Posle oslobođenja Jugoslavije ukinuti su svi građanskopravni propisi zatečeni na tlu Jugoslavije, kako predratni tako i okupatorski Zakonom o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6.4.1941 i za vreme neprijateljske okupacije. Ovaj zakon različito uređuje dve hipoteze:

1. Predratni propisi gube pravnu snagu za period posle 6.4.1941. ali se ne dira u njihov karakter izvora prava za period pre 6.aprila, tako da oni za taj period zadržavaju pravnu snagu i sa gledišta novog poretka.
   • Presude koje su donete na osnovu ovih istih propisa posle 6.4.1941 sa gledišta novog poretka su izgubile oslonac u zakonodavstvu i po tome bi trebalo i same da izgube pravnu važnost, ali takvo rešenja ipak nije prihvaćeno u zakonu.
     • ne gube važnost automatski, ali zainteresovano lice može to zahtevati u sudskom postupku u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu spomenutog zakona o nevažnosti starih propisa, pod uslovom da je propis na osnovu kojeg su donete u suprotnosti sa novim pozitivnim pravom i načelima novog ustavnog poretka

2. Okupatorski propisi se smatraju nepostojećim, uzima se kao da nikada nisu ni bili doneti
   • trebalo bi da izgube pravnu važnost i sve presude i druge odluke koje su na osnovu njih donete, ali
     • one ostaju na snazi ukoliko od strane zainteresovanih lica ne budu napadnute u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu zakona o nevažnosti starih propisa
   • Zakonom je rešeno i pitanje prava po kojem će se suditi u budućnosti, do donošenja novih propisa
     • sudovi su ovlašćeni da iz ukinutih propisa primenjuju ona pravila za koja nađu da su u skladu sa novim pozitivnim pravom i načelima novog ustavnog poretka
     • kad je staro pravilo sa ove tačke gledišta neupotrebljivo, sudovi treba da sami postave novo, koje po njihovoj oceni najbolje odgovara duhu novog poretka
       • sud je ovakvim rešenjem stavljen u položaj blizak zakonodavčevom jer stvara novo pravo

Prema rešenju koje je usvojeno u našem prvom Ustavu od januara 1946, zakonsko uređenje materije građanskog (privatnog) prava je u saveznoj nadležnosti, što je inače slučaj sa svim državama koje imaju federativno uređenje.

Međutim u izglasanom amandmanu 30. na ustav SFRJ, čija će sadržina kasnije ući u ustav SFRJ od 1974 god, pitanje zakonodavne nadležnosti je iz osnova drugačije rešeno.

• za federaciju je zadržan samo jedan manji deo nadležnosti i to
  • obligaciono pravo svojim pretežnim delom i stvarno pravo jednim manjim delom
• sve ostalo je prešlo u nadležnost republika
  • u Srbiji materija koja više nije u saveznoj nadležnosti je svojim daleko najvećim delom u nadležnosti autonomnih pokrajina

Neprimerenost ustavnog rešenja od 1974. potrebama zemlje jasno pokazuje i karakter razlika koje su se pojavile između republičkih zakonodavstava u dotle jedinstveno uređenom naslednom i porodičnom pravu.

Krajem 80-tih godina ovaj retrogradni proces u Srbiji zaustavljen je, i republičkim ustavom od 1990.godine propisano je da se materija građanskog prava, koja je u nadležnosti Republike, uređuje jedinstvenim propisima važećim na celoj njenoj teritoriji.

Za saveznu državu Ustavom SRJ zadržano je obligaciono pravo u potpunosti kao i osnove svojinsko- pravnih odnosa, što će tek u zakonodavnoj praksi biti bliže određeno.

Grane građanskog prava povezuje u jednu celinu nekoliko zajedničkih karakteristika i to:

• autonomija volje
  • znači da se građanskopravni život organizuje i odvija na osnovu volje njegovih subjekata, kojoj zakonodavac postavlja ograničenja samo kad je to neophodno za zaštitu opštih interesa
  • postoje 2 osnovna oblika ispoljavanja ovog načela
    1. Sloboda ugovaranja znači da su pravni subjekti slobodni da
       • stupaju ili ne stupaju u građanskopravne odnose
       • biraju lica sa kojima će stupati u te odnose
       • sadržinu odnosa uređuju svojom voljom i
       • volju izjavljuju na bilo koji način, čak i prećutno
       • uključuje u sebe jednakost stranaka i ravnopravnost njihovih volja
         • u nekim drugim pravnim granama dominira načelo subordinacije, potčinjenosti jednog subjekta volji drugog

2. Dispozicija subjekta se ogleda u tome što imaoci prava slobodno odlučuju o
   • načinu njihovog vršenja
   • raspolaganju
   • zaštiti u slučaju povrede

• specifična priroda građansko pravne sankcije
  • po karakteristikama sankcije građansko pravo se razlikuje od drugih grana prava, posebno krivičnog
    • sankcija u krivičnom pravu predstavlja kaznu za počinioca kd i kao takva ona je lična u dvostrukom smislu:
      1. njen cilj je uticanje na ličnost delikventa u smislu odvraćanja od vršenja zabranjenih dela
      2. može se sastojati i u umanjenju delikventa nekog njegovog ličnog dobra (slobode, života)
    • u građanskom pravu sankcija nije lična ni u jednom smislu
      • niti joj je cilj da utiče na ličnost počinioca niti se može sastojati u umanjenjenju nekog njegovog ličnog dobra
      • redovno je imovinska, a svrha joj je odštetna
        • dovođenje uništenog dobra u stanje u kome bi se nalazilo da je štetni postupak izostao
        • u slučaju uništenja stvari, odgovorno lice dužno je da na ime naknade štete plati iznos potreban za kupovinu druge takve stvari
        • ako se šteta sastoji u gubitku zarade, odgovorno lice dužno je da na ime naknade plati iznos ravan izgubljenoj zaradi
      • iznos naknade ravna se prema njenoj svrsi
        • svrha je uklanjanje štetnih posledica
      • prenosivost subjektivnih građanskih prava
        • načelno, subjektivna građnska prava su prenosiva, prometljiva tj. sposobna da sa svojih imalaca prelaze na druga lica
          • postoje i neprenosiva građanska prava vezana za ličnost imaoca – sva neimovinska a i neka imovinska
          • prenosivost je odlika većine njih, a osim toga ta pojava se ne susreće ni u jednoj drugoj pravnoj grani

Autonomija volje, imovinska sankcija i prenosivost subjektivnih građanskih prava povezuju raznovrsne građanskopravne odnose u jednu celinu.

• nisu odlika svakog građanskog odnosa
• zajedno uzete su tipične za oblast građanskog prava
• sve ili neke od njih važe za veliku većinu građanskopravnih odnosa