Ako se osuđenom licu sudi za krivično delo koje je učinjeno pre nego što je započelo izdržavanje ranije kazne, ili za vreme izdržavanja kazne zatvora, sud će izreći jedinstvenu kaznu za sva krivična dela, primenom odredaba za odmeravanje kazne učinjene u sticaju.

• Sud će utvrditi kaznu za novo krivično delo, a ranije izrečenu kaznu će uzeti kao već utvrđenu, a potom će izreći jedinstvenu kaznu primenom pravila koja važe za krivična dela učinjena u sticaju.
• Kazna ili deo kazne koju je osuđeni izdržao uračunaće se u izrečenu kaznu zatvora
• U pogledu načina odmeravanja kazne osuđenom licu zakon izjednačava slučaj kad je delo učinjeno pre nego što je osuđeno lice započelo izdržavanje kazne po ranijoj osudi sa slučajem u kojem je već došlo do izdržavanja kazne zatvora ili maloletničkog zatvora kada lice na izdržavanju kazne učini novo delo
  • u oba slučaja sud će izreći kaznu primenom odredaba za odmeravanje kazne za krivična dela učinjena u sticaju

U slučaju kada osuđeno lice već izdržava kaznu po ranijoj osudi, predviđena su dva izuzetka od ovog pravila:

• neće se primeniti odredbe za odmeravanje kazne za krivična dela učinjena u sticaju ukoliko se ne bi mogla ostvariti svrha kažnjavanja, s obzirom na težinu krivičnog dela i neizdržani deo ranije izrečene kazne
  • radi se o slučajevima kada učinilac koji je osuđen za neko teže krivično delo pri kraju izdržavanja kazne opet učini neko teže krivično delo
• kada učinilac koji za vreme izdržavanja kazne zatvora učini krivično delo koje je zaprećeno kaznom zatvora do 1 godine ili novčanom kaznom
  • u tom slučaju će osuđeni biti disciplinski kažnjen

U izrečenu kaznu zatvora, novčanu kaznu, kaznu rada u javnom interesu uračunava se vreme provedeno u pritvoru, vreme trajanja mere zabrane napuštanja stana, kao i svako drugo lišenje slobode u vezi sa krivičnim delom.

• lišenje slobode koje nema karakter pritvora
• ako je osuđeni izdržao zatvor ili platio novčanu kaznu za prekršaj ili privredni prestup ili izdržao kaznu odnosno disciplinsku meru lišenja slobode zbog povrede vojne discipline to će mu biti uračunato ukoliko kd za koje je izrečena kazna obuhvata obeležja tih delikata
• pri svakom uračunavanju izjednačava se dan pritvora, dan lišenja slobode, dan zatvora, 8h rada u javnom interesu, 1000 dinara novčane kazne

Odmeravanje kazne može biti zakonsko i sudsko.

• samo se sudsko odmeravanje može smatrati odmeravanjem kazne u pravom smislu reči
• kazna za pojedina krivična dela se propisuje u veoma širokom rasponu, stoga se teško može prihvatiti da zakonodavac tu vrši neko okvirno odmeravanje kazne

U oblasti odmeravanja kazne u našoj teoriji koristi se pojam individualizacije kazne.

Taj pojam se može shvatiti u širem i u užem smislu:

1. U širem smislu – individualizacija kazne je ukupan proces koji se odvija od izbora kazne pa do njenog izricanja.
2. U užem smislu – individualizacija kazne je jedan od principa na osnovu kojih se vrši odmeravanje kazne, a to pre svega podrazumeva upoznavanje ličnosti učinioca.

Međutim, individualizacija kazne u užem smislu predstavlja gledište koje je danas uglavnom napušteno, dok je individualizacija kazne u širem smislu suvišan pojam jer odgovara pojmu odmeravanja kazne.

Odmeravanje kazne može biti:

1. u okviru kazne propisane za određeno krivično delo, odmeravanje blaže kazne od propisane (ublažavanje kazne) i odmeravanje teže kazne od propisane (pooštravanje kazne)
   • redovan način odmeravanja kazne je onaj koji se vrši u okviru propisane kazne za određeno krivično delo, dok se ublažavanje i pooštravanje kazne mogu vršiti izuzetno
   • sistem apsolutno određenih kazni i sistem apsolutno neodređenih kazni su napušteni u savremenom krivičnom zakonodavstvu
   • opšti minimum i opšti maksimum ne može se prekoračiti ni u slučaju ublažavanja ili pooštravanja
   • naše krivično zakonodavstvo više ne predviđa pooštravanje kazne kao način odmeravanja kazne
   • kada je reč o odmeravanju kazne u okviru propisane kazne, osnovni kriterijumi su:
     • propisana kazna
       • kada je reč o kazni zatvora ona se odmerava između posebnog minimuma i posebnog maksimuma
       • ukoliko nije propisan posebni minimum ili maksimum primenjuje se opšti minimum ili opšti maksimum
         • kod dela kod kojih je propisan samo poseban minimum prilikom odmeravanja kazne primenjuje se opšti maksimum,
         • kod dela kod kojih je propisan samo posebni maksimum za odmeravanje se primenjuje opšti minimum
       • kada je reč o novčanoj kazni ona se odmerava u okviru propisanih kaznenih raspona, a visina tih raspona zavisi od visine zaprećene kazne zatvora uz koju je novčana kazna alternativno propisana
     • svrha kažnjavanja
       • prilikom odmeravanja kazne sud mora voditi računa o tome da je u konkretnom slučaju potrebno postići svrhu kažnjavanja
     • olakšavajuće i otežavajuće okolnosti
       • one služe tome da se u okviru propisane kazne dođe do tačno određene kazne
2. oslobođenje od kazne
3. posebni načini odmeravanja kazne
   • odmeravanje kazne za krivična dela učinjena u sticaju
   • odmeravanje kazne osuđenom licu

Novčana kazna je jedna od najstarijih krivičnih sankcija.

Nastala je u vezi sa sistemom kompozicije prema kom je učinilac plaćao određenu sumu novca oštećenom ili njegovoj porodici kao naknadu za učinjeno krivično delo, čime se sprečavala krvna osveta.

Postepeno je i država počela sama da primenjuje novčanu kaznu tj. da od učinioca naplaćuje izvesnu sumu novca za učinjeno krivično delo. Danas je ona jedna od najčešće primenjivanih sankcija.

Novčana kazna se sastoji u plaćanju određenog novčanog iznosa u korist države.

Ona je naročito pogodna za lakša krivična dela, stoga je u nekim zemljama ona na području lakšeg i srednjeg kriminaliteta u potpunosti istisnula kaznu lišenja slobode.

Razlikuju se dva sistema propisivanja i primene novčane kazne:

1. Stari sistem – Sistem fiksnih iznosa
   • novčana kazna se propisuje u određenom rasponu u okviru kog se učiniocu odmerava i izriče kazna u konkretnom slučaju
2. Novi sistem – Dani-novčane kazne (Sistem dnevnih globa)
   • podrazumeva da se kazna najpre odmerava u danima, a nakon toga se utvrđuje novčana vrednost jednog dana, a onda se množenjem dolazi do novčane kazne koja se izriče
   • prednost ovog sistema je u tome što se vrednost dana utvrđuje prema imovinskom stanju učinioca
     • postiže da novčana kazna jednako pogađa i siromašne i bogate učinioce krivičnih dela
   • broj dana se odmerava na isti način kao i kada bi se odmeravala kazna zatvora u danima, na osnovu opštih pravila o odmeravanju kazne
     • vrednost dana se utvrđuje tako što se utvrde mesečni i godišnji prihodi učinioca
     • oduzmu njegovi redovni troškovi, odnosno utvrđuje se koliko on može da uštedi
     • ta ušteda se deli sa brojem dana u mesecu, odnosno godini

U svim savremenim krivičnim zakonodavstvima postoje odredbe koje propisuju pravila za odmeravanje kazne za krivična dela učinjena u sticaju.

Pri tome se ne pravi razlika u pogledu kaznjavanja između idealnog i realnog sticaja, mada idelani sticaj po pravilu treba blaže ocenjivati nego realni sticaj. Kod njega nema onog ponavljanja radnje krivičnog dela.

Centralno pitanje je „Kako odrediti jedinstvenu kaznu za krivična dela u sticaju“, a zapažaju se dva rešenja:

• po jednom rešenju do kazne se dolazi tako što se prethodno utvrdi posebna kazna za svako pojedino delo u sticaju, pa se onda na osnovu tih pojedinih kazni dolazi do jedinstvene kazne
  • ovo rešenje podrazumeva primenu tri principa: princip apsorpcije, asperacije i kumulacije
• po drugom rešenju jedinstvena kazna se odmerava bez prethodnog utvrđivanja kazni za pojedina krivična dela i pri tome se na razne načine određuju kazneni okviri unutar kojih se odmerava jedinstvena kazna

KZ prihvata prvo rešenje – sud će prethodno utvrditi kazne za svako od tih dela, pa će za sva ta dela izreći jedinstvenu kaznu, primenom nekog od navedenih principa:

1. Princip apsorpcije
   • znači da najteža kazna apsorbuje sve ostale kazne
   • taj princip se primenjuje kada je za jedno delo u sticaju utvrđena kazna zatvora 30-40 godina, u kom slučaju ona apsorbuje sve ostale kazne
   • primenjuje se i kada je za neko delo u sticaju utvrđena kazna zatvora od 20 godina
   • postoji i „nužna apsorpcija“
     • u slučaju da je za jedno krivično delo utvrđena kazna zatvora u trajanju od 30 dana, a za drugo u trajanju od 6 meseci, jer se kazna zatvora duža od 6 meseci ne može izricati na dane, a prema principu asperacije jedinstvena kazna mora biti manja od zbira pojedinačnih
2. Princip asperacije
   • primenjuje se u slučaju kada su za pojedina dela u sticaju utvrđene kazne zatvora
   • prema ovom principu sud će izreći jedinstvenu kaznu koja mora biti veća od svake pojedinačne kazne, ali ne sme dostići zbir utvrđenih kazni
     • mora se povisiti najstroža pojedinačna kazna s tim da jedinstvena kazna mora biti manja od zbira svih pojedinih kazni
   • jedinstvena kazna je ograničena i opštim maksimumom kazne zatvora, što znači da ne sme preći 20 godina zatvora
   • dolazi se do raspona u okviru kojeg će se omeriti jedinstvena kazna
     • minimum jedinstvene kazne je povišena najteža od utvrđenih kazni, a maksimum je ona kazna koja je manja od zbira svih pojedinačnih kazni
     • jedinstvena kazna može ići sve do zbira pojedinačnih kazni umanjenog za mesec dana – da ne pređe opšti maksimum od dvadeset godina
   • kod ovog principa predviđeno je i jedno ograničenje
     • ako su za sva krivična dela u sticaju propisane kazne do 3 godine zatvora, jedinstvena kazna ne sme preći 10 godina zatvora
3. Princip kumulacije
   • primenjuje se kada je za sva krivična dela u sticaju sud utvrdio novčane kazne
     • tada se izriče jedinstvena kazna koja odgovara zbiru svih pojedinačnih kazni, s tim što se ne sme preći opšti maksimum novčane kazne
   • ako je bar jedno delo sud utvrdio novčanu kaznu koristeći sistem dnevnih iznosa, onda jedinstvena kazna ne sme preći iznos od 18 miliona dinara,
     • ako je utvrdio samo novčane kazne u određenim iznosima, ona ne sme preći milion dinara, odnosno 10 miliona ako je bar jedno delo u sticaju izvršeno iz koristoljublja

Ako je za neka krivična dela u sticaju sud utvrdio kazne zatvora, a za druga novčane kazne

• sud će izreći jednu kaznu zatvora primenjujući princip asperacije, i jednu novčanu kaznu primenjujući sistem kumulacije

Ako je za krivična dela u sticaju utvrdio samo kazne rada u javnom interesu,

• izreći će jedinstvenu kaznu rada u javnom interesu u visini zbira utvrđenih časova rada, a s tim da ona ne sme preći 360h, a vreme u kojem se rado mora obaviti ne sme biti duže od 6 meseci

Zakonom nije predviđena mogućnost da se za neka dela učinjena u sticaju utvrdi uslovna osuda, a za druga dela zatvora, ali se takva mogućnost izričito i ne zabranjuje (ne bi bilo dozvoljena svejedno)

KZ reguliše i dve posebne situacije kod odmeravanja kazne za dela učinjena u sticaju.

• novčanu kaznu kao sporednu kaznu sud će izreći ako je utvrđena makar i za jedno krivično delo u sticaju, a ako je utvrdio više novčanih kazni, izreći će jednu novčanu kaznu primenjujući princip kumulacije
  • ako sud utvrdi novčanu kaznu kao glavnu kaznu, i novčanu kaznu kao sporednu kaznu, izreći će jedinstvenu novčanu kaznu, primenjujući princip kumulacije
• Ako je sud za krivična dela u sticaju odredio kaznu zatvora i maloletničkog zatvora, izreći će zatvor kao jedinstvenu kaznu primenom principa asperacije

Određivanjem pojma povrata bavile su se neke krivične nauke, poput kriminologije i penologije, međutim ovde je reč o krivičnopravnom pojmu povrata

Povrat postoji kada učinilac koji je ranije usuđivan ponovo učini krivično delo. To je najopštiji pojam povrata, a kada su u pitanju neke njegove vrste mogu se zahtevati i drugi elementi.

Za razliku od realnog sticaja gde se takođe radi o tome da je jedno lice učinilo dva ili više krivičnih dela (ali mu se za njih istovremeno sudi), ovde se radi o osuđivanom licu koje je posle osude ponovo učinilo krivično delo.

• kod povrata učinilac na primenu sankcije reaguje ponovnim vršenjem krivičnog dela, umesto da ona na njega deluje preventivno

Naše krivično zakonodavstvo sada poznaje samo jednu vrstu povrata

• ranije je poznavalo podelu na običan i višestruki povrat:
  • bio je fakultativni osnov za pooštravanje kazne
  • posle izmena i dopuna iz 2003. godine ukinut institut višestrukog povrata
  • usvojeno je rešenje koje dozvoljava mogućnost pooštravanja kazne i kada je učinilac ranije bio samo jedanput osuđen za umišljajno krivično delo na najmanje jednu godinu zatvora
  • pravilo da od izvršenja kazne za ranije učinjeno delo nije proteklo više od 5 godina
• ne postavljaju se nikakvi uslovi osim da je učinilac najmanje jedanput ranije osuđivan
• povrat predstavlja fakultativnu otežavajuću okolnost
• zakonodavac povrat izdvaja od ostalih otežavajućih okolnosti koje su navedene u članu 54. KZ, što ukazuje na njegov poseban značaj

U istom članu zakon upućuje sud da prilikom odlučivanja da li će se povrat uzeti kao otežavajuća okolnost uzme u obzir:

1. da li je ranije delo iste vrste kao i novo delo
2. da li su dela učinjena iz istih pobuda
3. okolnosti pod kojima su dela učinjena
4. koliko je vremena proteklo od ranije osude, tj izdržane, oproštene ili zastarele kazne

• prilikom odmeravanja kazne sud se mora kretati u okviru propisane kazne za novo delo za koje odmerava kaznu učiniocu koji je već jedanput bio osuđivan

U teoriji je poznata i podela na generalni i specijalni povrat:

• Kod generalnog povrata učinilac posle osude za neko krivično delo vrši krivično delo koje sa ranijim nije srodno.
• Kod specijalnog povrata on vrši istovrsno odnosno srodno krivično delo.

Ovu podelu indirektno prihvata i KZ

• upućuje sud da prilikom odlučivanja da li će povrat uzeti kao otežavajuću okolnost uzme u obzir srodnost ranije učinjenog i novog krivičnog dela

Sporno je kako treba reagovati na višestruki povrat

• moguće rešenje je i to da se na povećanu opasnost učinioca uz kaznu odmerenu prema opštim pravilima reaguje i specijalnom merom bezbednosti
• naša sudska praksa nije koristila mogućnost pooštravanja kazne u slučaju višestrukog povrata

Institut oslobođenja od kazne podrazumeva da učinilac krivičnog dela ne mora uvek biti i kažnjen bilo iz određenih kriminalnopolitičkih razloga, bilo zato što su ciljevi kazne i inače već postignuti.

Sud učinioca može i osloboditi od kazne, u onim slučajevima koji su izričito predviđeni u Opštem i Posebnom delu KZ-a

• U Opštem delu KZ propisano je više osnova za oslobođenje od kazne i svi su fakultativnog karaktera, a to su:
  • Prekoračenje granica nužne odbrane usled jake razdraženosti ili prepasti izazvane napadom
  • Prekoračenje granica krajnje nužde učinjeno pod naročito olakšavajućim okolnostima
  • Nepodoban pokušaj
  • Dobrovoljni odustanak
  • Dobrovoljno sprečavanje izvršenja krivičnog dela
• u vezi sa oslobođenjem od kazne predviđeno je neograničeno ublažavanje kazne
• Oslobođenjem od kazne se ne dira u postojanje krivičnog dela, ono postoji sa svim svojim elementima
  • oslobađa se onaj učinilac krivičnog dela koji se u načelu može kazniti
• u slučaju oslobođenja donosi se oslobađajuća presuda kojom se učinilac proglašava odgovornim za učinjeno krivično delo, ali se oslobađa od kazne
  • pošto je reč o osuđujućoj presudi ona se upisuje u kaznenu evidenciju, a briše se iz nje nastupanjem zakonske rehabilitacije ako osuđeni u roku od jedne godine od dana pravosnažnosti sudske odluke ne učini novo krivično delo
  • u slučaju oslobođenja ne mogu nastupiti pravne posledice osude
• U Posebnom delu, predviđeni su fakultativni osnovi za oslobođenje od kazne kod pojedinih krivičnih dela
  • npr. učinilac krivičnog dela davanja mita koji je delo prijavio pre nego što je saznao da je ono otkriveno, može se osloboditi od kazne
•  Osim navedenih osnova, KZ predviđa još tri osnova za oslobođenje od kazne:
  • Sud može osloboditi od kazne učinioca krivičnog dela učinjenog iz nehata ukoliko posledice dela teško pogađaju učinioca, da izricanje kazne u takvom slučaju ne bi odgovaralo svrsi kažnjavanja.
    • potrebno je da su uspunjena dva uslova
      • da posledica dela teško pogađa učinioca
      • da izricanje kazne ne bi odgovaralo svrsi kažnjavanja
        • taj drugi uslov treba tumačiti šire
        • nije neophodno da posledica krivičnog dela bude ostvarena na dobrima učinioca, već da učinilac može biti pogođen i posledicama koje trpe druga lica, pod uslovom da je on sa njima u bliskim odnosima
  • Poravnanje učinioca i oštećenog
    • ukoliko učinilac ispuni sve obaveze iz sporazuma koji je postigao sa oštećenim može se osloboditi od kazne
    • može se primeniti samo kod krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora do 3 godine ili novčana kazna
  • Stvarno kajanje – je takođe osnov za oslobođenje od kazne i zahteva ispunjenje sledećih uslova:
    • da učinilac otkloni posledice dela ili nadoknadi štetu prouzrokovanu krivičnim delom
    • da to učini pre nego što sazna da je otkriven
    • da se radi o krivičnom delu za koje je propisana kazna zatvora do 5 godina
      • tim pre je ovaj uslov ispunjen i kod kd kod kojih je propisana novčana kazna
      • nije propisana ni dobrovoljnost ali se ona zbog prirode ovog instituta podrazumeva

Institut ublažavanja kazne omogućava sudu da izrekne kaznu koja je blaža od propisane kazne za krivično delo za koje se kazna odmerava.

Razlikuje se:

1. Ublažavanje po meri – kada sud izriče kaznu koja je po meri blaža od propisanog minimuma za određeno krivično delo
2. Ublažavanje po vrsti – kada sud izriče kaznu koja je po vrsti blaža od one koja je za to delo propisana

Može se govoriti o zakonskom i sudskom ublažavanju kazne

• u prvom slučaju sud je više vezan zakonom, dok u drugom slučaju ublažavanje kazne u mnogo većoj meri zavisi od procene suda
• Sudsko ublažavanje kazne je uvek ograničeno
  • sud je vezan donjom granicom do koje kaznu može ublažiti
• Zakonsko ublažavanje kazne može biti i neograničeno onda kada postoji neki od osnova za oslobođenje od kazne.

1. ZAKONSKI OSNOVI za ublažavanje kazne propisani su u Opštem delu KZ, kao i Posebnom delu kod određenih krivičnih dela
   • u Opštem delu propisano je više osnova za ublažavanje kazne, i svi su faultativnog karaktera; to su:
     1. Prekoračenje granica nužne odbrane
     2. Prekoračenje granica krajnje nužde
     3. Izazivanje opasnosti iz nehata kod krajnje nužde
     4. Kompulzivna sila i pretnja
     5. Bitno smanjena uračunljivost
     6. Otklonjiva pravna zabluda
     7. Pokušaj
     8. Pomaganje
     9. Odsustvo ličnog svojstva kod podstrekača ili pomagača
   • U Posebnom delu KZ skoro i ne koristi mogućnost ublažavanja kazne
     • ona je propisana samo kod krivičnog dela organizovanja i podsticanja na izvršenje genocida i ratnih zločina, ako učinilac otkrije dogovor, grupu ili organizovanu kriminalnu grupu pre nego što je u njenom sastavu il za nju učinio krivično delo, ili ako organizator spreči izvršenje krivičnih dela
     • razlog zbog čega se mogućnost ublažavanja kazne ne predviđa kod više krivičnih dela je taj što se umesto osnova za ublažavanje kazne propisuje privilegovani oblik krivičnog dela
2. SUDSKO ublažavanje kazne
   • dva uslova:
     • Da postoje dve ili više naročito olakšavajućih okolnosti
     • Da sud oceni da se i sa ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja
       • reč je o generalnom ovlašćenju suda da može uvek kada smatra da su ova dva uslova ispunjena ublažiti kaznu
   • postojanje neke otežavajuće okolnosti
     • ne zabranjuje sudsko ublažavanje kazne u slučaju postojanja i neke otežavajuće okolnosti, zavisi od toga o kakvim se otežavajućim okolnostima radi
   • ukoliko su uslovi za ublažavanje kazne ispunjeni, sud će kaznu ublažiti prema sledećim pravilima:
     • Ako je za krivično delo kao najmanja mera propisana kazna zatvora u trajanju od 10 ili više godina, kazna se može ublažiti do 7 godina zatvora.
     • Ako je za krivično delo kao najmanja mera propisana kazna zatvora u trajanju od 5 godina, kazna se može ublažiti do 3 godine zatvora.
     • Ako je za krivično delo kao najmanja mera propisana kazna zatvora u trajanju od 3 godine, kazna se može ublažiti do 1 godine zatvora.
     • Ako je za krivično delo kao najmanja mera propisana kazna zatvora u trajanju od 2 godine, kazna se može ublažiti do 6 meseci zatvora.
     • Ako je za krivično delo kao najmanja mera propisana kazna zatvora u trajanju od 1 godine, kazna se može ublažiti do 3 meseca zatvora.
     • Ako je za krivično delo kao najmanja mera propisana kazna zatvora u trajanju ispod 1 godine, kazna se može ublažiti do 30 dana zatvora.
     • Ako je za krivično delo propisana kazna zatvora bez naznačenja najmanje mere odnosno bez propisanog posebnog minimuma , umesto zatvora se može izreći novčana kazna illi kazna rada u javnom interesu.
     • Ako je za krivično delo propisana novčana kazna sa naznačenjem najmanje mere, kazna se može ublažiti do opšteg minimuma novčane kazne, tj. 1 0.000 dinara

Samo je u jednom slučaju predviđena mogućnost ublažavanja kazne po vrsti – tj izricanje novčane kazne ili kazne rada u javnom interesu umesto zatvora.

Sud treba da ima u vidu i raspon propisane kazne za delo za koje se kazna odmerava.

• npr što je propisan viši poseban maksimum ima manje opravdanja da se ide ka donjoj granici za ublažavanje predviđenoj navedenim pravilima

ZID KZ iz 2009. godine uneo je jednu zabranu ublažavanja kazne

• Ne može se ublažiti kazna učiniocu krivičnog dela koji je ranije osuđivan za isto krivično delo.
• ZID KZ iz 2012. godine promenio je tu odredbu i reč „isto“ zamenio rečju „istovrsno“.

U pogledu olakšavajučih i otežavajućih okolnosti postoje dva različita pristupa:

• Prvi je nabrajanje olakšavajućih i otežavajućih okolnosti
• Drugi je uopšteno navođenje okolnosti o kojima sud mora voditi računa prilikom odmeravanja kazne

KZ prihvata drugo rešenje

• ukazuje na najvažnije okolnosti koje sud mora uzeti u obzir prilikom odmeravanja kazne, a u zavisnosti od konkretnog slučaja jedna ista okolnost može biti otežavajuća ili olakšavajuća
• ukoliko ima karakter olakšavajuće okolnosti ona će uticati na to da kazna bude bliža donjoj granici propisane kazna za to delo
• ukoliko ima karakter otežavajuće okolnosti uticaće na to da kazna bude bliža maksimumu kazne propisanim za to delo

Te okolnosti su:

• Stepen krivice
  • ne samo da je važno koji oblik krivice postoji, već se stepenovanje može vršiti u okviru pojedinih oblika krivice
    • npr kod umišljaja je važno da je učinilac pokazao posebnu upornost i bezobzirnost, kod nehata je važan stepen nepažnje
  • predumišljaj i dolus repentinus naše krivično pravo ne predviđa
  • od značaja za stepenovanje krivice su i kompulzivna sila i pretnja, ukoliko ne isključuju krivicu, radi se po pravilu o nižem stepenu krivice
  • u pogledu neuračunljivosti i svesti o protivpravnosti su znatno manje
• Pobude iz kojih je delo učinjeno
  • motivi se mogu etički vrednovati
  • npr. da li je neko izvršio krađu da bi obezbedio neke svoje elementarne potrebe ili da bi se kockao.
• Jačina povrede ili ugrožavanja zaštićenog dobra
  • mora se utvrditi u kojoj meri je krivično delo ugrozilo ili povredilo zaštićeno dobro
  • do toga dolazi kroz procenu načina izvršenja dela, sredstava za izvršenje itd, a naročito je značajna posledica
  • kod odmeravanja kazne ova okolnost se ne može procenjivati apstraktno,
    • mora se konkretizovati i utvrditi u kojoj meri je učinjeno krivično delo ugrozilo ili povredilo zaštićeno dobro
  • kod pokušaja ako se ne koristi mogućnost ublažavanja kazne treba uzeti da je jačina ugrožavanja zaštićenog dobra niža nego kod dovršenog krivičnog dela;
    • pokušaj treba tretirati kao olakšavajuću okolnost
• Okolnosti pod kojima je delo učinjeno
  • okolnosti koje se tiču konkretne situacije u kojoj je delo učinjeno – heterogenog karaktera
    • šta će se podrazumevati pod njima zavisi i od toga da li se ekstenzivno ili restriktivno shvataju one okolnosti od kojih zavisi procena jačine povrede ili ugrožavanja zaštićenog dobra
  • tu bi spadao doprinos žrtve izvršenju krivičnog dela,
    • okolnost da li je žrtva dala povod za izvršenje krivičnog dela ili je na drugi način doprinela nastupanju posledice
• Raniji život učinioca
  • važan je odnos učinioca prema društvenim i moralnim normama pre izvršenja krivičnog dela, a naročito da li je vršio krivična dela ili nije
  • neosuđivanost se, po pravilu, smatra olakšavajućom okolnošću
• Lične prilike učinioca
  • u sudskoj praksi se, po pravilu, one smatraju olakšavajućim okolnostima
    • npr. nezaposlenost, loše zdravstveno stanje, da učinilac ima maloletnu decu itd…
• Držanje učinioca posle učinjenog krivičnog dela
  • ovde se razlikuju dve grupe okolnosti:
    • prve se odnose na ublažavanje posledica prouzrokovanih krivičnim delom: pomoć i izvinjenje žrtvi, naknada štete, stvarno kajanje…
    • druge se odnose na držanje okrivljenog u toku krivičnog postupka: poricanje, kajanje, menjanje iskaza, laganje, uticanje na sveodke…
      • naročito je važno priznanje koje se pod određenim uslovima smatra kao olakšavajuća okolnost
      • poricanje učinjenog dela ne predstavlja otežavajuću okolnost
• Druge okolnosti koje se odnose na ličnost učinioca
  • psihofizičke osobenosti, stepen obrazovanja i sl.
• Okolnosti koje nisu propisane u članu 54.
  • npr kao otežavajuća okolnost uzima se da je došlo do porasta vršenja onih krivičnih dela za koje se učiniocu sudi, ili kao olakšavajuća da je prošao duži period od učinjenog krivičnog dela
    • Ako je učinilac doprineo tome da je protekao duži period od učinjenog krivičnog dela tu se ne može raditi o olakšavajućoj okolnosti
  • zakon navodi i jednu okolnost koja se tiče odmeravanja novčane kazne
    • u članu 54. stav 2. obavezuje sud da prilikom odmeravanja novčane kazne uzme u obzir imovno stanje učinioca, tj da proceni njegove prihode i obaveze
  • članom 54a uvedena je i obavezna otežavajuća okolnost
    • ukoliko je delo učinjeno iz mržnje prema nekom licu zbog njegove pripadnosti rasi ili veroispovesti, nacionalne ili etničke pripadnosti, pola, seksualne orijentacije ili rodnog identiteta, to će se uzeti kao otežavajuća okolnost, osim ako na nije propisana kao obeležje krivičnog dela

Prilikom procenjivanja olakšavajućih i otežavajućih okolnosti mogu se koristiti dva metoda:

1. Analitički – sud mora da vrednuje i analizira svaku pojedinačnu okolnost, a onda nakon procene svake pojedinačne okolnosti treba da odmeri kaznu
2. Sintetički – sud kaznu treba krivično delo da ceni kao celinu, i da odmeri kaznu na osnovu opšteg utiska

Ipak, najprihvatljiviji bi bio analitičko-sintetički metod – Sud bi na osnovu opšteg utiska trebalo da dođe do jedne polazne osnove tj orjentacione kazne, a potom da je povećava i snižava nakon pojedinačnog vrednovanja svake olakšavajuće i otežavajuće okolnosti.

KZ predviđa princip zabrane dvostrukog vrednovanja

• okolnost koja je obeležje krivičnog dela ne može se uzeti u obzir kao otežavajuća ili olakšavajuća okolnost, osim ako prelazi meru koja je potrebna za postojanje krivičnog dela, ili ako postoje više takvih okolnosti, a samo je jedna dovoljna za postojanje težeg ili lakšeg oblika krivičnog dela

Za razliku od mere bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilima koja se izriče samo učiniocu krivičnog dela ugrožavanja javnog saobraćaja za koga se utvrdi da je opasno da upravlja motornim vozilom, ova kazna je namenjena drugoj kategoriji učinilaca i pod drugačijim uslovima.

• ovde nije specijalna prevencija u prvom planu, ima i generalno preventivne ciljeve, ima i retributivni karakter
• njome se pogađa sloboda kretanja, tj. ta sloboda se samo delimično ograničava

Uslov za izricanje oduzimanja vozačke dozvole je da je učinilac koristio motorno vozilo za pripremanje ili izvršenje krivičnog dela.

• zakonska odredba ne postavlja i uslov da je potrebno da je učinilac upravljao tim motornim vozilom, ali se iz sadržine ove kazne može zaključiti da je to neophodno.
• motorno vozilo mora biti korišćeno u svojoj osnovnoj funkciji da bi bili ostvareni uslovi za izricanje ove kazne

Nema ograničenja u pogledu kojih krivičnih dela može biti izrečena ova kazna – u obzir dolaze sva krivična dela, a i krivična dela ugrožavanja javnog saobraćaja ukoliko nisu ostvareni uslovi za izricanje mere bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom. U svakom slučaju, te dve sankcije se ne mogu izreći zajedno.

Ova kazna može biti izrečena kao glavna kazna, ali i kao sporedna uz kaznu zatvora ili novčanu kaznu. Kao glavna se može izreći samo za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do 2 godine ili novčana kazna.

Kazna oduzimanja vozačke dozvole može trajati 1-3 godine. A ako je izrečena uz kaznu zatvora, vreme provedeno na izdržavanju kazne zatvora se ne uračunava u trajanje ove kazne.

Ova kazna se može izreći i licu koje nema položen vozački ispit, a u tom slučaju, ukoliko položi vozački ispit, zabranjuje mu se izdavanje vozačke dozvole.

Ukoliko osuđeni na kaznu oduzimanja vozačke dozvole upravlja motornim vozilom za vreme dok ona traje, sud će ovu kaznu zameniti kaznom zatvora, tako što će jednu godinu oduzimanja vozačke dozvole zameniti za jedan mesec zatvora.

Što se tiče ove sankcije postoje razlozi za i protiv njenog uvođenja

1. Razlozi koji idu u prilog njenom uvođenju su:
   • osuđeno lice ne gubi svoje društvene kontakte
   • može nastaviti obavljanje svoje profesije
   • nema ni ostalih negativnih posledica kazne lišenja slobode
   • znatno su manji troškovi njenog izvršenja nego kazne lišenja slobode
   • građani sa kojima je osuđeni u kontaktu tokom obavljanja rada u javnom interesu mogu na njega imati pozitivan uticaj
   • osuda se može posmatrati kao rekompenzacija društvu za učinjeno delo
   • može imati i edukativni karakter 
2. Razlozi protiv njenog uvođenja:
   • nedostatak pogodnih humanitarnih i volonterskih organizacija u okviru kojih bi se ovaj rad obavljao
   • nedostatak onih koji bi nadgledali izvršenje ove sankcije
   • osuđeni dolazi u kontakt sa licima koja su vrlo ranjiva – bolesna, stara lica
     • tako da mogu postati žrtve krivičnog dela
   • nejednakost u izvršenju

Trebalo bi dati prednost razlozima koji idu u prilog uvođenju ove sankcije, što čini i KZ

• kazna rada u javnom interesu se može izreći i kao glavna i kao sporedna kazna.
• ZIKS sadrži posebne odredbe o tome i predviđa uvođenje posebne službe, odnosno lica koji bi izvršavali ovu kaznu
• kazna rada u javnom interesu se može izreći za krivična dela za koja je propisan zatvor do 3 godine ili novčana kazna
• to mora biti rad koji je koristan za društvo, kojim se ne vređa ljudsko dostojanstvo i koji se ne vrši u cilju sticanja dobiti
• rad mora biti i dobrovoljan, jer bi u suprotnom bio protivan međunarodnim konvencijama kojim se zabranjuje prinudni rad kao krivična sankcija
  • važan uslov za izricanje ove kazne je pristanak učinioca, u slučaju da on nije dat sud bi verovatno izrekao kaznu zatvora, tako što će se za svakih započetih 8 časova rada u javnom interesu odrediti 1 dan zatvora
• rad u javnom interesu ne može biti kraći od 60h niti duži od 360h
• period u kojem će se obaviti rad u javnom interesu je od 1-6 meseci, i traje 60h u toku jednog meseca
• ukoliko osuđeni ne obavi časove rada koji su mu dodeljeni dolazi do zamene kaznom zatvora, pri čemu se za svakih 8h rada u javnom interesu određuje 1 dan zatvora
• ukoliko osuđeni savesno ispunjava svoje obaveze, sud kaznu može umanjiti za ¼
• rad u javnom interesu predstavlja i jednu važnu mogućnost zamene neplaćene kazne i u toj situaciji on je alternativa kazni lišenja slobode

Naš zakonodavac nije ostao samo pri starom sistemu, fiksnih iznosa. Taj sistem jeste jednostavniji jer ne zahteva utvrđivanje prihoda učinioca, ali je novi sistem u prednosti pre svega jer jednako pogađa bogate i siromašne. Za isto krivično delo bogati učinilac može biti stostruko više kažnjen nego siromašni učinilac. Stoga KZ predviđa oba sistema.

Krivični zakonik predviđa oba sistema novčane kazne tako što novi sistem postavlja kao primaran – novčana kazna u dnevnim iznosima, dok stari sistem – novčana kazna u određenom iznosu postavlja kao supsidijaran

1. Novčana kazna u dnevnim iznosima
   • podrazumeva da se kazna najpre odmerava u danima, a nakon toga se utvrđuje novčana vrednost jednog dana, a onda se množenjem dolazi do novčane kazne koja se izriče
   • broj dana se odmerava na isti način kao i kada bi se odmeravala kazna zatvora u danima, na osnovu opštih pravila o odmeravanju kazne
     • ne može biti manji od 10 niti veći od 360 dana
   • vrednost dana se utvrđuje tako što se utvrde mesečni i godišnji prihodi učinioca, zatim se oduzmu njegovi redovni troškovi, odnosno utvrđuje se koliko on može da uštedi, a onda se ta ušteda deli sa brojem dana u mesecu, odnosno godini
     • vrednost jednog dana ne može biti manji od 500 dinara niti veći od 50.000 dinara
   • kod ovog sistema propisani su kazneni rasponi, koji zavise od zaprećene kazne zatvora uz koju je kod pojedinih krivičnih dela alternativno propisana novčana kazna:
     • do 60 dnevnih iznosa za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 3 meseca
     • 30-1 20 dnevnih iznosa za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 6 meseci
     • 60-1 80 dnevnih iznosa za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 1 godine
     • 120-240 dnevnih iznosa za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 2 godine
     • najmanje 180 dnevnih iznosa za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 3 godine
     • Ako je za krivično delo propisana samo novčana kazna, ona se odmerava u okviru propisanog broja dnevnih iznosa za to delo
   • u primeni ovog sistema sudovi se suočavaju sa problemima na koji način utvrditi stvarne prihode učinioca
     • zakon ovlašćuje sud da može zahtevati podatke od banaka ili drugih finansijskih ustanova, državnih organa ili pravnih lica, koji su dužni da tražene podatke dostave
     • ukoliko se podaci ne mogu pribaviti, ili ukoliko učinilac ne ostvaruje nikakav prihod ali je vlasnik imovine ili nosilac imovinskih prava, sud će po slobodnoj proceni utvrditi visinu dnevnog iznosa
     • ipak, u nekim slučajevima čak ni pored tih mogućnosti nije moguće utvrditi visinu dnevnog iznosa, i to je razlog zašto je KZ zadržao i stari sistem fiksnih iznosa, koji će se primenjivati kao supsidijarni
2. Novčane kazne u određenom iznosu
   • ako je nemoguće utvrditi visinu dnevnog iznosa novčane kazne primenjuje se stari sistem fiksnih iznosa
   • opšti minimum kod ovog sistema je 10.000 dinara, a opšti maksimum milion dinara (deset miliona kod krivičnih dela izvršenih iz koristoljublja)
   • i kod ovog sistema visina kaznenih raspona zavisi od visine zaprećene kazne zatvora uz koju je novčana kazna propisana za pojedina dela
     • do 100.000 dinara za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 3 meseca
     • 20.000-200.000 dinara za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 6 meseci
     • 30.000-300.000 dinara za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 1 godine
     • 50.000-500-000 dinara za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 2 godine
     • najmanje 1 00.000 dinara za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 3 godine

• novčana kazna se kao sporedna kazna može izreći i u onim slučajevima kada ona nije kod pojedinog krivičnog dela predviđena, ili je predviđena alternativno, a sud se odluči da kao glavnu kaznu izrekne zatvor
  • glavni uslov za korišćenje te mogućnosti je da je delo izvršeno iz koristoljublja

KZ reguliše izvršenje novčane kazne

• rok za plaćanje novčane kazne se određuje u presudi i on ne može biti kraći od 15 dana niti duži od 3 meseca
• u opravdanim slučajevima sud može dozvoliti da se novčana kazna isplati u otplatama, a u tom slučaju rok isplate ne može biti duži od 1 godine
• KZ više ne predviđa prinudnu naplatu neplaćene novčane kazne
  • ukoliko osuđeni ne plati novčanu kaznu dolazi do njenog pretvaranja u zatvor – reč je o supletornom zatvoru
  • tada se određuje jedan dan zatvora za svakih 1.000 dinara novčane kazne
  • za njega ne važi većina odredaba o kazni zatvora – taj zatvor može trajati najduže 6 meseci, a ako je izrečena novčana kazna u iznosu većem od 700.000 dinara, on može trajati najduže 1 godinu.
• neplaćena novčana kazna može biti zamenjena i radom u javnom interesu
  • tada se za svakih 1.000 dinara novčane kazne određuje 8h rada u javnom interesu 
  • rad u javnom interesu ne može biti duži od 360h
• u slučaju da osuđeni isplati deo novčane kazne ostatak se srazmerno pretvara u zatvor
  • kada je novčana kazna izrečena u većem iznosu od onoga koji se bez ostatka može pretvoriti u zatvor potrebno je izračunati deo, odnosno procenat isplaćene novčane kazne i za toliko umanjiti maksimalno trajanje zatvora, bez obzira na preostali deo neplaćene novčane kazne
• u slučaju da osuđeni isplati ostatak novčane kazne, izvršenje supletornog zatvora će se obustaviti
• posle smrti osuđenog novčana kazna se neće izvršiti

Uslovni otpust je samo faza u izvršenju kazne zatvora

Suština uslovnog otpusta je u tome da se deo kazne ne izvršava, tj izvršiće se samo ukoliko dođe do opoziva uslovnog otpusta. Ukoliko do njega ne dođe, kazna se gasi.

• Za vreme uslovnog otpusta kazna postoji samo kao pravna mogućnost
• Vreme provedeno na uslovnom otpustu u slučaju opoziva se ne uračunava u izdržanu kaznu

Opšti uslovi za uslovni otpust:

• Osuđeni koji je izdržao dve trećine kazne zatvora sud će otpustiti sa izdržavanja kazne pod uslovom da do isteka vremena za koje je izrečena kazna ne učini novo krivično delo
• potrebno je da se osuđeni u toku izdržavanja kazne tako popravio da se sa osnovom može očekivati da će se na slobodi dobro vladati, a naročito da do isteka vremena za koje je izrečena kazna neće vršiti krivična dela

KZ propisuje uslove za uslovni otpust, osuđeni će se uslovno otpustiti ukoliko su kumulativno ispunjena dva uslova:

• da je izdržao najmanje 2/3 kazne
  • ranije je postojala mogućnost da se osuđeno lice otpusti posle samo 1/3 izdržane kazne
  • ta mogućnost je predstavljala osnov za arbitrernost i suspenziju sudske odluke u pogledu dve trećine kazne, stoga je ta mogućnost ukinuta
• da se za vreme izvršenja kazne tako popravio da se sa osnovom može očekivati da više neće vršiti krivična dela, tj da je u odnosu na njega postignuta svrha kažnjavanja
  • ispunjavanje ovog uslova je u praksi teško utvrditi
  • poznato je da ni izuzetno dobro vladanje osuđenih lica za vreme izdražavanje kazne ne mora imati nikakve veze sa njihovim popravljanjem

Uslovni otpust i u slučaju ispunjavanja zakonskih uslova predstavlja samo mogućnost ukoliko je osuđeni više od tri puta pravosnažno osuđen na kaznu zatvora.

ZID KZ iz 2012 godine uvodi zabranu uslovnog otpuštanja ukoliko je osuđeni u toku izdržavanja kazne dva puta disciplinski kažnjavan i kome su oduzete dodeljene pogodnosti.

Sud može u odluci kojom osuđenog uslovno otpušta odrediti da ispuni neku od obaveza predviđenih krivičnopravnim odredbama.

Opozivanje uslovnog otpusta može biti:

• obavezno – ako osuđeni za vreme dok je na uslovnom otpustu učini krivično delo za koje je izrečena kazna zatvora duža od 1 godine.
• fakultativno – kada je izrečena kazna do 1 godine. U tom slučaju do opoziva uslovnog otpusta može, ali ne mora doći.

• Mogućnost opoziva postoji i kada osuđeni koji je na uslovnom otpustu ne ispuni neku od obaveza koju mu je odredio sud.
• O uslovnom otpuštanju kao i o njegovom opozivanju odlučuje sud

Iako je moguće propisati više kazni lišenja slobode, naš zakonodavac odlučio se samo za jednu vrstu ove kazne – zatvor.

Naše krivično zakonodavstvo određuje opšti minimum i maksimum kazne zatvora, odnosno najmanju i najvišu moguću meru kazne, a svrha propisivanja opšteg minimuma i maksimuma jeste da se u tom okviru kod pojedinih krivičnih dela propiše posebni minimum i posebni maksimum.

• zatvor ne može biti kraći od 30 dana niti duži od 20 godina
• u odnosu na opšti maksimum KZ predviđa izuzetak – da se za najteža krivična dela propiše kazna zatvora u trajanju od 30-40 godina
  • osim tog izuzetka, teža kazna od opšteg maksimuma se ne može izreći
  • poseban slučaj kazne zatvora koja je uvedena kao zamena za smrtnu kaznu
  • zato se ne može odmeravati i izricati kazna zatvora između 20 i 30 godina
  • kazna od 30-40 godina se ne može izreći licu koje u vreme izvršenja krivičnog dela nije navršilo 21 godinu života
    • ona se može izricati samo na pune godine
  •  teža kazna od opšteg maksimuma se ne može izreći

Kod dužih kazni zatvora, ona se izriče na pune godine i mesece, dok je izricanje kazne zatvora i na dane opravdano samo kod kratkotrajnih kazni lišenja slobode

• KZ predviđa u tom pogledu granicu od 6 meseci zatvora
• zatvor se izriče na pune godine i mesece, a do 6 meseci i na pune dane

Zakonom o izmenama i dopunama KZ iz 2009. godine uvedena je kazna kućnog zatvora, kao modalitet izvršenja kazne zatvora

• izvršava se u prostorijama u kojima osuđeni stanuje
• uslov za to je da je izrečena kazna zatvora do 1 godine
• ova mogućnost može iskoristiti ukoliko se s obzirom na ličnost učinioca, njegov raniji život, njegovo držanje posle učinjenog dela, stepen krivice i druge okolnosti pod kojima je delo učinjeno može očekivati da će se na taj način ostvariti svrha kažnjavanja
• u slučaju da osuđeni samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje u kojima izdržava izrečenu kaznu zatvora, jednom u trajanju dužem od 6h ili dva puta u trajanju do 6h, ostatak kazne će izdržati u zavodu za izvršenje kazne zatvora
• izvršenje kazne zatvora na ovaj način se ne može odrediti učiniocu krivičnog dela protiv braka i porodice ukoliko živi sa oštećenim u istom porodičnom domaćinstvu

Posebnu pažnju izazivaju pitanja u vezi propisivanja ove kazne, njenih opcija, kao i problem kratkotrajnih kazni lišenja slobode

FAKTORI ZA NASTANAK I RAZVOJ OVE KAZNE:

• Kazna lišenja slobode nema realnog osnova za svoju primenu dok se ne stvore jaki državni organi
• Kazna lišenja slobode zahteva dovoljno bogatu materijalnu osnovu društva jer je reč o skupoj krivičnoj sankciji
• Lična sloboda kao dobro čoveka mora zauzimati visoko mesto na vrednosnoj skali i svim članovima društva mora biti priznato pravo na ličnu slobodu

Kazna lišenja slobode predstavlja najvažniju kaznu u savremenim pravima, međutim u vezi sa njom se javlja veći broj pitanja koja su sporna.

1. opšteusvojen je stav da učinioca ne treba slati u zatvor ako se može očekivati da će se primenom određenih sankcija na slobodi na njega uticati da više ne vrši krivična dela
   • od zaprećene kazne zatvora se očekuje da ima generalno preventivno dejstvo
2.  da li predvideti jednu jedinstvenu ili više vrsta kazni lišenja slobode
   • većina zakonodavstava predviđa više vrsta kazna lišenja slobode
3. širina kaznenih raspona
   • kazneni rasponi ne smeju biti suviše uski jer bi se time onemogućilo pravilno odmeravanje kazne
   • ne smeju biti ni suviše široki jer bi to vodilo arbitrernosti
   • kod nas se zapaža propisivanje suviše širokih raspona, sa veoma visokim posebnim maksimumom
4. alternative kazni lišenja slobode
   • traganje za njima je poteklo iz saznanja da se kaznom lišenja slobode često postiže suprotan cilj od željenog
   • umesto da deluje preventivno na učinioca krivičnog dela, ona od njega stvara ličnost koja se još više udaljava od društva, od vladajućih društvenih normi i normalnog života na slobodi
   • od alternativa kazni lišenja slobode najviše uspega ima rad u javnom interesu
     • kao sankcija se propisuje u određenom trajanju
     • određuje se najmanji i najveći broj sati rada kao i dužina vremenskog perioda
     • sud u konkretnom slučaju određuje tačan broj sati rada kao i vreme u kom će se obaviti
     • mora biti dobrovoljan, jer bi inače bio u suprotnosti sa međunarodnom konvencijom koja zabranjuje prinudan rad
     • to ne može biti bilo koji rad, već rad koji ima humanitarni i opštekorisni karakter
     • npr pomoć starim licima, bolesnim licima, rad sa hendikepiranom decom, rad u oblasti životne sredine itd…
   • pored rada u javnom interesu koriste se i neke druge sankcije kao alternativa kazni lišenja slobode – naknada štete i neformalno poravnanje oštećenog i učinioca, ambulantni tretman ili upućivanje na obuku i mere pojačanog nadziranja, kao i kućni pritvor
5. kratkotrajne kazne lišenja slobode
   • osnovni prigovor je taj da se kratkotrajnim kaznama lišenja slobode ne mogu postići ciljevi resocijalizacije
     • saznanje da upravo dugotrajne kazne lišenja slobode vode daljoj desocijalizaciji umanjilo je značaj ovih prigovora
   • princip srazmernosti prilikom odmeravanja kazne zahteva primenu i kratkotrajnih kazni lišenja slobode, tako da nema dovoljno razloga da se od njih sasvim odustane

Sistem kazni u našem krivičnom zakonodavstvu obuhvata 4 kazne. To su:

• Zatvor
• Novčana kazna
• Rad u javnom interesu
• Oduzimanje vozačke dozvole

Mnoga postojeća rešenja iz opšteg dela polaze od onih koje je sadržao KZ iz 1 951 , međutim to se ne može reći za oblast krivičnih sankcija. Prvobitno, on je predviđao sedam vrste kazni.

Najviše dilema u sistemu kazni koji je predviđalo naše zakonodavstvo izazavala je smrtna kazna.

• 1993. godine ukinuta u saveznom krivičnom zakonodavstvu
• posle izmena i dopuna iz 2001 . godine sistem kazni više ne sadrži smrtnu kaznu, već umesto nje predviđa zatvor u trajanju od 40 godina
• smrtna kazna je u republičkom zakonodavstvu bila propisana samo za dva krivična dela: teško ubistvo i teške slučajeve razbojničke krađe i razbojništva
  • ukinuta je izmenama i dopunama 2002. godine
• na planu zakonodavnog regulisanja smrtne kazne u Evropi su danas preovladali filozofski, sociološki, psihološki i kriminalnopolitički argumenti protiv smrtne kazne
• Ukidanju smrtne kazne išla su u prilog još dva argumenta:
  • Suštinski je neprihvatljivo da u saveznom krivičnom zakonodavstvu smrtna kazna nije bila predviđena za isto tako teška pa i teža krivična dela od onih koja su u republičkom krivičnom zakonodavstvu bila zaprećena smrtnom kaznom
  • Nije bilo nikakvih posebnih razloga da i naša zemlja ne sledi trend koji je jasno došao do izražaja u evropskim zemljama

Naše krivično zakonodavstvo polazi pod podele na: glavne i sporedne kazne.

• Glavna kazna je zatvor, dok se novčana kazna, rad u javnom interesu i oduzimanje vozačke dozvole mogu izreći i kao glavne i kao sporedne.
• Glavna kazna se izriče samostalno, s tim što se samo jedna kazna može izreći kao glavna.
• Novčana kazna i oduzimanje vozačke dozvole kao sporedna kazna se mogu izreći uz kaznu zatvora kao glavnu kaznu.