktičke veze između radnje i posledice
   • najčešće se polazi od teorije jednakosti uslova koja kaže
     • uzrok su svi uslovi bez kojih posledica ne bi mogla da nastupi
     • condicio sine qua non
2. u drugoj fazi utvrđuje se normativna veza između radnje i posledice
   • kako bi se suzio krug brojnih uslova koji se mogu smatrati uzrokom bez kog posledica ne bi nastupila  
   • osnovno pitanje koje se postavlja je da li je učinilac mogao da upravlja događajem
     • da li se ceo događaj može svesti na jednu ličnost kao subjekta događaja
   • da bi se nekom licu posledica pripisala kao njegovo delo, dovoljno je da je svojom radnjom stvorilo ili povećalo opasnost iz koje je proistekla posledica
   • ukoliko se utvrdi da je stvorena ili povećana opasnost, potrebno je utvrditi da li je ostvaren uslov da se ta opasnost realizovala u vidu posledice sadržane u biću krivičnog dela

Teorija o objektivnom uračunavanju treba da predstavlja korektiv koji pomoću normativnih aspekata ograničava suviše široko određivanje uzročnosti

• da bi se posledica nekom mogla uračunati neophodna je pravna ocena

Pitanje uzročnosti se ne postavlja kod onih krivičnih dela za čije se postojanje ne zahteva nastupanje određene posledice, već samo kod krivičnih dela koja se smatraju dovršenim tek nastupanjem određene posledice.

Osnovni problem uzročnosti sastoji se u izdvajanju jednog od mnoštva uslova koji doprinose nastupanju posledice i njegovom označavanju kao uzroka posledice.

• krivičnopravno relevantan je samo onaj uslov koji predstavlja ljudsku radnju
• sve ostalo moglo bi biti sporno

Postoji više teorija koje pokušavaju da reše ovaj problem, a kao najvažnije su:

• Teorija adekvatne uzročnosti
  • uzrok je onaj uslov koji je podoban da prema životnom iskustvu proizvede posledicu, odnosno koji je tipičan u tom smislu da redovno, po pravilu prouzrokuje određenu posledicu
  • problem se javlja kod utvrđivanja uzročnosti u atipičnim slučajevima 
    • npr ukoliko lice A gurne lice B, koje usled nezgodnog pada dobije potres mozga i umre, radnja lica A se prema ovoj teoriji ne bi mogla smatrati uzrokom smrti lica B, jer takva radnja po pravilu ne može prouzrokovati smrt
  • može poslužiti kao dopunski kriterijum da se suzi krug uslova koji se prema teoriji ekvivalencije mogu smatrati uzrokom
    • nije pogodna da se primenjuje u složenim i atipičnim slučajevima
• Teorija jednakosti uslova (ekvivalencije)
  • uzroci su svi uslovi bez kojih posledica ne bi nastupila
    • izjednačava sve uslove koji su na bilo koji način doprineli nastupanju posledice
  • formula condicio sine qua non – uzrok je onaj uslov bez kog posledica ne bi nastupila
  • proširuje previše pojam uzroka – primenom ove teorije se u određenim slučajevima uopšte ne može doći do rešenja, a to su dve situacije:
    • slučaj dvostruke uzročnosti – na primer, dva učinioca potpuno nezavisno jedan od drugog istovremeno pucaju na žrtvu, a oba hica su smrtonosna
    • slučaj potpuno nepredvidljive uzročnosti – Na primer, kada lice A pošalje u toku nevremena lice B u šumu nadajući se da će ga pogoditi grom što se i dogodi. Naime, da lice A nije poslalo u šumu lice B, ne bi ga ni pogodio grom i ne bi došlo do smrti lica B.
      • u takvom slučaju bi dopunski kriterijum bio stepen verovatnoće da će nastupiti posledica
        • ukoliko je verovatnoća mala, onda bez obzira na želje nekog lica, uzročnost ne postoji.

Značajan deo naše prakse prihvata teoriju ekvivalencije.

• sužavanje kruga uslova se vrši na planu krivice
  • to se može kritikovati jer je uzročni odnos objektivni odnos
  • treba ga vršiti primenom drugih kriterijuma koji uzrok svode na pitanje objektivne mogućnosti upravljanja tokom događaja od strane učinioca – objektivno uračunavanje
• daje joj se prednost u odnosu na druge teorije o uzročnosti

Neprava krivična dela nečinjenja su ona krivična dela kod kojih je radnja u zakonu propisana kao radnja činjenja, ali izuzetno se ta radnja može izvršiti i nečinjenjem – odnosno propuštanjem da se preduzme dužno činjenje. (npr. krivično delo ubistva).

Za neprava krivična dela nečinjenja centralno je postojanje dužnosti da se preduzme činjenje:

• nepravo krivično delo nečinjenja može izvršiti samo lice kod kog ta dužnost postoji – garant

Dva osnovna pristupa prilikom utvrđivanja postojanja dužnosti da se preduzme činjenje:

1. formalni
   • prema njemu je presudno postojanje formalnog osnova koji obavezuje lice na određeno činjenje
   • ta dužnost postoji na osnovu:
     • zakonskog propisa
     • nekog pravnog posla
     • prethodnog činjenja garanta kojim je stvorio opasno stanje
   • ukoliko određeno lice kod kojeg po jednom od navedenih osnova postoji dužnost da preduzme određenu radnju, a ono to propusti zbog čega nastupi posledica kd, to lice će se smatrati izvršiocem kd
   • formalni kriterijum je odlučujući u pogledu utvrđivanja da li može da se govori o garantu
   • prednost treba dati formalnom pristupu, što ne isključuje mogućnost da dopunski kriterijum bude
2. funkcionalni (materijalni)
   • prema njemu je presudna funkcija garanta
   • deoba garanta na:
     1. one koji treba da obave funkciju zaštite potencijalnog pasivnog subjekta
     2. i na one koji treba da nadziru potencijalne izvore opasnosti
   • ne nudi precizni kriterijum za određivanje slučajeva kada postoji dužnost činjenja, niti ko sve može biti garant
   • u okviru funkc. pristupa se vrednuje odnos onoga koji propušta određenu radnju prema zaštićenom dobru
   • značajno doprinosi konkretizaciji garantne obaveze i njene sadržine u konkretnom slučaju – da li je propušteno dužno činjenje čime su ostvarena obeležja bića kd
   • ne sme da izađe van pravnih okvira jer bi to vodilo neprihvatljivom rezultatu da postojanje kd zavisi od nečeg što se ne zasniva na pravu

Pravilo je da se radnja izvršenja krivičnog dela predvidi kao radnja činjenja.

• propisana na različite načine
  1. precizno određena i obuhvata tačno određenu radnju
  2. propisana na uopšten način
     •  dovodi se u vezu sa posledicom
     • (npr. radnja lišavanja života može biti bilo koja radnja kojom se može prouzrokovati smrt drugog lica)

Kod nekih krivičnih dela radnja izvršenja može se ostvariti i nečinjenjem.

Nečinjenje predstavlja propuštanje dužnog činjenja.

• nečinjenjem se krši zapovest da se u cilju zaštite određenih dobara preduzmu određene radnje
• obaveza preduzimanja radnje postoji samo ukoliko je neko sposoban da u određenim okolnostima preduzme tačno određenu radnju
  • mogućnost da se radnja preduzme u konkretnoj situaciji predstavlja osnovnu pretpostavku za ostvarenje krivičnog dela
    radnjom nečinjenja
• dele se na:
  • prava krivična dela nečinjenja
    • postoje kada zakon kao krivično delo propiše propuštanje da se preduzme određeno činjenje (npr. neprijavljivanje krivičnog dela i učinioca)
    • isto se propisuju kao kd činjenja
  • neprava krivična dela nečinjenja
    • ona krivična dela kod kojih je radnja u zakonu propisana kao
      radnja činjenja, ali izuzetno se ta radnja može izvršiti i nečinjenjem – odnosno propuštanjem da se preduzme dužno činjenje (npr. krivično delo ubistva)

Društvena opasnost je materijalna strana predviđenosti u zakonu. Društvena opasnost je osnov i opravdanje za propisivanje nekog ponašanja kao krivičnog dela. Ona je zakonodavni motiv inkriminisanja, razlog zbog kog zakonodavac neko ponašanje propisuje kao krivično delo.

Pojam društvene opasnosti nije precizan pojam

• da li je nešto korisno ili štetno, i za koga, ne može se uvek sa izvesnošću utvrditi, niti za to postoje neki metodi

Društvena opasnost je relativnog karaktera

• predstavlja rezultat procene i vrednovanja.
• nije čisto objektivna, a još manje čisto subjektivna, vrednosna kategorija
• i jedno i drugo – i ontološka i aksiološka kategorija

Prilikom ocene društvene opasnosti kod nekih ponašanja teško je postići saglasnost.

• npr. kod eutanazije, kockanja, silovanja žene sa kojom učiničac živi u bračnoj zajednici, incesta uzmeđu punoletnih srodnika itd…

Pitanje je da li će zakonodavac biti spreman da deluje u interesu društva predviđajući kao kd samo ona ponašanja koja su opasna za sve odnosno većinu članova društva ili će granice kp zaštite određivati u skladu s interesima užih grupa koje imaju vlast

Može se reći da je društveno opasno ono ponašanje koje povređuje ili ozbiljno ugrožava neko pravo čoveka, ili neko opšte dobro neophodno za ostvarivanje tog prava. Ponašanje koje za predmet napada nema dovoljno vredno dobro ne može biti društveno opasno ponašanje.

Principi koji predstavljaju prepreku čistom utilitarizmu i zaštiti po svaku cenu:

• zahtev da se ne zadire u ličnu, privatnu sferu i da se što manje ograničava prostor za slobodno delovanje pojedinca
• zahtev da se predvide kao kd samo ponašanja koja su podobna da budu osnov za subjektivnu odgovornost
• zahtev da se kriminalna zona odredi na način koji omogućava garantivnu f-ju krivičnog zakona
• zahtev da se izbegava inkriminisanje onih ponašanja kod kojih se ne može očekivati nikakvo generalno-preventivno dejstvo

Postoje dve vrste objekta krivičnog dela:

1. zaštitni objekt
   • određena dobra kojima se krivičnim pravom pruža zaštita. Može biti:
     1. opšti zaštitni objekt jesu osnovna dobra čoveka (ili njegova osnovna prava) i ona društvena dobra koja su u funkciji ostvarivanja osnovnih dobara čoveka
        • krivičnim pravom se štite kako dobra pojedinca, tako i dobra bez kojih se dobra pojedinca ne bi mogla ostvariti
          • osnovna ljudska prava su kompleksna dobra koja pored dobra u užem smislu obuhvataju i odnos čoveka prema tom dobru, njegovo pravo na to dobro
          • povreda ili ugrožavanje nečijeg prava predstavlja voljnu radnju koja je društveno relevantna i putem koje neko ispoljava svoju ličnost odnosno stav prema pravima drugog
        • osnovna prava čoveka danas su brojna, ali se većina njih može svesti na mali broj opštih osnovnih prava.
          • npr pravo na slobodu obuhvata veći broj posebnih prava (sloboda kretanja, sloboda mišljenja, pravo na nepovredivost privatne sfere) ili pak pravo na egzistenciju (koje takođe obuhvata niz prava na nepovredivost života i tela, kao i prava koja se tiču života i tela, poput prava na zdravlje, prava na očuvanu životnu sredinu itd..)
        • krivičnim pravom se štite samo ona prava kod kojih ne postoji druga mogućnost ili druga sredstva za zaštitu tih prava – ultima ratio
        • samo opšti zaštitni objekt koji u prvi plan stavlja osnovna prava čoveka, a opšta dobra obuhvata smo ako su u funkciji njihovog ostvarivanja može biti legitimni osnov kazne kao sredstva kp zaštite
     2. Grupni zaštitni objekt jesu ona dobra koja su zajednička za određenu grupu krivičnih dela. Npr. život i telo, imovina, privreda itd..
        • osnovni kriterijum za klasifikaciju krivičnih dela – sva krivična dela u okviru jedne grupe predstavljaju povredu ili ugrožavanje istog zaštitnog objekta.
2.  objekt radnje
   • materijalni, fizički predmet na kom se ostvaruje radnja krivičnog dela
     • Npr kod krivičnog dela „krađe“ imovina je zaštitni objekt, ali je tuđa pokretna stvar objekt radnje
   • može biti i lice, i tada se objekt radnje naziva pasivni subjekt
     • pasivni subjekt nije samo lice prema kom je preduzeta radnja izvršenja, već i ono lice čije je dobro povređeno ili ugroženo krivičnim delom
     • može biti i pravno lice
     • u kpp je oštećeni – lice čije je lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo
     • u kriminologiji odgovara pojmu žrtve

Sva krivična dela imaju zaštitni objekt dok objekt radnje imaju samo neka dela kod kojih je to zakonom predviđeno kao njihov bitni element.

Subjekt krivičnog dela (učinilac) je čovek, tj fizičko lice koje preduzima radnju izvršenja (izvršilac) ili radnju saučesništva (saučesnik).

Izvršilac je lice koje preduzima radnju izvršenja.

Saučesnik je lice koje preduzima radnju saučesništva.

Subjekt krivičnog dela je najširi pojam ne samo u smislu da obuhvata izvršioce i saučesnike, već je širi i od pojma krivca, s obzirom na to da obuhvata i lica koja preduzimaju radnju izvršenja bez krivice.

Subjektom se smatra i ono lice koje se prilikom izvršenja krivičnog dela poslužilo životinjom, mehaničkom ili prirodnom silom, odnosno napravom.

Subjekt krivičnog dela može biti i ono lice koje se za izvršenje krivičnog dela poslužilo drugim licem. Uslov je taj da to drugo lice ne može biti smatrano subjektom.

• moguće je da to drugo lice ne preduzima voljnu radnju, jer je krivično delo izvršilo pod uticajem apsolutne sile – njime se drugo lice poslužilo kao predmetom.

Pitanje je da li pravno lice može biti subjekt krivičnog dela. Danas je sve prisutniije mišljenje da može. I u krivičnom pravu Srbije, od 2008. godine pravno lice može biti subjekt krivičnog dela. Iako je zadržano rešenje prema kom je pravno lice subjekt privrednog prestupa, prema Zakonu o odgovornosti pravnih lica za krivična dela, može biti i subjekt krivičnog dela.

Za postojanje krivičnih dela nečinjenja potrebno je utvrditi povezanost između propuštanja određene radnje i nastupanja posledice krivičnog dela.

Propuštanje samo po sebi ne može prouzrokovati nikakvu posledicu, kod njega se stvari prepuštaju svom toku.

• ex nihilo nihil fit – iz ničeg ne nastaje ništa ili
  • shvatanje da kauzalitet uopšte nije moguć u ovom slučaju
• moguć je samo hipotetički kauzalitet

U našoj teoriji:

• uzročnost se kod krivičnih dela nečinjenja sastoji u propuštanju da se jedan uzročni lanac skrene sa svog redovnog toka, čime dolazi do zabranjene posledice
• postavlja se pitanje šta bi bilo ako bi se preduzela radnja koju je neko lice bilo dužno da preduzme – obrnuti condicio sine qua non
  • ukoliko bi se utvrdilo da u tom slučaju posledica ne bi nastupila, smatra se da uzročnost postoji
• sporno je koji stepen verovatnoće da posledica ne bi nastupila treba da postoji da bi se neko krivično delo moglo pripisati garantu
  • dva shvatanja
    1. potreban je visok stepen verovatnoće da posledica ne bi nastupila
    2. dovoljno je da bi preduzeta radnja umanjila rizik u odnosu na opasnost koja preti zaštićenom dobru
  • prihvatljivije je ipak prvo shvatanje – polazeći od načela zakonitosti i principa pravne države
    • neophodno je da je skoro izvesno da posledica ne bi nastupila da je garant preduzeo radnju

Posledica krivičnog dela je proizvedena promena ili stanje u spoljnom svetu. Ona pripada predviđenosti u zakonu kao elementu opšteg pojma kd.

Radnja krivičnog dela uvek prouzrokuje neku vrstu posledice, međutim ta posledica nije u svim slučajevima neophodna za postojanje krivičnog dela.

Samo kod onih krivičnih dela kod kojih zakon izričito zahteva nastupanje određene posledice, ona je neophodna za njegovo postojanje. Kod drugih krivičnih dela posledica nije obavezan element tj. irelevantna je za postojanje krivičnog dela.

Posledica može postojati:

• u širem smislu
  • ima značaj prilikom procene društvene opasnosti nekog ponašanja
  • procenjuje je zakonodavac pri donošenju odluke o inkriminisanju nekog ponašanja
• u užem smislu
  • ima značaj prilikom odmeravanja kazne kada se uzima u obzir intenzitet povrede ili ugrožavanja zaštićenog dobra

• Krivična dela koja nemaju posledicu kao konstitutivni element bića krivičnog dela, nazivaju se delatnosna krivična dela.
  • nije potrebno utvrđivati posledicu, već
  • samo dovršenje radnje izvršenja znači i dovršenje krivičnog dela
• Ukoliko zakonski opis krivičnog dela sadrži i posledicu, radi se o posledičnim krivičnim delima
  • posledica se u svakom konkretnom slučaju mora utvrđivati

S obzirom na vrstu posledice krivična dela se dele na:

• Krivična dela povrede za posledicu imaju uništenje ili oštećenje objekta radnje
  • Povreda podrazumeva negativnu fizičku, materijalnu promenu na objektu radnje prouzrokovanju radnjom krivičnog dela.
    • primer – ubistvo, teška telesna povreda
• Krivična dela ugrožavanja za posledicu imaju apstraktnu ili konkretnu opasnost. Te dve vrste opasnosti razlikuju se prema većem ili manjem stepenu verovatnoće da će doći do povrede kao posledice.
  • Apstraktna opasnost je mogućnost za nastupanje konkretne opasnosti. Kod krivičnih dela sa apstraktnom opasnošću kao posledicom nije potrebno da se postojanje posledice utvrđuje u svakom konkretnom slučaju
    • nije pogrešno kd sa apstraktnom posledicom smatrati podvrstom delatnosnih kd, ali je pogrešno sva delatnosna kd poistovetiti sa kd čija je posledica apstraktna opasnost
    • ovo je zakonodavni motiv inkriminisanja
  • Konkretna opasnost, naprotiv, mora se u svakom konkretnom slučaju utvrditi, jer ona predstavlja bitno obeležje u biću krivičnog dela.

Težina posledice se može stepenovati:

1. Najteži oblik napada jeste uništenje
2. zatim oštećenje
3. potom konkretna opasnost
4. najzad, udaljeni, posredni napad, odnosno apstraktna opasnost.

Lice koje pogađa posledica naziva se pasivni subjekt.

Kod nekih krivičnih dela pasivni subjekt je istovremeno i objekt radnje tj. na njemu se preduzima radnja izvršenja. Međutim, kod nekih krivičnih dela to nije slučaj, već je bitno da je reč o licu koje je oštećeno krivičnim delom.

Biće krivičnog dela obuhvata skup obaveznih obeležja koja čine posebne pojmove pojedinih krivičnih dela.

• odnos između opšteg pojma kd i bića kd je odnos između opšteg i posebnog
  • svođenje uloge bića kd na jedan tehnički termin koji označava skup posebnih elemenata nekog kd
• biće kd predstavlja most između opšteg i posebnog dela kp
  • nema kd ako se neko činjenično stanje ne može podvesti pod zakonski opis nekog kd
• biće kd je institut opšteg dela
  • zajedno s uslovima kažnjivosti preko predviđenosti dela u zakonu predstavlja element u opštem pojmu kd
• proizilazi iz zakonskog opisa nekog kd
  • određuju se u zakonu obavezna konstitutivna obeležja nekog kd
  • tako se ostvaruje predviđenost radnje u zakonu
• može sadržati i neka posebna obeležja koja se javljaju samo kod pojedinih kd
  • razlikuje se radnja izvršenja kao obavezni element i svi ostali elementi koji su fakultativnog karaktera
  • ti drugi elementi bliže određuju radnju – govore ko preduzima radnju, kako, na čemu ili prema kome

Elementi bića kd:

• objektivna – spoljna obeležja
  • objektivno je određeno subjektivnim
  • vrste
    • radnja izvršenja, posledica, predmet, sredstvo, način izvršenja, lično svojstvo, lični odnos, lični status, mesto i vreme izvršenja kd
  • deskriptivna – kada se odnose na činjenice koje se mogu opaziti čulima
  • normativna – kada njihov pojam zavisi od određenih pravnih normi ili proizilaze iz određenih vrednovanja
    • moraju biti obuhvaćena umišljajem učinioca što stvara određene probleme kod normativnih
• subjektivna – unutrašnja obeležja
  • subjektivni supstrat ponašanja kvalitativno menja to ponašanje
    • subjektivna obeležja daju nekom ponašanju karakter društveno opasnog ponašanja koje predstavlja ugrožavanje ili povredu zaštićenog dobra
    • nešto je po spoljnim obeležjima ista vrsta, dok prema svojoj unutrašnjoj usmerenosti sasvim druga vrsta ponašanja
    • na nivou bića se već mora razlikovati umišljajno od nehatnog
    • subjektivni element i služi da se izdvoje kp relevantna ponašanja od onih koji nemaju kp značaj
  • umišljaj i nehat
    • dvostruka funkcija umišljaja i nehata 
      1. bitni elementi u biću kd
      2. oblici krivice
    • kao bitni element u biću kd predstavlja indiciju za postojanje umišljaja ili nehata kao oblika krivice
    • od njih zavisi postojanje kd na nivou elementa predviđenosti u zakonu
      • na planu vinosti u pitanju je njihov konkretan sadržaj
    • nehat
      • ne može sadržati nameru ili pobudu
      • nehatna dela nemaju svoje samostalno biće
      • opis potiče od umišljajnih kd s tim što se kao subjektivni element predviđa nehat umesto umišljaja
      • umišljaj se propisuje opštom normom, nehat posebnom normom kod svakog dela kod kog zakonodavac predviđa nehatni oblik
      • bića nedovoljno određena
        • nekad bića po svojoj prirodi zahtevaju umišljaj, nehat je teško zamisliti a zakonodavac predviđa i nehatni oblik
  • namera i pobuda
    • kod nas subjektivna obeležja su svedena samo na određenu nameru ili pobudu 
    • postojanje namere nezamislivo je bez umišljaja
      • namera usmerava umišljaj na ostvarenje određenog cilja
      • pojačava voljni element kod umišljaja
      • za postojanje kd irrelevantno je da li je namera zaista ostvarena
        • namera se odnosi na nešto što je van bića kd
• osnovna obeležja 
  • skup osnovnih obeležja je osnovni oblik nekog kd
• dopunska obeležja
  • daju krivičnom delu karakter težeg ili lakšeg oblika 
    • kvalifikatorne okolnosti
      • propisivanjem kvalifikatornih okolnosti zakonodavac propisuje teže – kvalifikovane oblike nekog kd 
      • stroža kazna
      • bitna obeležja bića kd, obuhvaćene njegovim opisom
        • otežavajuće okolnosti stoje van bića kd i služe sudu kao jedan od osnovnih kriterijuma za odmeravanje kazne
        • zakonodavac od velikog broja mogućih otežavajućih okolnosti bira tipične otežavajuće okolnosti koje kada su ostvarene u konkretnom slučaju uvek zaslužuju strože kažnjavanje
        • isto važi i za privilegovane i olakšavajuće okolnosti
    • privilegovane okolnosti
      • zakon propisuje lakše oblike i predviđa blažu kaznu u odnosu na osnovni oblik
      • lakša kazna
      • manji broj dela ima privilegovan nego kvalifikatorni oblik
  • neka dela imaju više svojih kvalifikovanih i privilegovanih oblika