Pravne pretpostavke ili presumcije su činjenice za koje pravo uzima da postoje, ne tražeći dokaz o tome.

• npr za lica starija od 14 godina, da su sposobna da rasuđuju

• uzeće se da postoji samo kada zaista postoji neka druga ili druge činjenice
  • činjenice iz čijeg postojanja se izvodi zaključak o postojanju presumirane činjenice naziva se osnov odnosno basis pretpostavke
  • zakonodavac uglavnom određuje jednu činjenicu kao osnov, a drugu kao presumciju, ako uoči pravilnost da kada postoji jedna po pravilu postoji i ona druga
    • presumcija je da onaj ko se prema stvari ponaša kao prema svojoj ima pravo svojine na njoj, a to je u većini slučajeva, redovno, normalno, uobičajeno zaista tako
  • presumcije se po tome kakav je odnos između osnova i presumirane činjenice dele na:
    • Oborive (praesumptiones iuris tantum) – pravo dopušta da se uprkos postojanju osnova dokaže suprotno pretpostavci koju je postavio
      • za držaoca koji vrši pravo koje nema, da ne zna i ne može znati da ga nema (presumcija savesnosti)
      • za muža majke, da je otac deteta rođenog u braku (presumcija bračnosti deteta)
    • oboriti presumciju znači dokazati suprotno onome što se presumira, a ne suprotno osnovu, jer presumcija važi samo ako osnov zaista postoji
    • mehanizam obaranja presumcije sastoji se, u dokazivanju da uprkos tome što osnov tj. stvarna činjenica postoji, ne postoji i pretpostavljena činjenica tj. presumcija
      • obaranjem dokazati da iako se držalac ponaša kao vlasnik ipak nije vlasnik
    • postavivši presumciju oborivo zakonodavac je teret dokaza o suprotnom od onoga što je pretpostavljeno prevalio na drugu stranku
  • Neoborive (praesumptiones iurs et de iure)
    • ako su osnov i presumcija postavljeni u takav odnos da u prisustvu osnova nije dopušteno dokazivanje suprotnog od onoga što se presumira mada je samo verovatno da stanje zaista odgovara presumiranom onda su to neoborive presumcije
      • pretpostavka da su deca do 7 godina nesposobna da rasuđuju
      • pretpostavka da je zaključen novi ugovor o zakupu ako po isteku roka zakupac nastavi da stvar upotrebljava a zakupodavac se tome ne protivi
    • kad god postoji osnov pretpostavke važi i presumcija bez potrebe da se ona dokazuje i bez mogućnosti da se ona obesnaži, da se dokaže suprotno njoj
    • sud je obavezan da izvede predviđene pravne posledice iz njenog važenja

Fikcije su nepostojeće činjenice za koje se uzima da postoje (nije a smatra se da jeste), i postojeće činjenice za koje se uzima da ne postoje (jeste a smatra se da nije).

• fikcija nenastupanja uslova – fingira se da uslov nije nastupio, mada jeste, ukoliko je njegovo nastupanje nesavesno izazvao onaj čije pravo nastaje ostvarenjem uslova
• fikcija kumulativnosti uzroka – da su sva povezana lica prouzrokovala štetu, mada je samo neko od njih, ako se ne može ustanoviti ko je
• fikcija rođenja – da je još nerođeno dete već rođeno, iako nije u času ostaviočeve smrti

• kod fikcije je za njeno važenje nužno da postoje neke stvarne činjenice – osnov fikcije, basis
  • kada osnov fikcije postoji fingiranu činjenicu nema potrebe dokazivati, niti je dopušteno dokazivati suprotno njoj i pozivati se na stvarno stanje, a dužnost je suda da izrekne pravne posledice koje ona rađa
    • pravni režim koji za stranke i sud stvara fikcija jednak je, onome neoborive presumcije
      • razlika između fikcije i neoborive presumcije samo je na faktičkom planu
        • dok u slučaju fikcije ne postoji mogućnost da je i stvarno onako kako se uzima, u slučaju neoborive presumcije to je moguće

Pravne činjenice su one koje na osnovu naređenja sadržanog u zakonu proizvode pravna dejstva odnosno nastanak, prenos, gašenje ili izmenu subjektivnih prava i pravnih situacija. Dele se na prirodne događaje i ljudske radnje.

1. Prirodni događaji su delo prirode i ne zavise od čovekove volje.
   • protek vremena, rođenje, sticanje punoletstva, smrt, itd.
2. Ljudske radnje zapravo ljudska ponašanja mogu biti
   • protivpravna – građansko-pravnim delikti kojima se prouzrokuje šteta drugome i koji stvaraju obavezu na naknadu štete
   • dopuštena – saglasna pravu, ugovori i drugi pravni poslovi koji predstavljaju izjave volje učinjene u nameri da se proizvede neko pravno dejstvo.

Najveći broj pravnih dejstava nastaju iz izjava volje.

• nekada je za nastanak pravnog dejstva dovoljna samo jedna činjenica a nekada više njih istovremeno odnosno činjenični skup
  • sam ugovor je jedan činjenični skup, koji obuhvata više činjenica: ponudu, prihvat ponude, ponekad određenu formu
    • nastanak tzv. zakonskog prava na izdržavanje pretpostavlja određen stepen srodstva između dva lica, materijalnu neobezbeđenost primaoca izdržavanja i odgovarajuće imovinske prilike davaoca izdržavnja
    • za sticanje svojine i nekih drugih stvarnih prava putem održaja, potrebna je faktička vlast na stvari (državina), protek zakonskog roka i savesnost držaoca, itd.
  • ugovor, građanskopravni delikt (prouzrokovanje štete), održaj, primeri su činjenica koji imaju svoje posebne nazive i koji se na prvi pogled pojavljuju kao nešto samostalno – autonomno u odnosu na zakon i druge opšte norme
  • u drugim slučajevima takav poseban naziv ne postoji, pa se u tekućem načinu izražavanja pravno dejstvo neposredno vezuje za zakon.

Mehanizam nastajanja pravnih dejstava, u svim slučajevima je isti

• uvek je potrebno postojanje određenog činjeničnog skupa
• uvek je zakon taj koji čini njihovu podlogu i daje im moć proizvođenja pravnih dejstava

Zakon je, moglo bi se reći posredni a pravne činjenice neposredni izvor raznovrsnih pravnih dejstava u pravnom životu.

Prekluzija je slična zastarelosti utoliko što i ona znači gubitak prava odnosno pravnog prerogativa po proteku zakonom određenog roka u kome pravo nije vršeno.

Za razliku od zastarelosti:

1. na istek prekluzivnog roka sud pazi po službenoj dužnosti ( a ne po prigovoru tuženog),
2. prekluzivni rok teče neprekidno (nema ni prekida ni zastoja),
3. posle njegovog isteka pravni prerogativ gubi se u potpunosti i po pravilu definitivno
   • nekada zakon dopušta povraćaj u pređašnje stanje, mogućnost da se radnja preduzme i posle isteka roka, ako ovlašćeni subjekt to nije mogao iz opravdanih razloga učiniti blagovremeno

Ove razlike posledica su prirode prava koje se ovde gubi, kao i razloga koji taj gubitak objašnjavaju i opravdavaju.

• ne odnosi se na obligaciona prava (kao zastarelost)
• odnosi se na pravne moći, odn. preobražajna prava
  • prava da se zahteva poništenje rušljivog pravnog posla, da se pokrene postupak za zaštitu državine
• ustanovljena je da bi se, u interesu pravne izvesnosti, ovlašćeni subjekt izjasnio da li će se svojim prerogativom koristiti ili neće

Prekluzivni rokovi mogu biti

• subjektivni koji teku od saznanja za neku činjenicu i
  • poništenje rušljivog ugovora može se zahtevati u roku od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti
• objektivni koji teku od nekog pravno relevantnog događaja bez obzira na saznanje zainteresovanog subjekta za taj događaj
  • dan zaključenja ugovora, čin oduzimanja državine
  • pravo na poništenje rušljivog ugovora iz razloga rušljivosti u svakom slučaju prestaje istekom roka od tri godine od dana zaključenja ugovora
• nekada zakon predviđa samo objektivni rok, nekada samo subjektivni, a najčešće i jedan i drugi
  • subjektivni rok je kraći i ističe najkasnije sa objektivnim rokom

Prekid zastarelosti, koji može izazvati kako dužnik tako i poverilac, ima to dejstvo da zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost.

• Zastarevanje se prekida kada dužnik prizna dug
  • priznanje se može učiniti kako izjavom poveriocu, tako i na posredan način, kao što je davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja
  • zastarevanje počinje teći iznova od priznanja
• Zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja
  • potrebno je dakle potraživanje utužiti a nije dovoljno da poverilac pozove dužnika pismeno ili usmeno da obavezu ispuni
  • zastarevanje počinje teći iznova od dana kada je spor okončan

Zastoj zastarelosti se sastoji u tome što usled nekog uzroka rok prestaje da teče, ali kad te okolnosti prestanu tečenje roka se nastavlja a vreme koje je isteklo pre zastoja uračunava se.

Prema ZOO zastarevanje ne teče:

• između supružnika
• između roditelja i dece dok traje roditeljsko pravo
• između štićenika i staraoca za vreme trajanja starateljstva
• između dva lica u vanbračnoj zajednici, dok ta zajednica postoji
• zastarevanje ne teče bez obzira koja se strana nalazi u ulozi dužnika, a koja u ulozi poverioca
• ne teče zato što je poverilac onemogućen moralnim obzirima da pribegava utuživanju potraživanja da bi izazvao prekid zastarelosti

Zastarevanje ne teče u pogledu potraživanja određenih lica (ako su ta lica poverioci, ali ne i kad su dužnici)

• u pogledu potraživanja lica na vojnoj dužnosti
  • za vreme mobilizacije, u slučaju ratne opasnosti ili rata
• u pogledu potraživanja koja imaju lica u tuđem domaćinstvu prema poslodavcu ili članovima njegove porodice koji zajedno sa njima žive, sve dok taj radni odnos traje

Zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze.

Dejstvo uzroka zastoja zastarelosti je različito:

• ako je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa se u zakonom određeni rok zastarelosti
  • ako je dečko dugovao curi određenu sumu novca i bilo je isteklo recimo 5 godina od desetogodišnjeg roka zastarelosti, pa ova lica stupe u brak, zastarelost prestaje teći i ne teče za sve vreme braka, nastaviće se po prestanku braka
• ako zastarevanje nije moglo početi da teče zbog postojanja nekog zakonskog uzroka ono počinje teći kad taj uzrok prestane
  • nije moglo da poćne zato što su poverilac i dužnik u braku pa počinje da teče kad brak prestane npr razvodom

Protek vremena utiče na veliku većinu subjektivnih građanskih prava, ili tako što dovodi do njihovog prestanka ili do njihovog sticanja od strane onih kojima nisu pripadala.

Zastarelost je prestanak prava da se zahteva prinudno izvršenje obaveze po proteku zakonom određenog vremena, u kome poverilac nije vršio svoje pravo a bio je u mogućnosti da ga vrši.

Dejstvo zastarelosti je u tome što se jedna pravna obaveza pretvara u prirodnu obligaciju (obligatio naturalis), koja se odlikuje time što je neutuživa

• dužnik ovakve obaveze ne može biti sudskim putem nateran da je izvrši kao da je obaveza nepostojeća, ali ako je ipak izvrši, nema pravo zahtevati da mu se vrati ono što je dao, čak i ako nije znao da je obaveza zastarela

Zastarevaju obligaciona prava i to sva, što se objašnjava prirodom ovih prava, kao i prirodom same zastarelosti.

Ustanova zastarelosti počiva na dvema osnovnim idejama – ideji nevršenja prava i ideji liberatornog dejstva, koje se sastoji u tome što se jedno tačno određeno lice oslobađa tereta koji je u osnovi suvišan.

Zastarelost u izvesnoj meri olakšava (pojednostavljuje) pravni život

• na nju se može pozivati dužnik čija je obaveza zaista zastarela i onaj čija je obaveza prestala izvršenjem samo je dokazivanje postalo teško.
  • dužnik koji je izvršio obavezu, ali je propustio da od poverioca povrati priznanicu koju mu je dao, može se naći u neprilici ako ga poveriočevi naslednici tuže, ali se može spasiti pozivajući se na zastarelost

Prema ZOO potraživanja zastarevaju za 10 godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti.

• Opšti rok se primenjuje uvek kad za neko potraživanje nije određen poseban rok,
  • Poseban rok iznosi 5,3 ili godinu dana.
• rokovi su utvrđeni imperativnim propisima
  • pravnim poslom se ne može odrediti duže ili kraće vreme zastarelosti od onog koje je određeno zakonom,
  • ne može se voljom zainteresovanih odrediti da zastarelost neće teći za neko vreme

Zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajevi nije što drugo propisano.

• Ako se obaveza sastoji u tome da se nešto ne učini, da se propusti ili trpi, zastarevanje počinje teći prvog dana posle dana kada je dužnik postupio protivno obavezi.

U vreme zastarelosti računa se i vreme koje proteklo u korist dužnikovog prethodnika – akcesija, priračunavanje vremena zastarelosti.

Zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog roka za izvršenje obaveze.