Pretnja

Pretnja je mana volje koja postoji kada je ugovorna strana ili neko treći nedopuštenim postupkom izazvao opravdani strah kod druge strane, tako da je ova zbog toga zaključila ugovor.
• Psihički pritisak: To je stavljanje u izgled nekog zla koje će pogoditi ugovornika ili treće lice ako ne izjavi volju kako se traži.
• Svesni nesklad volje: Za razliku od zablude (gde strana ne zna da greši), kod pretnje ugovornik je svestan da izjavljuje nešto što ne želi, ali to čini pod prisilom.

BITNI USLOVI
Da bi pretnja bila razlog za poništaj (rušljivost) ugovora, moraju se steći tri uslova:
• 1. Ozbiljnost (Opravdani strah): Pretnja mora biti podesna da izazove strah za život, telo ili drugo značajno dobro (imovinsko ili neimovinsko – čast, ugled) ugovornika ili trećeg lica.
    ◦ Merilo (Subjektivno): Naše pravo usvaja subjektivno merilo. Ne ceni se da li bi se uplašio „prosečan razuman čovek“, već da li je pretnja izazvala strah kod konkretnog lica s obzirom na njegove lične osobine (uzrast, pol, konstitucija, obrazovanje, položaj).
• 2. Odlučujući uticaj (Uzročna veza): Ugovor ne bi bio zaključen da nije bilo pretnje.
• 3. Nedopuštenost: Pretnja mora biti protivna pravu ili moralu. Razlikujemo situacije:
    ◦ Nedopušteno sredstvo: (npr. fizički napad, ucena intimnim slikama) → Uvek pretnja.
    ◦ Dopušteno sredstvo + Dopušten cilj: (npr. pretnja tužbom radi naplate duga) → NIJE pretnja i ne vodi poništaju.
    ◦ Dopušteno sredstvo + Nedopušten cilj (Zloupotreba prava): (npr. pretnja krivičnom prijavom da bi se iznudio zakup kancelarije) → Jeste pretnja.

PRETNJA TREĆEG LICA
Za razliku od prevare, kod pretnje važi stroži režim zaštite žrtve:
• Ugovor je rušljiv čak i kada pretnja potiče od trećeg lica, nezavisno od toga da li je druga ugovorna strana znala za pretnju ili je bila savesna.

DEJSTVA I SANKCIJE
Ugovor zaključen pod pretnjom je RUŠLJIV (relativno ništav).
• Pravo na poništaj: Ima samo strana koja je bila pod pretnjom. Odluka suda je konstitutivna.
• Rokovi (Prekluzivni):
    ◦ Subjektivni: 1 godina od dana prestanka pretnje (ne od dana zaključenja!). Ratio legis: Rok ne teče dok pretnja traje jer strana tada nije slobodna da traži poništaj.
    ◦ Objektivni: 3 godine od dana zaključenja ugovora.
• Konvalidacija: Ako se propuste rokovi ili strana potvrdi ugovor (izričito ili izvršenjem), ugovor se osnažuje.
• Restitucija: Vraćanje onoga što je primljeno ili isplata novčane protivvrednosti.

NAKNADA ŠTETE
Pored poništaja, žrtva ima pravo na naknadu štete.
• Od saugovornika: Po pravilima ugovorne odgovornosti.
• Od trećeg lica: Po pravilima deliktne odgovornosti (ako je treći pretio).
• Odgovornost žrtve prema savesnom saugovorniku: Ako je pretnju izvršilo treće lice, a saugovornik nije znao za nju, strana koja poništava ugovor dužna je da nadoknadi štetu tom savesnom saugovorniku (jer on trpi posledice poništaja bez svoje krivice).

Fizička prinuda

Fizička prinuda (vis absoluta) predstavlja primenu fizičke sile, nanošenje bola, telesno povređivanje, mučenje ili lišavanje slobode, kako bi se druga strana naterala da izjavi volju određene sadržine.
• Razlika od pretnje: Pretnja je psihička prinuda (vis compulsiva) koja stvara strah (manu volje), dok je fizička prinuda direktna primena sile koja dovodi do odsustva volje,.
• Status u ZOO: Naš zakon ne sadrži posebno, izričito pravilo o fizičkoj prinudi, ali se rešenje izvodi iz opštih načela o saglasnosti volja.

PRAVNA PRIRODA
Kod fizičke prinude ne govorimo o mani volje, već o potpunom odsustvu pravno relevantne volje.
• Nedostatak je toliko ozbiljan da se smatra da volja nije ni izjavljena.
• Zbog toga, ugovor zaključen pod fizičkom prinudom je NEPOSTOJEĆI UGOVOR.
On spada u retke nepostojeće ugovore u sistemu ZOO (zajedno sa nesporazumom i potpunom poslovnom nesposobnošću) jer nije postignuta saglasnost volja kao suštinski element.

BITNI ELEMENTI
Da bi postojala fizička prinuda relevantna za pravo, potrebno je:
• Objektivna radnja: Primena fizičkog pritiska (napad, mučenje, vođenje ruke pri potpisu).
• Odlučujući uticaj: Da volja ne bi bila izjavljena da nije bilo te prinude (uzročna veza).
Fizički pritisak radi zaključenja ugovora nikada nije dopušten.

DEJSTVA UGOVORA
Budući da je ugovor nepostojeći:
• Dejstvo: Ne proizvodi pravno dejstvo od samog početka (ab initio, ex tunc).
• Rokovi: Svaka zainteresovana strana može tražiti utvrđenje da ugovor ne postoji, nevezano za rok (nema zastarelosti).
• Sanacija: Nije moguća ni konverzija ni konvalidacija (naknadno osnaženje).

POREKLO PRINUDE I NAKNADA ŠTETE
Fizička prinuda može poticati od druge ugovorne strane ili od trećeg lica.
• Uticaj na ugovor: Ugovor je nepostojeći bez obzira na to da li je saugovornik znao za prinudu trećeg lica ili je bio savestan.
• Odgovornost za štetu:
    ◦ Žrtva ima pravo na naknadu štete od lica koje je vršilo pritisak.
    ◦ Ako je pritisak vršilo treće lice, druga ugovorna strana duguje naknadu štete samo ako je bila nesavesna (znala ili morala znati za prinudu).

Prevara je mana volje koja postoji kada jedna strana namerno izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi, u nameri da je time navede na zaključenje ugovora.
• Pravna priroda: Prevara je svesno, mala fide postupanje. To je isključivo indukovana zabluda – ugovornik nije sam pao u nju, već ga je druga strana tuđim skrivljenim postupkom dovela u to stanje.
• Razlika od zablude: Dok obična zabluda zahteva da bude „bitna“ i bez tuđe krivice, prevara podrazumeva nesavesnost druge strane i stroži režim odgovornosti.

BITNI ELEMENTI
Da bi ugovor bio rušljiv zbog prevare, moraju se kumulativno ispuniti sledeći uslovi:
• 1. Prevarna radnja (Ponašanje druge strane):
    ◦ Aktivno ponašanje: Obmanjivanje, lažno prikazivanje činjenica, davanje netačnih obaveštenja ili stvaranje lažnog utiska.
    ◦ Pasivno ponašanje (Ćutanje): Propuštanje da se saugovornik upozori na zabludu. Uslov: Druga strana mora znati da je saugovornik u zabludi; nije dovoljno da je „morala primetiti“. Ako ni druga strana nije znala (obostrana zabluda), nema prevare.
• 2. Prevarna namera (Krivica):
    ◦ Neophodno je da je strana postupala maliciozno (s namerom). Obična nepažnja nije dovoljna za prevaru.
• 3. Uzročna veza (Odlučujući uticaj):
    ◦ Prevara mora biti odlučujuća – prevarena strana ne bi zaključila ugovor da nije bila dovedena u zabludu.
• 4. Karakteristike zablude (Specifičnost instituta):
    ◦ Ne mora biti bitna: Zbog načela da „prevara sve kvari“, ugovor je rušljiv čak i kada se prevara odnosi na okolnosti koje inače nisu bitne (npr. prevara u pogledu pobude/motiva kod teretnih ugovora).
    ◦ Mora biti izvinjavajuća: Prevareni mora postupati sa pažnjom koja se u prometu zahteva. Ako je zabluda posledica grube nepažnje žrtve (npr. direktor potpiše ugovor a da ga ne pročita), ne može se pozvati na prevaru.

PREVARA TREĆEG LICA
Dejstvo prevare koju izvrši treće lice zavisi od vrste ugovora:
• Teretni ugovori (Uz naknadu): Ugovor je rušljiv samo ako je druga ugovorna strana u vreme zaključenja znala ili morala znati za prevaru trećeg lica (ako je bila nesavesna).
• Dobročini ugovori (Bez naknade): Ugovor je uvek rušljiv, bez obzira na to da li je saugovornik znao za prevaru ili je bio savestan.

RAZGRANIČENJA
• Simplex commendatio (Dozvoljeno hvalisanje): Uobičajeno trgovinsko preterivanje u hvaljenju robe nije prevara, ako bi razuman učesnik u prometu shvatio da se to ne uzima doslovno.
• Povreda dužnosti obaveštavanja (Tokom ugovora): Ako strana propusti da obavesti drugu o činjenicama nakon zaključenja ugovora (tokom trajanja odnosa), to nije prevara (ne vodi poništaju), već povlači ugovornu odgovornost za štetu.
• Jednostrani pravni poslovi: Rušljivi su ako je lice koje stiče korist znalo ili moralo znati za prevaru (analogija sa dobročinim ugovorima).

DEJSTVO PREVARE
• Rušljivost: Ugovor zaključen pod prevarom je rušljiv (relativno ništav).
• Vreme ocene: Postojanje prevare ceni se prema stanju u vreme zaključenja ugovora.

Posledice prevare

Građanskopravne posledice (ZOO)
A) Rušljivost ugovora Prevara dovodi do relativne ništavosti (rušljivosti) ugovora.
• Aktivna legitimacija: Poništaj može zahtevati isključivo prevarena strana (rušljivost je ustanovljena u njenom interesu).
• Priroda sudske odluke: Odluka suda je konstitutivna. Sud ne utvrđuje da je ugovor ništav (kao kod apsolutne ništavosti), već svojim aktom izriče poništaj.
• Dejstvo pre poništaja: Rušljiv ugovor proizvodi pravna dejstva od trenutka zaključenja sve dok se ne poništi.
B) Rokovi za poništaj (Prekluzivni rokovi) Sud na ove rokove pazi po službenoj dužnosti.
• Subjektivni rok: 1 godina od saznanja za prevaru.
• Objektivni rok: 3 godine od zaključenja ugovora.
Subjektivni rok teče unutar objektivnog. Ako objektivni rok istekne pre nego što strana sazna za prevaru, ona gubi pravo na poništaj.
C) Konvalidacija (Osnaženje ugovora) Ugovor opstaje i postaje punovažan ako:
1. Protekne rok za poništaj (prevarena strana propusti rokove).
2. Prevarena strana izjavi da ostaje pri ugovoru (znajući za prevaru).
3. Prevarena strana počne da izvršava obavezu ili primi ispunjenje.

Dejstva poništaja: Restitucija i Naknada štete
A) Restitucija (Vraćanje davanja) Ako se ugovor poništi, svaka strana vraća ono što drži bez pravnog osnova.
• Naturalna restitucija: Vraćanje primljene stvari.
• Novčana restitucija: Ako vraćanje nije moguće ili mu se protivi priroda stvari, daje se odgovarajuća naknada u novcu (prema cenama u vreme vraćanja ili donošenja sudske odluke).
B) Naknada štete (Samostalno pravo) Naknadu štete treba razlikovati od restitucije. To je nezavisno pravo prevarene strane.
• Može se tražiti i ako ugovor nije poništen.
• Može se tražiti i ako se ugovor ne može poništiti (npr. prevara trećeg lica kod teretnog ugovora gde je saugovornik savestan).
Od koga se traži naknada?
1. Od saugovornika: Ako je on izvršio prevaru.
2. Od trećeg lica: Ako je treće lice izvršilo prevaru (uvek odgovara za štetu).
3. Od saugovornika za prevaru trećeg lica: Samo ako je saugovornik bio nesavestan (znao ili morao znati za prevaru trećeg lica).

Krivičnopravni aspekt
Prevara je i krivično delo.
• Biće dela: Lažno prikazivanje/prikrivanje činjenica radi dovođenja u zabludu, s namerom pribavljanja protivpravne imovinske koristi.
• Sitna prevara: Ako šteta/korist ne prelazi 5.000 dinara (goni se po privatnoj tužbi).

Potrošački aspekt (Zabranjena praksa)
U potrošačkom pravu prevara se manifestuje kao obmanjujuće oglašavanje i poslovanje.
• Pojam: Navođenje potrošača na ugovor koji inače ne bi zaključio, putem netačnih obaveštenja ili stvaranjem zablude.
• Primeri: Piramidalne šeme, lažne oznake kvaliteta, skrivanje bitnih informacija, lažna dostupnost proizvoda.

Zabluda je pogrešna predstava o stvarnosti, odnosno pogrešno uverenje zasnovano na neznanju ili nepotpunom znanju o relevantnim okolnostima.
• U pravnom smislu, to je situacija kada lice izjavljuje volju radi proizvodnje pravnog dejstva, ali ima pogrešnu sliku o činjenicama.
• Da je lice imalo tačnu predstavu o stvarnosti, ono tu izjavu volje ne bi dalo ili ne bi dalo izjavu takve sadržine.

PRAVNA PRIRODA
Ovo je ključna teorijska distinkcija koju morate znati:
• Kod zablude NEMA nesklada između onoga što se misli i onoga što se govori.
    ◦ Lice u zabludi saopštava tačno ono što stvarno misli.
• Problem je u formiranju volje:
    ◦ Izjavljena volja je manljiva (defektna) jer je sama unutrašnja volja formirana na pogrešnim informacijama.
• Razlika u odnosu na pretnju:
    ◦ Kod pretnje lice misli jedno, a govori drugo (svestan nesklad). Kod zablude lice veruje da je istina ono što govori, ali greši.

NAČELO PRAVNE SIGURNOSTI
Osnovno pravilo obligacionog prava glasi: Svaki učesnik u prometu načelno snosi rizik sopstvene zablude.
Ratio legis (Zašto je to tako?):
• Zaštita poverenja: Kada bi svako mogao da poništi ugovor jer se „prevario u proceni“, pravna sigurnost bi bila uništena, a teret bi nepravedno padao na druge učesnike (adresate izjave).
• Pravna relevantnost: Zbog toga, neobaveštenost ili neznanje izjavioca u načelu nemaju pravni značaj i izjava ostaje na snazi.

USLOVI ZA PONIŠTAJ
Da bi zabluda dovela do pravnih posledica (poništaja/rušljivosti pravnog posla), ona ne sme biti bilo kakva, već mora biti KVALIFIKOVANA.
• Bitna zabluda: Samo zabluda koja se po zakonskim merilima smatra bitnom čini pravni posao rušljivim.
• Nebitna zabluda: Ostale zablude su pravno irelevantne i ugovor ostaje na snazi.

Bitna zabluda

Naš Zakon o obligacionim odnosima (ZOO) prihvata kombinovani pristup određivanja bitne zablude:
1. Posebna pravila (Taksativno nabrajanje): Zakon izričito navodi koje se zablude uvek smatraju bitnim (npr. o svojstvima predmeta, o licu, o motivu kod dobročinih ugovora).
2. Generalna klauzula (Opšta definicija): Omogućava sudu da kao bitnu tretira i svaku drugu zabludu koja nije izričito navedena, ako ispunjava opšte uslove „odlučujuće okolnosti“.
Definicija (Generalna klauzula): Bitna zabluda je pogrešna predstava o okolnosti koja se po običajima u prometu ili po nameri strana smatra odlučujućom, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine da je imala tačnu predstavu o stvarnosti.

Zakon kao bitne zablude izdvaja sledeće slučajeve:
• Zabluda o bitnim svojstvima predmeta: Osobine koje su presudne za upotrebu ili vrednost stvari.
• Zabluda o licu: Samo kod ugovora zaključenih s obzirom na lična svojstva ili identitet tog lica (intuitu personae).
• Zabluda o motivu: Isključivo kod dobročinih ugovora (kod teretnih zabluda o motivu nije bitna).
• Prekomerno oštećenje: U našem pravu je uređeno kao vid zablude o vrednosti.

BITNI ELEMENTI
Da bi zabluda dovela do rušljivosti ugovora, moraju se kumulativno ispuniti sledeći uslovi:
• Vreme nastanka: Pogrešna predstava mora postojati u trenutku zaključenja ugovora (davanja izjave volje).
• Odlučujuća okolnost: Okolnost o kojoj postoji zabluda mora biti presudna. Da li je presudna ceni se prema:
    ◦ Običajima u pravnom prometu, ILI
    ◦ Nameri ugovornih strana (subjektivni kriterijum).
• Uzročnost: Mora se utvrditi da strana ne bi zaključila ugovor (ili ne bi zaključila ugovor te sadržine) da je znala pravu istinu.
• Izvinjavajuća (Ključni filter!): Zabluda mora biti izvinjavajuća. Strana se ne može pozvati na zabludu ako nije postupala sa pažnjom koja se u prometu zahteva (pažnja dobrog domaćina/privrednika/stručnjaka). Ako je bila nepažljiva, sama snosi rizik i ugovor ostaje na snazi.

SAVESNOST DRUGE STRANE
Kod bitne zablude, druga strana (saugovornik) se po definiciji smatra savesnom.
• Ako je druga strana nesavesna (ako je izazvala zabludu ili održavala saugovornika u njoj), tada se ne primenjuju pravila o zabludi, već pravila o prevari, koja je posebna mana volje.

SPECIFIČNE SITUACIJE
A) Zabluda zastupnika Kod ugovora preko punomoćnika, relevantna je volja i svest punomoćnika.
• Ako je punomoćnik bio u zabludi, ta zabluda se pripisuje vlastodavcu (ugovorniku) i ugovor je rušljiv, iako sam vlastodavac možda nije bio u zabludi.
B) Zabluda u prenošenju volje Ako je volja pogrešno preneta (npr. greškom radnika, glasnika):
• Ovo se takođe smatra zabludom u vlastitom izjavljivanju volje.
• Zavisno od težine, kvalifikuje se kao bitna zabluda (rušljivost) ili nesporazum (nepostojeći ugovor).

Pravila o zabludi služe da zaštite autonomiju volje, sprečavajući da se strana nađe u obavezi na koju ne bi pristala da je znala sve bitne činjenice.

Zakonski slučajevi bitne zablude

A) Zabluda o pobudi/motivu (Error in motivo)
• Pravilo: Bitna je samo kod ugovora bez naknade (dobročinih).
• Objašnjenje: Odlučujuća pobuda (razlog zašto neko daje nešto besplatno) formirana je na pogrešnoj predstavi.
    ◦ Primer: Poklon učinjen misleći da je primalac student kome treba pomoć, a on je zaposlen.
• Kod teretnih ugovora: Zabluda o motivu nije bitna i ne vodi rušljivosti (npr. kupovina stana u očekivanju rasta cena, pa cene padnu).
B) Zabluda o licu (Error in persona)
• Pravilo: Bitna je samo kod ugovora intuitu personae (koji se zaključuju s obzirom na lična svojstva).
• Sadržaj: Može se odnositi na identitet lica ili na njegova bitna lična svojstva (stručnost, znanje, veštine) zbog kojih se stupilo u odnos.
    ◦ Primer: Angažovanje fotografa zbog umetničkih kvaliteta koje on nema.
C) Zabluda o bitnim svojstvima predmeta
• Pravilo: Bitna je bez obzira na vrstu ugovora (i kod teretnih i kod dobročinih).
• Sadržaj: Ne odnosi se samo na materijal (error in substantia), već na bilo koju osobinu stvari koja je odlučujuća po običajima ili nameri strana.
    ◦ Primer: Uverenje da je predmet od kristala u odličnom stanju ili da poštanska usluga uključuje osiguranje.
D) Prekomerno oštećenje
• U našem pravu je uređeno kao izvinjavajuća zabluda o vrednosti i predstavlja poseban razlog rušljivosti.

Zabluda vs. Odgovornost za materijalne nedostatke

Ovo morate znati napamet. Iako su istorijski povezani, danas su to dva različita instituta.
• Vreme nastanka:
    ◦ Zabluda: Mora postojati u času zaključenja ugovora.
    ◦ Materijalni nedostatak: Ceni se u času predaje stvari (prelaska rizika).
• Sadržina pojma:
    ◦ Zabluda: Subjektivna kategorija – strana ima pogrešnu predstavu (veruje da stvar ima svojstva koja nema).
    ◦ Materijalni nedostatak: Objektivna kategorija – stvar realno nije saobrazna ugovorenom (nema svojstva koja treba da ima).
• Sankcija (Dejstvo):
    ◦ Zabluda: Ugovor je rušljiv (poništaj).
    ◦ Materijalni nedostatak: Ugovor se može raskinuti (ili tražiti sniženje cene/opravka).
• Zaštitni objekt (Funkcija):
    ◦ Zabluda: Štiti autonomiju volje (da ne budete vezani nečim na šta niste pristali).
    ◦ Materijalni nedostatak: Štiti ekvivalentnost davanja (jednakost vrednosti) i vezuje se samo za teretne ugovore.

Posledice bitne zablude

Ugovor zaključen u bitnoj zabludi je RUŠLJIV (relativno ništav).
• Dejstvo ugovora: Za razliku od apsolutno ništavog ugovora, rušljiv ugovor proizvodi pravno dejstvo od svog zaključenja, sve dok se ne poništi.
• Aktivna legitimacija: Poništaj može zahtevati isključivo strana koja je bila u zabludi, jer je rušljivost ustanovljena u njenom interesu,.
• Sudska odluka: Odluka suda je konstitutivna – sud ne utvrđuje da je ugovor ništav, već svojim aktom izriče poništaj.

ROKOVI ZA PONIŠTAJ (PREKLUZIVNI)
Sud na ove rokove pazi po službenoj dužnosti.
• Subjektivni rok: 1 godina od saznanja za zabludu.
• Objektivni rok: 3 godine od zaključenja ugovora.
• Pravilo računanja: Subjektivni rok teče unutar objektivnog. Ako objektivni rok protekne pre nego što strana sazna za zabludu, ona gubi pravo na poništaj.
• Napomena: Kod obostrane zablude, rokovi teku posebno za svaku stranu.

PRAVO DRUGE STRANE (Prekraćivanje neizvesnosti)
Druga strana (saugovornik) nema pravo da traži poništaj, ali ne mora ni trpeti neizvesnost ako strana u zabludi odugovlači.
• Poziv na izjašnjenje: Saugovornik može pozvati stranu u zabludi da se izjasni da li ostaje pri ugovoru.
• Rok: Ne može biti kraći od 30 dana.
• Posledica: Ako se pozvana strana ne izjasni ili izjavi da ne ostaje pri ugovoru, smatraće se da je ugovor poništen (saugovornik tada može tražiti sudsko utvrđenje te činjenice).

OGRANIČENJE PRAVA NA PONIŠTAJ (Izuzetak)
Strana koja je u zabludi ne može tražiti poništaj ako je druga strana spremna da izvrši ugovor kao da zablude nije bilo.
• Primer: Kupac je mislio da je ram od aluminijuma (a bio je čelični), ali prodavac pristane da mu isporuči aluminijumski ram.

IMOVINSKE POSLEDICE PONIŠTAJA
A) Restitucija (Vraćanje datog) Ako se ugovor poništi, svaka strana vraća ono što drži bez pravnog osnova.
• Pravilo: Vraća se ono što je primljeno (naturalna restitucija).
• Novčana naknada: Ako vraćanje nije moguće ili mu se protivi priroda stvari, duguje se naknada u novcu prema cenama u vreme vraćanja (odnosno donošenja sudske odluke).
B) Naknada štete (Specifična odgovornost) Naknada štete je nezavisna od restitucije i duguje se savesnom saugovorniku (onome ko nije bio u zabludi).
• Ko duguje: Strana koja je bila u zabludi.
• Osnov: To je ugovorna odgovornost jer se uzrok rušljivosti nalazi na njenoj strani.
• Krivica: Odgovara se bez obzira na krivicu (čak i ako strana nije kriva što je upala u zabludu), samim tim što je prouzrokovala rušljivost ugovora prema savesnom licu.

KONVALIDACIJA
Rušljiv ugovor može postati punovažan (konvalidirati) u tri slučaja:
1. Protekne rok za poništaj.
2. Strana u zabludi izjavi da ostaje pri ugovoru (znajući za zabludu).
3. Strana u zabludi počne da izvršava obavezu ili primi ispunjenje.

Nesporazum

Nesporazum (lat. dissensus) postoji kada strane veruju da su saglasne, a u stvari među njima postoji nesporazum o suštinskim elementima ugovora.
• Iako je sistemski smešten među pravila o zabludi, ovo je specifičan institut koji se naziva i zabluda prepreka (pod uticajem francuske teorije l’erreur obstacle), jer sprečava nastanak ugovora.

SLUČAJEVI NESPORAZUMA
Prema ZOO, nesporazum postoji ako se nesaglasnost odnosi na:
• 1. Prirodu ugovora (Error in negotio):
    ◦ Jedna strana misli da zaključuje jedan ugovor, a druga strana drugi.
    ◦ Primer: Jedna strana smatra da joj je novac poklonjen, a druga da je dala zajam.
• 2. Predmet obaveze (Error in corpore):
    ◦ Nesporazum o identitetu stvari ili o dugovanom ponašanju.
    ◦ Primeri: Kupac misli na sliku iz kataloga br. 1, a prodavac na sliku br. 2; ili nalogodavac misli da se stvar skladišti, a nalogoprimac da se prodaje.
• 3. Osnov obaveze (Error in causa):
    ◦ Primer: Lice osigurava stvar, ne znajući da je ona već osigurana od istog rizika kod istog osiguravača (nema osnova za novo osiguranje).

PRAVNA PRIRODA
Ugovor kod kojeg postoji nesporazum je NEPOSTOJEĆI UGOVOR.
• Obrazloženje: Nije postignuta saglasnost izjavljenih volja, što je suštinski element bez koga ne može biti nikakvog ugovora.
• Razlika od bitne zablude:
    ◦ Kod bitne zablude, saglasnost formalno postoji, ali je volja manljiva → ugovor je rušljiv.
    ◦ Kod nesporazuma, saglasnost volja uopšte nije postignuta → ugovor ne nastaje (nije ni zaključen).

SISTEMATIKA
Nesporazum spada u retku grupu nepostojećih ugovora u sistemu ZOO, zajedno sa:
• Ugovorima zaključenim pod fizičkom prinudom.
• Ugovorima lica potpuno lišenih poslovne sposobnosti.
• Simulovanim ugovorima.