Ovo je oblik odgovornosti za drugog gde poslodavac odgovara za štetu koju njegov zaposleni prouzrokuje trećem licu (uključujući i drugog zaposlenog) na radu ili u vezi s radom.
• Razgraničenje: Za štetu koju zaposleni nanese samom poslodavcu primenjuje se radno pravo (odgovornost za sopstveni čin). Kada je oštećeni treće lice, primenjuje se Zakon o obligacionim odnosima.

Zakonodavac teret prebacuje na poslodavca jer on svojom delatnošću generiše rizik, kontroliše radnika, daje uputstva i ubire ekonomsku korist. Takođe, poslodavac je „bolji dužnik“ (solventniji) od zaposlenog, čime se štiti oštećeni.

Pravna priroda (Ključno za ocenu!)
U srpskom pravu ovo je objektivna odgovornost (odgovornost bez obzira na krivicu poslodavca).
• Nema ekskulpacije za sopstvene postupke: Poslodavac se ne može osloboditi odgovornosti dokazivanjem da je brižljivo birao zaposlenog (culpa in eligendo) ili ga brižljivo nadzirao (culpa in vigilando).
• Uslovljenost krivicom zaposlenog: Iako je odgovornost poslodavca objektivna, ona zavisi od postojanja krivice zaposlenog. Ta krivica se oborivo pretpostavlja (profesionalna krivica – standard dobrog stručnjaka).

Ekskulpacija (Kako se poslodavac oslobađa?)
Budući da ne može dokazivati da on sam nije kriv, poslodavac se oslobađa jedino ako dokaže da nema krivice zaposlenog.
• Primer: Škola (poslodavac) neće odgovarati za povredu učenika ako dokaže da je profesor (zaposleni) vršio nadzor onako kako je trebalo, a do povrede je došlo nepoštovanjem zabrana od strane učenika.

Odnos zaposlenog prema oštećenom (Neposredna odgovornost)
Da li oštećeni može tužiti direktno zaposlenog?
• Pravilo: Odgovornost poslodavca nije supsidijarna; oštećeni tuži poslodavca.
• Izuzetak: Zaposleni odgovara neposredno oštećenom samo ako je štetu prouzrokovao NAMERNO.
    ◦ Sudska praksa: Zahteva se direktni umišljaj. Čak ni krivična presuda za svesni nehat nije dovoljna za neposrednu parničnu odgovornost zaposlenog.

Regres (Pravo poslodavca prema zaposlenom)
Kada poslodavac isplati štetu trećem licu, nastaje novi obligacioni odnos (nije subrogacija) u kojem on može tražiti povraćaj od zaposlenog, ali samo pod određenim uslovima:
• Uslov za regres: Zaposleni je štetu prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom (grubom nepažnjom).
• Obična nepažnja: Ako je zaposleni štetu napravio običnom nepažnjom, poslodavac plaća oštećenom, a zaposleni ne duguje ništa (ni oštećenom, ni poslodavcu kroz regres).
• Rok: Pravo na regres zastareva u roku od 6 meseci od dana isplaćene naknade.

Uslovi za zasnivanje odgovornosti poslodavca

Prema srpskom pravu, odgovornost poslodavca je koncipirana specifično:
• Odgovornost poslodavca je OBJEKTIVNA: Poslodavac odgovara bez obzira na svoju krivicu. Ne može se osloboditi dokazivanjem da je brižljivo birao (culpa in eligendo) ili nadzirao zaposlenog.
• Uslovljena krivicom zaposlenog: Iako poslodavac ne mora biti kriv, krivica zaposlenog se zahteva kao uslov, ali se ona oborivo pretpostavlja.

Bitni elementi (Uslovi odgovornosti)
Da bi poslodavac odgovarao, moraju se ispuniti sledeći uslovi:
• Postojanje odnosa poslodavac – zaposleni.
• Nastanak štete trećem licu (oštećeni može biti i drugi zaposleni).
• Veza sa radom: Šteta mora biti pričinjena „na radu ili u vezi s radom“.
• Krivica zaposlenog: Pretpostavlja se profesionalna nepažnja, a poslodavac odgovara ako je zaposleni postupao namerno ili nepažljivo.

Oslobađanje od odgovornosti (Ekskulpacija poslodavca)
Poslodavac može izbeći odgovornost samo u dva slučaja:
1. Obaranje pretpostavke krivice zaposlenog:
    ◦ Ako dokaže da je zaposleni postupao ispravno, onako kako je trebalo.
2. Prekid veze sa radom (Eksces zaposlenog):
    ◦ Ako dokaže da štetna radnja nema nikakve veze sa poslom i delokrugom rada i da šteta nije pričinjena „na radu ili u vezi s radom“.
    ◦ Primeri oslobađanja: Radnik iz čiste obesti ili ličnih razloga izvrši nasilje (npr. silovanje ili fizički napad) na radnom mestu. Takve radnje prekidaju uzročnu vezu sa radom.

Tumačenje standarda „Na radu ili u vezi s radom“ (Ključno!)
Sudovi ovaj standard tumače široko kako bi zaštitili oštećene.
• „Na radu“ (Osnovni standard):
    ◦ Šteta je nastala na radnom mestu, u radno vreme i u okviru dodeljenih radnih funkcija. Ovo je najjednostavniji slučaj.
• „U vezi s radom“ (Prošireni standard – Zloupotrebe):
    ◦ Odgovornost poslodavca postoji i kada je šteta nastala van radnog mesta i vremena, ako postoji dovoljna veza između štetne radnje i radne funkcije.
    ◦ Pod plaštom autoriteta: Poslodavac odgovara i kada zaposleni prekorači ovlašćenja ili zloupotrebi položaj, ako treće lice (razuman čovek) opravdano veruje da on nastupa u svojstvu zaposlenog.
    ◦ Korišćenje službenih sredstava: Poslodavac odgovara ako je zaposleni iskoristio uniformu, pristup ili sredstva rada da bi prouzrokovao štetu, čak i van radnog vremena, jer mu je poslodavac to omogućio.

Teorija „Neophodne prilike“ (Occasionalità necessaria)
Sudska praksa je usvojila stav da poslodavac odgovara i za zloupotrebe zaposlenog ako je činjenica zaposlenja stvorila neophodnu priliku za štetu.
• Pravilo: Da zaposleni nije radio na tom mestu, ne bi ni došao u situaciju da izvrši štetnu radnju. Poslodavac snosi rizik te prilike.
• Primeri iz sudske prakse (Obavezno navesti):
    ◦ Automehaničar: Radnik servisa neovlašćeno uzme auto klijenta radi privatne vožnje i izazove udes. Poslodavac odgovara jer je posao omogućio pristup vozilu.
    ◦ Reality show: Zaposleni u režiji neovlašćeno snima učesnicu dok se tušira i objavi snimak. Poslodavac odgovara jer je posao omogućio pristup režijskoj sobi i opremi.

Specifičnost: Odgovornost za opasnu stvar
Kada zaposleni prouzrokuje štetu koristeći opasnu stvar poslodavca (npr. službeno vozilo, mašina), menja se pravni osnov odgovornosti.
• Pravna priroda: Poslodavac odgovara kao imalac opasne stvari (objektivna odgovornost), a ne po pravilima za radnje zaposlenog.
• Status zaposlenog: Zaposleni je ovde samo pritežalac (detentor) – „produžena ruka“ poslodavca.
• Isključenje odbrane: Poslodavac se ne može osloboditi odgovornosti pozivanjem na „radnju trećeg lica“. Zaposleni (pritežalac) se pravno ne smatra trećim licem u odnosu na imaoca stvari.

Vremensko važenje (Sukcesivni poslodavci)
Ako radnik menja poslove, za štetu odgovara onaj poslodavac kod koga je radnik bio zaposlen u trenutku preduzimanja štetne radnje.
• Nije bitno kod koga je zaposlen u trenutku kada se posledica ispoljila.

Pojam zaposlenog (Faktički rad)
Za postojanje odgovornosti nije presudan formalni naziv ugovora, već faktički radni angažman. Pojam se tumači široko.
• Kategorije: Pored radnika u radnom odnosu, obuhvata i pripravnike, radnike na privremenim i povremenim poslovima, lica angažovana po ugovoru o delu ili na stručnom osposobljavanju.
• Rad „na crno“: Poslodavac odgovara i ako je ugovor ništav ili ako radnik radi bez ugovora.
    ◦ Pravni princip: Nemo auditur propriam turpitudinem allegans (Niko se ne može pozivati na sopstvenu sramnu radnju). Poslodavac ne može izbeći odgovornost tvrdnjom da je prekršio zakon nezaključivanjem ugovora.

Prema Zakonu o obligacionim odnosima, pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.
• Pravilo: Za štetu odgovara pravno lice, a ne fizičko lice koje obavlja funkciju organa, jer organ nema sopstveni pravni subjektivitet u tom odnosu.
• Obim odgovornosti: Pravno lice za ovu štetu odgovara svojom ukupnom imovinom.
• Univerzalnost: Ovo pravilo važi za sva pravna lica (privatnopravna, javnopravna, udruženja, ustanove) i sve vrste organa (inokosne ili kolektivne).

Iako su pravila smeštena u odeljak sa odgovornošću za drugog (uz poslodavca), ovde važe sledeći principi:
• Primena opštih pravila: Ne radi se o nekom posebnom, izolovanom režimu. Na pravna lica se primenjuju opšta pravila o subjektivnoj i objektivnoj odgovornosti, isto kao i na fizička lica.
• Objektivna odgovornost: Ako pravno lice obavlja opasnu delatnost, odgovaraće po pravilima o objektivnoj odgovornosti (bez obzira na krivicu organa).

Reč je o vanugovornoj odgovornosti pravnog lica za štetne posledice sopstvenih radnji, a ne o odgovornosti za drugoga.
Za razliku od odgovornosti za zaposlene (gde se odgovara za drugog), odgovornost za organe je odgovornost za sopstvene radnje.
• Objašnjenje: Organ nije samostalan pravni subjekt već sastavni deo pravnog lica. Pravno lice ne može postojati niti izjavljivati volju drugačije nego kroz svoje organe.
• Posledica: Radnja organa se pravno tretira kao radnja samog pravnog lica. Pravno lice odgovara za vlastito pogrešno postupanje koje je preduzelo preko svog organa.

Bitni elementi (Uslovi odgovornosti)
Da bi pravno lice odgovaralo, potrebno je:
• Štetna radnja organa: Štetu mora prouzrokovati fizičko ovlašćeno da izjavljuje volju pravnog lica. To lice ne mora nužno biti u radnom odnosu (može biti angažovano npr. ugovorom o delu), ali mora imati status organa.
• Delovanje u svojstvu organa: Lice mora postupati u službenom kapacitetu, a ne privatno.
• Funkcionalna veza: Šteta mora nastati u vršenju ili u vezi sa vršenjem funkcije organa.
• Treće lice: Oštećeni je neko izvan tog organa.

Dejstva: Odnos prema oštećenom (Ključna razlika!)
Za razliku od odgovornosti za zaposlene, ovde zakon postavlja strože granice za oštećenog u pogledu izbora koga će tužiti:
• Isključiva odgovornost pravnog lica: Oštećeni ne može zahtevati naknadu štete neposredno od fizičkog lica koje je organ (npr. direktora).
• ZOO Distinkcija: Zakon ne pominje mogućnost direktne tužbe protiv organa, dok kod zaposlenih izričito dozvoljava tužbu protiv radnika ako je štetu naneo namerno.
• Razlog: Kada postupa kao organ, fizičko lice gubi svoj subjektivitet i utapa se u pravno lice. Organ nema pravnu sposobnost.

Pravo na regres (Unutrašnji odnos)
Nakon što pravno lice isplati naknadu oštećenom, ono ima pravo da zahteva povraćaj (regres) od fizičkog lica koje je delovalo kao organ, pod sledećim uslovima:
• Kvalifikovana krivica: Pravo na regres postoji samo ako je lice štetu prouzrokovalo namerno ili krajnjom nepažnjom.
• Obična nepažnja: Ako je organ postupao sa običnom nepažnjom, pravno lice nema pravo na regres i samo snosi trošak.
• Zastarelost: Rok za regresnu tužbu je 6 meseci od dana isplaćene naknade.

Specifičnosti i izuzeci (Sudska praksa)
• Sniženje naknade: Iako zakon to izričito ne zabranjuje, sudovi smatraju da se pravno lice ne može pozivati na odredbe o sniženju naknade zbog slabog imovnog stanja, što je privilegija rezervisana za fizička lica.
• Ugovorna odgovornost: Za povredu ugovorne obaveze uvek odgovara samo pravno lice (ugovorna strana), a nikada organ, jer organ ne može biti stranka u ugovoru.

Razgraničenje: Organ vs. Zaposleni vs. Opasna stvar (Ispitne zamke)
Morate razlikovati tri situacije:
1. Direktor kao organ: Ako direktor donosi odluke, potpisuje ugovore ili zastupa društvo i time nanese štetu -> Odgovornost za organ (nema direktne tužbe protiv direktora).
2. Direktor kao zaposleni (Faktički rad): Ako direktor na radnom mestu vređa kolegu, preti ili fizički napadne nekoga (ne postupa kao organ zastupanja već faktički) -> Primenjuju se pravila o odgovornosti poslodavca za zaposlenog. Ovde je moguća direktna tužba protiv direktora ako je štetu naneo namerno.
3. Direktor i opasna stvar: Ako direktor vozi službeni automobil i izazove udes -> Pravno lice odgovara kao imalac opasne stvari (objektivno). Direktor se ovde tretira samo kao držalac, a ne kao treće lice, pa se pravno lice ne može pozvati na radnju trećeg lica radi oslobođenja.

Osnov odgovornosti pravnog lica za štetu koju pričini njegov organ

Iako član 172. ZOO ne pominje izričito krivicu, sudska praksa je zauzela jasan stav: pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećima ako je organ postupao nezakonito, nepravilno ili pogrešno u vršenju svojih funkcija.
• Pravilo: Pitanje osnova odgovornosti se popunjava opštim pravilima – traži se greška u postupanju, osim ako je reč o opasnoj stvari ili delatnosti (kada je odgovornost objektivna).

Bitni elementi (Standardi postupanja)
Da bi se zasnovala odgovornost, sudovi ispituju da li je rad organa bio nezakonit ili nepravilan. Ovi uslovi se ne traže kumulativno, već alternativno (dovoljno je jedno od ta dva).
• Nezakonit rad: Podrazumeva postupanje koje je:
    ◦ Suprotno zakonu ili drugom opšte aktu;
    ◦ Propuštanje da se zakon primeni;
    ◦ Postupanje protivno običajima ili pravilima morala.
• Nepravilan rad: Ovo je širi pojam i obuhvata:
    ◦ Postupanje protivno pravilima struke ili službe;
    ◦ Rad koji nije po protokolu ili uobičajenom načinu;
    ◦ Pristrasno, zlonamerno ili šikanozno postupanje;
    ◦ Nedomaćinsko postupanje ili vršenje službe ispod standarda „dobre službe“.

Pravna priroda (Objektivizirana krivica)
Za zasnivanje ove odgovornosti dovoljno je utvrditi da organ nije postupao onako kako je trebalo.
• Bez ekskulpacije za izbor: Ne traži se, niti je relevantna greška u odabiru organa (culpa in eligendo) ili nadzoru (culpa in vigilando). Činjenica da je pravno lice pažljivo biralo direktora ga ne oslobađa odgovornosti ako taj direktor postupa nepravilno.

Regres (Pravo na povraćaj isplaćenog)
Kada pravno lice isplati štetu trećem licu, ima pravo na regres od fizičkog lica koje je postupalo u svojstvu organa (štetnika), ali samo pod strožim uslovima.
• Uslov za regres: Pravno lice mora dokazati da je organ štetu prouzrokovao namerno ili grubom nepažnjom.
    ◦ Napomena: Za običnu nepažnju organa, pravno lice nema pravo regresa.
• Specijalan slučaj (Sudije): Kada država isplati štetu zbog rada sudije, regres od sudije može tražiti samo ako je šteta prouzrokovana namerno.

Specifičnost: Odgovornost države (Ratio legis i razlike)
Kod odgovornosti države, zakon i Ustav su izričiti – država odgovara samo za nezakonit ili nepravilan rad službenih lica.
• Javno obeštećenje (Izuzetak): Ako država svojim organima postupa zakonito i pravilno, a ipak nastane šteta (npr. zakonita eksproprijacija ili nuspojava vakcinacije), to nije klasična odgovornost za štetu. To je poseban režim javnog obeštećenja zasnovan na pravičnosti i celishodnosti, a ne na krivici.

Ovo je oblik odgovornosti za drugog gde za štetu koju prouzrokuje lice koje usled duševne bolesti, zaostalog umnog razvoja ili drugih razloga nije sposobno za rasuđivanje, odgovara lice koje je dužno da vodi nadzor nad njim.
• Pravilo: Lice nesposobno za rasuđivanje ne odgovara za štetu (jer nema deliktnu sposobnost). Teret naknade prebacuje se na staraoca ili ustanovu.

Prema našem pravu, ovo je vanugovorna subjektivna odgovornost zasnovana na oborivoj pretpostavci krivice.
• Krivica: Podrazumeva se greška u nadzoru (culpa in vigilando).
• Teret dokazivanja: Pretpostavlja se da je staralac kriv, a na njemu je teret da dokaže suprotno.

Bitni elementi (Subjekti)
• Štetnik (Štićenik): Lice koje u vreme štetne radnje nije moglo da shvati značaj i posledice svojih postupaka (duševna bolest, umna zaostalost).
• Odgovorno lice (Staralac): Fizičko ili pravno lice (ustanova, bolnica) koje ima dužnost nadzora na osnovu:
    ◦ Zakona;
    ◦ Odluke nadležnog organa;
    ◦ Ugovora.
• Oštećeni: Treće lice ili čak drugi štićenik istog staraoca.

Oslobađanje od odgovornosti (Ekskulpacija)
Staralac se oslobađa odgovornosti ako dokaže jedan od dva osnova:
1. Da je nadzor vršio na propisan način (obara pretpostavku krivice);
2. Da bi do štete došlo i pri brižljivom vršenju nadzora (dokazuje da njegovo ponašanje nije uzrok štete).
• Važna napomena za ustanove: Nedostatak osoblja ili tehničkih kapaciteta nije oslobađajući razlog. Ustanova odgovara i kada štićenik izmakne kontroli (npr. bekstvo agresivnog pacijenta iz bolnice).

Specifični slučajevi odgovornosti (Izuzeci i varijacije)
A) Svetli trenuci (Lucidni intervali)
• Ako duševno obolelo lice prouzrokuje štetu u momentu kada je bilo sposobno za rasuđivanje (svetli trenutak), ono odgovara lično po opštim pravilima.
• Postojanje svetlog trenutka i krivicu štetnika mora dokazati oštećeni.
B) Prolazna nesposobnost za rasuđivanje Reč je o licima koja su inače zdrava, ali su u momentu štete bila nesposobna (npr. pijanstvo, dejstvo droga, šok).
• Svojom krivicom: Ako se lice samo dovelo u to stanje (alkohol, droga), ono odgovara za štetu. Zakon pretpostavlja da je samo krivo za to stanje (oboriva pretpostavka),.
• Tuđom krivicom: Ako ga je drugo lice dovelo u to stanje, odgovara to drugo lice.
• Bez krivice (Viša sila/Bolest): Ako je uzrok stanja medicinski (moždani udar, srčani udar) ili slučajan, štetnik ne odgovara.
    ◦ Napomena: U ovom slučaju ne može se tražiti naknada ni od osiguravača od odgovornosti, jer nema odgovornosti osiguranika.

Odgovornost po osnovu pravičnosti (Subsidijarna odgovornost)
Šta ako staralac dokaže da nije kriv (oslobodi se), a štetnik je neuračunljiv (ne može biti kriv)?
• Štetnik plaća: Sud može, ako to nalaže pravičnost i s obzirom na imovinsko stanje štetnika i oštećenog, obavezati samog štetnika (nesposobnog za rasuđivanje) da nadoknadi štetu.
• Razlika u odnosu na roditelje: Za razliku od roditelja, staralac nikada ne odgovara po osnovu pravičnosti ako nije kriv. Samo štićenik može biti obavezan da plati u ovom slučaju.

Odgovornost za maloletnike je vid odgovornosti za drugog kod koga za štetu koju prouzrokuje maloletno lice odgovaraju njegovi roditelji ili drugo lice koje je bilo dužno da vrši nadzor u trenutku nastanka štete.
• Roditeljsko pravo: Obuhvata čuvanje, podizanje, vaspitavanje i nadzor nad detetom. Roditelji se staraju o životu i zdravlju deteta, a mogu ga privremeno poveriti drugom licu (koje ispunjava uslove za staratelja).

Dejstva odgovornosti (Solidarnost)
U situacijama kada je maloletnik sposoban za rasuđivanje (npr. stariji je od 14 godina ili je oborena pretpostavka za mlađeg), on odgovara za štetu.
• Ako uz maloletnika za štetu odgovara i roditelj (npr. zbog propusta u vaspitanju ili nadzoru), njihova odgovornost je solidarna. To znači da oštećeni može tražiti naplatu celokupnog iznosa od bilo koga od njih.

Pravna priroda i osnov odgovornosti roditelja
Roditeljska odgovornost proističe iz njihove dužnosti nadzora i vaspitanja.
• Poveravanje drugom licu: Roditelj može privremeno poveriti nadzor drugom licu (npr. školi, baki i deki). Time se roditelj privremeno oslobađa dužnosti nadzora, ali se ne oslobađa dužnosti vaspitavanja.

Ratio Legis (Svrha instituta)
Zakonodavac propisuje odgovornost roditelja iz dva osnovna razloga:
1. Nedostatak rasuđivanja: Maloletnici u određenom periodu razvoja nisu sposobni za rasuđivanje, što znači da ne mogu biti krivi, ali svojim ponašanjem stvaraju povećanu opasnost od štete.
2. Zaštita oštećenog: Maloletnici po pravilu nemaju sopstvenu imovinu (insolventni su), pa bi oštećeni ostao bez naknade ako ne bi postojala odgovornost roditelja.
• Uporednopravni kontekst: Dok je u većini evropskih sistema (npr. nemačko, austrijsko pravo) odgovornost zasnovana na krivici roditelja, francusko pravo je razvilo koncept objektivne odgovornosti. Naš sistem se bazira na pretpostavkama o sposobnosti deteta.

Sposobnost za rasuđivanje i uzrasne kategorije
Sposobnost za rasuđivanje je psihička dispozicija koja omogućava subjektu da shvati značaj svoje radnje i sagleda njene posledice. U našem pravu postoje tri ključne faze vezane za uzrast:
• Do navršene 7. godine:
    ◦ Važi neoboriva pretpostavka nesposobnosti (praesumptio iuris et de iure).
    ◦ Pravna posledica: Dete mlađe od 7 godina nikada ne odgovara za štetu. Nije dozvoljeno dokazivati da je dete u konkretnom slučaju razumelo postupak.
• Od 7. do navršene 14. godine:
    ◦ Važi oboriva pretpostavka nesposobnosti (praesumptio iuris tantum).
    ◦ Pravna posledica: Načelno dete ne odgovara, ali oštećeni (ili drugo zainteresovano lice) može dokazivati suprotno – da je dete u konkretnom slučaju bilo sposobno za rasuđivanje. Ako to dokaže, dete postaje odgovorno.
• Od navršene 14. godine (i punoletni):
    ◦ Važi oboriva pretpostavka sposobnosti (praesumptio iuris tantum).
    ◦ Pravna posledica: Maloletnik stariji od 14 godina odgovara prema opštim pravilima, osim ako se dokaže da nije bio sposoban za rasuđivanje.

Režimi odgovornosti prema uzrastu
A) Dete do navršene 7. godine (Objektivna odgovornost)
• Pravna priroda: Roditelji odgovaraju po principu objektivne odgovornosti (bez obzira na krivicu). Ovo je jedan od najstrožih oblika odgovornosti u našem pravu, uporediv jedino sa odgovornošću poslodavca za zaposlenog.
• Isključenje odbrane: Roditelji se ne mogu osloboditi odgovornosti dokazivanjem da su:
    ◦ Vršili nadzor sa dužnom pažnjom;
    ◦ Ispravno vaspitavali dete;
    ◦ Postupali onako kako je trebalo.
    ◦ Objašnjenje: S obzirom da se odgovornost ne zasniva na krivici, kvalitet njihovog postupanja je irelevantan za postojanje odgovornosti.
• Oslobađanje (Ekskulpacija): Mogu se osloboditi samo ako dokažu opšte razloge za isključenje objektivne odgovornosti:
    ◦ Viša sila;
    ◦ Isključiva radnja trećeg lica;
    ◦ Isključiva radnja oštećenika.
B) Dete od 7. do 18. godine (Subjektivna odgovornost)
• Pravna priroda: Roditelji odgovaraju po principu subjektivne odgovornosti zasnovane na pretpostavljenoj krivici.
• Vrsta krivice: Pretpostavlja se da su roditelji krivi za:
    ◦ Grešku u nadzoru (culpa in vigilando) ili
    ◦ Grešku u vaspitanju (culpa in instruendo).
• Oslobađanje (Ekskulpacija): Zakonska pretpostavka je oboriva. Roditelji se oslobađaju ako dokažu da su:
    ◦ Vršili nadzor i vaspitavali dete onako kako je trebalo;
    ◦ Da je šteta nastala uprkos njihovom brižljivom postupanju.

Bitni elementi i uslovi
• Uzrast deteta: Određuje vrstu odgovornosti (ispod ili iznad 7 godina).
• Nadzor roditelja: Uslov je da se dete u vreme štetne radnje nalazilo pod nadzorom roditelja.
    ◦ Specifičnost (Privremeno poveravanje): Roditelj se ne oslobađa dužnosti nadzora ako dete poveri licu koje ne ispunjava uslove za to (npr. drugom maloletniku, portiru, kolegi na poslu). U tim situacijama smatra se da je dete i dalje pod nadzorom roditelja i oni odgovaraju po svojim pravilima.
• Nastanak štete trećem licu.

Solidarna odgovornost
U određenim situacijama, pored roditelja, za štetu može odgovarati i samo dete. Tada je njihova odgovornost solidarna (oštećeni može tražiti naplatu od bilo koga). To se dešava u dva slučaja:
1. Ako je maloletnik stariji od 14 godina;
2. Ako je maloletnik uzrasta između 7 i 14 godina, a u postupku se dokaže da je bio sposoban za rasuđivanje.

ODGOVORNOST DRUGIH LICA ZA MALOLETNIKA (ŠKOLE, VRTIĆI, STARATELJI)
Kada je dete privremeno povereno drugom licu ili ustanovi (škola, vrtić, sportski klub, bolnica, staratelj) radi nadzora i staranja, roditelji u načelu ne odgovaraju za štetu koju dete tada prouzrokuje,.
• Pravilo: Teret odgovornosti prelazi na to drugo lice/ustanovu koje je bilo dužno da dete nadzire.
• Šteta na detetu: Lice kome je dete povereno odgovara i za štetu koju samo dete pretrpi dok je pod njegovim nadzorom.

Odgovornost škole, vrtića ili drugog nadzornog lica je subjektivna odgovornost sa oborivom pretpostavljenom krivicom.
• Osnov krivice: Greška u nadzoru (culpa in vigilando).
• Solidarnost: Ako za štetu odgovara i sam maloletnik (npr. stariji je od 14 godina i sposoban za rasuđivanje), odgovornost ustanove i maloletnika je solidarna.

Oslobađanje od odgovornosti
Ovo je ključna proceduralna razlika u odnosu na roditelje. Ustanova (škola, vrtić) se može osloboditi odgovornosti na dva načina:
1. Dokazivanjem ispravnog nadzora: Da je nadzor vršen onako kako je trebalo (ovim se obara pretpostavka krivice).
2. Dokazivanjem nedostatka uzročnosti: Da bi do štete došlo čak i pri brižljivom vršenju nadzora (ovim se dokazuje da propust u nadzoru nije uzrok štete).
• Napomena za ispit (Razlika): Roditelji se ne mogu osloboditi odgovornosti dokazivanjem ove druge tačke (da bi do štete svakako došlo). Ta mogućnost je rezervisana samo za druga lica kojima je dete povereno.

Izuzetak: Kada ipak odgovaraju roditelji? (Ratio Legis)
Iako je dete pod nadzorom škole, roditelji mogu odgovarati ako uzrok štete nije (samo) propust u nadzoru, već propust u vaspitanju.
• Ratio legis: Lice kome je dete povereno odgovara samo za nadzor. Roditelj odgovara za vaspitavanje, koje je trajna kategorija.
• Uslovi za odgovornost roditelja:
    ◦ Šteta je posledica lošeg vaspitanja, rđavih primera ili poročnih navika (npr. dete ponavlja nasilne radnje u više škola zaredom).
    ◦ Reč je o deci koju je izuzetno teško nadzirati usled vaspitne zapuštenosti.
Kada roditelji odgovaraju za štetu nastalu dok je dete u školi/ustanovi:
• To je subjektivna odgovornost sa DOKAZANOM krivicom.
• Osnov krivice: Greška u vaspitanju (culpa in instruendo).
• Teret dokazivanja: Krivicu roditelja mora dokazati oštećeni (ako tuži roditelje) ili ustanova (ako traži regres).
Ako škola (ili drugo lice) isplati naknadu oštećenom, ima pravo da zahteva povraćaj (regres) od roditelja ako dokaže da je šteta nastala usled lošeg vaspitanja za koje su krivi roditelji.

ODGOVORNOST PO OSNOVU PRAVIČNOSTI
Odgovornost po osnovu pravičnosti je izuzetak od opštih pravila odgovornosti. Ustanovljena je za slučajeve u kojima se naknada ne može ostvariti primenom redovnih instituta (krivica ili objektivna odgovornost), a sud proceni da načelo pravičnosti nalaže da oštećeni ne ostane bez zaštite.

Dve zakonske situacije (Bitni elementi)
U kontekstu odgovornosti maloletnika, ovaj institut pokriva dve specifične situacije koje morate jasno razlikovati:
A) Odgovornost NESPOSOBNOG maloletnika (Maloletnik plaća)
• Štetnik: Maloletnik koji nije sposoban za rasuđivanje (bez obzira na uzrast).
• Uslov: Naknada se ne može naplatiti od lica zaduženog za nadzor (roditelj ili drugo lice je insolventno ili ne postoji odgovornost nadzornika).
• Imovinsko stanje: Maloletnik ima vlastitu imovinu (npr. nasleđe, poklon).
• Ishod: Sud može obavezati samog maloletnika (iako nije kriv) da nadoknadi štetu.

B) Odgovornost RODITELJA za sposobnog maloletnika (Roditelji plaćaju)
• Štetnik: Maloletnik koji jeste sposoban za rasuđivanje (stariji od 7 godina).
• Uslov: Maloletnik nema sredstava da plati štetu.
• Status roditelja: Roditelji nisu krivi (dokazali su da su vršili nadzor i pravilno vaspitavali dete), ali sud procenjuje da pravičnost zahteva da oni plate.
• Kriterijum: Ceni se imovinsko stanje roditelja i oštećenog.

Kod odgovornosti po osnovu pravičnosti ne važi načelo integralne (potpune) naknade kao apsolutno pravilo.
• Sud je ovlašćen da dosudi naknadu u potpunosti ili delimično, zavisno od ocene imovinskih prilika štetnika i oštećenika,.

Odgovornost za drugog predstavlja oblik vanugovorne odgovornosti gde dužnost naknade štete pada na lice koje tu štetu nije neposredno prouzrokovalo.
• Suština: Štetu na oštećenikovim dobrima prouzrokuje jedno lice (štetnik), a obavezu naknade snosi drugo lice (odgovorno lice).
• Osnovno pravilo: Ovo je odstupanje od principa da svako odgovara za posledice sopstvenog čina, te stoga ovakva odgovornost mora biti posebno propisana zakonom.

Pravno i društveno opravdanje za ovaj institut leži u zaštiti oštećenog. Odgovorno lice je po pravilu ekonomski moćnije (solventnije) od štetnika, što oštećenom olakšava naplatu.
• Korist: Odgovorno lice obično ima neku ekonomsku ili životnu korist od odnosa sa štetnikom (npr. poslodavac od rada zaposlenog, roditelj od deteta), pa je pravično da snosi i rizik štete.

Bitni elementi (Uslovi za nastanak)
Da bi postojala odgovornost za drugog, moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:
• Postojanje štete: Nastale usled radnje ili propuštanja štetnika.
• Različitost subjekata: Štetnik i odgovorno lice ne mogu biti ista ličnost.
• Poseban pravni odnos: Između štetnika i odgovornog lica mora postojati odnos koji omogućava kontrolu, nadzor ili davanje instrukcija (npr. roditelj-dete, poslodavac-zaposleni).

Pravna priroda i osnov odgovornosti (Prema ZOO)
Zakon o obligacionim odnosima (ZOO) ne postavlja jedinstven osnov za sve slučajeve, već on varira zavisno od vrste odnosa. Odgovornost može biti:
• Objektivna (bez obzira na krivicu):
    ◦ Primer: Odgovornost poslodavca za zaposlenog. Poslodavac odgovara objektivno, dok je krivica zaposlenog samo uslov, a ne osnov odgovornosti poslodavca.
    ◦ Primer: Odgovornost roditelja za dete do 7 godina (dok je pod njihovim nadzorom).
• Subjektivna (zasnovana na krivici):
    ◦ Pretpostavljena krivica: Teret dokazivanja je na odgovornom licu (da dokaže da nije krivo). Primer: Odgovornost ustanove za maloletnike ili odgovornost za duševno bolesne.
    ◦ Dokazana krivica: Oštećeni mora dokazati krivicu odgovornog lica. Primer: Posebna odgovornost roditelja za grešku u vaspitanju.
• Na osnovu pravičnosti: U specifičnim slučajevima predviđenim zakonom.
U uporednom pravu (istorijski culpa in vigilando/eligendo), odgovornost se češće zasniva na krivici, dok je u modernom pravu (i našem ZOO) kod poslodavaca dominantan objektivni princip.

Dejstva odgovornosti (Solidarnost)
Ako su ispunjeni uslovi da i sam štetnik odgovara za štetu (npr. uračunljiv je), nastaje odnos solidarne odgovornosti.
• Oštećeni može zahtevati naknadu štete i od odgovornog lica i od štetnika, jer odgovaraju solidarno, svaki po svom osnovu.

Vrste odgovornosti za drugog u ZOO
Zakon o obligacionim odnosima posebno reguliše sledeće kategorije:
1. Odgovornost za maloletnike (roditelji, staratelji).
2. Odgovornost staralaca za štićenike (duševno bolesni, zaostali u razvoju).
3. Odgovornost poslodavca za zaposlene.
4. Odgovornost pravnog lica za organe (iako je sporno da li je ovo prava odgovornost za drugog ili sopstvena odgovornost, didaktički se ovde svrstava).