Pojam i poreklo društava lica (OD i KD)

Društva lica su istorijski najstarije forme, nastale iz potrebe udruživanja rada i kapitala manjeg broja ljudi koji se međusobno poznaju.

• Ortačko društvo (OD):
  • Ratio legis (Poreklo): Vodi poreklo još iz rimskog prava (institut societas) i srednjovekovnih italijanskih kompanija (compagnia).
  • Pravna priroda i osnovne karakteristike: Nastajalo je ugovorom radi obavljanja zajedničkog posla, gde su članovi imali imovinu u susvojini, upravljali njome zajedno i svi su bili poznati trećim licima. Zbog vezanosti za lična svojstva članova, društvo je prestajalo smrću ortaka.
  • Odgovornost za obaveze: Iz ovog perioda zadržano je i u današnjem ZPD-u ključno pravilo da ortaci solidarno i neograničeno odgovaraju celokupnom svojom imovinom za obaveze društva.
• Komanditno društvo (KD):
  • Ratio legis (Poreklo): Nastalo je u srednjem veku (institut commenda) kako bi se omogućilo bogatim trgovcima da ulože kapital bez preuzimanja rizika upravljanja brodskim poduhvatima.
  • Prava i obaveze članova (Podela uloga): Stvorene su dve vrste članova koje postoje i danas. S jedne strane je ulagač kapitala (komanditor), koji ne radi u društvu, ne istupa prema trećim licima i ne odgovara za dugove društva preko onoga što je uložio. S druge strane je preduzetnik (komplementar), koji upravlja društvom u poslovima sa trećim licima i odgovara celokupnom svojom imovinom za preuzete obaveze.

Pojam i poreklo društava kapitala (AD i DOO)

Za razliku od društava lica, društva kapitala su nastala kasnije, kada je za velike poduhvate bio potreban ogroman kapital, pri čemu lična svojstva članova više nisu bila bitna.

• Akcionarsko društvo (AD):
  • Ratio legis (Poreklo): Nastalo je u 17. veku tokom kolonijalnih osvajanja (npr. Istočno-indijske kompanije), jer su poduhvati zahtevali masivan kapital koji pojedinci nisu mogli da obezbede.
  • Osnivanje i akti: U početku je za osnivanje AD bio potreban sistem dozvole (odobrenje države/parlamenta) koje se često dobijalo korupcijom, da bi kasnije preovladao slobodniji sistem normativnog akta (sistem samopriznanja bez dozvole) koji primenjujemo i danas.
  • Prava članova/akcionara: Društva su ucenjivačima izdavala potvrde o ulozima – akcije, kojima se moglo slobodno trgovati na berzi. Članovi (akcionari) snose rizik isključivo do visine svog uloga.
• Društvo s ograničenom odgovornošću (DOO):
  • Ratio legis (Poreklo): Prvi put je pravno uređeno u Nemačkoj krajem 19. veka, nakon čega se raširilo po celom svetu kao dominantna pravna forma.

Pravna priroda i pravni subjektivitet

• Pojam pravnog lica: Još u starom Rimu napravljena je razlika između običnih ugovornih odnosa i pravnog lica (universitas).
• Universitas je imao sopstvenu imovinu odvojenu od imovine članova, postojao je nezavisno od promene ili smrti članova, a sami članovi nisu odgovarali za njegove dugove privatnom imovinom.
• Važna napomena za važeće pravo (ZPD): Iako istorijski gledano društva lica (ortakluci) nisu imala svojstvo pravnog lica već su bili ugovorni odnosi, važno je da znaš da prema današnjem važećem srpskom ZPD-u, sve četiri forme privrednih društava (OD, KD, DOO, AD) imaju potpuni pravni subjektivitet (svojstvo pravnog lica).

Uporednopravni kontekst: Savremena pozitivna pravila o ovim društvima i ugovorima su prvi put sistemski kodifikovana tokom 19. veka u trgovačkim i građanskim zakonicima kontinentalne Evrope (Francuska, Nemačka) i anglosaksonskog sistema (UK, SAD), čija su se rešenja postepeno preslikala i na naše prostore.

RAZVOJ KOMPANIJSKOG PRAVA U SRBIJI I POREKLO VAŽEĆEG ZPD-a

• Pozitivno pravo: Danas je osnovni izvor prava u ovoj oblasti Zakon o privrednim društvima iz 2011. godine.
• Ovim zakonom su u potpunosti i detaljno uređena savremena privatna privredna društva (OD, KD, DOO, AD), dok su nekadašnja „društvena preduzeća“ izgubila značaj usled obavezne privatizacije.

Pravna priroda i osnovne karakteristike (Evolucija svojine)

Da bi razumeo zašto današnji ZPD insistira na jasnoj vlasničkoj strukturi i privatnoj svojini, moraš znati kroz koje faze je prolazio pravni sistem:

• 1. Razdoblje monarhije (Začeci privatne svojine): U 19. veku, po ugledu na evropske zakone (francuske, austrijske i nemačke), Srbija donosi prve trgovačke zakonike i Zakon o akcionarskim društvima (1896). Tada su stvoreni prvi trgovački ortakluci i društva zasnovana na privatnoj svojini.
• 2. Razdoblje socijalizma (Državna i društvena svojina): Posle Drugog svetskog rata, komunistička vlast u potpunosti ukida privatnu svojinu u privredi (nacionalizacija) i uvodi državna preduzeća. Kasnije se prelazi na tzv. društvenu svojinu.
• Ratio legis današnjih pravila (Slom društvene svojine): Glavna mana društvene svojine bila je to što nije imala vlasnika, pa samim tim ni zaštitnika. Niko nije snosio imovinsku odgovornost za loše poslovanje. Zbog toga se današnje pozitivno pravo (ZPD) isključivo temelji na privatnoj svojini i strogim pravilima o odgovornosti osnivača i članova društva.

Organi društva (Upravljanje: Lekcije iz prošlosti)

Pravila o nadležnostima Skupštine i Odbora direktora u današnjem ZPD-u direktna su reakcija na propast socijalističkog modela upravljanja.

• Sistem radničkog samoupravljanja (Istorija): Od 1950. godine, preduzećima su upravljali sami radnici preko radničkih saveta, čiji je izvršni organ bio direktor. Kasnije su preduzeća cepana na manje celine (OOUR-e), što je stvaralo stalne unutrašnje sporove i dvostruki pravni subjektivitet.
• Ratio legis današnjeg korporativnog upravljanja: Sistem samoupravljanja je propao jer su radnici bili nestručni za upravljanje i u direktnom sukobu interesa – cilj im je bio da izvuku što veće plate, a ne da ulažu u rast i proizvodnju društva. Zbog tih istorijskih gubitaka, današnji ZPD striktno razdvaja vlasništvo (Skupština) od operativnog upravljanja (Direktori) i propisuje stroge fiducijarne dužnosti uprave kako bi zaštitio kapital društva.

Prestanak / Statusne promene (Tranzicija i privatizacija)

• Zbog teške privredne krize 80-ih godina, država je morala da vrati kapitalistički model. Zakonom o preduzećima iz 1988. i kasnije 1996. godine, ponovo su dopuštena privatna trgovačka društva, a privatna svojina je izjednačena sa državnom.
• Prestanak društvenih preduzeća: Zakonima iz 2004. i konačno ZPD-om iz 2011. godine, država je uvela obaveznu privatizaciju. To je označilo faktički prestanak modela društvenih preduzeća i prelazak na isključivo tržišni model društava lica i društava kapitala kakav danas učimo.

Pojam i hijerarhija izvora

• Izvori kompanijskog prava u Srbiji se po svojoj pravnoj snazi (hijerarhijski) dele na: 1) zakone, 2) podzakonske akte, 3) samoregulatorne akte privrednih subjekata, 4) običaje i 5) sudsku praksu.
• Osnovne karakteristike (Osobenosti): Ovu pravnu granu karakteriše ogromno mnoštvo zakona i učestalost donošenja pratećih podzakonskih akata. Najveća specifičnost je samoregulisanje, odnosno ovlašćenje samih privrednih subjekata (društava) da donose svoje interne akte.
• Ratio legis: Na pozitivno kompanijsko pravo Srbije ogroman uticaj ima pravo Evropske unije, s obzirom na to da naša država kontinuirano usklađuje svoje zakone sa direktivama EU u procesu pridruživanja.

Pravna priroda i osnovne karakteristike (Sistem uređivanja u Srbiji)

• Sistem delimičnog objedinjenog uređivanja: Pozitivno pravo Srbije nema jedan jedinstveni zakonik za sve, već se opredelilo za mešoviti pristup.
• Uporedno pravo: U zemljama kontinentalne Evrope uglavnom postoje trgovački zakonici i posebni zakoni, dok zemlje anglosaksonskog (common law) sistema imaju potpuno razjedinjene zakone za svaki subjekt posebno.
• Zakon o privrednim društvima (ZPD): Ovo je glavni i najopštiji izdanak (matični zakon) ove grane prava donet 2011. godine. Njime se uređuju preduzetnici, sve vrste privrednih društava, kao i njihove grupe i udruženja.
• Ustav RS: Ustav je takođe izvor ovog prava jer postavlja osnove privrednog sistema, garantujući tržišnu privredu, slobodu preduzetništva i ravnopravnost svih oblika svojine.

Hijerarhija zakona (Odnos ZPD-a i drugih grana prava)

Primenjuje se princip specijalnosti (Lex specialis derogat legi generali):

• Posebni zakoni (Lex specialis): Uređuju posebne vrste društava i imaju prednost u primeni nad ZPD-om. Tu spadaju subjekti koji obavljaju specifične delatnosti: Zakon o bankama, Zakon o osiguranju, Zakon o javnim preduzećima, Zakon o zadrugama, Zakon o tržištu kapitala (za berze), Zakon o preuzimanju akcionarskih društava. ZPD se na ova društva primenjuje samo supsidijerno (kao dopuna), ako nekim od ovih posebnih zakona nije drugačije propisano.
• Opšti građanski zakoni (Lex generalis): Ovi zakoni su najopštiji jer uređuju sve pravne subjekte u državi, a ne samo privredna društva. Oni se primenjuju kao krajnji supsidijerni izvor kada ni ZPD ni posebni zakoni ne regulišu neko pitanje. To su:
  • Zakon o obligacionim odnosima (ZOO) (primenjuje se npr. na mane volje kod ugovora o osnivanju).
  • Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa (ZOSPO) i Zakon o nasleđivanju (ZN) (primenjuje se npr. na nasleđivanje udela umrlog člana društva).
  • Zakon o parničnom (ZPP) i vanparničnom postupku (ZVP).

Pored matičnog ZPD-a, „životni ciklus“ društva uređen je posebnim zakonima:

• Za osnivanje i akte: Ključan je Zakon o postupku registracije u Agenciji za privredne registre (APR), kojim se sprovodi nastanak društva.
• Za nadzor organa i delatnosti: Primenjuju se propisi ekonomskog (upravnog) prava, kao što su Zakon o zaštiti konkurencije (za sprečavanje monopola) i Zakon o NBS (za nadzor nad bankama).
• Za prestanak društva: U slučaju nesposobnosti plaćanja (insolventnosti), na prestanak društva se primenjuje poseban Zakon o stečaju (ili Zakon o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje).

Podzakonski i samoregulatorni akti kao izvori kompanijskog prava

• Podzakonski akti: Opšti pravni akti (uredbe, odluke, naredbe, pravilnici) koje donose državni organi (Vlada, ministarstva) ili samostalne organizacije sa javnim ovlašćenjima (Narodna banka Srbije, Komisija za hartije od vrednosti).
• Samoregulatorni akti: Opšti pravni akti koje ne donosi država, već ih na osnovu zakonskog ovlašćenja donose sami privredni subjekti (privredna društva, zadruge, berze, komore) kako bi uredili sopstvene unutrašnje odnose.
• Hijerarhija podzakonskih akata: Akti manje pravne snage (npr. pravilnik ministarstva) moraju biti usklađeni sa aktima veće pravne snage (npr. uredbom Vlade), dok svi oni služe neposrednoj primeni zakona.
• Unutrašnji pravni poredak: Donošenjem samoregulatornih akata, društvo stvara svoj „unutrašnji poredak“ koji obavezno mora biti usklađen sa „spoljnim“ (državnim) zakonskim propisima.
• Ratio legis (Zašto ih ima toliko?): Odnosi u privredi se izuzetno brzo menjaju, brže nego što Skupština može da izglasa izmene zakona. Podzakonski akti sprečavaju zloupotrebu pravnih praznina, dok samoregulatorni akti daju društvima fleksibilnost da pravila prilagode svojim konkretnim potrebama.

Osnivanje i akti (Vrste samoregulatornih akata)

Zakon privrednim društvima ostavlja slobodu da ovim aktima urede sva pitanja koja zakon ne reguliše izričito, pa čak i da izmene dispozitivna pravila zakona. Najvažniji samoregulatorni akti su:

• Osnivački akt (odluka ili ugovor o osnivanju) – najviši interni akt društva.
• Statut (obavezan kod akcionarskih društava).
• Ugovor članova društva.
• Poslovnici i pravilnici: Uređuju rad organa, unutrašnju organizaciju i sistematizaciju.
• Značaj za pozitivno pravo: Kroz ove akte članovi društva mogu, na primer, da propišu viši kvorum ili veću potrebnu većinu glasova za odlučivanje od one koju zakon minimalno zahteva.

Organi društva i Nadzorna tela (Upravljanje)

Upravljanje društvima i tržištem nije prepušteno samo ZPD-u, već je strogo kontrolisano i regulisano aktima nadležnih tela:

• Nezavisne organizacije (Javna ovlašćenja): Agencija za privredne registre (APR) primenjuje Pravilnik o registraciji, Komisija za hartije od vrednosti donosi pravila bez kojih investiciona društva i berze ne bi mogle da rade, a NBS direktno uređuje poslovanje banaka kroz svoje odluke o obaveznim rezervama.
• Berza kao samoregulatorni organ: Berze su specifične jer su zakonom ovlašćene da urede ne samo sebe, već i ponašanje lica koja na njoj trguju. One propisuju uslove za prijem trgovaca i hartija u kotaciju.
• Kodeksi ponašanja: Za rad uprave značajni su Kodeks korporativnog upravljanja i Kodeks poslovne etike (koje preporučuju Privredna komora Srbije ili Beogradska berza) kao merila moralnog poslovanja.

Prava i obaveze članova (Sankcije za nepoštovanje)

• Sankcije unutar društva: Članovi ili zaposleni su dužni da poštuju samoregulatorne akte. U suprotnom, društvo (ili berza) može ih sankcionisati internim merama: opomenom, bojkotom, pa čak i isključenjem člana iz društva ili isključenjem hartije sa berze.
• Državna zaštita: Ukoliko su ovi samoregulatorni akti doneti u skladu sa zakonom, država pruža zaštitu i može prinudno sankcionisati njihove prekršioce na sudu.

Dopunski izvori kompanijskog prava (običaji, sudska praksa i propisi EU)

Običaji i uzanse

• Pojam/Definicija: Običaji su ustaljeni načini ponašanja učesnika u kompanijskopravnim odnosima koji nastaju po osnovu nenapisanih pravila.
• Uzanse: Ukoliko običaje u jednom pisanom pravnom aktu sistematizuje za to ovlašćeni organ (npr. privredna komora ili gransko udruženje), oni postaju uzanse. Uzanse imaju veću pravnu snagu od običaja.
• Pravna priroda i primena u Srbiji: Ovi izvori su u našem kompanijskom pravu izuzetno malo značajni i nerazvijeni. Dva su glavna razloga za to:
  1. Statusni odnosi zahtevaju da budu uređeni što detaljnije i jasnim pisanim pravilima, dok su običaji često nedovoljno određeni.
  2. Usled nasleđa iz doba socijalizma, korporativna praksa u privatnim višečlanim društvima je počela da se razvija tek u poslednjih par decenija.

Sudska praksa

• Pravna priroda (Da li je izvor prava?): U strogo formalnom smislu, sudska praksa (odluke sudova) nije izvor prava. Razlog leži u tome što izvor prava može biti samo opšti pravni akt (zakon), dok je sudska presuda pojedinačni pravni akt. Sudija pravo samo primenjuje i tumači, on ga ne stvara.
• Uporedno pravo: U našem sistemu, sudije su nezavisne i sude isključivo na osnovu zakona, za razliku od anglosaksonskih (common law) zemalja gde su odluke drugih sudova obavezujući presedani. U pojedinim zemljama (Nemačka, UK) značajna je i arbitražna praksa, dok je u Srbiji gotovo nema jer ne postoji kultura ugovaranja arbitraže.
• Izuzetak (Ujednačena sudska praksa): Ako svi sudovi u Srbiji na isti način presuđuju slučajeve koji imaju isto činjenično stanje, tada se stvara ujednačena sudska praksa. Faktički se stvara opšte pravno pravilo, čime ovakva praksa prevazilazi ulogu tumača i postaje izvor prava koji popunjava pravne praznine.
• Karakteristike u Srbiji: Još uvek je nedovoljno izgrađena i često izaziva pravnu nesigurnost, pretežno zbog toga što sudovi šturo objavljuju odluke bez jasnih razloga zašto su presudili na određeni način.

Propisi Evropske unije

• Pojam/Definicija: Iako EU nema jedno jedinstveno kompanijsko pravo, njeni organi (Komisija, Evropski savet) donose uputstva (direktive) i preporuke kojima ujednačavaju nacionalna prava svojih članica. Do danas je doneto jedno Objedinjeno uputstvo (2017. godine) koje sadrži osnovna pravila kompanijskog prava.
• Ratio legis (Uticaj na Srbiju): Iako Srbija nije članica EU, potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju naša država se pravno obavezala da svoje propise postepeno uskladi sa propisima EU. Zbog toga evropske direktive imaju ogroman uticaj na sadržinu našeg pozitivnog Zakona o privrednim društvima, koji se redovno menja kako bi preuzeo ova pravila.

Nije samodovoljna grana: Kompanijsko pravo nije zatvorena celina koja se samostalno primenjuje izolovano od ostalih pravnih normi. Ono je neraskidivi deo šireg pravnog sistema i mora biti sa njim usklađeno.
Značaj pozicioniranja: Mesto ove grane se određuje poređenjem njenog predmeta, sadržine i metoda sa drugim granama prava. Ovo je ključno u praksi jer pokazuje koje druge grane i pravni izvori dopunjuju primenu kompanijskog prava kada u njemu postoji pravna praznina.

Odnos sa građanskim pravom

Kompanijsko pravo i građansko pravo su usko povezani, s obzirom na to da je građansko pravo osnovna imovinskopravna grana.

• Lex specialis (Posebna grana): Kompanijsko pravo je nastalo iz statusnog dela građanskog prava. Dok građansko pravo (kao opšta grana) uređuje sve pravne subjekte uopšte, kompanijsko pravo ima uži predmet jer uređuje isključivo privredne subjekte.
• Supsidijerna primena (Lex generalis): Opšta pravila građanskog prava predstavljaju supsidijeran izvor kompanijskog prava. Građansko pravo se primenjuje kao dopunjujuće u svim pitanjima koja nisu posebno i drugačije uređena važećim Zakonom o privrednim društvima (ZPD).

Iako kompanijsko pravo primarno uređuje privredne subjekte, ono se direktno oslanja na opšte institute građanskog (obligacionog, stvarnog i naslednog) prava:

• Pravna i poslovna sposobnost: ZPD uređuje specifičnosti privrednog društva (npr. obaveznu registraciju ili punovažnost pravnih poslova izvan delatnosti društva), ali kada tih posebnih pravila nema, primenjuju se opšta pravila građanskog prava.
• Zastupanje organa: Kompanijsko pravo određuje organe i ovlašćena lica za zastupanje (npr. direktor, prokurista), dok se na sama pravila zastupanja primenjuje građansko pravo.
• Osnivački akt (Ugovor): Ugovor o osnivanju je pravni osnov nastanka društva i kompanijsko pravo propisuje osobena pravila o njegovoj formi i obaveznoj sadržini. Međutim, uslovi za punovažnost ovog ugovora, kao i posledice njegove ništavosti, u potpunosti su uređeni opštim pravilima obligacionog (ugovornog) prava.
• Imovina i nasleđivanje: ZPD predviđa posebna pravila (npr. nastavljanje društva sa naslednicima umrlog člana), ali generalna pitanja svojine rešavaju se po opštim građanskopravnim pravilima.

Odnos sa trgovinskim (poslovnim) pravom

• Razlika u predmetu (Statika vs. Dinamika): Ove dve grane se uzajamno dopunjuju. Kompanijsko pravo predstavlja pravnu „statiku“ (uređuje pravni položaj trgovaca i ko može da zaključi posao), dok je trgovinsko pravo pravna „dinamika“ (uređuje samo ugovore i promet roba i usluga, odnosno preuzimanje, ispunjenje i prestanak trgovinskih poslova).
• Razlika u prirodi pravila (Metod): Trgovinsko pravo funkcioniše na građanskopravnom metodu i njegova pravila su gotovo isključivo dispozitivna. Nasuprot tome, kompanijsko pravo primenjuje pomešan metod i obiluje imperativnim (prinudnim) pravilima, kako bi efikasno uskladilo brojne i suprotstavljene interese učesnika u društvu.
• Ratio legis (Istorijski i uporedni kontekst): U pojedinim državama, kao i ranije u Kraljevini Srbiji, važio je jedinstveni Trgovački zakonik koji je šire obuhvatao i status subjekata i same poslove. Savremeno pozitivno pravo u Srbiji odvaja status (ZPD) od obligacija i poslova (ZOO).

Odnos sa Ekonomskim (privrednim) i upravnim pravom

Kompanijsko pravo uređuje unutrašnje odnose u društvu, dok se ekonomsko pravo bavi isključivo odnosom društva sa državom.

• Pojam/Definicija: Ekonomsko pravo uređuje mešanje državne uprave u poslovanje privrednih subjekata radi sprečavanja narušavanja opšteg društvenog interesa (sprečavanje monopola, kontrola uslova za rad).
• Pravna priroda (Metod): Za razliku od kompanijskog prava koje je privatnopravna grana (dispozitivne norme), ekonomsko pravo je javnopravna grana (deo upravnog prava) koje odnose uređuje primenom imperativnih (prinudnih) pravila.
• Osnivanje i akti (Tačke preseka):
  • Registracija: Sama obaveza registracije društva kod Agencije za privredne registre (APR) predstavlja primenu upravnog prava, jer je APR upravna organizacija, a sam postupak je upravni postupak.
  • Dozvole za rad: Ograničava se sloboda osnivanja i poslovanja kod rizičnih delatnosti (npr. osnivači banke pre registracije moraju dobiti dozvolu od Narodne banke Srbije).
  • Sankcije: Kršenje ovih pravila dovodi do prinudnih mera nadzornih organa (inspekcija) ili sudskih sankcija.

Odnos sa Berzanskim pravom

Ove dve grane prava se uzajamno dopunjuju, pretežno su građanskopravnog karaktera i koriste sličan metod, ali imaju različit predmet regulisanja.

• Pojam/Definicija: Berzansko pravo uređuje berze, berzanske trgovce i berzanske poslove (npr. berzansku kupoprodaju).
• Pravna priroda i osnovne karakteristike (Status berze): Prema pozitivnom pravu Srbije, berza mora imati pravnu formu Akcionarskog društva (AD). Zbog toga se na berzu primenjuju opšta pravila Zakona o privrednim društvima, osim ako berzansko pravo ne propiše strože uslove (npr. veći minimalni osnovni kapital, posebni organi uprave, stručni kadrovi).
• Prava i obaveze akcionara (Izdavanje vs. Trgovina HoV):
  • Kompanijsko pravo uređuje izdavanje (primarnu prodaju) serijskih hartija od vrednosti (akcija, obveznica) radi prikupljanja kapitala, kao i prava iz tih hartija (pravo akcionara na dividende i glas, pravo obvezničara na glavnicu i kamatu).
  • Berzansko pravo uređuje isključivo kasniju trgovinu (preprodaju) tim izdatim hartijama na sekundarnom tržištu.

Odnos sa Stečajnim pravom (Prestanak društva)

• Pojam/Definicija: Stečajno pravo uređuje odnose platežno nesposobnog lica (insolventnog dužnika) u cilju što povoljnijeg namirenja njegovih poverilaca.
• Prestanak / Statusne promene:
  • Kompanijsko pravo uređuje prestanak solventnog društva (postupak likvidacije).
  • Stečajno pravo uređuje prestanak insolventnog društva, što može dovesti do brisanja društva prodajom imovine (bankrot) ili do njegovog opstanka kroz sporazum sa poveriocima (reorganizacija).
• Pravna priroda i metod: Iako je imovinska grana, stečajno pravo koristi mešoviti (više javnopravni) metod. Za razliku od slobodne volje u građanskom/kompanijskom pravu, u stečaju sud ima glavnu ulogu i svojim odlukama imperativno nameće volju nesaglasnim poveriocima i dužniku. Zato obiluje imperativnim, procesnim pravilima.
• Ratio legis: Stečajno pravo se istorijski izdvojilo iz kompanijskog prava (umnožavanjem pravila o prestanku trgovaca) kako bi se obezbedila specijalizovana i jača pravna zaštita poverilaca od zloupotreba.

Odnos sa Poreskim pravom (Uticaj na pravnu formu i poslove)

Poresko pravo je javnopravna grana, ali poreska politika presudno utiče na odluku osnivača (ulagača) o tome u kojoj pravnoj formi će osnovati privredno društvo.

• Pravna priroda i osnovne karakteristike (Zašto se u Srbiji biraju DOO i AD?): U pozitivnom pravu Srbije, društva lica (ortačko i komanditno društvo) imaju svojstvo pravnog lica, što znači da se njihova dobit dvostruko oporezuje – društvo plaća porez na dobit, a članovi dodatni porez na prihod od učešća u dobiti.
• Kada se dvostruko oporezivanje spoji sa pravilom da članovi društva lica neograničeno odgovaraju ličnom imovinom za obaveze društva, jasno je zašto se u Srbiji osnivači dominantno odlučuju za društva kapitala (DOO, AD).
  • (Ratio legis / Uporedno pravo: U mnogim zapadnim državama društva lica nemaju pravni subjektivitet, pa se ne oporezuju dvostruko, što direktno podstiče ugovarače da ih osnivaju).
• Punovažnost akata i ugovora: Veoma je važno istaći pravilo da povreda poreskih propisa (npr. neplaćanje PDV-a) ne dovodi do ništavosti zaključenog pravnog posla (ugovora), kako bi se zaštitila savesna strana (npr. kupac) i održala sigurnost prometa.

Odnos sa Kaznenim pravom (Odgovornost i ograničenja uprave)

Kazneno pravo je javnopravna grana koja služi kao „zaštitni“ mehanizam kompanijskog prava sprečavanjem i sankcionisanjem krivičnih dela, privrednih prestupa i prekršaja.

• Pravna priroda i odgovornost za obaveze/štetu: U kompanijskom pravu, i fizička lica i samo privredno društvo (kao pravno lice) mogu biti odgovorni za kaznena dela u privredi. Pravnim licima se izriču novčane kazne, mere oduzimanja imovine i druge mere bezbednosti.
• Organi društva (Zakonske smetnje za imenovanje): Kazneno pravo direktno ograničava imenovanje organa upravljanja. Sud može izreći meru bezbednosti zabrane obavljanja delatnosti društvu, ili meru zabrane vršenja poziva (funkcije) odgovornom licu. Dok traju ove mere ili pravne posledice osude, to je apsolutna smetnja da fizičko lice bude imenovano za direktora privrednog društva.
• Prava i fiducijarne dužnosti uprave: Kompanijsko pravo propisuje stroge dužnosti prema društvu, čije namerno kršenje predstavlja i krivično delo. Zbog toga se krivično gone odgovorna lica za zloupotrebu položaja, zaključenje posla uz postojanje ličnog interesa (sukob interesa), odavanje poslovne tajne i povredu dužnosti zastupnika da poštuje ograničenja svojih ovlašćenja.

Odnos sa Radnim pravom (Upravljanje i zaposleni)

Radno i kompanijsko pravo su pretežno privatnopravne grane sa sličnim, pomešanim metodom regulisanja (kombinuju građanskopravna i imperativna, javnopravna pravila).

• Organi društva i nadležnosti: Prema važećem ZPD-u u Srbiji, kompanijsko pravo uređuje samo nadležnost organa društva (direktora, poslovođe) da u hijerarhijskom sistemu upravljanja izdaju obavezujuće naredbe zaposlenima vezane za proces rada.
  • (Uporedno pravo: Za razliku od Srbije, kompanijsko pravo zemalja poput Nemačke i Francuske uređuje i učešće zaposlenih u upravljanju društvom, tzv. participaciju, kroz radničke savete i predstavnike u organima uprave).

Pojam/Definicija (Predmet regulisanja)

• Predmet Kompanijskog prava: Skup društvenih odnosa u vezi sa privrednim subjektima, njihovim grupama i udruženjima.
• Načelo Numerus clausus (Zatvoren broj oblika): U Srbiji postoji iscrpno (taksativno) zakonsko nabrajanje pravnih oblika privrednih subjekata. Osnivači ne mogu samovoljno stvarati nove oblike, već isključivo biraju između onih koji su zakonom propisani.

Pravna priroda i osnovne karakteristike (Subjekti i pravila)

Zakon razlikuje opšte i posebne subjekte, kao i različite vrste pravnih normi kojima ih reguliše:

• Opšti privredni subjekti: Slobodni su da obavljaju svaku dozvoljenu delatnost. To su:
  • Preduzetnici.
  • Privredna društva: Društva lica (ortačko i komanditno društvo) i društva kapitala (DOO i akcionarsko društvo).
  • Zadruge.
• Posebni privredni subjekti: Obavljaju rizične delatnosti, zahtevaju dozvolu države i zabranjeno im je obavljanje drugih delatnosti. Po pravilu imaju oblik Akcionarskog društva (npr. banke, osiguravajuća društva, berze). Ovde spadaju i javna preduzeća (društva u državnoj svojini za delatnosti od opšteg interesa).
• Grupe i udruženja: Mogu biti čvršće povezani (koncerni, holdinzi) ili slabije povezani (privredne komore, EEIG).
• Pravna priroda normi:
  • Pretežno su statusnopravne prirode (uređuju status subjekata) i materijalnopravne, ali sadrže i procesna pravila (parnica, vanparnica, upravni postupak).
  • Pravila su pretežno dispozitivna (mogu se menjati voljom članova), ali su za ključna pitanja (zaštita nesaglasnih članova, fiducijarne dužnosti uprave) strogo imperativna.

Ratio legis (Javnopravni izuzeci): Iako je kompanijsko pravo privatnopravna grana, ono izuzetno uređuje i javnopravne odnose za subjekte koji mogu ugroziti stabilnost tržišta (npr. pravila o pojačanom nadzoru Narodne banke Srbije nad bankama ili Komisije za hartije od vrednosti nad berzama). Opšti državni nadzor (inspekcije) i antimonopolska pravila ne spadaju u kompanijsko, već u upravno pravo.

Osnivanje i akti

Kompanijsko pravo uređuje sva bitna pitanja nastanka i „života“ društva:

• Osnov nastanka: Po pravilu se zasniva na izjavi volje u formi ugovora ili pravnog posla (npr. ugovor o osnivanju višečlanog društva ili odluka o osnivanju jednočlanog).
• Akti: Zakon reguliše i unutrašnje opšte pravne akte društva, poput osnivačkog akta i statuta.
• Registracija: Sprovodi se pred registarskim organom (APR) u formi upravnog postupka.

Organi društva (Upravljanje) i unutrašnji odnosi

Kompanijsko pravo reguliše donošenje odluka i hijerarhiju kroz četiri vrste odnosa:

1. Između vlasnika (članova): Npr. glasačka snaga člana povodom udela.
2. Unutar društva: Uređenje vrsta, delokruga i načina rada organa društva (npr. Skupština, Odbor direktora). Ovde spada i odnos društva i zaposlenih (tzv. participacija zaposlenih u odlučivanju).
3. Metod upravljanja (Kvazi-javnopravni metod): Iako zasnovani na slobodnoj volji, organi društva su hijerarhijski ustrojeni. Niži organi (direktor) moraju poštovati odluke viših (Skupština). Odluke organa obavezuju sve članove, a u slučaju kršenja, društvo može izreći sankcije (npr. oduzimanje prava glasa, isključenje).

Prava i obaveze članova/akcionara

• Imovinska prava: Pravo na učešće u dobiti (dividenda), kao i obaveza snošenja gubitaka.
• Zaštitna prava: Zakon pruža mehanizme za zaštitu nesaglasnih članova (npr. pravo na istupanje iz društva, pravo na poništaj odluka organa i naknadu štete).
• Sankcije za povredu obaveza: Ako član povredi obavezu (npr. ne unese obećani ulog u osnovni kapital), primenjuju se imovinskopravne ili lične sankcije (npr. ostali članovi ga mogu isključiti iz društva).
• Odgovornost i treća lica: Uređuju se odnosi sa poveriocima društva, sa posebnim fokusom na eventualnu odgovornost vlasnika za dugove društva i pojačanu zaštitu poverilaca.

Prestanak / Statusne promene

Sastavni deo regulative kompanijskog prava, pored osnivanja, predstavljaju i promene u strukturi i prestanak rada:

• Statusne promene: Spajanje, pripajanje i podela privrednih društava.
• Promena pravne forme: Prelazak iz jedne forme u drugu (npr. transformacija iz AD u DOO).
• Prestanak društva: Redovni postupak (likvidacija) ili postupak usled nesposobnosti plaćanja (stečaj).

Pojam/Definicija

• Kompanijsko pravo: U pravnoj teoriji i zakonodavstvu se razlikuju dva značenja ovog pojma:
  1. Kao grana prava: Skup opštih pravnih pravila (sadržanih u zakonima, podzakonskim aktima i običajima) kojima se uređuju privredna društva i drugi privredni subjekti u vezi sa organizovanjem delatnosti radi sticanja dobiti.
  2. Kao pravna nauka: Sistematizovan skup znanja čiji je cilj da omogući saznanje i razumevanje ove pravne grane.
• Privredni subjekt (trgovac): Svako lice koje ulaže svoja sredstva i rad u obavljanje delatnosti u nameri da naplati naknadu na tržištu i time ostvari dobit (višak u odnosu na uložena sredstva).

Pravna priroda i osnovne karakteristike (Predmet regulisanja)

• Obuhvat regulative: Kompanijsko pravo ne uređuje samo privredna društva, već i preduzetnike (fizička lica sa manjom ekonomskom moći), zadruge, grupe (holdinzi, koncerni) i udruženja (privredne komore, poslovna udruženja). Zbog toga bi najprecizniji naziv ove grane bio pravo privrednih subjekata.
• Značaj privrednih društava (kompanija): Za razliku od preduzetnika, privredna društva (poput DOO ili AD) su pravna lica koja imaju daleko veći ekonomski značaj jer poseduju veću imovinu, više zaposlenih i veći promet.
• Priroda normi: Za razliku od jednostavnih pravila i slobode ugovaranja u građanskom pravu, kompanijsko pravo zahteva posebna i detaljna pravila. Ova pravila se po potrebi primenjuju na prinudan (imperativan) način (naročito kod akcionarskih društava), kako bi se uveli red i pravila u složene odnose.

Ratio legis (Opravdanje i potreba za posebnom granom prava)

• Istorijski i uporedni kontekst: Kompanijsko pravo je nastalo u 19. veku, usled prve industrijske revolucije, iz potrebe da se omogući zajedničko ulaganje imovine većeg broja lica (pooling) u velike i rizične poduhvate koje trgovac pojedinac nije mogao sam da finansira. Uporedno pravna napomena: U kontinentalnoj Evropi se naziva pravom trgovačkih društava, dok se u anglosaksonskom sistemu naziva korporativnim pravom.
• Razlog izdvajanja iz građanskog prava: Uređivanje velikih privrednih sistema nije se moglo prepustiti samo „slobodnoj volji“ ugovornih strana (kao u građanskom pravu kod ugovora o ortakluku). Unutrašnja pravila društva (ugovori, statuti) često su nejasna, a odnosi su previše kompleksni.
• Ključni argument: Glavni razlog postojanja ove grane prava je složenost odnosa i sukobljavanje interesa različitih aktera uključenih u rad društva.

Prava i obaveze učesnika (Sukob interesa u društvu)

Imperativna i detaljna pravila kompanijskog prava služe da usklade različite, često suprotstavljene interese učesnika u poslovanju. Ti interesi obuhvataju:

• Privredno društvo: Njegov primarni interes je da opstane na tržištu i ekonomski jača.
• Vlasnici (članovi/akcionari): Njihov glavni interes je isključivo imovinske prirode – da ubiraju prihode iz ostvarene dobiti (naplata dividende).
• Uprava (direktori) i zaposleni: Njihov interes je ostvarivanje što veće zarade, što je u direktnom sukobu sa interesima vlasnika jer predstavlja trošak koji umanjuje prihode i dobit društva.
• Poverioci: Njihov interes je da društvo ostane likvidno kako bi naplatili svoje dugove.
• Država i društvena zajednica: Interes je da od društva redovno naplaćuju javne dažbine (poreze i doprinose).