Načelo pravednosti i srazmernosti znači da kazna i druga krivična sankcija koja se primenjuje prema učiniocu kd mora biti pravedna i srazmerna učinjenom delu.

• mora se voditi računa o stepenu krivice koji predstavlja gornju neprekoračivu granicu prilikom odmeravanja kazne
• nije prihvatljivo da se ks propisuju i primenjuju ne obazirući se na neke opšte ideje pravde i pravičnosti
• brana je i shvatanju da društvo ima pravo da različitim oblicima tretmana menja ličnost učinioca kd, s ciljem da više ne vrši kd
  • drastični zahvati u duševni i telesni integritet koji uopšte nisu u srazmeri sa učinjenim delom

Neprihvatljivo je shvatanje da opravdanje kazne leži u pravednoj odmazdi, retribuciji, kazni koja je u stvari sama sebi cilj u smislu da se na učinjeno zlo odgovori srazmernim zlom, niti je prihvatljiva druga krajnost – zaštita po svaku cenu.

Značaj ne samo u primeni već i u stvaranju kp normi.

Dva aspekta:

1. humanistička orijentacija zaštitne funkcije kp – krivičnim pravom se pre svega štite najvažnija dobra čoveka
   • samo kp koje zaštitu osnovnih prava čoveka stavlja u centar svega može njegovom nužno nehumanom sredstvu kazni  dati humanističku dimenziju
2. načelo humanosti u krivičnom pravu – u odnosu na učinioca kp i ks treba da budu koliko je to moguće humane

Isticanje ovog načela često ima ideološke motive da se kp i kazna prikažu humanijim nego što stvarno jesu – univerzalna pojava.

• činjenica je da su ks a naročito kazna nužno nehumane i da nužno sadrže određeno zlo
• treba shvatiti ovo načelo kao težnju da se izbegne nepotrebna nehumanost

Krivično pravo Srbije:

• ono je na nivou humanizacije dostignute u drugim evropskim zemljama
• primena ks je takođe na nivou humanizacije u EZ ako se ima u vidu struktura ks i visinu kazni 
  • nekad je red o slabostima i neefikasnosti u primeni kp a ne o svesnoj težnji za primenom načela humanosti
  • suviše humanosti za učinioca ponekad znači nehuman odnos prema žrtvi

Načelo humanosti se podiže i na rang ustavnog načela pa se zabranjuje podvrgavanje mučenju, ponižavajućem kažnjavanju i postupanju.

Ovo načelo ima dva svoja dela:

1. subjektivna odgovornost – neko može odgovarati za svoje postupke samo ako je kriv, ako postoji subjektivni odnos prema učinjenom delu
2. individualna odgovornost – postoji zabrana odgovornosti za postupke drugih lica tj. svako odgovara samo za svoje postupke, za ono što je on učinio

Objektivna i kolektivna odgovornost su negacija savremenog krivičnog prava koje je zasnovano na ovom načelu. Razvoj odgovornosti išao je od kolektivne ka individualnoj.

Načelo individualne subjektivne odgovornosti kako se sada shvata znači da svako odgovara samo za svoje postupke prema kojima ima određeni psihički odnos i zbog kojih mu se može uputiti društveno etički prekor.

• iskuljučuje odgovornost za postupke drugog i odgovornost bez krivice

Krivično zakonodavstvo Srbije:

• Nema kazne bez krivice (nulla poena sine culpa) – kazna se može izreći samo učiniocu koji je kriv za učinjeno krivično delo (§2KZ).

Izuzetke treba svesti na najmanju moguću meru ako se ne mogu potpuno izbeći.

Iz ovog načela proizilazi zahtev da se zakonskim opisom kd obuhvate samo ona ponašanja koja je moguće izbeći, koja se učiniocu objektivno mogu uračunati – samo ona ponašanja koja su podobna da budu osnov za individualnu, subjektivnu odgovornost.

Načelo legitimnosti znači da krivičnopravna represija i krivično pravo u celini moraju u suštinskom smislu biti opravdani i nužni.

Legitimnost u najširem smislu znači opravdanost i prihvatljivost određenih ustanova i normi:

• za procenu legitimnosti su od značaja materijalni, vanpravni kriterijumi
  • sukob legalnosti i legitimnosti – čemu dati prednost
    • opasno je prednost dati legitimnosti pošto ne postoje precizni kriterijumi nego je to stvar vrednovanja
    • prednost se daje legitimnosti samo izuzetno, onda kada je nelegitimnost očigledna i nesporna
    • nelegitimnost nije razlog da se kp norma ne primenjuje nego da se uskladi sa zahtevima legitimnosti
• od značaja je za stvaranje krivičnog prava a samo izuzetno za njegovu primenu

Osnove i granice krivičnopravne prinude:

• zaštita čoveka i drugih osnovnih vrednosti su osnov i granice za određivanje kd, propisivanje krivičnih sankcija i primenu u meri u kojoj je to nužno za suzbijanje tih dela (§3KZ)
  • kriminalnopolitički princip ograničenja krivičnopravne represije
• zahteva svođenje kp zaštite na neophodan minimum
• krivično pravo treba da bude poslednje sredstvo u zaštiti određenih vrednosti – suzbijanju kriminaliteta
  • supsidijarnost krivičnog prava – ultima ratio u suzbijanju društveno opasnih ponašanja
  • nešto što u jednom društvu jeste ultima ratio u drugom ne mora biti
  • društvene promene i postojeće prilike i uslovi u znatnoj meri određuju da li je kp intervencija u nekom društvu zaista ultima ratio
• ovaj princip nije sproveden, a kp zaštita se širi i na normativnom planu

Načelo zakonitosti je podignuto na rang ustavnog načela.

Načelo zakonitosti sadržano je u odredbi člana 1. KZ, nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje, pre nego što je učinjeno nije zakonom bilo određeno kao krivično delo, niti mu se može izreći kazna ili druga krivična sankcija koja zakonom nije bila propisana pre nego što je krivično delo učinjeno.

Izražava se latinskom formulacijom nullum crimen, nulla poena sine lege (Fojerbah, nemački teoretičar kp).

Načelo zakonitosti ima garantivnu funkciju koja je značajna s aspekta prava i sloboda građana i ostvarivanja principa pravne države.

Pravna država štiti građane krivičnim pravom ali i od krivičnog prava.

Garantivna funkcija predstavlja protivtežu, ograničenje i korektiv zaštitnoj funkciji krivičnog prava.

• samoograničenje državne prinude 
• stvara osećaj sigurnosti da niko neće biti samovoljno krivično gonjen
  • može biti gonjen samo za ono što je unapred bilo propisano kao kd i za šta je bila predviđena sankcija
  • magna charta zločinaca – Listova izreka

Od značaja je i za zaštitnu funkciju krivičnog prava:

• ostvarivanje generalne prevencije
  • samo unapred propisano kd i kazna mogu da deluju odvraćajuće na potencijalnog učinioca kd
• ne može se neko smatrati krivim za ponašanje koje nije prethodno bilo predviđeno kao kd

Ima četiri segmenta:

1. nulla poena sine lege scripta – isključuje primenu nepisanog pre svega običajnog prava
   • lex scripta – pisan zakon – samo pisani krivični zakon može propisati krivična dela i sankcije
2. nulla poena sine lege praevia – zabrana retroaktivne primene krivičnog zakona
   • lex praevia – prethodan zakon – nema krivičnog dela i krivične sankcija ako to nije bilo propisano krivičnim zakonom pre nego što je kd bilo učinjeno
3. nulla poena sine lege certa – načelo određenosti, krivičnopravne norme moraju u što je moguće višem stepenu biti određene i precizne
   • lex certa – određen zakon – određeno ponašanje koje predstavlja kd i kazna za njega 
   • izbegavati neodređene norme kao što su generalne klauzule
4. nulla poena sine lege stricta – zabrana stvaranja prava putem analogije
   • lex stricta – tačan, uzak, izričit zakon – krivični zakon obuhvata samo ono na šta se odnosi a ne i slične situacije

• teško je reći koji je segment najvažniji, ali pre svega se misli na zabranu povratnog dejstva krivičnog zakona
  • merodavno je pravo koje važi u momentu izvršenja kd

Domen primene:

• načelo zakonitosti se odnosi na celokupnu materiju krivičnog prava
  • ne treba se prihvatiti da se instituti opšteg dela mogu stvarati i putem običajnog prava i sudske praske ili teorije
• mora imati sveobuhvatan karakter