Zloupotreba prava je vršenje prava u nameri da se drugome naškodi ili vršenje prava protivno njegovom cilju.

Postoje dve varijante shvatanja o zloupotrebi para, subjektivna i objektivna.

• Subjektivna teorija
  • zloupotreba prava je vršenje prava u nameri da se drugome naškodi
  • potrebno je:
    • da radnja objektivno ulazi u sadržinu prava – da je unutar njegovih objektivnih granica
      • ako je van objektivnih granica prava, reč je o protivpravnom postupanju koje povlači odgovornost bez obzira da li postoji namera škođenja drugome i bez obzira na eventualnu korist koja se ima od toga
        • imalac službenosti pešačkog prolaza koristi susednu nepokretnost za prolaz kamionom
      • da se radnja vrši sa namerom da se drugome naškodi, što treba da dokaže oštećenik
        • pribegava se posrednom dokazivanju tako što se dokazuje odsustvo koristi od ovakve radnje za imaoca prava
      • da se titular prava nije prevario u računici – da izostanak koristi nije posledica pogrešne procene
      • da je vršenjem prava drugome prouzrokovana šteta ili neko uznemiravanje i uopšte neka neprijatnost
    • zloupotreba prava povlači odgovornost
      • sastoji se u obavezi naknade štete i zabrani daljeg vršenja radnje koja je kvalifikovana kao zlupotreba
    • prema stanovištu francuskih sudova postoji zloupotreba prava
      • kada se na krovu svoje zgrade izgradi lažan dimnjak, sa namerom da se zakloni vidik susedu
      • kada se u istom cilju izgradi daščana konstrukcija deset metara visine i petnaest metara širine
      • kada se preseče podzemna žica vode koja napaja susedov bunar iako se kaptirana voda ne koristi ni u kakve svrhe
      • kada se na svome zemljištu organizuje zaglušujuća buka kako bi se lovci sa susednih imanja onemogućili u lovu
      • kada se na svojoj parceli podigne staja u blizini susedovog zemljišta na kome on boravi radi razonode i rekreacije.
        • šire shvatanje – zloupotreba prava postoji i kada se ne vodi računa o tome da se pravo može vršiti na drugi način koji je jednako koristan za titulara a manje štetan za drugoga
      • građanski zakonici 19.veka usvajaju subjektivno shvatanje zloupotrebe prava
        • “Ni svojim se pravom služiti ne mož tek drugom na štetu il dosadu”, stajalo je u OIZ za CG.
      • Objektivna teorija
        • zloupotreba prava je svako vršenje prava protivno njegovom cilju zbog koga je ustanovljeno
        • vršenje prava koje je korisno za titulara, ali koje drugome prouzrokuje štetu preko mesno uobičajene granice tolerancije
          • širenje neprijatnih mirisa, buke, lupe, dima, prašine, vibracija do čega dolazi usled obavljanje industrije, zanata ili neke druge aktivnosti
        • Sankcije su različite:
          • naknada štete – čak i kad se aktivnost obavlja na osnovu administrativne dozvole
          • nalaganje mera kojima se uznemiravanje otklanja ili smanjuje do granice tolerancije – upotreba raznih prečistača, prigušivača, blokatora
          • zabrana daljeg obavljanja aktivnosti ako se smetnje ne mogu otkloniti ili barem smanjiti do granice tolerancije
            • ne može se zabraniti obavljanje opštekorisnih aktivnosti za koje je dobijena dozvola nadležnih vlasti
          • evolucija u ovoj oblasti išla je u pravcu šireg shvatanja zloupotrebe prava
            • može se reći da je danas vladajuća objektivna teorija, koju prihvataju svi noviji zakonici
            • primer Grčkog građanskog zakonika od 1940 godine
              • pisan pod dominantinim uticajem Nemačkog građanskog zakonika, ali u ovom pitanju nije sledio svoj uzor i usvojio je objektivnu teoriju
              • “Vršenje prava je zabranjeno ako očigledno prelazi granice određene savesnošću, dobrim običajima ili društvenim i ekonomskim ciljem prava”

Objektivno shvatanje usvojeno je i u našem današnjem pravu.

Prava mogu biti imovinska i neimovinska:

• Imovinska građanska prava su ona koja neposredno:
  • glase na izvesnu sumu novca ili se odnose na neko dobro koje se može novčano izraziti
    • pravo svojine, pronalazačko pravo
  • glase na činjenje ili nečinjenje koje se može imovinski odnosno novčano izraziti
    • pravo zahtevati od druge ugovorne strane da izradi ili popravi neku stvar ili obavi neki posao na osnovu ugovora o delu ili ugovora o radu
  • Neimovinska građanska prava predstavljaju manji broj prava, a takav je je slučaj sa čisto porodičnim pravima, pravima ličnosti koja se odnose na neko lično dobro kao što je telesni integritet, čast, sloboda ili pravima da se zahteva neko činjenje neimovinske prirode
    • povredom neimovinskih prava može biti prouzrokovana imovinska ili neimovinska šteta
    • pravo na novčanu naknadu štete po svojoj prirodi je imovinsko
  • Neka prava su složena u tom smislu da se sastoje od imovinskopravne i neimovinske (moralne) komponente, kakav je npr. slučaj sa autorskim pravom.

Prava takođe mogu biti prenosiva i neprenosiva.

• Prenosiva prava predstavljaju većinu subjektivnih građanskih prava i to su ona prava koja su podobna da se odvoje od svog titulara i pređu na drugoga.
  • skoro sva imovinska prava – obligaciona, stvarna i intelektualna
    • među njima ima takvih koja su neprenosiva
      • slučaj sa ličnim službenostima, pravo na izdržavanje
    • Neprenosiva su zapravo neimovinska prava
      • prava ličnosti, porodična prava, autorska moralna prava
    • Podela se dobrim delom poklapa sa podelom na imovinska i neimovinska prava, ali ne u potpunosti:
      • imovinska prava su prenosiva po pravilu – ne sva
      • neimovinska su neprenosiva sva bez izuzetka
        • često se neprenosiva prava nazivaju ličnim u tom smislu da su vezana za ličnost subjekta
        • dalje se dele na
          • lična imovinska – imovinska prava koja se ne mogu prenositi
            • lične službenosti, pravo na izdržavanje
          • lična neimovinska – prava koja su po svojoj prirodi takva da se ne mogu izraziti u novcu i koja su kao takva neprenosiva
            • sva prava ličnosti

Lična prava su subjektivna prava na ličnim dobrima: pravo na život, fizički integritet, zdravlje, psihički integritet, lik, glas, ltajnu sferu, identitet, ime i dr.

• omogućavaju imaocu da svoje lično dobro ostvari, uživajući ga i raspolažući njime
• nazivaju se i prava ličnosti
• najbolji naziv bi bio prava na ličnim dobrima jer
  • lična dobra su objekti ovih prava
  • ta dobra s jedne strane, pripadaju i onome ko nije ličnost
  • ne pripadaju samo ljudima nego i organizacijama, pravnim licima

Objekti ličnih prava

Lična dobra su ona dobra koja su najneposrednije i neraskidivo povezana sa licem – sa čovekom ili organizacijom.

• svako lično dobro pripada nekom licu, svaki život je nečiji, svaki lik, svaki glas, svako ime
• lična prava ne mogu biti bezsubjektna prava

Objekti ličnih prava su dve vrste ličnih dobara:

1. dobra koja su elementi, sastavni delovi lica
   • njegov život, telo, osećanje, privatni život, glas, dostojanstvo, čast i sl.
2. dobra koja su emanacije, opredmećeni izrazi lica
   • fotografije na kojima je ono prikazano, tonski snimak njegovih reči, njegovi lični zapisi, podaci o njemu i drugi premeti koji su prožeti licem ili nekim njegovim sastavnim delom
   • bez obzira da li je u njima došla do izražaja stvaralačka ideja

Nematerijalna (umna) dobra, takođe su opredmećeni izrazi lica, ali samo oni koji su rezultat stvaralačkog uma – opredmećene stvaralačke ideje:

• pismo, ali samo ako je naučne prirode, fotografija, ako je umetničko delo, tonski zapis, ako je literarnog karaktera

Pisma privatne sadržine, lični dnevnici, fotografije koje prikazuju lice predstavljaju ne samo lična dobra, nego i stvari.

• Stvari su samo oni opredmećeni izrazi lica koji su materijalne prirode, na kojima je moguća čovekova vlast i na koja se mogu steći stvarna prava.

Lično dobro predstavlja svako opredmećenje lika, glasa, privatne sadržine, bez obzira na oblik opredmećivanja.

Zakon nabraja na kojim tvorevinama uma jedino postoje intelektualna prava

• na autorskim delima, na pronalascima, uzorcima, modelima – numerus clausus

• zakon je odvojio tvorevine uma, koje uživaju intelektualnopravnu zaštitu od ostalih tvorevina uma

Zakon je odredio na kojim predmetima jedino postoje stvarna prava, a i koja su prava stvarna prava – numerus clausus

• na stvarima

• zakon je razdelio premete povodom kojih se primenjuju stvarnopravne norme od drugih

Pravni poredak nije iscrpno odredio, razdvojio lična dobra koja uživaju ličnopravnu zaštitu od ostalih ličnih dobara, nije pobrojao lična prava, niti iscrpno opisao sadržinu prava na pojedinom ličnom dobru.

Vrste ličnih prava

• Posebnim ličnim pravima nazivaju se ona subjektivna prava na ličnim dobrima čija je sadržina uređena normama.
  • pravni poredak ne nabraja iscrpno na kojim sve ličnim dobrima postoje lična prava
  • pravni poredak imaoca ličnih prava štiti u ukupnosti njegovih ličnih dobara
    • generalnom klauzulom jamči nepovredivost ličnosti
  • Generalna garantija nepovredivosti ličnih dobara uopšte, naziva se opšte lično pravo.
    • funkcija opšteg ličnog prava je da dopuni zaštitu koju pružaju posebna lična prava
    • na osnovu njega
      1. priznaje se lično pravo i na onom dobru na kojem nije već nekom normom posebno predviđeno
      2. već predviđena lična prava upotpunjuju se zaštitom i od onih vrsta povreda koje nisu već normom navedene, kao i od novih, do tada nepoznatih vrsta povreda
    • opšte lično pravo ne znači da na svakom ličnom dobru postoji lično pravo, niti da je svaka povreda nekog ličnog dobra povreda ličnog prava
      • mnoga lična dobra i mnoge povrede ličnih dobara spadaju u tzv. pravnoslobodan prostor – sujeta, istinoljubivost, hvalisavost:
      • na njima ili ne mogu ili ne treba imaocu da budu priznata lična prava
    • blanketna normu nalaže zakonodavcu odnosno sudiji da zaštiti ono lično dobro odnosno sankcinoniše onu povredu, ako i kada utvrdi da zavređuju zaštitu odnosno sankciju

Zakonodavstvo i sudovi stalno šire krug ličnih prava i nedopuštenih povreda ličnih dobara, prvenstveno zbog pojave novih vidova opasnosti.

• pravo na lični podatak odgovor je na ugroženost kompjuterskom obradom podataka

Sadržina ličnih prava

Objektivno lično pravo utvrđuje ličnopravna ovlašćenja.

• Ličnopravna ovlašćenja su pravno obezbeđene mogućnosti imaoca ličnog dobra da ostvaruje svoje lično dobro.

Lična prava su složena prava – sastavljena iz više ovlašćenja povodom ličnih dobara. Osnovna ovlašćenja su:

1. Ovlašćenja uživanja
   • Imalac je ovlašćen da uživa svoje lično dobro: da živi, da uživa svoju telesnu celovitost, zdravlje, psihički integritet, da se slobodno kreće, uživa svoju privatnost, intimu, da živi dostojno č
   • neka lična dobra, pogotovo elementi, sastavni delovi lica, predstavljaju određena stanja
     • život, telesni integritet, zdravlje, pijetet i sl
   • za uživanje takvih dobara dovoljan je opstanak stanja koje ona predstavljaju
   • uživanje ne iziskuje bilo kakvu radnju imaoca dobra
     • ovlašćenje uživanja vrši se samim postojanjem dobra i njegovim opstankom
   • uživanje drugih ličnih dobara imalac vrši preduzimanjem odgovarajuće radnje:
     • naročito opredmećenih izraza lica – dnevnika, pisama, fotografija
     • snimanjem lika ili glasa, objavljivanjem fotografije ili dnevnika

2. Ovlašćenje raspolaganja – imalac ličnog dobra ovlašćen je da njime raspolaže faktički i pravno
   1. Faktičko raspolaganje je zadiranje u samo dobro
      • otkrivanje stranica svoje intime, objavljivanje pisma, uništenje filma itd
   2. Pravno raspolaganje vrši se pristankom, odricanjem od prava i prenošenjem prava.
      1. Pristanak se daje da drugi preduzme radnju uživanja ili faktičkog raspolaganja
         • za lekarsku intervenciju, uzimanje krvi ili organa radi presađivanja
         • imalac ne prenosi svoje pravo na lice kome daj pristanak, samo stvara uslov da radnja koja usledi ne bude nedopuštena
         • pristanak znači ujedno odricanje unapred od traženja zaštite zbog povrede ličnog dobra
           • ne i u delu u kojem bi došlo do prekoračenja granice datog pristanka
      2.  Odricanjem imalac izjavljuje volju da prestane njegovo pravo na ličnom dobru.
         • ne može se odreći ličnog prava u celosti
         • može se odreći jedino vršenja pojedinog ovlašćenja
           • odreći se objavljivanja dnevnika, upotrebljavanja imena kao dela firme, svog lika kao robnog žiga
         • u delu u kojem se imalac odrekao prava, ono prestaje a ne prelazi na drugoga.
           • ako se odriče traženja zaštite za povredu ličnog dobra, takvo odricanje je u stvari naknadni pristanak
      3. Prenosom pravo prelazi s imaoca na drugoga.
         • neka lična dobra po svojoj prirodi neprenosiva su pa onda i prava na njima
           • život, zdravlje, dostojanstvo
         • moguć je prenos samo dela prava
           • prenos ovlašćenja snimati lice, objaviti fotografiju, upoznati se s ličnim beleškama i sl.
         • tada drugi stiče pravo na tuđem ličnom dobru – da ga uživa ili raspolaže njime
         • pravo imaoca ličnog dobra ne prestaje, nego se samo ograničava
   3. Imovinsko ovlašćenje – ovlašćenje komercijalnog iskorišćavanja svog ličnog dobra
      • pravno raspolaganje ličnim dobrom može biti i uz naknadu
        • uz naplatu dopustiti upotrebu imena ili slike u reklamne svrhe, objavljivanje dnevnika itd.
      • poredak priznaje lična prava prvenstveno radi zadovoljavanja neimovinskih interesa imaoca ličnog dobra, pa su ona po toj prvenstvenoj nameni neimovinska
        • komercijalno raspolaganje podleže brojnijim, ograničenjima pravom i moralom
          • nedopušteno je teretno raspolagati krvlju, transplantatima

Da bi imalac mogao realizovati svoje lično dobro (uživati i raspolagati) pravni poredak

• obavezuje sva ostala lica da se uzdrže od svake radnje podesne da osujeti ili omete titulara u uživanju dobra ili faktičkom raspolaganju
• obavezuje sva ostala lica da od imaoca zatraže saglasnost za preduzimanje radnje kada imaocu dopušta pravno raspolaganje ličnim dobrom

Po načinu kako titular subjektivnog prava ostvaruje zaštićeni interes, građanska subjektivna prava mogu se razvrstati na:

1. prava vlasti – ovlašćuju svog titulara da sprovodi svoju volju neposredno na objektu prava
2. prava traženja – titular može od drugoga da zahteva određeno ponašanje
   • većina obligacionih prava, zahtevi
3. preobražajna prava odnosno pravne moći – ovlašćuju titulara da izjavom volje promeni pravnu situaciju
   • prigovorom, otkazom
4. prava učešća – omogućuju titularu učestvovanje u postupku odlučivanja
   • u pravnom licu, suvlasničkoj zajednici

Lična prava su prava vlasti.

• ovlašćenje uživanja ličnog dobra i ovlašćenje faktičkog raspolaganja ličnim dobrom titular vrši tako što neposredno na ličnom dobru sprovodi svoju volju i na taj način zadovoljava svoje interese
• ovlašćenje pravnog raspolaganja ličnim dobrom pristankom i odricanjem predstavlja preobražajno pravo
  • vrši se izjavljivanjem volje, koje menja pravnu situaciju u pogledu ličnog dobra
• ovlašćenje pravnog raspolaganja putem prenosa vrši se preduzimanjem pravnih poslova
• niz odlika ličnih prava posledice su toga što prava vlasti čine većinu ovlašćenja imaoca
  • Titularu ličnog prava poredak priznaje suverenost i ekskluzivnost na ličnom dobru.
  • Svako može povrediti lično pravo, bilo kojom radnjom koja ometa titulara da sprovodi svoju volju na objektu, a unapred se ne može znati ko će to učiniti i kako.
  • Poredak priznajući imaocu lično pravo, svim ostalim licima nameće obavezu pasivnog ponašanja: da se uzdrže od svake radnje kojom se povređuje lično dobro.
  • Dok postoji lično dobro ono podleže uticaju imaoca.
  • Interes imaoca traje dok postoji lično dobro, pa se lična prava ne gube nevršenjem
  • Titular ličnog prava u mogućnosti je da sprovodi volju sve dok neko ne povredi obavezu pasivnog ponašanja u odnosu na lično dobro.
    1. titular tada stiče zahtev – mogućnost da od nekog određenog lica traži određeno ponašanje
    2. zahtev iz ličnog prava nastaje tek u slučaju ugrožavanja ili povrede dobra
       1. ne služi normalnom vršenju prava već zaštiti ugroženog ili povređenog dobra
       2. tek vrsta ugrožavanja ili povrede određuje sadržinu zahteva

Ličnopravni zahtevi u užem smislu posledica su već samog ugrožavanja ili same povrede ličnog prava, i neposredno služe zaštiti ličnog prava.

Takvi su zahtevi za propuštanje i za uklanjanje.

1. Zahtev za propuštanje je uvek preventivan, jer mu je svrha da spreči povredu ličnog dobra.
   • kad postoji opasnost od povrede ličnog dobra, imalac ugroženog ili već povređenog dobra može da zahteva od suda da zabrani radnju koja se već vrši ili tek predstoji
2. Zahtev za uklanjanje je uvek reaktivan, jer mu je uslov da je povreda već
   • imalac povređenog dobra može da zahteva od suda da naredi preduzimanje radnje koja će ukloniti stanje povrede
     • opozivanje klevetničke tvrdnje

Ograničenja ličnih prava

U nekim slučajevima imalac nije ovlašćen da ostvari svoje lično dobro, a ostala lica nisu obavezna da ga ne ometaju da ostvaruje lično dobro odnosno da za to traže njegovu saglasnost.

• Odmerivši da je ostvarenje nekih drugih dobara i interesa važnije od ostvarenja ličnog dobra, zakonodavac je u nizu slučajeva ograničio pravo uživanja ili raspolaganja ličnim dobrom.
  • nije potreban pristanak imaoca da bi se objavili njegovi lični spisi, prikazi njegovog lika i tonski zapisi njegovih reči ako je on lice od interesa za javnost, ako je objavljivanje potrebno radi bezbednosti zemlje, obavljanja pravosudne funkcije
  • ne postoji obaveza da se uzdrži od povrede tuđeg ličnog dobra u slučaju krajnje nužde, u ratu, pri vršenju roditeljskog prava i dr.
• Imalac ličnog dobra nije dužan da trpi ni ostvarivanje važnijeg interesa na neprimeren način
  • interes nije dopušteno ostvarivati na način kojim se povređuje lično dobro, ako postoji i drugi način da se on ostvari, a da se pri tom lično dobro ne povredi ili da se povredi u manjoj meri

Lična prava fizičkih i pravnih lica

Lično pravo stiče se časom nastanka ličnog dobra koje mu je objekat, a gubi se prestankom ličnog dobra.

• Lična prava fizičkih lica
  • Začet a još nerođen čovek (nasciturus) ima već lična prava od kojih se, kao i kod rođenog čoveka
    • neka odnose na njegovu fizičku stranu – pravo na život, fizičko-biološki integritet, zdravlje
    • neka na afektivnu stranu – pravo na afektivni integritet
    • neka na socijalnu stranu – pravo na dostojanstvo, privatnost i lične podatke
  • Lična prava nasciturusa razlikuju se od istih prava već rođenog čoveka samo po obimu ovlašćenja i po vrsti i stepenu ograničenja.
    • ljudski život postoji kao ljudski od začeća, razlikujući se već tada po genetskoj šifri od života svih drugih živih bića
  • Posle rođenja, ona lična prava koja čovek ima pre rođenja proširuju se sadržinski novim ovlašćenjima, a postepeno nastaju i sva ostala lična prava.
• Lična prava pravnih lica
  • pravna lica ne mogu imati ona lična prava koja po svojoj prirodi podrazumevaju čoveka kao titulara
    • pravo na život, telesnu celokupnost, slobodu kretanja, zdravlje
  • sva ostala lična prava mogu imati, jer lična dobra koja su njihovi objekti pravni poredak štiti kao vrednosti bez obzira kome pripadaju
    • ugled, identitet, privatnost, ime
  • nisu ograničena delatnošću pravnog lica, ni u pogledu broja, a ni u pogledu obima
    • povrede navedenih ličnih dobara nedopuštene su i kada nisu u stanju da ometu funkcionisanje pravnog lica i ostvarenje cilja
      • fakultet će uživati zaštitu i od netačne tvrdnje da je dobio uglednu nagradu, od neovlašćene upotrebe njegovog amblema na majicama ili torbama i sl. mada te povrede ličnih dobara ne ugrožavaju njegovu organizacionu i funkcionalnu sposobnost

Učenje o ličnim pravima

Kao zasebna vrsta subjektivnih građanskih prava, lična prava su formulisana tek pri kraju 19. veka u nemačkoj nauci koja se pri tom oslanjala i na praksu, ali francusku, jer domaća još nije građanskopravno štitila lična dobra, smatrajući da je to isključivo zadatak krivičnog prava.

Pre toga su lična i intelektualna prava zajedno shvatana kao jedna vrsta subjektivnih prava, a izraz “lična prava” kao širi, obuhvatao je obe kategorije.

Još ranije lična prava nisu razdvajana ni od statusnih prava.

Kohler će krajem 19v. razlučiti lična od intelektualnih prava.

Pravo na uzorak i na model

Model je pravno zaštićeni novi oblik nekog predmeta koji se može primeniti u industrijskoj ili zanatskoj proizvodnji.

• automobila, nameštaja

Uzorak je pravno zaštićena nova slika ili crtež, koji se može preneti na površinu nekog predmeta odnosno proizvoda.

• tkanine, zidnih i podnih pločica

Kupci se ne opredeljuju samo prema kvalitetu i funkcionalnosti već i prema njegovim osobinama koje treba da zadovolje njihovu potrebu za lepim, dakle prema obliku, boji, rasporedu boja, jednom reči prema njegovoj spoljašnosti. Pravni oblik zaštite ovih intelekualnih (estetskih) tvorevina su upravo modeli i uzorci.

Od modela(uzoraka) kao estetskih tvorevina treba razlikovati njihove materijalne prezentacije.

• Model kao trodimenzionalna kreacija može biti predstavljen i trodimenzionalno i dvodimenzionalno
  • novi oblik vaze npr. može se prestaviti putem tela koje ima taj novi oblik, ali i 2D, putem crteža odnosno slika u više perspektiva koje dovoljno jasno pokazuju taj novi oblik
• uzorak kao dvodimenzionalna estetska tvorevina (rešenje površine) može se po priprodi stvari samo dvodimenzionalno – putem crteža ili slika

Pravo na model stiče se posle sprovedenog postupka pred Državnim zavodom za intelektualnu svojinu, priznanjem modela i upisom priznatog prava u odgovarajući registar, a važi od dana podnošenja uredne prijave za priznanje toga prava.

• po svojoj sadržini ono je mešovito:
  • moralno pravo autora je da njegovo ime bude navedeno u prijavi, spisima i ispravama koji se odnose na model (uzorak)
  • imovinsko čini ovlašćenje isključivog privrednog iskorišćavanja, tj. proizvodnja predmeta prema uzroku i njihovo stavljanje u promet
• vremenski ograničeno i traje 15 godina računajući od dana podnošenja prijave

Pravo na žig

Žig je znak zaštićen (registrovan) na način predviđen pozitivnim propisima, koji služi da se u privrednom prometu razlikuje roba jednog proizvođača od robe iste ili slične vrste drugog proizvođača (robni žig), ili uslužna delatnost jednog davaoca usluga od uslužne delatnosti iste ili slične vrste drugog davaoca usluga (uslužni žig).

• naziv još uvek nije uhvatio dubljeg korena u jeziku
• nije uspeo da istisne svoje sinonime “zaštitni znak” i “marka”

Kao žig se može zaštititi svaki znak koji je dovoljno distinktivan odnosno podoban za razlikovanje u privrednom prometu robe iste vrste a različitog proizvođača.

• slike, vinjete, šifre, natpisi, reči, izrazi, skraćenice, slogani

Stiče se priznanjem žiga i upisom priznatog prava u odgovarajući registar i

• traje 10 godina, računajući od dana podnošenja prijave
• njegovo trajanje se može produžiti neograničen broj puta

Sastoji se iz ovlašćenja titulara da zaštićeni znak upotrebljava u privrednom prometu tj. da njime obeležava svoje proizvode odnosno usluge, i da ga stavlja na kataloge, prospekte, uputstva, oglase, fakture

Pravo na geografsku oznaku porekla proizvoda

Oznaka porekla proizvoda je geografski naziv namenjen obeležavanju proizvoda čija su posebna svojstva pretežno uslovljena mestom (područjem) na kojem je proizveden, bilo pod uticajem podneblja ili tla, bilo da su dugovana znanju i iskustvu ljudi, bilo, najzad da su posledica udruženog uticaja oba ova činioca, prirodnog i ljudskog.

• obeležavanje prirodnih, poljoprivrednih, industrijskih, zanatskih ili proizvoda domaće radinosti

Pravo na znak kvaliteta

Znak kvaliteta je u propisanom postupku ustanovljen znak, koji privredna organizacija (uz obavezan dodatak “znak kvaliteta” ili “ZK”) stavlja na svoj proizvod radi označavanja da ima određene osobine koje se tiču kvaliteta materijala, funkcionalnosti, veka trajanja itd.

• Dok su robni žigovi različiti za razne proizvode iako se odnose na istu vrstu proizvoda (npr. cigarete), znak kvaliteta za određenu vrstu proizvoda (ako je ustanovljen što inače nije obavezno), isti je za sve proizvođače toga proizvoda, čije su neke osobine istovetne a neke druge različite.

Pronalazačko pravo, kao apsolutno pravo, za svoj objekt ima patent.

• patent je pravno zaštićeni pronalazak, koji predstavlja novo tehničko rešenje određenog problema

Pronalazačko pravo ne nastaje automatski sa ostvarenjem pronalaska

• nastaje priznavanjem u naročitom postupku koji se vodi pred Državnim zavodom za intelektualnu svojinu i okončava upisom priznatog prava u registar patenta

Rečju patent se ponekad označava i samo pronalazačko pravo, a takođe i isprava koja se po sprovedenom postupku izdaje licu na čije ime je pronalazak zaštićen (patentna isprava).

Pronalazač ima

1. Pronalazačeva moralna prava – pravo da bude naznačen kao stvaralac u prijavi i svim ispravama koje se odnose na patent
2. Pronalazačeva imovinska prava – pravo pronalazača da patent privredno iskorišćava, a to znači da prema patentu proizvodi predmete i stavlja ih u promet
   • može ugovorom o licenci preneti na drugoga ovlašćenje iskorišćavanja – sa naknadom ili bez
     • licenca i ovde može biti neisključiva i isključiva
       1. davalac licence može i sam iskorišćavati predmet licence i davati nove licence drugim licima – neisključiva
       2. davalac licence ne može ni u kom vidu iskorišćavati predmet licence, a sticalac može ovlašćenje iskorišćavanja ustupiti drugome ugovorom o podlicenci – isključiva

Pronalazačko pravo traje 20 godina računajući od dana podnošenja prijave patenta

• dok ovaj rok teče ono je nasledivo po opštim pravilima zakonskog i testamentalnog nasleđivanja

Za pronalaske stvorene u radnom odnosu važe posebna pravila

Autorsko pravo je apsolutno pravo koje za svoj objekt ima autorsko delo, a takvim se smatra nova intelektualna (duhovna) tvorevina u oblasti književnosti, umetnosti, nauke i drugih stvaralaštva, izražena na bilo koji način.

Tu spadaju:

1. Pisana dela
   1. knjige, brošure, članci
2. Govorna dela
   1. predavanja, govori, besede
3. Dramska i dramsko-muzička dela, koreografska i pantomimska kao i dela koja potiču od folklora
4. Muzička, kinematografska i dela stvorena na način sličan kinematogafskom stvaranju
5. Dela iz oblasti slikarstva, vajarstva, arhitekture i grafike, kao i ostala dela likovnih umetnosti
6. Dela svih grana primenjenih umetnosti i industrijskog oblikovanja
7. Fotografska i dela proizvedena postupkom sličnim fotografiji
8. Kartografska dela
   1. geografske karte, topografske karte i sl.
   2. planovi skice i plastična dela koja se odnose na geografiju, topografiju, arhitekturu ili drugu naučnu ili umetničku oblast
9. Zbirke autorskih dela kao što su enciklopedije, zbornici, antologije, fotografske zbirke koje s obzirom na izbor i raspored građe predstavljaju samostalne tvorevine

Nabrajanje u zakonu nije taksativno i tako je postupljeno namerno kako bi se u interesu potpunije zaštite stvaralaštva omogućilo sudovima da kao autorska dela kvalifikuju nove oblike intelektualnih tvorevina.

Autorsko delo je intelektualna tvorevina koju kao takvu treba razlikovati od njenog materijalnog duha (dobra), preko kojeg je saopšteno spoljnom svetu i učinjeno dostupno drugima.

• na tim dobrima postoje odvojena prava, koja mogu pripadati istom licu ali i imati različite titulare
  • kad slikar npr.proda svoje delo, kupac je vlasnik slike kao materijalnog dobra, a autor je i dalje imalac autorskog prava na slici kao estetkoj tvorevini, sa svim prerogativima autorskog prava
• duhovna tvorevina koja se odlikuje novošću, koju treba shvatiti kao raznolikost u odnosu na postojeće stanje stvari i to u jednom relativnom smislu
  • svaka intelektualna tvorevina, jednim svojim delom je duhovno čedo postejećih vrednosti, a samo jednim delom različita od njih, ali i to je dovoljno
• samo ona intelektualna tvorevina koja je saopštena spoljnom svetu, koja je na neki način izražena
  • dovoljan je svaki način koji je uopšte podoban da izrazi ono što se htelo i da tvorevinu učini dostupnom spoljnom svetu
  • način izražavanja može biti značajan sa tačke gledišta dokazivanja
    • pesma je kao autorsko delo nastala čim je saopštena, makar privatno u društvu
    • u slučaju spora će svoje autorstvo lakše dokazati onaj čije je kazivanje na neki način materijalno fiksirano

Po svojoj strukturi autorsko pravo je složeno i sastoji se iz dve komponente, imovinskopravne i moralnopravne.

• Imovinskopravna komponenta autorskog prava sastoji se iz ovlašćenja iskorišćavanja dela, koje se vrši objavljivanjem, prerađivanjem, umnožavanjem, prikazivanjem, izvođenjem.
  • Pravo na iskorišćavanje može se, sa naknadom ili besteretno, preneti na drugoga autorskim ugovorom.
    • bez dozvole autora (autorizacije) druga lica mogu iskorišćavati delo samo u zakonom određenim slučajevima, uz poštovanje autorskih moralnih prava i po pravilu uz naknadu.
  • Autorska imovinska prava traju za života autora i 70 godina po njegovoj smrti, za koje vreme su i naslediva, posle čega delo postaje slobodno
    • uz poštovanje autorskih moralnih prava može svako iskorišćavati, bez autorizacije i bez plaćanja naknade
    • postaje opšte dobro (domaine public), sastavni deo opšteg kulturnog blaga zajednice, koje služi kao podloga za stvaranje novih intelektualnih vrednosti, kao što je i ono samo nastalo oslanjanjem na postojeću duhovnu baštinu
  • Po drugom sistemu po isteku zakonom određenih zaštitnih rokova autorska prava prelaze na državu, koja je sada ovlašćena da za iskorišćavanje dela naplaćuje naknadu, a od ovako ostvarenih prihoda formiraju se fondovi koji se koriste namenski.
• Moralnopravnu komponentu autorskog prava sačinjavaju:
  • Pravo na objavljivanje dela
    • autor je jedini pozvan da odluči da li će delo biti objavljeno
  • Pravo na priznanje autorstva
    • pravo autora da bude priznat i označen kao tvorac dela i da se usprotivi svakom svojatanju dela od strane drugih lica
  • Pravo na poštovanje nepovredivosti dela
    • autor se može usprotiviti svakom deformisanju, sakaćenju ili drugom menjanju dela
  • Pravo da se usprotivi upotrebi dela koja bi vređala njegovu čast ili ugled
    • autor ima prema svakome pa i prema onome na koga je preneo svojinu na originalu
  • Pravo pokajanja
    • autor može da povuče iz prometa primerke svog dela i da u njemu vrši izmene i dopune koje bi ga učinile dostojnim njegovog ugleda i imena
  • pripadaju naslednicima za vreme od pedeset godina posle autorove smrti, a po proteku ovog vremena o njihovoj zaštiti se brinu organizacije autora i akademije nauka i umetnosti

U slučaju povrede autorskih prava sud može dosuditi naknadu pretrpljene štete i narediti da se unište predmeti kojima je nanesena povreda, kao i objavljivanje presude na trošak tuženog.

Za autorska prava na delima stvorenim u radnom odnosu važe posebna pravila.

Zajedničke osobine:

• deluju prema svima – erga omnes, kao i ostala apsolutna prava
• za svoj objekt imaju neku intelektualnu tvorevinu – proizvod ljudskog duha odnosno uma
  • sadržina im je određena prirodom pravnog dobra na koje se odnose

U ovo pitanje ulaze i pitanja 25, 26 i 27,

Stvarna prava odlikuju se time što deluju prema svim trećim licima (erga omnes, kontra omnes) i što za svoj objekt imaju telesne stvari, pokretne i nepokretne.

Njihova suština je u neposrednoj vlasti na stvari, radi čijeg obezbeđenja se svim trećim licima i nameće određeno ponašanje, koje se sastoji u pasivnosti, nečinjenju u odnosu na datu stvar.

U stvarnom pravu važi numerus clausus

• vrste stvarnih prava i njihova sadržina su određeni imprativnim propisima i stranke ne mogu svojom voljom ustanovljavati nove tipove stvarnih prava
• prema jednom mišljenju nema nikakve načelne zapreke da u skladu sa pravnim načelima i moralnim normama subjekti ustanovljavaju nove vrste stvarnih prava
  • praktično teško zamislivo, jer se sve ugovorne kombinacije svode na neki od zakonskih tipova

Glavno stvarno pravo je pravo svojine

• najšire u granicama zakona pravo držanja, korišćenja i raspolaganja jednom stvari
• apsolutno – deluje prema svim trećim licima, u njemu je skoncentrisana sva pravna vlast koja se može imati na jednoj stvari
  • najapsolutnije stvarno pravo

Apsolutnost svojine u ovom drugom značenju nema isti domašaj za sve vrste stvari.

• u odnosu na stvari manje vrednosti i stvari kojih u društvu ima u izobilju, pravo svojine je sasvim neokrnjeno i sadrži svu zamislivu pravnu vlast, koja nema drugih granica osim onih koje su određene prirodnim svojstvima stvari
• za vrlo veliki broj stvari, uključujući ovde baš one najvažnije, zakoni postavljaju ograničenja, koja nekada mogu ići do zabrane menjanja supstancije stvari
  • apsolutnost je bitno relativizirana
• pravo svojine je najpsolutnije (najšire) stvarno pravo u granicama zakona, koje za tu vrstu stvari dati poredak poznaje

Pravo svojine se na neki način poistovećuje sa svojim objektom, materijalizuje, što se ogleda u specifičnom načinu izražavanja u kome se umesto o pravu govori o stvari, koja je u prvom planu, pa se tako kaže “stvar u prometu” iako je u prometu pravo svojine na stvari.

• ovaj skraćeni način izražavanja nije moguć kod drugih apsolutnih prava, pošto ova ovlašćuju samo na delimičnu vlast na stvari, ili uopšte nemaju za objekt telesne stvari

Stvarna prava su još:

• službenosti (stvarne i lične),
• ručna zaloga (zaloga na pokretnim stvarima),
• stanarsko pravo i pravo građenja
• treba ubrojiti i zakup, jer se i on sastoji u neposrednoj vlasti na stvari, koja se može isticati prema svim trećim licima
• ovo važi i za poslugu koja se od zakupa razlikuje po tome što je besplatna
• hipoteka – založno pravo na nepokretnostima
• zakonsko pravo preče kupovine – da se tuđa stvar, koja se nalazi kod vlasnika, kupi pre ostalih ako vlasnik odluči da je proda
  • kod hipoteke i ppk se pravna vlast ne sastoji u ovlašćenju preduzimanja materijalnih akata uticanja na stvar, već u ovlašćenju raspolaganja – da se tuđa stvar kupi
  • zbog toga ih neki nazivaju nepravim stvarnim pravima

Posledica apsolutnog dejstva stvarnih prava

• u tome što se može odbiti svako mešanje sa strane kojim se imalac prava ometa u vršenju faktičke vlasti
• u postojanju prava sledovanja, koje se sastoji u tome što imalac stvarnog prava može ovo vršiti protiv svakog trećeg kod koga se stvar nađe
  • vlasnik može zahtevati povraćaj stvari od lopova, bez obzira koje se lice u toj ulozi pojavljuje
  • imalac stvarne službenosti može svoje pravo vršiti protiv svakog ko ga u tome ometa kao i protiv svakog kasnije imaoca poslužnog dobra
  • hipotekarni poverilac se može naplatiti i protiv novog vlasnika

Pravne moći su konkretne pravne mogućnosti da se izjavom volje stvori nova pravna situacija.

Prema prirodi pravnih dejstava koja proizvode dele se u tri grupe:

• kojima se stiču subjektivna prava – stvarajuća preobražajna prava
  • slučaj sa pravom okupacije – zauzimanjem ničijih stvari, pravom preče kupovine
• kojima se modifikuju postojeća stanja
  • pravo izbora kod alternativnih obligacija
    • pravo poverioca da bira između raskida ugovora zbog neizvršenja i naknade štete zbog zadocnjenja u izvršenju
  • kojima se ukidaju odnosno gase postojeći odnosi ili stanja
    • pravo opozvati punomoćje, dati otkaz ugovora

Vršenje pravne moći je neopozivo i situacija teko stvorena je definitivna.

Pravne moći su kao i apsolutna i relativna prava jedan prerogativ (pravna vlast), ali naspram njih ne stoji istovremeno i neka obaveza.

• moguće je da u situaciji stvorenoj vršenjem pravne moći postoji obaveza
  • ona je istovremena i odgovara jednom novom subjektivnom pravu, koje je došlo na mesto pravne moći, a ne samoj pravnoj moći
  • pravna moć je vršenjem ugašena tj konsumirana

Na račun terminologije u ovoj oblasti se mogu staviti ozbiljne zamerke.

• izraz pravna moć nije distinktivan u odnosu na apsolutna i relativna prava, za koja se takođe može reći da su pravne moći u smislu pravne vlasti
• iz istih razloga i s istim opravdanjem izrazom pravo mogu se označavati i pravne moći, što se u zakonodavnoj i sudskoj praksi standardno i čini, a što samo otežava razlikovanje među njima
  • rok određen za vršenje pravne moći ako je određen po svojoj prirodi je prekluzivan, i za njega važe pravila različita od onih koja se odnose na rokove zastarelosti relativnih i nekih apsolutnih prava
• Bilo bi dobro kada bi se bar u teoriji kao najprikladniji prihvatio naziv preobražajna prava.

Apsolutna prava se danas uobičajeno definišu kao prava koja deluju prema svim trećim licima (erga omnes), koja nisu pojedinačno određena, pri čemu je njihova obaveza uvek negativna (sastoji se u nečinjenju, pasivnosti).

• objekt je pravno dobro koje se na osnovu prava neposredno uživa (na kome titular ima neposrednu vlast), a trećima se nameće određeno ponašanje u cilju omogućavanja te neposredne vlasti (uživanja).
• sastoji se u pasivnosti
  • u odnosu na onu vlast koju na tom dobru ima titular prava
    • ne smeju ga onemogućavati ni ometati u uživanju datog pravnog dobra
  • u odnosu na samo pravno dobro
    • ne smeju ga uživati
  • izvršavanjem obaveze od strane pasivnih subjekata pravo ne prestaje kao kod obligacionih prava

Moguće je da postoje prava različite sadržine čak i na istovrsnim dobrima, kao što je slučaj sa pravom svojine

• stepen i kvalitet pasivnosti trećih u odnosu na sve stvari je isti
• obim prava svojine je različit, u zavisnosti od prirodnih osobina stvari i propisanog režima iskorišćavanja

Razlika između relativnih (obligacionih) i apsolutnih prava:

• relativna prava nemaju objekt u specifičnom smislu i sastoje se u mogućnosti zahtevati od dužnika određeno ponašanje – dare, facere, non facere
• relativna prava nemaju objekt čak i kad obaveza dužnika glasi na predaju stvari
  • slučaj sa obavezom prodavca da kupcu preda prodatu stvar
    • do predaje kupac nije ovlašćen da uzme stvar bez prodavčevog pristanka niti da preduzme bilo kakvu radnju na njoj
    • samo može zahtevati da prodavac izvrši svoju obavezu
  • njegovo pravo nije na stvari, in re, nego da teži pribavljanje stvari, ad rem
    • svako tražbeno pravo, da bi se razlikovalo od stvarnog, zvalo se ius ad rem

Postoje 4 vrste apsolutnih prava

1. stvarna prava, koja za svoj objekt imaju telesne stvari (pokretne i nepokretne)
2. intelektualna prava ili prava autorstva (umna i industrijska svojina), koja za objekte imaju intelektualna dobra, odnosne proizvode ljudskog duha
3. prava ličnosti koja za objekte imaju lična dobra (telesni integritet, čast, sloboda)
4. jedan sasvim ograničen broj porodičnih prava, koja za svoj objekt imaju samu čovekovu ličnost (npr.pravo na vaspitavanje deteta i primenu vaspitnih mera prema njemu)

Relativna odnosno obligaciona prava, koja se još zovu potraživanja, odlikuju se time što deluju prema tačno određenom licu odnosno strani (inter partes).

• konkretno je određen ne samo njihov aktivni subjekt – imalac prava (poverilac) već i obavezno pasivni subjekt (dužnik)

Obligaciono pravo i obaveza koja mu odgovara čine u svom jedinstvu obligacioni odnos, koji se još zove i dugovinski odnos.

• između relativnih prava i obaveza koje im odgovaraju postoji odnos korelacije
  • titular obligacionog prava može zahtevati od dužnika određeno ponašanje i suština prava je baš u tom ponašanju
  • izvršenje obaveze isto je što i vršenje prava
• izvršavanjem obaveze pravo prestaje u meri u kojoj je obaveza izvršena
• ono što je pravo za jednu stranu predstavlja obavezu za drugu, i obrnuto
• čitav odnos se može podjednako definisati kako pomoću prava tako i pomoću obaveza

Ponašanje na koje je dužnik obavezan može po svojoj sadržini biti različito

• Obaveze mogu biti
  • pozitivne
    1. na neko davanje – dare
       • na predaju neke stvari
    2. na isplatu sume novca
       • obaveza kupca da plati cenu, zakupca zakupninu
    3. na činjenje – in faciende
       • da popravi neku poveriočevu stvar
  • negativne
    • na nečinjenje – in non faciende
      • uzdržavanje od nečega što bi inače smeo činiti

Obaveze mogu biti:

• takve da imaju predmet u specifičnom smislu, kao nešto različito od njih samih
  • stvar ili sumu novca koju dužnik duguje ili rezultat činjenja na koji se obavezao ili rezultat činjenja na koji se obavezao
    • stvar ili sumu novca – kod obaveze prodavca da preda prodatu stvar, obaveza kupca da plati cenu
    • rezultat činjenja – popravka stvari
  • očigledno je da predmet nije isto što i radnja predaje ili popravke stvari odnosno isplate sume novca, koja čini samu dužnikovu obavezu
• takve da nemaju objekt u iznetom smislu
  • slučaj sa obavezama koje glase na činjenje bez obvezivanja na rezultat
    • da se poveriocu daju časovi iz određene veštine
  • često se i za ovakve obaveze kaže da imaju predmet
    • samo dužnikovo ponašanje – činjenje ili nečinjenje

Prema rasporedu prava i obaveza obligacioni odnosi se dele na jednostrane tj jednostrano obavezne i dvostrane ili dvostrano obavezne.

1. Jednostrani – jedno lice pojavljuje se samo u funkciji poverioca a druga samo u funkciji dužnika
   • poklonodavac ima samo obavezu, a poklonoprimac pravo
2. Dvostrano obavezni – svaka strana se pojavljuje i u funkciji poverioca i u funkciji dužnika
   • prodavac je dužnik utoliko što ima obavezu da preda prodatu stvar a poverilac utoliko što ima pravo na ugovorenu kupoprodajnu cenu
   • kupac je s druge strane poverilac utoliko što potražuje stvar, a dužnik utoliko što ima obavezu da plati cenu

Najčešće se u ulozi poverioca i dužnika nalazi po jedno lice pa se zbog toga obligacioni odnos obično i definiše kao odnos između dva lica, ali korektnije je definisati ga kao odnos između dve strane, poverilačke i dužničke, pošto se kako na aktivnoj tako i na pasivnoj strani može naći i po više lica.

Obligacioni odnosi u kojima ima više poverilaca ili više dužnika mogu biti organizovani kao:

1. zajedničke odnosno podeljene obligacije
   • postoji više međusobno nezavisnih obligacionih odnosa proisteklih iz istog činjeničnog stanja
   • aktivne podeljene obligacije – ako postoji više poverilaca naspram jednog dužnika
     • svaki poverilac može od dužnika zahtevati samo svoj deo ne ukupni iznos duga i snosi rizik njegove insolventnosti
       • za ono što dužnik ne isplati ne mogu se goniti sapoverioci koji su se naplatili
   • pasivne podeljene obligacije – ako postoji više dužnika naspram jednog poverioca
     • poverilac od pojedinog dužnika može zahtevati samo deo koji otpada na njega i snosi rizik njegove insolventnosti
       • za ono što jedan ne može da plati ne mogu se goniti sadužnici, već posledice definitivno snosi poverilac
2. solidarne obligacije
   • mnogo čvršća veza između sadužnika odnosno sapoverilaca
   • aktivne solidarne obligacije – ako naspram jednog dužnika ima više poverilaca
     • svaki od njih ima pravo zahtevati ispunjenje cele obaveze
     • namirenjem prema njemu obaveza prestaje i prema ostalim poveriocima – dužnik se oslobađa u potpunosti
     • posle toga oni se međusobno obračunavaju u skladu sa odnosima koji postoje između njih
       • poverilac koji je naplatio celo potraživanje zadržava samo deo koji mu pripada
       • ostalo je dužan predati ostalim poveriocima
       • rizik njegove insolventnosti snose sapoverioci a ne dužnik
   • pasivne solidarne obligacije – ako naspram jednog poverioca stoji više dužnika
     • poverilac može zahtevati ispunjenje cele obaveze od jednog i to bilo kog dužnika
     • ako taj ne može, onda zahteva od nekog drugog
     • dužnik koji je obavezu izmirio oslobađa sve sadužnike prema poveriocu, ali ne snosi isplatu definitivno i u celini
       • ima pravo zahtevati od svakog sadužnika da mu naknadi deo koji otpada na njega
       • ako ovaj to nije u stanju, njegov deo se srazmerno raspoređuje na ostale sadužnike
     • pasivna solidarnost je od velike koristi za poverioca pa se zato ustanovljava kada se ovome hoće dati više sigurnosti za naplatu

Subjektivna građanska prava su pravni prerogativi (ovlašćenja, pravne vlasti) priznati objektivnim pravom pravnim subjektima (fizičkim i pravnim licima) u cilju zadovoljenja raznih njihovih interesa.

• nedovoljno određena definicija
• sveukupno, subjektivna građanskih prava moguće je sagledati kroz prikaz njihovih glavnih vrsta