Razvoj i usavršavanje metoda planiranja dovele su do razvoja nove egzaktne tehnike, poznate kao mrežno planiranje,  kojom se u savremenoj kriminalistici vrši planiranje kriminalističkog delovanja.

Mrežno planiranje se odvija u tri osnovne faze.

• u prvoj fazi se vrši analiza strukture tj. posmatra logička zavisnost poslova koji moraju da se izvrše;
• u drugoj fazi se vrši procena vremena za svaku delimičnu aktivnost, tj. proračun vremenskih termina
• u treću fazu spadaju svi ostali uticajni faktori, pre svega troškovi obavljanja određenih aktivnosti, raspoloživa sredstva, radna snaga…

Najveća prednost tehnike mrežnog planiranja odnosi se u velikim izražajnim mogućnostima:

• za svaku planiranu aktivnost formulišu se četiri vremenske koordinate
  • vreme najranijeg moguceg pocetka i zavrsetka
  • vreme najkasnijeg moguceg pocetka i zavrsetka

Kada se odrede sve kriminalističke aktivnosti koje se trebaju preduzeti, onda se određuje mesto, vreme, modalitet njegovog preduzimanja i subjekti koji će ih vršiti. 

Svaka kriminalistička akcija, u pretkrivičnom ili krivičnom postupku, u operativnom ili procesnom obliku, podrazumeva izvođenje aktivnosti sa što manjim utroškom vremena, snage i sredstava. Bez detaljnog planiranja nije moguce sprovesti svestrano i kompletno istraživanje krivičnog događaja, njegovog razjašnjenja, niti otkrivanje i identifikovanje učinioca, jer bi se u suprotnom sve aktivnosti odvijale spontano i stihijski, uz veliki uticaj slučajnosti.

Planiranje kriminalistickih aktivnosti započinje se u trenutku kada se radnjama prvog zahvata (pre svega uviđajem) prikupe sve u tom momentu dostupne kriminalistički relevantne informacije.

Detaljno izrađen plan omogućava da se utvrdi kojim se činjenicama raspolaže u trenutku započinjanja kriminalističkih aktivnosti i na koji način i u kom vremenu će se pribaviti nove informacije i time proširiti činjenična osnova.

Izrada plana podrazumeva prethodno formulisanje kriminalističkih verzija, kao i primenu određenih tehničkih planiranja.  

Kriminalističke verzije su objašnjavajući zaključci nadležnih organa pretkrivičnog ili krivičnog postupka o svim kriminalistički relevantnim elementima određenog krivičnog događaja, a koji se temelje na svim dostupnim informacijama u trenutku njihovog formulisanja, pri čemu se neke činjenice utvrđuju kao nesumnjive dok su druge zasnovane na pretpostavkama.

• dve osnovne funkcije: objašnjavajuća i planirajuća funkcija
• objašnjavajuća funkcija kriminalističkih verzija
  • ogleda se u težnji da se krivični događaj objasni u potpunosti i hipotetički razjasni
  • u potpunosti se postiže odgovaranjem na sva osnovna (zlatna) pitanja kriminalistike
    • često nije moguće dati odgovor na sva pitanja sa sigurnošću, pa su tako ti odgovori hipotetičkog karaktera, tj. zasnovana su na osnovu pretpostavki
• planirajuća funkcija kriminalističkih verzija
  • ispoljava se kroz proces proveravanja svih pretpostavki sadržanih u verzijama
  • hipotetički segment kriminalističkih verzija određuje i predmet proveravanja
    • polazna osnova za pravljenje detaljnog plana kriminalističkih aktivnosti

Proveravanje pretpostavki zasniva se na intenzivnoj misaonoj analizi svih postavljenih hipoteza, pri cemu je neophodno:

1. što realnije proceniti da li su postavljene baš sve moguće verzije
2. izvršiti definitivnu procenu pouzdanosti utvrđenih realnih segmenata verzije
3. oceniti koji bi izvori informacija mogli, na koji način i sa kolikim stepenom dokaznog kredibiliteta potvrditi ili negirati osnovanost postavljenih pretpostavki
4. utvrditi kojim se konkretnim kriminalističkim aktivnostima mogu otkriti izvori informacija, na osnovu kojih je moguće potkrepiti ili negirati postavljene hipoteze
5. odrediti što preciznije način, mesto i vreme vršenja svih potrebnih radnji čime se stvara plan

Pretpostavka koja se proverava može se smatrati istinitom tek kada je potvrđuju sve utvrđene činjenice i kada je apsolutno dokazana netačnost ostalih pretpostavki.  

Zlatna (osnovna) pitanja kriminalistike su pitanja na koja treba potpuno i tačno odgovoriti da bi se jedno krivično delo smatralo rasvetljenim u kriminalističkom smislu.

Postoji 8 zlatnih pitanja, koja se mogu podeliti u dve grupe, objektivna i subjektivna. Objektivna su šta, gde, kada, kako i čime, a subjektivna ko je učinilac, ko je žrtva i čime je delo izvršeno.

Zlatna pitanja kriminalistike obuhvataju niz različitih kriminalističkih i krivičnopravnih aspekata.
1. Objektivno-identifikacioni aspekt (Šta se dogodilo?)
2. Prostorni (mesni) aspekt (Gde se dogodilo?)
3. Vremenski aspekt (Kada se dogodilo?)
4. Modalni (načinski) aspekt (Kako se dogodilo?)
5. Instrumentalni aspekt (Čime je delo izvršeno?)
6. Subjektivno-identifikacioni aspekt (Ko je izvršio krivično delo?)
7. Viktimološki aspekt (Ko je zrtva krivičnog dela?)
8. Motivaciono-uzročni aspekt (Zašto je delo učinjeno?)

Objektivno-identifikacioni aspekt

• definisanje samog događaja u predmetnom smislu
• sa stanovišta kriminalistike događaji mogu biti
  • deliktne prirode (krivično delo, prekršaj, delo koje podrazumeva disciplinsku krivicu i delo koje se odnosi na krivicu u građanskopravnom smislu)
  • događaji koji nisu deliktne prirode (viša sila, slučaj, zades)
• diferencijalna kriminalistička dijagnoza je postupak svrstavanja određenog događaja u neku od ovih grupa

Prostorni ili mesni aspekt

• odnosi se na dva lokaliteta
  • u užem smislu – mesto izvršenja krivičnog dela
    • mesto gde je učinilac radio ili bio dužan da radi
    • mesto gde je posledica nastupila
    • ako je u pitanju pripremanje i pokušaj onda i mesto gde je po umišljaju učinioca posledica trebala da nastupi
  • u širem smislu – mesto krivičnog događaja
    • “lice mesta” – svaki prostor na kome se mogu naći tragovi krivičnog dela ili predmeti koji su u nekoj relevantnoj vezi sa izvršenim krivičnim delom

Vremenski aspekt

• određivanje vremena izvršenog krivičnog dela i drugih relevantnih vremenskih momenata
  • krivično delo se smatra učinjenim u vreme kada je učinilac radio ili bio dužan da radi, bez obzira kada je posledica nastupila
  • drugi relevantni vremenski momenti:
    • vreme nastupanja posledice
    • vreme delovanja svih drugih učesnika u nastalom krivičnom delu
    • vreme prisustvovanja svedoka
• vreme je potrebno precizno odrediti u godini, mesecu, danu, času i minutu
  • često to nije moguce, pa se pristupa što preciznijem određivanju

Modalni aspekt

• odnosi se na način izvršenja koji je izuzetno značajan
  • sa stanovišta krivičnog prava – bitan element krivičnog dela
  • sa stanovišta kriminalistike – veoma bitna okolnost u pogledu krivičnih dela sa nepoznatim izvršiocem
• način izvršenja ima izuzetno distinktivan karakter, jer mnogi učinioci primenjuju specifičan način izvršenja, koji na neki način predstavlja neku vrstu njihovog “potpisa”
  • važnost kriminalističke evidencije prema načinu izvršenja  (MOS), u kojoj su registrovani kriminalci, odnosno grupe kriminalaca, prema specifičnom načinu izvršenja krivičnog dela

Instrumentalni aspekt

• važan ukoliko je prilikom izvršenja krivičnog dela korišćeno određeno sredstvo
  • upotrebljeno sredstvo takođe ima značajan distinktivan karakter i povezano je sa načinom izvršenja
• često nije lako utvrditi koje se konkretno sredstvo upotrebilo u određenom slučaju
  • sredstvo zavisi ne samo od vrste krivičnog dela već i od ustaljenih navika i stečenim vestinama sa tim sredstvom

Subjektivno-identifikacioni aspekt

• smatra se centralnim jer se krivični postupak se može pokrenuti i voditi samo ukoliko je ovo pitanje pozitivno rešeno
  • potrebno je da postoje relevantni dokazi i dovoljan dokazni kredibilitet koji ukazuju na osnovanu sumnju da je određeno lice počinilo krivično delo
• određeno lice se može tretirati kao učinilac krivičnog dela, tek kada protiv njega bude donesena pravosnažna sudaska odluka kojom je utvrđeno da je on učinio krivično delo koje je bilo predmet optužbe 

Viktimološki aspekt

• žrtva ponekad nije isto što i oštećeni krivičnim delom
• između žrtve i učinioca mogu postojati brojne relevantne veze, čije otkrivanje i pravilno tumačenje ima izuzetni značaj za identifikaciju učinioca, razjašnjavanje i dokazivanje krivičnog dela 

Motivaciono-uzročni aspekt

• odnosi se na motiv kd, odnosno motiv učinioca da izvrši kd
• motiv izvršenja smatra se bitnim elementom kod nekih kd, tj. predstavlja kvalifikatornu okolnost
  • većina učinilaca deluje po određenom motivu, ali se to ponekad ne može jasno uočiti pa čak ni pretpostaviti

1. Načelo zakonitosti
   • organi kojima je društvo odredilo zadatke u suzbijanju kriminaliteta moraju se strogo i dosledno pridržavati zakonskih propisa;
2. Načelo operativnosti i brzine
   • brzo i odlučno ali smišljeno postupanje
   • brzina reagovanja na kriminalna ponašanja predstavlja nužnost u savremenim uslovima borbe protiv kriminaliteta
   • operativnost u radu se ne vezuje za kancelarijsko delovanje, već za dinamičnu i kontinuiranu aktivnost na svim mestima gde se mogu otkriti i prikupiti dokazi, činjenice i informacije za utvrđivanje krivičnog dela i otkrivanja učinioca;
3. Načelo metodičnosti
   • svako postupanje u konkretnom krivičnom slučaju mora biti proučeno i planirano pre nego sto je preduzeto jer u takvim procesima često mogu nastati nepredviđene situacije i poteškoće;
4. Načelo temeljitosti i upornosti
   • u tesnoj je vezi sa načelom metodičnosti i načelom operativnosti i brzine
   • operativnost i brzina u reagovanju ne trpe brzopletost i površnost
   • brzo ali temeljito pripremljena i sa razumnom upornošću sprovedena akcija je osnovna pretpostavka za uspešno okončanje akcije
5. Načelo objektivnosti
   • savesno i temeljno prikupljanje i proveravanje svih činjenica i dokaza koji doprinose tome da nevin ne bude osumnjičen, okrivljen, optužen ili osuđen, a da krivac ne izbegne krivičnu odgovornost i zasluženu kaznu
   • površno, olako i jednostrano donošenje i prihvatanje ocena i zaključaka, suprostavlja se ovom načelu
6. Načelo jedinstvenog rukovođenja radom u rasvetljavanju krivičnih dela
   • istovremeno angažovanje više ovlašćenih službenih lica u rasvetljavanju teških i složenih krivičnih dela
     • njihov broj zavisi od prirode i karaktera slučaja
   • celokupnom aktivnošću se rukovodi iz jednog centra, kojim rukovodi obično jedan čovek ili ekipa
     • odatle se usmerava rad svih učesnika, sto znači da su svi učesnici podređeni i ponašaju se prema uputstvima centra
7. Načelo koordinacije i saradnje
   • podrazumeva potpunu i stalnu saradnju između organa unutrašnjih poslova, a često i saradnju između organa unutrašnjih poslova sa ostalim društvenim snagama
     • saradnja: međusobno obaveštavanje o novim pojavnim oblicima krivičnih dela i kretanju lica stavljenim pod pojačan nadzor, zajednička i koordinirana delatnost u suzbijanju konkretnih kriminalnih pojava i međusobna razmena iskustava
8. Načelo čuvanja službene tajne
   • podrazumeva obavezu svakog ovlašćenog službenog lica da čuva službenu tajnu
   • često konačan ishod preduzetih radnji, mera i akcija zavisi od očuvanja službene tajne

Međunarodna organizacija kriminalističke policije – INTERPOL je organizacija čija je osnovna namena borba protiv međunarodnog kriminaliteta.

• međunarodna organizacija u okviru koje policija svake države uživa svoj puni suverenitet
• do početka 20. veka nije postojala potreba za stvaranjem ovakve organizacije
  • tek se 1914. godine na Prvoj međunarodnoj sudskoj, policijskoj i krivičnopravnoj konferenciji u Monaku, na kojoj su prisustvovali delegati iz 24 države, ojačala ideja o stvaranju organizacije
  • prvi svetski rat prekinuo je realizaciju te ideje, koja je nastavljena na drugoj konferenciji 1923. godine u Beču, gde su prisustvovali delegati 19 država (među njima i Jugoslavija)
  • stvorena Međunarodna organizacija kriminalističke policije koja je živela do 1938. godine i brojala 34 države članice

Po završetku II svetskog rata, 1946. godine u Briselu, generalni inspektor belgijske policije Luvaž, organizovao je ponovo međunarodnu konferenciju, na kojoj je Međunarodna organizacija nastavila sa radom.

• tom prlikom osnovan je i Generalni sekretarijat Interpola sa sedištem u Parizu

U našoj zemlji, kao i u ostalim, postoji nacionalni centralni biro Interpola koji je u stalnoj vezi sa sedištem Interpola u Francuskoj.

Interpol se sastoji iz sledećih organa:

• Generalna skupština
• Izvršni komitet
• Generalni sekretarijat
• Nacionalni centralni biro u svakoj državi članici

U članu 2. Statuta Interpola, regulisan je zadatak Interpola koji se ogleda u pomaganju i razvoju međunarodne pomoći svih kriminalističkih službi u okviru zakona onih zemalja koje su njegove članice, pridržavajući se opšte deklaracije o pravima čoveka. Takođe, zadatak Interpola jeste i potpomaganje i pružanje pomoći svim institucijama koje učestvuju u borbi i prevenciji kriminaliteta.

• razmenjuje i prikuplja podatke o učiniocima krivičnih dela,
• vrši identifikaciju sumnjivih osoba za kojima je raspisana poternica,
• lišava slobode učinioce za koje postoji odgovarajući nalog suda neke države itd.

Područje rada Interpola obuhvata sledeće delikte:

• ilegalna trgovina drogama;
• falsifikovanje i proturanje novca i čekova;
• falsifikovanje umetničkih slika i drugih umetničkih predmeta;
• krađa, prevara, provala i ubistvo;
• prostitucija i trgovina belim robljem

Kriminalistika je nauka koja pronalazi, usavršava i primenjuje određene naučne ili na praktičnom iskustvu zasnovane metode i sredstva koja su najpodesnija da se krivično delo otkrije i razjasni, otkrije učinilac i obezbede dokazi, kao i da se spreči izvršenje planiranih krivičnih dela.

Jednostavnije rečeno, kriminalistika je nauka o tehnici, taktici i metodici istraživanja i sprečavanja krivičnih dela.

• Kriminalistička tehnika proučava i primenjuje metode i sredstva iz oblasti prirodnih i tehničkih nauka pomoću kojih se pronalaze, obezbeđuju i tumače tragovi i predmeti krivičnih dela da bi se razjasnile bitne okolnosti važne za rasvetljavanje krivičnog dela i identifikaciju učinioca ili drugog lica.
• Kriminalistička taktika se bavi oblicima krivičnih dela, načinom izvršenja, stručnim znanjem, veštinama, navikama, običajima, shvatanjima, načinom života, psihologijom i tipologijom učinioca krivičnih dela.
• Kriminalistička metodika proučava fenomenologiju svake vrste krivičnog dela ponaosob i posebnosti koje važe za otkrivanje, razjašnjavanje, presuđivanje i sprečavanje određene vrste krivičnog dela.

Na osnovu KZ i ZKP-a vrši se primena naučno-tehničke metode za taktički i metodički način koji se primenjuje pri isleđivanju i suđenju krivičnih dela, što dovodi do toga da se time ne bavi samo u kriminalistici već i u krivičnom pravu i postupku.

• Veza između krivičnog procesnog prava i kriminalistike sastoji se u tome što kriminalistika pri izradi naučnih metoda isleđenja i suđenja polazi od osnovnih teoretskih postavki nauke krivičnog procesnog prava.
  • te naučne metode, primenjuju se u krivičnom postupku sa ciljem da se istražnim i sudskim organima omogući puno ostvarenje ciljeva pravosuđa
  • krivični postupak propisuje pravne okvire i forme za delatnost sudskog postupka, a kriminalistika daje ovom okviru realni sadržaj
• Kriminalistika se primenjuje i u građanskom postupku (taktika i tehnika saslušanja, uviđaj, psihologija iskaza, veštačenje mastila, dokumenata…).
• Svoju primenu, kriminalistika nalazi i u upravnom pravu registracijom koja se vrši upravnim putem.
• Kriminalna fenomenologija, kao sastavni deo kriminalistike, doprinosi građi drugih kriminoloških disciplina, pre svega sociologija i etiologija kriminaliteta, jer se ne može zamisliti istraživanje uzroka kriminaliteta bez poznavanja života prestupnika i pojavnog oblika kriminaliteta.
• Kriminalistika, koja je u tesnoj vezi za krivičnim pravom, zajedno sa psihijatrijom i psihologijom uveliko doprinosi izgradnji sudske psihologije, kao samostalne naučne discipline.