Umesto krivične odgovornosti ili odgovornosti za prekršaje jugoslovensko pravo uvelo je i privredne prestupe.

Međutim, postavlje se pitanje da li je to nepotrebno komplikovanje sistema, i šta bi se izgubilo ako bi se svi privredni prestupi prebacili u prekršaje s obzirom na to da praksa nije pokazala da sankcije za privredne prestupe imaju jače preventivno dejstvo od prekršajnih sankcija.

U Srbiji postoji je uvedena i odgovornost pravnih lica za krivična dela, ali su zadržani i privredni prestupi.

• izvedena a ne izvorna odgovornost pravnih lica
• pravno lice odgovara za krivično delo koje u okviru svojih poslova tj. ovlašćenja učini odgovorno lice u nameri da za pravno lice ostvari neku korist
• odgovornost pravnog lica postoji i ako je zbog nepostojanja nadzora ili kontrole od strane odgovornog lica omogućeno izvršenje krivičnog dela u korist pravnog lica od strane fizičkog lica koje deluje pod nadzorom i kontrolom odgovornog lica
• nije uvedena u okviru KZ, već je ta materija regulisana posebnim zakonom
• zasniva se na krivici odgovornog lica u pravnom licu
  • da bi pravno lice bilo odgovorno, potrebno je da je fizičko lice koje ima položaj odgovornog lica u pravnom licu učinilo krivično delo
  • bez radnje čoveka nema ni odgovornosti pravnog lica

Pravno lice ne poseduje krivicu kao subjektivni element neophodan za odgovornost fizičkog lica

• Svrha sankcija se može ostvarivati uticajem na njegove organe i članove
• Subjekt kojem je upućena pretnja kaznom je neodređen i kao skup fizičkih lica još je manje u stanju da tu pretnju shvati kao prepreku za vršenje delikta
• Specifičan problem je ostvarivanje zahteva da kažnjavanje bude pravedno, jer kazna pogađa i one članove pravnog lica koji su nevini
• Kazna može ostvarivati specijalno-preventivnu funkciju u odnosu na pravno lice
• I retribucija može biti ostvarljiva kod pravnih lica

Što se tiče sankcija prema pravnim licima, predviđena je uslovna osuda, mera bezbednosti, a Zakon o odgovornosti pravnih lica za krivična dela predviđa i dve vrste kazni: novčana kazna i prestanak pravnog lica.

• kada su u pitanju mere bezbednosti, njihov specijalno-preventivni učinak se ne može negirati
• kod uslovne osude se javljaju sumnje
  • uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom predstavlja sankciju od koje se može više očekivati nego od obične uslovne osude, pa stoga Zakon predviđa i tu vrstu uslovne osude

Sredstva javnog informisanja se mogu iskoristiti za izvršenje različitih krivičnih dela (uvreda, pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja itd…).

• teža krivična dela
• u primeni pravila o krivici i u vođenju krivičnog postupka prema izvršiocu javljaju se ozbiljni problemi

To daje osnova za ustanovljavanje posebnih pravila o odgovornosti za krivična dela učinjena putem štampe i drugih sredstava javnog informisanja.

Ova vrsta odgovornosti odnosi se na tri kategorije lica:

1. Odgovornog urednika
   • Glavni urednik je odgovoran za krivična dela učinjena putem onih sredstava javnog informisanja kod kojih je obavezno postojanje odgovornog urednika
     • novine, televizija i druga javna glasila
   • odgovorni urednik će se smatrati izvršiocem krivičnog dela učinjenog putem ovih sredstava u tri slučaja:
     • Ako je do završetka glavnog pretresa pred prvostepenim sudom autor ostao nepoznat
       • autor ne mora čak ni biti poznat, dovoljno je da se za njega sazna do završetka pretresa pred prvostepenim sudom
         • trenutkom utvrđivanja autora isključuje se odgovornost odgovornog autora
     • Ako je informacija objavljena bez saglasnosti autora
     • Ako su u vreme objavljivanja informacije postojale stvarne ili pravne smetnje za gonjenje autora, koje i dalje traju
       • Potrebno je i da glavni urednik nije bio u neotklonjivoj stvarnoj zabludi u pogledu neke od tih okolnosti
   • mora postojati svest o nekoj od okolnosti koja po zakonu predstavlja osnov da se on smatra izvršiocem
     • ukoliko je bio u neotklonjivoj stvarnoj zabludi u pogledu neke od tih okolnosti isključena je njegova krivica
     • ako je bio u otklonjivoj stvarnoj zabludi iz nehata ne može postojati umišljajno već samo nehatno kd ako ga zakon predviđa
       • po prirodi stvari putem štampe i drugih sredstava javnog informisanja ne vrše se nehatna dela
2. Izdavača (izuzetno i štampača)
   • pod istim uslovima, smatrati izvršiocem krivičnog dela koje je učinjeno putem nepovremene štampane publikacije, kao što su: knjiga, udzbenik, monografija
   • ako nema izdavača, ili postoje smetnje za njegovo gonjenje, uzeće se da je izvršilac štampar koji je za to znao
3. Proizvođača
   • pod istim uslovima, smatra izvršiocem krivičnog dela učinjenog putem kompakt diska, gramofonske ploče, i drugih audio ili video sredstava

S obzirom na to da se kao izdavač, štampar ili proizvođač javlja pravno lice, izričito je propisano da je izvršilac fizičko lice koje je u tom pravnom licu odgovorno za izdavanje, štampanje i proizvodnju.

Primena odredbi člana 38 i 39 je supsidijarnog karaktera

• primenjuju se samo ako se lica po opštim odredbama ne mogu smatrati učiniocem kd
• biće izvršioci ako su preduzeli radnju izvršenja ili saučesnici ako su preduzeli radnju saučesništva

Zaštita izvora informacija

• lica čija odgovornost ovde supsidijarno dolazi u obzir neće se smatrati izvršiocem kd jer nisu otkrila identitet autora informacije ili izvor informacije osim u slučaju da je izvršeno kd od 5 ili više godina ili je to neophodno da bi se izvršenje takvog dela sprečilo

U pogledu određivanja pojma krivice razlikuje se više teorija:

1. Psihološke teorije krivice
   • nastale u nemačkoj teoriji krajem 19. veka
   • krivica je skup psihičkih odnosa učinioca prema svom delu
   • simplifikacija i psihologizam, ne mogu se dosledno sprovesti u odnosu na nesvesni nehat
   • jednostavnije su i preciznije od normativnih teorija
2. Normativne teorije krivice
   • krivica svodi samo na socijalno-etički prekor koji se zbog učinjenog dela upućuje učiniocu krivičnog dela
   • kod nekih normativnih teorija umišljaj i nehat nisu oblici, pa ni stepeni krivice, već elementi bića krivičnog dela
     • ne može se doći do ispravnog suda o krivici ako se ne procenjuje psihološki sadržaj koji postoji kod učinioca
3. Psihološko-normativne teorije krivice
   • krivica psihički odnos učinioca prema delu zbog kojeg mu se može uputiti prekor
   • najprihvatljivije, jer krivica predstavlja jedinstvo psihičkog supstrata i suda o njemu
     • sud o nevrednosti dela kojim učinilac krši kp normu i sud o njegovom odnosu prema toj normi i dobru koja ta norma štiti

Prilikom utvrđivanja krivice, nemoguće je izbeći određena vrednovanja:

• koncept krivice polazi od relativne slobode čovekove volje
  • da li je učinilac mogao drugačije da postupi tj da li je mogao da izbegne vršenje krivičnog dela
  • postojanje određenog prostora koji dozvoljava čoveku izbor, nužna je pretpostavka za postojanje krivice.
• moralna vrednovanja
  • da li je neophodno osećanje krivice kod učinioca, svest o tome da je kriv za učinjeno delo
  • česti su oni učinioci kod kojih je ta svest odsutna, šta više smatraju da su ispravno postupili
    • dodatni razlog da se krivica ne može zasnivati samo na psihiloškom odnosu učinioca prema svom delu, već da taj odnos mora biti vrednovan

Krivica je jedan od četiri elementa u opštem pojmu krivičnog dela. Da bi neka radnja bila krivično delo, neophodno je da se ona može učiniocu pripisati u krivicu.

• pripisati delo nekome u krivicu istovremeno znači i da mu se pripisuje odgovornost za to krivično delo

Za određivanje pojma krivice bitne su dve stvari:

• Kako će se odrediti odnos krivice i krivične odgovornosti
• Koja će se teorija prihvatiti prilikom određivanja pojma krivice

Ranije jugoslovensko pravo nije koristilo termin krivica, već je poznavalo pojam krivične
odgovornosti, a postojala su dva shvatanja krivične odgovornosti:

1. objektivno – subjektivno
   • polazi od toga da krivična odgovornost obuhvata kako objektivne elemente krivičnog dela, tako i krivicu kao subjektivni element
2. subjektivno shvatanje
   • pojam krivične odgovornosti izjednačava sa krivicom
   • ukoliko se prihvati subjektivno shvatanje krivične odogovornosti onda ona postaje sinonim za krivicu

Krivična odgovornost je utvrđivanje da neko ispunjava uslove za krivičnu odgovornost, tj. sud o krivici

• posledica vršenja krivičnog dela, kao što je građanskopravna odgovornost posledica vršenja gradjansko pravnog delikta
• neke krivične sankcije se mogu primeniti i kada nema krivične odgovornosti, ali tada nema ni kd u potpunom smislu
  • nedostaje krivica pa se govori samo o kd u objektivnom smislu
• do krivične odgovornosti dolazi kada su ostvareni svi elementi krivičnog dela – radnja, predviđenost u zakonu, protivpravnost i krivica

Krivica je element u opštem pojmu krivičnog dela

• osnov i uslov krivične odgovornosti
• ne odgovara se zbog samog dela, već zato što je učinilac kriv za ono što je učinio ili propustio da učini
• ne može postojati bez uračunljivosti
  • uračunljivost predstavlja postojanje sposobnosti odlučivanja i rasuđivanja
  • učinilac koji je neuračunljiv ne može biti kriv za učinjeno delo
  • polazi se od pretpostavke uračunljivosti
    • neuračunljivost se utvrđuje samo kada se pojavi sumnja da je reč o neuračunljivom učiniocu

Krivica postoji ako je učinilac bio uračunljiv i postupao s umišljajem, a bio je svestan ili dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno.

Struktura krivice, tri komponente:

1. Uračunljivost
2. Umišljaj ili nehat
3. Svest (ili dužnost i mogućnost svesti) o protivpravnosti

Utvrđivanje ostvarenosti krivice ima svoj:

• pozitivni aspekt –  utvrđivanje postojanja umišljaja ili nehata kod krivičnih dela
• negativni aspekt – utvrđivanje odsustva osnova koji isključuje krivicu
  • odsustvo se pretpostavlja, postojanje osnova isključenja krivice se mora utvrditi da bi isključilo krivice

Postojanje krivice je neophodna pretpostavka za izricanje krivičnih sankcija, pre svega kazne:

• krivica se može stepenovati što ima određene implikacije na planu odmeravanja kazne, izbora ks i primena nekih instituta kao dela malog značaja

Krivičnopravni pojam krivice treba razlikovati od procesnopravnog pojma krivice

• dok je u krivičnom pravu krivica jedan od elemenata krivičnog dela, u krivičnom procesnom pravu krivica znači da je dokazano da je okrivljeni učinio krivično delo

Jedna od negativnih strana razvoja privrede je porast štetnih radnji pravnih lica. To ukazuje na potrebu da se na te radnje reaguje kaznenim sankcijama. Međutim, tome na putu stoje pre neka osnovna načela krivičnog prava, poput načela subjektivne individualne odogovornosti, neprihvatljivost kolektivnog kažnjavanja i sl…

Može se govoriti o tri stava o kaznenoj odgovornosti pravnog lica u širem smislu

• Odbacuje i krivičnu i svaku drugu kaznenu odgovornost pravnog lica
• Odbacuje krivičnu odgovornost, ali prihvata kaznenu odgovornost ili kao neku odgovornost sui generis, ili kao odgovornost za druge kažnjive delikte, pre svega prekršaj.
• Krivična odgovornost pravnih lica je moguća, potrebna i opravdana

Kaznena odgovornost pravnih lica vezuje se za pitanje njegovog pravnog subjektiviteta, a tu se javljaju dve teorije: teorija fikcije i teorija realnosti. Međutim, ni jedna ni druga teorija, same po sebi nisu prihvatljive.

Pravno lice nije ni realnost samo po sebi, a ni fikcija, već pravni pojam koji se čvrsto zasniva na realnosti, što je dovoljan osnov da se može raspravljati o kaznenoj odgovornosti pravnih lica.

STANJE U SVETU:

• Izmenom Krivičnog zakonika Holandije iz 1976. uvedena je opšta krivična odgovornost pravnih lica
• Izmenama i dopunama Krivičnog zakonika u Švedskoj 1986. uvedena novčana kazna za pravna lica
• Francuski krivični zakonik iz 1994. sadrži niz odredaba kojima se regulišu specifična pitanja krivične odgovornosti pravnog lica
• U poslednjih desetak godina određene oblike krivične odgovornosti uvele su i: Norveška, Finska, Španija, Danska, Belgija, Švajcarska i Austrija;
• Krivični zakonik Crne Gore 2003.

I Srbija se 2008. godine pridružila većini evropskih zemalja koje su uvele odgovornost pravnih lica za krivična dela, donošenjem Zakona o odgovornosti pravnih lica za krivična dela.

Ovakav razvoj u Evropi je rezultat inicijativa u okviru Saveta Evrope i Evropske unije, odnosno određenih međunarodnih konvencija kojima, doduše, krivična odgovornost pravnih lica nije predviđena kao obavezna.

Postoji veći broj krivičnih dela koja pored svog osnovnog oblika imaju i svoje teže oblike, ukoliko iz osnovnog oblika proizađe teža posledica.

U tom slučaju se, po pravilu, propisuje i teža kazna.

• npr. izvršilac hoće da žrtvu teško telesno povredi, ali iz toga proizađe njena smrt, iako on to nije hteo.

Za odgovornost za krivična dela kvalifikovana težom posledicom potrebno je da se ta teža posledica može pripisati nehatu učinioca

• učinilac je bio svestan toga da preduzimanjem radnje osnovnog oblika može prouzrokovati težu posledicu, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći da spreči (svesni nehat), ili
• učinilac nije bio svestan da preduzimanjem radnje izvršenja osnovnog oblika može prouzrokovati težu posledicu, iako je prema okolnostima pod kojima je delo učinjeno i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan ili mogao biti svestan te mogućnosti (nesvesni nehat)
• uzročna veza se mora utvrditi pre nego što se pređe na utvrđivanje nehata učinioca
• sudska praksa primenjuje blaže kriterijume za utvrđivanje postojanja nehata što se ponekad graniči sa objektivnom odgovornošću – dolus indirectus

Ako je u odnosu na težu posledicu postojao umišljaj, primenjivaće se odredbe za sticaj krivičnih dela.

• izuzetno će se raditi o odgovornosti za krivično delo kvalifikovano težom posledicom iako u odnosu na težu posledicu postoji umišljaj, ako teža posledica sama po sebi ne predstavlja krivično delo
  • npr. jedan od kvalifikovanih oblika silovanja postoji kada je silovanje za posledicu imalo trudnoću
    • jezičkim tumačenjem bi značilo da ako se trudnoća može pripisati nehatu učinioca postojala bi odgovornost za teži oblik silovanja, ali ako bi trudnoća bila obuhvaćena umišljajem učinioca postojao bi samo osnovni oblik
    • upravo iz tog razloga KZ predviđa odgovornost za težu posledicu i onda kada je u odnosu na nju postojao umišljaj, ali ukoliko time nisu ostvarena obeležja drugog krivičnog dela

Postavlja se pitanje da li je moguć pokušaj krivičnog dela kvalifikovanog težom posledicom, a na to pitanje se odgovara potvrdno

• ukoliko npr. lice, da bi izbeglo silovanje, iskoči iz vozila u pokretu, pa usled toga dođe do smrti ili teške telesne povrede. postojaće pokušaj silovanja kvalifikovanog težom posledicom.
• pokušaj krivičnog dela kvalifikovanog težom posledicom neće biti moguć u dva slučaja:
  • kada se radi o krivičnom delu za koje pokušaj nije kažnjiv
  • kada teža posledica proizlazi iz posledice osnovnog oblika

Cilj instituta actiones liberae in causa je rešavanje problema krivice kod učinilaca koji su krivično delo učinili u stanju nauračunljivosti, ali su sami sebe doveli u to stanje.

Iako u momentu izvršenja njegove radnje nisu više bile slobodne, u jednom prethodnom stanju, pre nego što je prouzrokovao stanje sopstvene neuračunljivosti, njegove radnje su bile slobodne u smislu skrivljenog započinjanja uzročnog toka koji se završio vršenjem krivičnog dela u neuračunljivom stanju.

Ovaj institut dozvoljava jedini izuzetak od pravila da se krivica utvrđuje u vreme izvršenja dela – naime, krivica se utvrđuje prema momentu pre nego što je učinilac sam sebe doveo u stanje neuračunljivosti u kojem je učinio krivično delo.

Za primenu ovog instituta potrebno je da kumulativno budu ispunjena dva uslova:

1. Da je učinilac sam sebe doveo u stanje neuračunljivosti
2. Da je u tom stanju učinio krivično delo u odnosu na koje je kod njega, u momentu pre nego što se doveo u t stanje postojao umišljaj ili nehat (ukoliko je zakonom predviđen uopšte nehatni oblik).

Za primenu ovog instituta potrebno je da je kod učinioca u momentu pre nego što se doveo u stanje neuračunljivosti postojala krivica u odnosu na kasnije učinjeno krivično delo.

Dve situacije:

• Umišljajna actiones liberae in causa
  • učinilac se s umišljajem dovodi u stanje neuračunljivosti u kojem vrši kd u odnosu na koje postoji umišljaj u momentu actio praecedens
    • mišljenje da postoji i onda kada se neko iz nehata doveo u stanje neuračunljivosti nije prihvatljivo jer je nespojivo sa postojanjem umišljaja u odnosu na delo koje se kasnije vrši u stanju neuračunljivosti
  • umišljajno stavljanje u stanje neuračunljivosti da bi se s umišljajem učinilo kd a delo ne bude učinjeno ne predstavlja pokušaj već nekažnjivu pripremnu radnju
  • moguć je direktni umišljaj – učinilac je svestan da će u stanju neuračunljivosti učiniti krivično delo i to hoće, kao i
  • eventualni umišljaj – učinilac je svestan toga da može učiniti krivično delo u stanju neuračunljivosti i na to pristaje
• Nehatna actiones liberae in causa
  • postoji u momentu prethodnog delovanja nehat u odnosu na kd koje je kasnije učinio u stanju neuračunljivosti u koje je sam sebe doveo iz nehata ili sa umišljajem
  • postoji nehatna actio libera in cause i onda kada je učinilac od ranije planirao delo ali se u neuračunljivo stanje u kojem je učinio doveo iz nehata
  • moguć je svesni nehat – učinilac je svestan mogućnosti da u tom stanju može učiniti krivično delo, ali olako drži da do toga neće doći, odnosno da će to moći da spreči kao i
  • nesvesni nehat – učinilac nije svestan toga da u tom stanju može izvršiti krivično delo, niti je to hteo, ali je prema okolnostima i svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti

Primenjuje se i kod krivičnih dela nečinjenja

• kada učinilac sam sebe dovede u stanje neuračunljivosti, bio je svestan da u tim stanju, svojim propuštanjem može ostvariti određeno krivično delo, a to je hteo ili je na to pristao (umišljaj) ili je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći da spreči (svesni nehat) odnosno nije bio svestan toga ali je bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti (nesvesni nehat)

Ne primenjuje se kada se neko doveo samo u stanje bitno smanjene uračunljivosti

• učiniocu koji se sam doveo u stanje bitno smanjene uračunljivosti ne može se po tom osnovu ublažiti kazna

Osnovno pitanje koje se postavlja u vezi sa silom i pretnjom je: „Da li one isključuju postojanje krivičnog dela“?

Sila može biti apsolutna i kompulzivna

1. Apsolutna sila (vis absoluta)
   • sila takvog itenziteta kojoj se lice prema kom je primenjena ne može odupreti, već je bio prinuđen da ostvari biće nekog krivičnog dela
   • isključuje postojanje radnje krivičnog dela, pa samim tim nema ni krivičnog dela
     • izvršiocem se u tom slučaju smatra lice koje je primenilo neodoljivu silu – posredni izvršilac
2. Kompulzivna sila
   • upotreba fizičke snage prema nekom licu s ciljem da se ono prinudi da izvrši određeno krivično delo
   • lice usled kompulzivne sile ipak ima mogućnost da odlučuje i realizuje svoju odluku
3. Pretnja
   • predstavlja stavljanje u izgled nekog zla licu koje se prinuđava
   • da bi postojao uticaj na donošenje odluke lica kojem se preti, potrebno je da pretnja bude moguća i ozbiljna, što se procenjuje s aspekta lica kojem je pretnja upućena
   • treba je razlikovati od opomene jer je kod pretnje nužno da lice koje preti na bilo koji način doprinese zlu kojim preti

Krivica učinioca koji je delo učinio pod uticajem kompulzivne sile ili pretnje:

• može se rešiti na planu protivpravnosti 
  • ako neko da bi izbegao zlo kojim mu se preti učini kd, a budu ostvareni svi ostali uslovi za krajnju nuždu, kd neće postojati
• delo pod uticajem kompulzivne sile ili pretnje je po prirodi umišljajno kd
  • prinuda na nehatno kd je teško zamisliva konstrukcija
  • umišljaj može biti isključen kada izvršilac u normativnom smislu nije mogao drugačije da dela, kada se to od njega nije moglo očekivati
    • uslov je da je akt prinude bio takav da nije bio moguć uspešan otpor niti da se akt prinude mogao na drugi način izbeći
• sila i pretnja mogu prouzrokovati neuračunljivost
  • krivica bi mogla biti isključena jer se prinuđeni našao u neuračunljivom stanju

Uticaj sile i pretnje se može rešavati na sledeće načine:

1. Apsolutna sila isključuje radnju, tako da nema ni krivičnog dela.
2. Kompulzivna sila i pretnja, ukoliko su za to ispunjeni uslovi, preko instituta krajnje nužde, mogu isključiti postojanje krivičnog dela.
3. U nekim slučajevima će postojati bitno smanjena uračunljivost ili neuračunljivost, ukoliko usled privremene duševne poremećenosti učinilac nije mogao shvatiti značaj svog dela ili nije mogao upravljati svojim postupcima.
4. Može postojati i situacija u kojoj će biti isključeno postojanje umišljaja, jer će nedostojati njegov voljni element.
5. Ukoliko kompulzivna sila i pretnja ne isključuju krivicu, one predstavljaju fakultativni osnov za ublažavanje kazne

Pravna zabluda podrazumeva nepostojanje svesti o tome da se čini krivično delo, odnosno da se preuzima pravom zabranjeno ponašanje.

• nema svesti o pravnoj zabranjenosti dela koje se preduzima ili
• postoji pogrešna predstava o tome da neko ponašanje nije predviđeno kao krivično delo

Razlikovanje od stvarne zablude:

• kod stvarne učinilac ne zna činjeničnu podlogu kd, kod pravne on je u zabludi u pogledu zabranjenosti dela
• kod stvarne ne zna za neku stvarnu okolnost koja ulazi u biće kd, kod pravne ne zna da je to uopšte predviđeno kao kd
• kod normativnih obeležja je teško razgraničiti stvarnu od pravne zablude
• kod stvarne u pogledu okolnosti koje isključuju protivpravnost učinilac pogrešno drži da postoji neka stvarna okolnost čijim bi postojanjem bila isključena protivpravnost, kod pravne zna sve stvarne okolnosti ali ne zna pravni značaj tih okolnosti

Razlikuju se dve vrste pravne zablude:

1.  Direktna pravna zabluda – učinilac ne zna da je ponašanje koje preduzima pravom zabranjeno. ( Npr. ne zna da čini krivično delo utaje, ukoliko prisvoji novac koji mu je greškom ovlašćenog lica isplaćen)
   • nije potrebno da postoji svest o tome da je to ponašanje predviđeno kao kd
     • dovoljno je da postoji svest o tome da je neko ponašanje suprotno pravu a ne mora da obuhvati i svest o tome da je ponašanje predviđeno kao kd
2. Indirektna pravna zabluda – učinilac pogrešno smatra da nešto predstavlja osnov koji isključuje protivpravnost ili pogrešno procenjuje postojanje uslova za primenu nekog od osnova isljučenja protivpravnosti.

Pogrešna predstava se sastoji u tome što učinilac ne zna da je delo zakonom određeno kao krivično delo ili da je protivpravno

• pravna zabluda neće postojati ukoliko se radi o eventualnoj pravnoj zabludi – kada učinilac dopušta mogućnost da njegovo ponašanje može biti zabranjeno, ali ga bez obzira na to preduzima.

Pravna zabluda može biti otklonjiva i neotklonjiva:

1. Neotklonjiva pravna zabluda
   • postoji kada učinilac nije znao da je njegovo delo zabranjeno zato što to nije mogao i nije bio dužan da zna
   • isključuje krivicu, s obzirom da nedostaje svest o protivpravnosti, kao deo krivice
   • u tom slučaju nema krivičnog dela
2. Otklonjiva pravna zabluda
   • postoji kada učinilac nije znao da je njegovo delo zabranjeno, ali je to mogao i bio dužan da zna
   • postoji mogućnost ublažavanja kazne

Kod nekih krivičnih dela teško je zamisliti postojanje pravne zablude.

• Kod krivičnih dela koja su zlo sama po sebi (mala in se) i koja kao takva predstavljaju krivična dela u svim društvima (ubistvo, krađa..) isključeno je postojanje pravne zablude
• Kod krivičnih dela koja nisu predmet moralne osude, već zavise od procene zakonodavca u određenom društvu (mala prohibita) sasvim je moguće postojanje pravne zablude. Za neka od njih ne zna većina građana, pa čak ni neki pravnici

Zabluda u najširem smislu znači nepostojanje svesti ili postojanje pogrešne svesti o nekim okolnostima.

Razlikuju se dve vrste stvarne zablude:

1. Zabluda o stvarnim obeležjima bića krivičnog dela
   • postoji onda kada kod učinioca ne postoji svest ili postoji pogrešna svest o bilo kojoj stvarnoj okolnosti koja ulazi u biće krivičnog dela
     • npr zabluda u pogledu radnje izvršenja, posledice, uzročnog odnosa, objekta radnje, sredstva izvršenja itd…
   • može se odnositi i samo na jednu stvarnu okolnost, koja čini deo nekog obeležja krivičnog dela, ukoliko je to presudno za postojanje krivičnog dela
     • npr postoji stvarna zabluda ako učinilac veruje da je lice nad kojim vrši obljubu navršilo 14 godina, iako su mu poznata sva ostala svojstva pasivnog subjekta
   • odnosi se na činjenice stvarnog karaktera od kojih zavisi postojanje bitnih obeležja bića kd odnosno ostvarenost tih elemenate
     • da se odnosi na te elemente kao pravne kategorije to bi bila pravna zabluda
     • u nekim slučajevima stvarne zablude o normativnim obeležjima bića se može javiti problem razgraničenja sa pravnom zabludom
   • stvarna zabluda u užem smislu
2. Stvarna zabluda o okolnostima koje isključuju protivpravnost –
   • postoji onda kada je učinilac u zabludi u pogledu neke stvarne okolnosti čije bi postojanje vodilo isključenju postojanja krivičnog dela
   • ne radi se o tome da učinilac pogrešno smatra da njegovo delo nije protivpravno, jer je to oblik pravne zablude, već se zabluda odnosi na neku stvarnu okolnost čije bi postojanje dovelo do primene nekog osnova koji isključuje protivpravnost

Stvarna zabluda može biti neotklonjiva i otklonjiva.

• neotklonjiva stvarna zabluda
  • učinilac u konkretnom slučaju nikako nije mogao imati pravu predstavu o relevantnoj stvarnoj okolnosti
  • isključuje krivicu, i umišljaj i nehat
  • nije bio dužan i nije mogao da izbegne zabludu u pogledu stvarne okolnosti koja predstavlja obeležje kd ili u pogledu neke okolnosti koja bi da je zaista postojala činila delo dozvoljenim
• otklonjiva stvarne zabluda
  • učinilac je prema okolnostima konkretnog slučaja i prema svojim ličnim svojstvima mogao i bio dužan da ima pravu predstavu o relevantnim stvarnim okolnostima
  • otklonjiva zabluda ne isključuje nehatnu krivicu, što znači da će postojati krivično delo iz nehata, ako zakon takvo krivično delo predviđa

U krivičnom pravu postoje i zabluda o predmetu, licu i uzročnoj vezi.

• Zabluda o predmetu i zabluda o licu (error in objecto i error in persona)
  • nisu krivičnopravno relevantne kada su predmet i lice istog kvaliteta – kada ispunjavaju zakonske uslove
    • neće biti pravno relevantno to što je učinilac misleći da vrši krivično delo prema jednom licu izvrši delo prema drugom licu
  • kada se radi o tome da je predmet ili lice sa određenim svojstvom bitni element krivičnog dela tada stvarna zabluda može da utiče na krivicu učinioca ili na pravnu kvalifikaciju dela
• Zabluda o uzročnoj vezi (aberratio ictus)
  • postoji kada učinilac prouzrokuje posledicu na drugom objektu radnje, a ne ne onom na kojem je hteo
  • postojaće pokušaj krivičnog dela (u odnosu na ono delo koje je hteo da ostvari) i nehatno krivično delo (u odnosu na delo koje je ostvareno)

Bitno smanjena uračunljivost postoji kada je sposobnost učinioca da shvati značaj svog dela ili da upravlja svojim postupcima usled jednog od četiri oblika duševne poremećenosti bila bitno smanjena.

Dakle, biološki osnov je isto postavljen kao i kod neuračunljivosti, a razlika se javlja na psihološkom planu – ne radi se o odsustvu moći odlučivanja ili rasuđivanja, jer kod bitno smanjene uračunljivosti one postoje, ali se traži da je bar jedna od njih bila bitno smanjena.

Bitno smanjena uračunljivost ne isključuje krivicu, tako da se učiniocu mogu izreći sve krivične sankcije koje se mogu izreći i uračunljivom učiniocu, ali zakon predviđa mogućnost ublažavanja kazne.Postoji i mogućnost da se uz kaznu izrekne mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, a uz uslovnu osudu mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi.

Kao i neuračunljivost, stanje bitno smanjene uračunlljivosti mora postojati u momentu izvršenja krivičnog dela.

Takođe, i bitno smanjena uračunljivost se procenjuje u odnosu na određeno krivično delo, što znači da je moguće da u odnosu na jedno delo postoji bitno smanjena uračunljivost, a u odnosu na drugo potpuna uračunljivost.

Traba razlikovati bitno smanjenu uračunljivost od obične smanjene uračunljivosti – ona se nalazi između bitno smanjene uračunljivosti i uračunljivosti. Samo u slučaju bitno smanjene uračunljivosti postoji mogućnost ublažavanja kazne, dok obična smanjena uračunljivost može biti samo olakšavajuća okolnost kod odmeravanja kazne.

Krivica ne može postojati bez uračunljivosti – ona predstavlja postojanje sposobnosti odlučivanja i rasuđivanja. Učinilac koji je neuračunljiv ne može biti kriv za učinjeno delo, jer neuračunljivost isključuje krivicu.

Polazi se od pretpostavke uračunljivosti, a neuračunljivost se utvrđuje samo kada se pojavi sumnja da je reč o neuračunljivom učiniocu.

Postoje tri metoda utvrđivanja neuračunljivosti:

1. Biološki metod – u obzir se uzimaju samo određena bolesna, abnormalna psihička stanja
2. Psihološki metod – za njega su merodavne samo posledice, odnosno poremećaji do kojih dolazi na psihičkom planu
3. Mešoviti metod – za postojanje neuračunljivosti zahteva se i ostvarivanje biološkog i psihiloškog osnova
   • potrebno i postojanje nekog abnormalnog duševnog stanja i određenih psihičkih smetnji koje su prouzrokovane tim stanjem

Za postojanje neuračunljivosti kumulativno mora biti ostvaren jedan od četiri oblika duševne poremećenosti (biološki osnov) i jedan od dva oblika psihičkih smetnji (psihološki osnov).

Biološki osnov se može ispoljiti u četiri oblika:

1. Duševna bolest – s obzirom na uzrok one se mogu podeliti na
   • egzogene – one koje su izazvane nekim spoljnim faktorima
     koji deluju na organizam, npr. epilepsija izazvana promenama na mozgu, psihoze izazvane infekcijom itd… i
   • endogene – one čiji je uzrok unutrašnji i kod kojih se ne mogu dokazati organski uzroci, npr. šizofrenija, paranoja, manično-depresivna psihozaciklotimija itd….
2. Privremena duševna poremećenost – Obuhvata određena stanja koja su prolaznog karaktera, ređe normalna poput iscrpljenosti i pospanosti, a češće neka patološka stanja stanja izazvana jakim afektima ili intoksikacijom usled uzimanja alkohola i droga.
3. Zaostali duševni razvoj (oligofrenija) – je oštećenje inteligencije, bez obzira na njen uzrok. Duševna zaostalost može biti laka, srednja i teška.
4. Druga teža duševna poremećenost – tu spadaju one duševne poremećenosti koje se ne mogu podvesti pod prethodne tri. Npr neke psihopatije, poremećaji nagona ili teže neuroze.

Psihološki osnov

• se može manifestovati kao:
  • Odsustvo moći rasuđivanja
    • nemogućnost shvatanja značaja svog dela
    • kada ne shvata prirodni značaj svog dela
      • kada nije svestan delovanja prirodnih zakona
    • kada ne shvata društveni značaj svog dela
  • Odusustvo moći odlučivanja
    • nemogućnost upravljanja svojim postupcima
    • učinilac ne može upravljati svojim postupcima onda kada još vlada svojim razumom, ali je izgubio vlast nad voljom
• uslov je postavljen alternativno
  • traži se da učinilac ili nije mogao da shvati značaj svog dela ili da nije mogao da upravlja svojim postupcima

Obe komponente moraju postojati u momentu izvršenja.

• ako do neuračunljivosti dođe posle učinjenog dela to nije od značaja za utvrđivanje neuračunljivosti
  • lice je uračunljivo, a njegova duševna poremećenost ima procesni značaj

Neuračunljivost se uvek utvrđuje u odnosu na određeno krivično delo

• moguće je da jedan učinilac u istom vremenskom momentu bude neuračunljiv u odnosu na jedno delo, a uračunljiv u odnosu na drugo.
  • npr. lice obolelo od paranoje usled sumanutih ideja proganjanja ne može da shvati značaj svog dela u pogledu ubistva lica za koje misli da ga proganja, ali može biti uračunljiv u pogledu onih krivičnih dela koja nemaju veze sa njegovim sumanutim idejama

Lice koje ostvari svojom radnjom elemente bića kd a u stanju neuračunljivosti nije za to delo krivo

• uzima se da ne postoji ni krivično delo jer nije ostvaren subjektivni element

U odnosu na neuračunljivog učinioca, pod uslovom da je opasan za okolinu, mogu biti primenjene određene mere bezbednosti:

1. Obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi,
2. Obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi, a uz njih i:
3. Zabrana vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti
4. Zabrana upravljanja motornim vozilom
5. Oduzimanje predmeta

Nehat je u odnosu na umišljaj lakši oblik ili niži stepen krivice.

• umišljaj je pravilo i on se posebno ne propisuje u biću svakog krivičnog dela, dok je nehat izuzetak
• nehat je dovoljan za postojanje određenih krivičnih dela samo kada to zakon izričito propisuje
• kada zakon predviđa i nehatni oblik nekog krivičnog dela, propisana kazna je uvek blaža u odnosu na onu za umišljajni oblik
• pokušaj, saučesništvo u užem smislu se i sl instituti opšteg dela se ne primenjuju u pogledu nehatnih krivičnih dela
• nehatna kd podrazumevaju po svojoj prirodi nastupanje posledice
  • nemaran nepažljiv odnos učinioca prema mogućnosti nastupanja posledice čini suštinu nehatnog delikta
  • razlika od umišljaja je u radnji i subjektivnom odnosu prema posledici
  • nehatna delatnosna kd su krajnje atipična, ne nemoguća već samo retka

Zakon poznaje dve vrste nehata – svesni i nesvesni nehat

• zakonodavac ne pravi razliku u propisivanju nehatnih kd
  • ono postoji i u jednom i u drugom slučaju
  • retka kd zbog svoje prirode zahtevaju postojanje samo jednog od ova dva oblika nehata 
• sporno je da li je svesni nehat teži od nesvesnog u smislu stepenovanja krivice prilikom odmeravanja kazne
  • dva oblika nehata koji se po težini ne mogu stepenovati
• najvažniji razlog za razlikovanje je razgraničenje svesnog nehata s umišljajem i nesvesnog nehata i slučaja

SVESNI NEHAT ili luxuria:

• postoji kada je učinilac svestan da svojom radnjom može učiniti krivično delo, ali olako drži da do toga neće doći ili da će to moći da spreči
• element svesti se ovde ne razlikuje od eventualnog umišljaja
• razlika se ispoljava u pogledu elementa volje
  • kod eventualnog umišljaja učinilac pristaje na posledicu, dok kod svesnog nehata ne pristaje
•  zakon govori o dve situacije:
  1. kada učinilac pogrešno procenjuje objektivnu situaciju, i
  2. kada učinilac precenjuje svoje sposobnosti
• u obe situacije, on ne pristaje na posledicu
• da li postoji svesni nehat ili eventualni umišljaj kada se učinilac oslanja na slučaj ili na neke neodređene okolnosti usled kojih drži da posledica neće nastupiti
  • ako ne postoji materijalni supstrat za realnu procenu da posledica neće nastupiti treba uzeti da je u pitanju eventualni umišljaj
  • npr. ako učinilac u jednosmernoj učici vozi automobil u suprotnom smeru od dozvoljenog a reč je o kratkom rastojanju i malo prometnoj ulici, nadajući se da za tih nekoliko sekundi neće naići nijedno vozilo, u slučaju saobraćajnog udesa postojaće svesni nehat
    • ako velikom brzinom na određenoj deonici autoputa vozi suprotnom kolovoznom trakom nadajući se da će ga vozači koji voze propisnim smerom uočiti i izbeći, postojaće eventualni umišljaj

NESVESNI NEHAT ili negligentia:

• kod nesvesnog nehata je odsutan i element svesti i element volje, ali je učinilac prema okolnostima i svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao predvideti nastupanje posledice
• da bi postojao nesvesni nehat potrebno je da su kumulativno ispunjena dva uslova:
  • objektivni – da je učinilac bio dužan da predvidi posledicu
    • dužnost je pravni standard i utvrđuje se tako što se procenjuje da li bi jedan prosečan građanin u konkretnom slučaju bio svestan mogućnosti nastupanja posledice
      • prosečan građanin je pripadnik određene društvene grupe formirane po pripadnosti određenoj generaciji, polu, profesiji itd
      • individualizovanje prosečnosti se vrši u zavisnosti od činjeničnog stanja u konkretnom slučaju
    • ova komponenta je pretežno sadržana i u samom biću kd
      • može se s aspekta bića kd već dati načelan odgovor da li je ispunjen objektivan uslov
  • subjektivni – da je učinilac mogao da predvidi posledicu
    • nesvesni nehat neće postojati ako su sposobnosti učinioca bile iznad sposobnosti prosečnog građanina zbog čega je on, ali ne i prosečan građanin mogao da predvidi nastupanje posledice
    • nema nesvesnog nehata kada su sposobnosti učinioca bile ispod nivoa sposobnosti prosečnog građanina
• ako je bio dužan a prema svojim ličnim svojstvima nije mogao ili ako je mogao ali nije bio dužan – nema nesvesnog nehata pa ni krivice

Od nesvesnog nehata treba razlikovati slučaj – casus. Kod njega nema ni svesti, ni volje, ali ni mogućnosti ili dužnosti da se predvidi nastupanje posledice. U tom slučaju nema ni krivice, pa ni krivičnog dela.

DIREKTNI UMIŠLJAJ postoji kada je učinilac svestan svoga dela i hteo je njegovo izvršenje.

• stepen intenziteta svesti i volje je visok
  • učinilac zna da svojom radnjom ostvaruje sve bitne elemente bića krivičnog dela, i hoće izvršenje dela, a u pogledu posledice on hoće njeno nastupanje
• može se govoriti o 3 situacije u kojima postoji direktan umišljaj:
  1. učiniocu je ostvarivanje bića krivičnog dela jedini cilj preduzimanja radnje
     • ako učinilac hoće da ostvari biće određenog krivičnog dela, postojaće direktan umišljaj bez obzira koliko mu verovatno delovalo ostvarenje svih bitnih obeležja krivičnog dela
       • npr. ako neko hoće da izvrši silovanje određenog lica, direktan umišljaj će postojati i kada on nije siguran da će uspeti da savlada otpor tog lica
     • ni kod tipičnih posledičnih dela nije potrebno da učinilac bude siguran da će posledica nastupiti
       • npr. ako učinilac hoće da liši života žrtvu vatrenim oružjem, činjenica da je svestan toga da može promašiti ne isključuje postojanje direktnog umišljaja
  2. učiniocu ostvarivanje bića krivičnog dela služi samo za postizanje nekog drugog cilja
     • npr. učinilac računa da će najverovatnije morati da ubije ili teško telesno povredi lice koje obezbeđuje banku kako bi provali i obio sef
       • iako njemu ubistvo odnosno teška telesna povreda lica koje obezbeđuje banku nije primarni cilj, postojaće direktan umišljaj, jer je bio svestan toga da postoji ta mogućnost i to je hteo da bi postigao cilj
     • neka krivična dela po svojoj prirodi služe upravo ostvarivanju nekog drugog cilja i vrše se sa direktnim umišljajem onda kada je učinilac svestan da time postiže određeni cilj i to hoće
  3. učinilac hoće jedno delo, ali je sasvim izvesno da uz to delo dolazi do izvršenja drugog dela
     • moguće je da učinilac ne želi to drugo delo ali izvesnost njegovog ostvarivanja daje osnova za stav da je i ovde reč o direktnom umišljaju
     • dva slučaja s obzirom na vreme kada dolazi do ostvarenja uzgrednog dela:
       1. kada posledica nastupa istovremeno sa posledicom dela koje se htelo
          • npr. učinilac aktivira eksplozivnu napravu u putničkom avionu da bi se jedno lice lišilo života, ali je sasvim izvesno da će stradati svi koji su se nalazili u avionu
       2. kada posledica nastupa kasnije kao nužna posledica vršenja kd koje se htelo
          • npr ubistvo majke koja se nalazila na usamljenom mestu sa svojim detetom zbog čega kasnije dođe do smrti i njenog deteta koje nije imao ko da hrani – u oba slučaja postoji direktni umišljaj u odnosu na uzgrednu posledicu jer je bilo sasvim izvesno da će one nastupiti

EVENTUALNI UMIŠLJAJ postoji kada je učinilac svestan da svojom radnjom može učiniti krivično delo, pa je na to pristao. Intenzitet svesti i volje su manje izraženi nego kod direktnog umišljaja.

• svestan je da postoji mogućnost da učini kd ali nije siguran da će do toga doći
• razlika između direktnog i eventualnog umišljaja
  • svest mora da obuhvati sve bitne elemente bića kd
    • prihvata mogućnost njihovog postojanja
      • npr učinilac nije siguran da je isprava koju upotrebljava lažna, ali se saglašava i sa tom mogućnošću
    • kod direktnog umišljaja je svestan postojanja tih elemenata
  • u pogledu voljnog elementa postoji pristajanje da se učini kd

Razlikovanje između direktnog i eventualnog umišljaja je značajno iz dva razloga:

1. postoje određena krivična dela koja se mogu izvršiti samo sa direktnim umišljajem, a jedan manji broj krivičnih dela može se izvršiti samo sa eventualnim umišljajem
2. direktni umišljaj znači i veći stepen krivice, što je značajno za odmeravanje kazne

Razlikovanje eventualnog umišljaja od svesnog nehata

• element svesti je isti, a razlika postoji u pogledu volje
  • kod eventualnog umišljaja, učinilac pristaje da učini krivično delo, dok kod svesnog nehata ne pristaje, već olako drži da do toga neće doći ili da će to moći da spreči
• u pogledu određivanja pojma pristajanja danas je aktuelna Frankova formula
  • prema njoj, postavlja se pitanje da li bi učinilac preduzeo radnju kada bi znao da će nastupiti posledica
  • ukoliko bi preduzeo radnju, radi se o eventualnom umišljaju, a ukoliko ne bi onda je u pitanju svesni nehat
  • praktična vrednost ove formule je mala jer se radi o hipotetičkom pitanju na koje je teško dati odgovor
    • teško je utvrditi šta bi uradio da je znao da će posledica sigurno nastupiti
    • slučajevi u kojima postoji potpuna ravnodušnost učinioca u pogledu nastupanja posledice
• u novije vreme normativne teorije nude normativni kriterijum granice između svesnog nehata i eventualnog umišljaja
  • stav učinioca prema zaštićenom dobru
  • ako je kroz njegovo ponašanje došlo do izražaja njegovo nepoštovanje i bezobzirnost prema tom dobru reč je o eventualnom umišljaju a ne o svesnom nehatu
  • dopunski kriterijum ali se ne može rešiti ovo pitanje
• nepostojanje eventualnog umišljaja ne mora uvek značiti postojanje svesnog nehata
  • i to se mora utvrditi

ALTERNATIVNI UMIŠLJAJ naše pravo izričito ne predviđa. On postoji kada učinilac predviđa mogućnost nastupanja dve ili više konkretno određene posledice koje se međusobno isključuju, a njegova volja je na istom stepenu upravljena na bilo koju od posledica.

• kada su posledice iste po težini, treba uzeti da postoji ono krivično delo koje je ostvareno
• ukoliko su posledice različite po težini, a nastupi lakša posledica, treba uzeti da postoji pokušaj težeg krivičnog dela
  • npr ako učinilac hoće da neko lice ili liši života ili ga teško telesno povredi pa nastupi teška telesna povreda, postojaće pokušaj kd ubistva
  • sporno bi bilo kad ne postoji prividni idealni sticaj da li postoji sticaj dovršenog i pokušanog dela ili samo pokušano teže delo

Umišljaj je teži stepen krivice i on se uvek zahteva za postojanje krivičnog dela.

• izuzetno je kod nekih krivičnih dela predviđen i nehat kao blaži oblik krivice
• umišljaj i nehat imaju svoj osnov u biću kd;
  • nije prihvatljivo u njima videti samo oblike krivice

Ranije je postojao spor oko toga na čemu se zasniva umišljaj, da li na elementu volje (teorija volje) ili elementu svesti (teorija predstave). Danas se polazi od toga da su oba elementa neophodna.

Učinilac dakle postupa sa umišljajem onda kada je svestan toga da vrši krivično delo, i to hoće:

• svest
  • može se stepenovati
    • ne svodi se samo na situaciju kada je učinilac siguran da će ostvariti bitne elemente krivičnog dela, već obuhvata i situacije kada kod učinioca postoji verovatnoća u tom
      pogledu
  • treba da obuhvati sve bitne objektivne elemente bića krivičnog dela (radnju, posledicu, uzročnu vezu itd…) 
    • za razliku od deskriptivnih obeležja ( koja se odnose na ono što je neposredno dostupno čulima: novac, požar, žensko lice, motorno vozilo) gde to ne predstavlja problem,
      normativna obeležja se mogu ispravno shvatiti samo ako se dovedu u vezu sa pravnim i drugim društvenim normama
    • ukoliko bi se od učinioca zahtevalo da zna pravnu definiciju normativnih obeležja samo bi pravnici mogli da deluju umišljajno
    • dovoljno da učinilac ima predstavu o značaju i funkciji koju zakonom navedena obeležja imaju u društvenom životu
  • da li treba da obuhvati i protivpravnost
    • prihvatanje nove koncepcije pravne zablude i postavljanje svesti o protivpravnosti kao samostalnog elementa krivice otklanja tu dilemu, što znači da
    • umišljaj učinioca ne obuhvata svest o protivpravnosti
  • ne treba da obuhvati ni objektivni uslov kažnjivosti
    • on ne predstavlja konstitutivno obeležje koje ulazi u biće kd
• volja
  • može se takođe stepenovati
    • može se javiti od pristajanja i odobravanja, pa do htenja
  • za umišljaj je neophodna odluka učinioca o preduzimanju radnje koja se zasniva na voljnom elementu
    • delo želi ili bar pristaje na njega

Umišljaj mora postojati u vreme izvršenja krivičnog dela.

• kod izvršioca to je vreme kada je preduzeta radnja izvršenja
• kod saučesnika vreme kada je preduzeta radnja saučesništva

Prethodni i naknadni umišljaj – dolus antecedens i dolus subsequens – su irelevantni

• ne predstavljaju umišljaj kao oblik krivice

Vrste umišljaja (dolus):

• direktni umišljaj
  • kada je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje
• eventualni umišljaj
  • kada je učinilac bio svestan da može učniti delo pa na to pristao