Posle oslobođenja Jugoslavije ukinuti su svi građanskopravni propisi zatečeni na tlu Jugoslavije, kako predratni tako i okupatorski Zakonom o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6.4.1941 i za vreme neprijateljske okupacije. Ovaj zakon različito uređuje dve hipoteze:
- Predratni propisi gube pravnu snagu za period posle 6.4.1941. ali se ne dira u njihov karakter izvora prava za period pre 6.aprila, tako da oni za taj period zadržavaju pravnu snagu i sa gledišta novog poretka.
- Presude koje su donete na osnovu ovih istih propisa posle 6.4.1941 sa gledišta novog poretka su izgubile oslonac u zakonodavstvu i po tome bi trebalo i same da izgube pravnu važnost, ali takvo rešenja ipak nije prihvaćeno u zakonu.
- ne gube važnost automatski, ali zainteresovano lice može to zahtevati u sudskom postupku u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu spomenutog zakona o nevažnosti starih propisa, pod uslovom da je propis na osnovu kojeg su donete u suprotnosti sa novim pozitivnim pravom i načelima novog ustavnog poretka
- Presude koje su donete na osnovu ovih istih propisa posle 6.4.1941 sa gledišta novog poretka su izgubile oslonac u zakonodavstvu i po tome bi trebalo i same da izgube pravnu važnost, ali takvo rešenja ipak nije prihvaćeno u zakonu.
- Okupatorski propisi se smatraju nepostojećim, uzima se kao da nikada nisu ni bili doneti
- trebalo bi da izgube pravnu važnost i sve presude i druge odluke koje su na osnovu njih donete, ali
- one ostaju na snazi ukoliko od strane zainteresovanih lica ne budu napadnute u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu zakona o nevažnosti starih propisa
- Zakonom je rešeno i pitanje prava po kojem će se suditi u budućnosti, do donošenja novih propisa
- sudovi su ovlašćeni da iz ukinutih propisa primenjuju ona pravila za koja nađu da su u skladu sa novim pozitivnim pravom i načelima novog ustavnog poretka
- kad je staro pravilo sa ove tačke gledišta neupotrebljivo, sudovi treba da sami postave novo, koje po njihovoj oceni najbolje odgovara duhu novog poretka
- sud je ovakvim rešenjem stavljen u položaj blizak zakonodavčevom jer stvara novo pravo
- trebalo bi da izgube pravnu važnost i sve presude i druge odluke koje su na osnovu njih donete, ali
Prema rešenju koje je usvojeno u našem prvom Ustavu od januara 1946, zakonsko uređenje materije građanskog (privatnog) prava je u saveznoj nadležnosti, što je inače slučaj sa svim državama koje imaju federativno uređenje.
Međutim u izglasanom amandmanu 30. na ustav SFRJ, čija će sadržina kasnije ući u ustav SFRJ od 1974 god, pitanje zakonodavne nadležnosti je iz osnova drugačije rešeno.
- za federaciju je zadržan samo jedan manji deo nadležnosti i to
- obligaciono pravo svojim pretežnim delom i stvarno pravo jednim manjim delom
- sve ostalo je prešlo u nadležnost republika
- u Srbiji materija koja više nije u saveznoj nadležnosti je svojim daleko najvećim delom u nadležnosti autonomnih pokrajina
Neprimerenost ustavnog rešenja od 1974. potrebama zemlje jasno pokazuje i karakter razlika koje su se pojavile između republičkih zakonodavstava u dotle jedinstveno uređenom naslednom i porodičnom pravu.
Krajem 80-tih godina ovaj retrogradni proces u Srbiji zaustavljen je, i republičkim ustavom od 1990.godine propisano je da se materija građanskog prava, koja je u nadležnosti Republike, uređuje jedinstvenim propisima važećim na celoj njenoj teritoriji.
Za saveznu državu Ustavom SRJ zadržano je obligaciono pravo u potpunosti kao i osnove svojinsko- pravnih odnosa, što će tek u zakonodavnoj praksi biti bliže određeno.
