Kategorija: Građansko pravo (opšti deo) i Stvarno pravo

Pojam, predmet i sistematike građanskog prava

2. jula 2026.

Objektivno građansko pravo: Deo pravnog sistema koji uređuje subjektivna građanska prava (građanskopravne odnose). Ono služi kao zajednički naziv za sve svoje sastavne delove.

  • Predmet građanskog prava: Raznovrsna materija koju ono reguliše, a koja se prema našem pozitivnom pravu deli na dve osnovne oblasti:
    • Statusna materija (statusi): Pravni položaji subjekata – ljudi (fizičkih lica) i organizacija (pravnih lica). Čine ih njihova svojstva/atributi (ime, firma, prebivalište, boravište, državljanstvo) i pravno važne sposobnosti (pravna, poslovna, radna, testamentarna i deliktna sposobnost).
    • Pravni odnosi: Odnosi koji nastaju povodom različitih objekata (stvari, ličnih dobara, tvorevina uma) i prema svojoj prirodi mogu biti:
      1. Imovinski odnosi: Pretežno robno-novčani odnosi koji čine pravnu nadgradnju nad ekonomskom osnovom društva (promet robe, usluga i novca).
      2. Neimovinski odnosi: Odnosi povodom stvari koje nisu roba, činidaba koje nisu usluge i u kojima se novac ne javlja (npr. zaštita časti, ugleda, prava na telesni integritet, povlačenje neistinite tvrdnje, davanje krvi ili organa za presađivanje).

Sastavni delovi građanskog prava Građanskopravne norme se radi lakšeg proučavanja i primene u praksi svrstavaju u sledeće celine:

  • Opšti deo: Sadrži zajednička pravila o izvorima prava, subjektima, izjavama volje (odnosno pravnim poslovima), vršenju i zaštiti subjektivnih građanskih prava.
  • Stvarno pravo: Uređuje pravo svojine i druga prava koja za svoj objekt imaju stvar (službenosti, založno pravo).
  • Obligaciono pravo: Uređuje odnose u kojima imalac prava (poverilac) može zahtevati od drugog lica (dužnika) izvršenje obaveze (predaju stvari, isplatu novca, činjenje ili nečinjenje).
  • Porodično pravo: Uređuje imovinske i neimovinske odnose u bračnoj i porodičnoj zajednici.
  • Nasledno pravo: Uređuje prelaz prava i obaveza umrlog lica na njegove naslednike usled smrti.
  • Intelektualno pravo: Uređuje umnu i industrijsku svojinu (autorsko i pronalazačko pravo).
  • Lično pravo: Najmlađi deo građanskog prava koji štiti lična dobra poput telesnog integriteta, časti, slobode, privatnosti, ličnog i porodičnog mira.

Pravne posledice i dejstvo

  • Erga omnes i Inter partes dejstvo: Unutar imovinskog prava, stvarno pravo predstavlja pravo vlasti na stvari i deluje prema svima (erga omnes), dok obligaciono pravo predstavlja pravo traženja i deluje samo između tačno određenih strana (inter partes).
  • Odnos opšteg i specijalnog zakona: Istorijski izdvojeno trgovinsko pravo predstavlja specijalno pravo (lex specialis) u odnosu na opšte obligaciono pravo. Specifična pravila trgovinskog prava derogiraju opšti režim obligacija za trgovce, dok se obligaciono pravo primenjuje supsidijarno (kao lex generalis).

Sistematike građanskog prava Razvrstavanje građanskopravne materije vršilo se kroz tri istorijska sistema:

  • Instituciona sistematika: Dominirala od 2. do 19. veka, nastala prema Gajevim Institucijama, a preuzeta u Justinijanove Institucije. Trodelna formula deli pravo na:
    • Lica (personae): statusno i porodično pravo.
    • Stvari (res): stvarno, nasledno i obligaciono pravo (celokupno imovinsko pravo).
    • Tužbe ili radnje (actiones): pravo o vršenju i zaštiti prava ili obligaciono pravo.
    • Pozitivno pravo: Primenjena je u francuskom, austrijskom i srbijanskom građanskom zakoniku.
  • Prirodnopravna (jusnaturalistička) sistematika: Zasnovana na principu kretanja od prostijeg (čovek pojedinac) ka složenijem (društvene zajednice). Deli pravo na pravo pojedinca (statusno, stvarno, obligaciono) i pravo društva (bračno, porodično, nasledno).
  • Pandektna (pandektistička) sistematika: Petodelna podela nastala u Nemačkoj u 19. veku. Čine je: opšti deo, stvarno pravo, obligaciono, porodično i nasledno.
    U teoriji postoji spor oko toga da li su oblasti poput stvarnog, obligacionog ili porodičnog prava samo podgrane jedne jedinstvene grane (građanskog prava) ili su to samostalne pravne grane koje zbog srodnosti obrazuju širu porodicu. Bez obzira na ovaj teorijski spor, u našoj nauci i nastavi suvereno vlada pandektna sistematika koja jasno razgraničava ove celine radi sistematičnog učenja i primene.
    • Pozitivno pravo: U našoj pravnoj nauci i nastavi predstavlja jedinu prihvaćenu sistematiku, dok se domaći zakonodavac njome služi tako što ove celine tretira kao zasebne, zaokružene delove.

Regulisanje odnosa van robno-novčanog prometa (Neimovinsko građansko pravo):

  • Pravilo: Građansko pravo ne pruža zaštitu samo ekonomskim interesima, već i neimovinskim dobrima koja nemaju tržišnu vrednost (poput časti, ugleda ili delova ljudskog tela).
  • Primer: Zakonsko regulisanje davanja krvi i organa za presađivanje, kao i obaveza povlačenja neistinite tvrdnje koja škodi ugledu lica.
  • Ratio legis: Cilj je da se najvredniji aspekti ljudske egzistencije, koji se ne mogu kupiti novcem niti pretvoriti u robu, postave pod pravnu zaštitu i izuzmu iz čiste komercijalizacije, istovremeno obezbeđujući građanskopravne sankcije za njihovu povredu.

Osnovi odgovornosti za štetu

1. jula 2026.

Da bi lice (štetnik) odgovaralo za prouzrokovanu štetu, nije dovoljna samo šteta i uzročna veza, već mora postojati pravno priznat osnov odgovornosti. Naše pravo (ZOO) poznaje tri osnova odgovornosti:

  • Subjektivna odgovornost (Odgovornost po osnovu krivice): Zasniva se na krivici štetnika.
  • Objektivna odgovornost (Odgovornost bez krivice): Zasniva se na samom postojanju rizika od opasne stvari ili opasne delatnosti, bez obzira na krivicu štetnika.
  • Odgovornost po osnovu pravičnosti: Supsidijarni oblik objektivne odgovornosti usmeren na lica koja nemaju sposobnost za rasuđivanje.

Elementi i uslovi za konstituisanje

  • A) SUBJEKTI I SPOSOBNOST (Preduslov za subjektivnu odgovornost)
    • Da bi se nekom licu ponašanje moglo upisati u krivicu, ono mora imati sposobnost za rasuđivanje (deliktnu sposobnost), odnosno mora biti u stanju da shvati domašaj i posledice svojih postupaka.
    • Lica koja nemaju sposobnost za rasuđivanje su: deca do 7 godina starosti, lica sa duševnim bolestima ili zaostalim umnim razvojem, kao i lica u stanju pijanstva. Za štetu koju oni prouzrokuju odgovaraju lica koja vrše nadzor nad njima (roditelji, staraoci).
  • B) KRIVICA I NJENI STEPENI (Subjektivna odgovornost)
    • Pojam građanske krivice: Krivica postoji kada se štetnik nije ponašao onako kako je trebalo u datoj situaciji – onako kako bi se ponašao vrlo pažljiv i oprezan čovek (a ne samo prosečan!).
    • Naš zakonik (ZOO) predviđa dva osnovna oblika krivice:
      • Umišljaj (dolus):
        • Direktni umišljaj (): Štetnik je svestan posledica i preduzima radnju baš sa ciljem da šteta nastupi.
        • Eventualni umišljaj (): Štetnik je svestan posledica i pristaje na njih (miri se sa štetom), iako mu to nije bio primarni cilj.
      • Nepažnja (culpa):
        • Krajnja ili gruba nepažnja (): Štetnik se nije ponašao ni onako kako bi se ponašao iole pažljiv čovek.
        • Obična nepažnja (): Štetnik nije pokazao ni prosečnu pažnju.
  • C) OBJEKTIVNA ODGOVORNOST (Bez krivice)
    • Opasne stvari i delatnosti: Stvari (npr. motorna vozila, parne mašine) koje po svojim svojstvima mogu prouzrokovati štetu čak i kada se primeni maksimalna pažnja.
    • Za ovu štetu odgovara imalac (držalac) stvari, po pravilu da onaj ko od nečega ima koristi (uživa plodove) treba da snosi i terete/rizike: ubi emolumentum, ibi onus. Za konstituisanje obaveze naknade štete ovde se dokazuje samo postojanje štete i uzročna veza, dok se krivica ne dokazuje, niti se imalac može osloboditi dokazujući da nije kriv.

Pravne posledice i dejstvo

  • Pravna posledica postojanja osnova odgovornosti jeste uspostavljanje obligacionog odnosa (inter partes) između štetnika (ili lica koje za njega odgovara) i oštećenog, u kojem oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete.
  • Izjednačavanje krivice: U građanskom pravu (za razliku od krivičnog), gruba nepažnja se u pogledu pravnih posledica izjednačava sa umišljajem – culpa lata dolo aequiparatur.

Odgovornost po osnovu pravičnosti (Član 169 ZOO): Ukoliko štetu prouzrokuje lice koje ne odgovara (npr. dete mlađe od 7 godina ili umobolno lice), primarno odgovara roditelj/staraoc,. Međutim, u praksi se dešava da roditelj/staraoc bude insolventan (nema imovinu da plati štetu), a da samo dete/umobolno lice ima veliku ličnu imovinu (npr. iz nasleđa).

  • Ratio legis: Da šteta ne bi ostala nenadoknađena, zakonodavac poseže za pravičnim standardom: sud tada može naložiti da štetnik (koji nije kriv, jer je nesposoban za rasuđivanje!) ipak lično nadoknadi štetu. Prilikom presuđenja, sud ceni materijalno stanje i štetnika i oštećenog, ostvarujući time dublju socijalnu pravdu i zaštitu oštećenog lica.

Zakonici, pa i naš ZOO, retko eksplicitno definišu same pojmove krivice, prepuštajući to pravnoj teoriji i sudskoj praksi. Zbog toga građanskopravna teorija dominira u kreiranju shvatanja da se krivica ne vezuje samo za subjektivni psihološki odnos učinioca, već primarno za objektivni standard odstupanja od ponašanja vrlo pažljivog čoveka.

Pojam, vrste i naknada štete

1. jula 2026.

Šteta predstavlja umanjenje nečije imovine ili nanošenje fizičkog, odnosno psihičkog bola, i osnovni je uslov za nastanak građanskopravne odgovornosti. Prema našem pravu, šteta se deli na dve osnovne kategorije: imovinsku (materijalnu) i neimovinsku (nematerijalnu, moralnu).

  • Imovinska šteta: Umanjenje imovine koje se može novčano izraziti, a javlja se u dva oblika:
    • Stvarna šteta (damnum emergens): Gubitak postojeće imovinske vrednosti ili umanjenje postojeće imovine (npr. uništenje stvari, troškovi lečenja, troškovi popravke vodovodne cevi kako bi se sprečilo veće oštećenje).
    • Izgubljena dobit (lucrum cessans): Neostvarena imovinska vrednost koja bi, prema redovnom toku stvari, ušla u imovinu oštećenog da nije bilo štetnog događaja (npr. izgubljena zarada krojača usled telesne povrede).
  • Neimovinska šteta: Subjektivnog je karaktera i, prema članu 155. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), definisana je kao nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (npr. duševni bol usled smrti bliskog lica, povrede časti ili unakaženosti).
  • Napomena: Jednom istom štetnom radnjom štetnik može prouzrokovati samo imovinsku, samo neimovinsku, ili istovremeno obe vrste štete (kumulacija).

Pravila o naknadi štete

  • Glavna pravna posledica prouzrokovanja štete je obaveza njene naknade, čija se pravila razlikuju u zavisnosti od vrste štete.
  • Naknada imovinske štete:
    • Naturalna restitucija (Naknada u naturi): Dovođenje oštećene stvari u prvobitno stanje (popravka) ili davanje druge stvari istih osobina i vrednosti.
    • Novčana naknada: Dosuđivanje određenog novčanog iznosa prema cenama u vreme donošenja sudske odluke.
    • Dejstvo i cilj: Naknada se ravna isključivo prema veličini štete, nezavisno od stepena krivice, jer cilj građanske odgovornosti nije kažnjavanje (kao u krivičnom pravu), već da se imovina oštećenog vrati u stanje pre štetnog događaja.
  • Naknada neimovinske štete:
    • Nenovčana naknada: Predviđena za specifične slučajeve poput povrede časti, ugleda i slobode, a ogleda se u opozivu uvrede, javnom izvinjenju ili objavljivanju presude, čime se direktno otklanjaju duševne patnje (npr. objavljivanjem krivične presude za klevetu vraća se dobar glas oštećenom). Može se kombinovati sa novčanom naknadom.
    • Novčana naknada (Satisifakcija): Dosuđivanje novčanog iznosa za pretrpljene fizičke i duševne bolove i strah, koja se dosuđuje nezavisno od imovinske štete. Naš ZOO ovo dopušta na vrlo širokoj osnovi za gotovo sve važne slučajeve (povreda slobode, ugleda, porodičnog mira, smrt bliskog lica).

Smanjenje naknade štete ispod njenog stvarnog iznosa (Čl. 191 ZOO)

  • Pravilo: Iako je osnovno načelo da se šteta nadoknađuje u potpunosti, sud može obavezati štetnika da isplati manji iznos od stvarne štete.
  • Uslovi za primenu: Kumulativno se zahteva da šteta nije prouzrokovana namerno niti krajnjom nepažnjom (već običnom nepažnjom), te da je štetnik slabog imovnog stanja.
  • Ratio legis (Svrha pravila): Ovo je izraz moralizacije prava. Zakonodavac želi da spreči potpuno ekonomsko ruiniranje (dovođenje u oskudicu) štetnika koji zaslužuje takav obzir zbog odsustva teške krivice.

Pravni standard odmeravanja novčane naknade neimovinske štete

  • Prilikom dosuđivanja novčane naknade za neimovinsku štetu, sud postupa po pravnom standardu gde „vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada“. Sud ceni intenzitet i trajanje bola i straha u svakom konkretnom slučaju.

U teoriji postoji spor oko opravdanosti novčane naknade neimovinske štete: dok negativna teorija smatra da se ljudska ličnost i bol ne mogu meriti novcem niti komercijalizovati, naš ZOO u potpunosti prihvata pozitivnu teoriju (teoriju satisfakcije). Po pozitivnoj teoriji, cilj novčane naknade nije da izmeri bol, već da oštećenom omogući da sebi pribavi neku prijatnost ili radost, čime će ublažiti narušenu psihičku ravnotežu (bolja je i nesavršena naknada nego nikakva).

Građanskopravni delikti

1. jula 2026.

Građanskopravni delikt je ponašanje (bilo u vidu činjenja ili propuštanja) kojim se drugome prouzrokuje šteta i koje prouzrokovača, ili lice koje za njega odgovara, obavezuje na naknadu te štete.

  • Priroda ponašanja: Ponašanje se najčešće sastoji u nekoj aktivnosti (npr. cepanje tuđeg odela, paljenje kuće), ali to može biti i pasivno ponašanje – propuštanje da se učini ono što je trebalo (npr. lice iskopa rupu, a ne osvetli je, pa se prolaznik povredi).
  • Razgraničenje: Građanskopravni delikt pokriva sve slučajeve građanske (deliktne) odgovornosti, osim onih koji nastaju povredom jedne već postojeće obligacije, kada govorimo o ugovornoj odgovornosti (npr. krojač trpi štetu jer mu prodavac nije na vreme isporučio šivaću mašinu).

Pravni subjekti i njihove obaveze

  • Subjekti:
    • Štetnik (dužnik): Lice koje je prouzrokovalo štetu i na kome leži obaveza naknade štete.
    • Oštećenik (poverilac): Lice koje trpi štetu i koje ima subjektivno pravo da zahteva naknadu štete.
  • Krivica i protivpravnost (Ključno za ispit!):
    • Po pravilu, štetnik je kriv za štetu, a njegovo ponašanje je protivpravno sa stanovišta pravnih normi.
    • Izuzetak (Objektivna odgovornost): Krivica i protivpravnost nisu nužno pojmovno obeležje delikta u građanskom pravu. Postoje situacije u kojima je aktivnost potpuno dozvoljena i nema krivice, ali obaveza naknade štete ipak nastaje (npr. preduzeće ima ovlašćenje za rudarska istraživanja, preduzima sve mere opreza, ali usled sleganja terena dođe do štete).

Pravne posledice i dejstvo

  • Izvršenjem građanskog delikta nastaje obligacioni odnos između štetnika i oštećenika koji deluje isključivo inter partes (između tačno određenih lica).
  • Glavna pravna posledica i predmet ovog odnosa je obaveza naknade štete (restitucija ili novčana naknada).

Odnos sa krivičnim pravom (Sličnosti i razlike)

  • Kumulacija: Određene radnje/neradnje su istovremeno i krivični i građanski delikti, jer su društveno opasne (krivično pravo) i prouzrokuju štetu (građansko pravo) – npr. ubistvo ili nanošenje telesne povrede.
  • Razdvajanje:
    • Krivično delo bez građanskog delikta: Postoji opasnost, ali nema štete (npr. neuspeo pokušaj ubistva).
    • Građanski delikt bez krivičnog dela: Postoji šteta, ali nema društvene opasnosti propisane krivičnim zakonom (npr. nepažnjom razbijen prozor na tuđoj zgradi).

Vrednosno procenjive i neprocenjive stvari. Stvari u prometu i van prometa. Zbirna stvar i zbir stvari i prava

28. juna 2026.

1. Pojam i pravna priroda

  • Vrednosno procenjive stvari: Stvari čija se materijalna vrednost može utvrditi poređenjem sa vrednošću drugih stvari, a u savremenom svetu se najčešće iskazuje u novcu kao opštem ekvivalentu.
  • Vrednosno neprocenjive stvari: Stvari koje se ne mogu upoređivati jer za vlasnika imaju poseban, nemerljiv značaj (subjektivni razlog) ili ne postoje druge slične stvari za poređenje (objektivni razlog).
  • Stvari u pravnom prometu (res in commercio): Stvari povodom kojih vlasnik ima ovlašćenje da njima pravno raspolaže, odnosno ima potpuno pravo svojine (plena in re potestas). (Istorijski kontekst: Rimska podela na stvari u prometu i van prometa se odnosila isključivo na pravni promet prava svojine, a ne na fizičko premeštanje stvari).
  • Stvari van pravnog prometa (res extra commercium): Stvari na kojima je ustanovljeno nepotpuno (neprenosivo) pravo svojine.

2. Predmet i obim (Utvrđivanje vrednosti i režimi prometa)

  • Utvrđivanje cene kod procenjivih stvari:
    • Redovna (tržišna) cena: Objektivna vrednost formirana na tržištu na osnovu ponude i potražnje.
    • Vanredna cena: Subjektivna vrednost koja postoji kada je lice spremno da plati više od tržišne cene zbog specifičnih okolnosti (npr. specijalizovani robot) ili zbog posebne emotivne naklonosti prema stvari (tzv. afekciona vrednost – praetium affectionis).
  • Stvari u ograničenom pravnom prometu: Za određene stvari važe posebni zakonski režimi koji ograničavaju slobodu raspolaganja kroz tri modaliteta:
    1. Mogu se pribaviti/otuđiti samo uz posebnu administrativnu dozvolu (npr. oružje, lekovi).
    2. Mogu ih pribaviti i pod posebnim uslovima otuđiti samo ovlašćena pravna lica (npr. narkotici za zdravstvene ustanove).
    3. Mogu biti u prometu isključivo između dva ili više ovlašćenih pravnih lica (npr. dinamit za rudnike).

3. Prava i obaveze titulara (Javna svojina i zakonska ograničenja prometa)

  • Režim javne svojine: Prema pozitivnom pravu (Zakon o javnoj svojini), javnu svojinu čine državna (Republika Srbija), pokrajinska (AP) i opštinska/gradska svojina (jedinice lokalne samouprave).
  • Jednakost oblika svojine: Na javnu svojinu se primenjuju ista pravila kao i na privatnu svojinu ukoliko posebnim zakonom nije drugačije određeno, što je garantovano i Ustavom RS (čl. 86).
  • Ograničenje prava raspolaganja (Prekluzivni rok): Titular prava svojine ne može uvek slobodno raspolagati stvari. Zakon o stanovanju i održavanju zgrada izričito propisuje rok od 10 godina tokom kojeg se ne mogu otuđiti stanovi na kojima je pravo svojine stečeno dodelom u okviru stambene podrške. U tom periodu, takav stan se smatra stvari koja je van pravnog prometa.

4. Zaštita instituta (Zahtev po ZOSPO-u i sticanje od nevlasnika)

  • Aktivna i pasivna legitimacija po ZOSPO-u: Poseban značaj razlikovanja procenjivih i neprocenjivih stvari (afekcione vrednosti) ogleda se u primeni pravila o sticanju od nevlasnika.
  • Zahtev za povraćaj (Član 31. stav 2. ZOSPO): Raniji vlasnik (aktivno legitimisan) može od savesnog sticaoca (pasivno legitimisan) zahtevati da mu stvar vrati, uz obavezu da mu isplati naknadu po prometnoj (tržišnoj) ceni.
  • Specifični uslov: Ovaj zahtev za povraćaj je pravno osnovan isključivo pod kumulativnim uslovom da ta konkretna stvar ima za ranijeg vlasnika poseban značaj (čime pozitivno pravo direktno štiti neprocenjivost stvari, odnosno praetium affectionis).

Zbirna stvar i zbir stvari i prava

1. Pojam i pravna priroda

  • Zbirna stvar (universitas rerum ili universitas rerum distantium): Predstavlja imovinsku celinu koja se sastoji od više fizički odvojenih stvari, pri čemu je svaka od njih objekat posebnog prava svojine. U pravnom prometu, ovakva celina može biti samostalni predmet jedne ugovorne obaveze (npr. cela biblioteka).
  • Komplementarne stvari: Ovo su fizički odvojene, ali funkcionalno strogo povezane stvari koje uobičajenu upotrebnu vrednost imaju samo kao komplet i kao takve se nalaze u redovnom pravnom prometu (npr. komplet šahovskih figura ili par rukavica).
  • Zbir stvari i prava (universitas iuris): U domaćoj civilistici, ovaj pojam označava zbir stvari i prava koji čine jednu jedinstvenu celinu (npr. zaostavština, kompanija, miraz). Istorijski i uporedni kontekst: U uporednom pravu ovo označava ukupnost prava i obaveza jednog lica, a slična obeležja zajednice ljudi i dobara imale su i porodične zadruge, nalik na rimsku porodicu (familia).

2. Predmet i obim (Klasifikacija i specifičnosti)

  • Količinski povezane stvari (quantitates): U ovu grupu spadaju stvari poput zrna pšenice ili kukuruza, koje uobičajenu vrednost i prometnu sposobnost po pravilu imaju samo kada postoji neka minimalna količina.
  • Izuzeci od količinskog pravila: Nekada i samo jedan jedini komad (npr. zrno laboratorijski kreiranog hibridnog kukuruza ili zrno pšenice pronađeno u egipatskoj piramidi) može imati izuzetno veliku vrednost i biti samostalan predmet pravnog prometa.
  • Širenje predmeta stvarnog prava (Savremene tendencije): Pod uticajem četvrte industrijske revolucije, granice između subjekta i objekta prava se pomeraju i brišu, te se pojam stvari širi kako bi obuhvatio informacioni kod DNK, delove tela iz matičnih ćelija, internet stvari, humanoide, veštačku inteligenciju, pa čak i elemente virtuelne stvarnosti poput avatara i digitalne imovine.

3. Prava i obaveze titulara (Posebni zakonski režimi) Za prolaznu i visoku ocenu iz ovog pitanja apsolutno je neophodno poznavanje posebnog pravnog režima prema važećem Zakonu o javnoj svojini:

  • Distributivne mreže kao zbirne stvari: Zakon izričito definiše distributivnu mrežu (namenjenu protoku materije ili energije) kao nepokretnu stvar sa pripacima, odnosno kao zbir stvari.
  • Pravni režim i ograničenja: Mreže po sili zakona predstavljaju dobro od opšteg interesa.
  • Pravo privatne svojine na mreži: Mreža (ili njen odvojeni deo) može biti isključivo u privatnoj svojini titulara ukoliko služi isključivo za potrebe jednog ili više precizno određenih lica. Takođe, zakon propisuje da mreže na kojima je do stupanja na snagu Zakona o javnoj svojini već postojalo pravo privatne svojine, ostaju u privatnoj svojini titulara.

Deljive i nedeljive stvari. Potrošne i nepotrošne stvari

28. juna 2026.

Deljive i nedeljive stvari

1. Pojam i pravna priroda

  • Fizička naspram pravne deobe: Iako je svaku stvar fizički moguće izdeliti do nivoa atoma (čije dalje usitnjavanje dovodi do destrukcije), pravna klasifikacija se ne oslanja na granice fizičkog deljenja.
  • Kriterijum deobe: U stvarnom pravu, podela na deljive i nedeljive stvari odnosi se primarno na posledice koje ta deoba izaziva u vrednosnom (ekonomskom) i pravnom smislu.

2. Predmet i obim (Klasifikacija i primeri)

  • Deljive stvari: Prema tradicionalnom shvatanju, to su stvari koje se mogu podeliti tako da svaki dobijeni deo ima vrednost srazmernu vrednosti celine, a zbir vrednosti svih delova ostaje jednak vrednosti prvobitne celine.
    • Primeri i tržišna odstupanja: Tipični primeri su brašno (npr. džak od 25 kg podeljen u pakovanja od 1 kg) ili kotur sira. Iako u praksi manja pakovanja mogu ukupno koštati više (zbog troškova ambalaže i trgovačke marže), to ne menja njihovu pravnu prirodu deljive stvari.
  • Nedeljive stvari: To su stvari čije bi deljenje materije dovelo do njihovog uništenja (npr. porcelanska vaza) ili bi izazvalo nesrazmerno manju vrednost delova u odnosu na celinu (npr. usitnjavanje dijamanta).
    • Funkcionalna nedeljivost: U ovu kategoriju spadaju i zasebni entiteti koji su međusobno funkcionalno povezani i jedino kao celina imaju pravu vrednost (npr. šahovske figure, komplet raritentnih knjiga).

3. Prava i obaveze titulara (Pravni značaj u pozitivnom pravu) Ova klasifikacija je od presudnog praktičnog značaja u svim situacijama gde je potrebno raspraviti imovinske odnose i podeliti određeni predmet između više lica. Pravni značaj ove podele direktno uslovljava primenu sledećih instituta:

  • Susvojina i zajednička svojina (naročito prilikom fizičke deobe stvari na kojoj postoji pravo više lica).
  • Priraštaj (u situacijama spajanja i smeše stvari).
  • Obligacioni odnosi: Ugovori sa više dužnika i instituti poput solidarnog jemstva.

Potrošne i nepotrošne stvari (i pravna priroda novca)

1. Pojam i pravna priroda

  • Potrošne stvari: To su stvari koje su karakteristične po jednokratnoj upotrebi, nakon koje trajno gube svoju primarnu namenu, a po pravilu i korisnost za vlasnika (ili imaoca drugog stvarnog prava).
    • Sukcesivno trošenje: Pojam „jednokratno“ se u pravu shvata šire; trošenje može biti i dugotrajnije (sukcesivno) – npr. vekna hleba se može jesti kroz više obroka, a gorivo se troši postepeno dok se rezervoar ne isprazni.
  • Nepotrošne stvari: To su stvari koje imaju trajniju upotrebnu vrednost i mogu se više puta koristiti za svoju namenu.

2. Predmet i obim (Primeri i fizička transformacija)

  • Primeri nepotrošnih stvari: Automobil, kuća, obradivo poljoprivredno zemljište, vinograd.
  • Primeri potrošnih stvari: Hrana, voda za piće, vino, gorivo za motorna vozila, ogrevno drvo.
  • Fizička transformacija (Prestanak stvari): Prilikom upotrebe potrošnih stvari, njihovi činioci (materija, energija i strukturna informacija) se u potpunosti transformišu (ne nestaju, već dobijaju drugi oblik i funkciju u prirodi). Ovaj spontani prirodni proces transformacije i autodestrukcije poznat je kao ентропија.

3. Pravna priroda novca (Izuzetak i distinkcija) Novac predstavlja specifičan pravni fenomen u pogledu ove klasifikacije:

  • Subjektivno (laičko) stanovište: Za samog vlasnika novca, on predstavlja „potrošnu“ stvar, jer plaćanjem vlasnik gubi pravo svojine na novčanicama i vrednost koju one garantuju.
  • Objektivno (pravno i ekonomsko) stanovište: Novac je u pravnom smislu apsolutno nepotrošna stvar. Nakon plaćanja, on ne propada niti se transformiše u drugu materiju, već i dalje zadržava svoju funkciju sredstva plaćanja u pravnom prometu (samo menja subjekta koji ima pravo svojine na njemu). Da je drugačije, onda bi se i svaka druga stvar koja se može prodati (npr. automobil) smatrala potrošnom.

4. Prava i obaveze titulara (Pravni značaj podele) Ova klasifikacija ima direktne posledice na mogućnost konstituisanja određenih stvarnih i obligacionih prava. Samo nepotrošne stvari mogu biti predmet sledećih instituta:

  • Plodouživanje (ususfructus – vrsta lične službenosti).
  • Posluga (commodatum).
  • Najam / Zakup.

Načelo jedinstva nepokretnosti

28. juna 2026.

1. Pojam i pravna priroda

  • Definicija: U pravnim sistemima evropsko-kontinentalnog tipa važi pravilo da sve što se nalazi na površini tla i sa njom je fizički trajnije povezano, po sili zakona pripada vlasniku tog zemljišta.
  • Pravna maksima: Ovo načelo se izražava rimskim pravilom Superficies solo cedit (površina pripada tlu).
  • Pravna priroda (Glavna stvar i pripadak): Zemljište, odnosno njegova površina, uvek predstavlja primarnu, glavnu stvar (res principalis). Sve ono što je trajnije povezano sa tom površinom smatra se sekundarnim, odnosno predstavlja pripadak zemljišta (accessorium).

2. Predmet i obim (Na šta se načelo primenjuje) Načelo jedinstva nepokretnosti obuhvata sve trajnije aspekte prostora (iznad i ispod tla):

  • Građevinski objekti: Kuće za stanovanje, zgrade i drugi zidani objekti.
  • Flora (Biljke): Biljke koje su na zemljištu same nikle (npr. livadska trava, kamilica), kao i one koje je čovek namenski zasejao (npr. pšenica) ili posadio (npr. vinograd, voćnjak).
  • Šire (savremeno) tumačenje: Pravni pojam „površine“ (superficium) nije isključivo vezan za suvo tlo. On obuhvata i vodene površine (npr. veštačka jezera, privatni ribnjaci) na kojima se nalaze trajnije stacionirani objekti za stanovanje ili industrijsku proizvodnju.

3. Prava titulara i sticanje (Praktični značaj pravila)

  • Pravna sudbina pripatka: Primenjuje se apsolutno pravilo Accessio cedit principale (odnosno accessorium sequitur principali) – pripadak uvek prati pravnu sudbinu glavne stvari.
  • Rešavanje imovinskih sporova: Ovo pravilo je pravni osnov za rešavanje komplikovanih situacija u pozitivnom pravu:
    • Kada lice na tuđem zemljištu izgradi objekat od svog materijala, ili tuđu njivu zaseje svojim semenom.
    • Kada vlasnik zemljišta na svojoj parceli izgradi kuću od tuđeg materijala.
    • Ishod: Prema načelu jedinstva nepokretnosti, vlasniku zemljišta po sili zakona pripada površina tla, ali i sve što se nalazi na njoj i ispod nje.

4. Odstupanja i ograničenja (Dualistička koncepcija)

  • Socijalistički relikt: Nakon Drugog svetskog rata, u pravne sisteme socijalističkih zemalja (uključujući i našu) uvedena je dualistička koncepcija kojom je ukinuto pravno jedinstvo nepokretnosti.
  • Razdvajanje svojine: Obezbeđeno je da jedno lice može biti vlasnik zgrade, a drugo lice (ili država) vlasnik parcele na kojoj je zgrada izgrađena.
  • Inverzija pravila: Vlasnici zgrada su na zemljištu sticali pravo korišćenja. Zemljište je apsurdno postalo akcesorijum (pripadak), te je prenosom svojine na zgradi po automatizmu prenošeno i pravo korišćenja zemljišta. (Ovaj relikt i danas stvara probleme u praksi, ali se moderno zakonodavstvo polako vraća izvornom jedinstvu nepokretnosti).

Nepokretne i pokretne stvari

28. juna 2026.

Pojam i vrste nepokretnih stvari (Nepokretnosti)

1. Pojam i pravna priroda

  • Definicija: Nepokretnosti (res immobilis) su stvari koje su trajnije locirane na tačno određenom delu površine planete Zemlje i koje se prema pozitivnim pravnim pravilima smatraju nepokretnim stvarima.
  • Savremeno shvatanje (Napuštanje stare teorije): Tradicionalno stanovište da je nepokretnost samo ono što se ne može pomeriti bez uništenja je anahrono, jer se danas cele zgrade mogu preseliti na drugu lokaciju. Zbog toga je danas za pravnu prirodu ključna određenost mesta (), a ne sama (ne)mogućnost fizičkog prenošenja.

2. Predmet i obim (Kumulativni uslovi za svojstvo nepokretnosti) Da bi se neki činilac smatrao nepokretnom stvari u stvarnopravnom smislu, mora ispuniti dva kumulativna uslova: fizički i pravni.

  • Fizički uslov (Stacioniranost): Stvar mora biti trajnije pozicionirana u prostoru i vremenu (situs, odnosno statio).
    • Način utvrđivanja: Pozicija se utvrđuje kroz sistem geodetskih referentnih tačaka (državni sistem Agros i GPS), a rezultati su vidljivi na katastarskom planu (dvodimenzionalnom prikazu parcela i objekata).
    • Odstupanja u prirodi: Fizički uslov predstavlja izazov kod nepokretnosti sa promenljivom pozicijom, poput klizišta ili plivajućih ostrva (npr. Vlasinsko jezero), čije se stvarne koordinate na terenu moraju naknadno korigovati u katastarskoj mreži.
  • Pravni uslov (Mogućnost uspostavljanja vlasti): Stvar mora biti u pravnom prometu (res in commercio) i pogodna za prisvajanje.
    • Samo one nepokretnosti koje su evidentirane u katastru smatraju se stvarima u prometu i samo one mogu biti predmet kupoprodaje, poklona ili trampe.

3. Sticanje instituta (Konstituisanje i prenos prava)

  • Način sticanja (): Pravo svojine i druga stvarna prava na nepokretnostima stiču se, prenose i ograničavaju isključivo upisom u Katastar nepokretnosti.
  • Načelo pouzdanja i savesnost: Polazi se od zakonske pretpostavke da su podaci u katastru istiniti i potpuni, te savesno lice (sticalac) ne može snositi štetne posledice zbog oslanjanja na taj registar.
  • Izuzetak za dejstvo: Iako se u izuzetnim zakonskim slučajevima pravo može steći i pre upisa u registar, ono će proizvoditi pravno dejstvo prema savesnim trećim licima tek od trenutka formalnog upisa u katastar. Primenjuje se rimsko pravilo o ograničenju prenosa ovlašćenja: Nemo plus iuris transfere ad alium potest quam ipse habet (Niko na drugog ne može preneti više prava nego što i sam ima).

4. Prava i obaveze titulara (Vrste nepokretnosti) Kao objekti svojinskih prava, u srpskom pozitivnom pravu (Zakon o državnom premeru i katastru i Zakon o prometu nepokretnosti), nepokretnosti se klasifikuju u tri kategorije:

  • Zemljište: Poljoprivredno, šumsko, građevinsko, vodno.
  • Zgrade i građevinski objekti: Nadzemni i podzemni građevinski objekti (fizički spojeni sa tlom).
  • Posebni delovi objekata: Stanovi, poslovni prostori, garaže, na kojima prema zakonu može postojati zasebno pravo svojine.
  • Numerus clausus (Zatvoren sistem): Iako zakon koristi reč „i drugi građevinski objekti“, lista vrsta nepokretnosti u pravnom sistemu Srbije je striktno zatvorena (utvrđena zakonima) i ne mogu se autonomijom volje izmišljati novi tipovi nepokretnosti.

Pojam pokretnih stvari i nepokretnosti po nameni

1. Pojam i pravna priroda

  • Pozitivna definicija: Pokretne stvari (res mobiles) su nestacionarne stvari čija pozicija na površini planete Zemlje ne mora biti tačno (pa ni uopšte) određena da bi mogle biti objekat prava svojine i drugih stvarnih prava u pravnom prometu.
  • Negativna definicija: Pokretne su sve one stvari koje se po opštim zakonskim pravilima ne smatraju nepokretnostima.
  • Pravna priroda: S obzirom na njihovu prirodu, za pokretne stvari u većini slučajeva važi znatno jednostavniji pravni režim u odnosu na nepokretnosti. Ipak, njihova vrednost može biti izuzetno velika u materijalnom i duhovnom smislu (npr. umetnička dela, nakit, hartije od vrednosti), što opravdava savremene i složenije vidove evidencije.

2. Predmet i obim (Vrste pokretnih stvari) Zavisno od načina individualizacije i evidencije, pokretne stvari se dele na:

  • Obične pokretne stvari: Predmeti koji se ne vode u posebnim javnim evidencijama (npr. bicikl, lopta).
  • Evidentirane (registrovane) pokretne stvari: Veliki kontingenti istovrsnih stvari često zahtevaju individualizaciju putem serijskih brojeva (npr. automobili, električni aparati). Ovo je neophodno iz pravnih razloga, prevashodno radi ostvarivanja prava na otklanjanje materijalnih nedostataka u garantnom roku, kao i zbog upisa u posebne baze podataka.
  • Stacionirane pokretne stvari (Nepokretnosti po nameni): To su samostalne pokretne stvari ili zbir pokretnih stvari koje su u stalnoj funkciji nepokretnosti (npr. poljoprivredna mehanizacija koja služi za obradu zemljišta u sastavu registrovanog gazdinstva). U ovu grupu spadaju i stvari koje su nepotpuno inkorporisane u nepokretnost (npr. skulptura u niši zida, posebno izrađen kamin).

3. Prava i obaveze titulara (Pravni režim i dejstvo)

  • Pravna sudbina nepokretnosti po nameni: Osnovno pravilo jeste da ove stacionirane pokretne stvari dele pravnu sudbinu nepokretne stvari kojoj služe, izuzev ako je zakonom ili izričitim sporazumom ugovornih strana predviđeno drugačije. (Ovo je izuzetak o kojem uvek vodite računa kod kupoprodaje nepokretnosti!).
  • Zalaganje u registru: Evidencija pokretnih stvari pomoću serijskih brojeva omogućava titularima uspostavljanje specifičnog oblika založnog prava – upis u založni registar bez obaveze fizičke predaje stvari poveriocu (tzv. bezdržavinska ili registrovana zaloga).
  • Izuzetak (Kontekstualno poređenje sa nepokretnostima): S druge strane, nadzemni i podzemni vodovi predstavljaju svojevrstan izuzetak od pravila superficies solo cedit (načela jedinstva nepokretnosti) i vode se u posebnoj evidenciji – Katastru vodova.

4. Sticanje i prestanak (Razlike u pravnim režimima) Zbog različitog društvenog i egzistencijalnog značaja, zakonodavac je predvideo strogo odvojene pravne režime za pokretne i nepokretne stvari, što se direktno odražava na niz instituta:

  • Sticanje od nevlasnika: Samo kod pokretnih stvari u našem pravu postoji mogućnost sticanja prava svojine od lica koje nije vlasnik stvari (nevlasnika).
  • Održaj: Postoje različita pravila za sticanje svojine održajem na pokretnim stvarima u odnosu na nepokretnosti.
  • Prestanak prava i okupacija: Vlasnik se može punovažno odreći prava svojine na pokretnoj stvari (derelikcija), nakon čega je bilo koje drugo lice može steći u svojinu jednostavnim uspostavljanjem faktičke vlasti – okupacijom.

Generične i individualno određene stvari. Zamenljive i nezamenljive stvari

28. juna 2026.

Generične i individualno određene stvari.

1. Pojam i pravna priroda

  • Po rodu određene (generične) stvari: To su stvari koje se u pravnom prometu označavaju po vrsti, broju, odnosno po nekoj jedinici mere (kilogram, litar, metar). Za njihovo precizno definisanje koriste se rod, vrsta i podvrsta (npr. rod: pšenica, vrsta: semenska, podvrsta: sorta simonida).
  • Individualno određene stvari (species): To su stvari koje imaju posebna (identitetska) obeležja na osnovu kojih se jasno razlikuju od svih drugih stvari. Ova posebnost može biti:
    • Izvorna: Stvar je po svojoj priроди unikatna (npr. umetnička slika).
    • Izvedena: Stvar je nastala individualizacijom (izdvajanjem) iz mase istovrsnih generičnih stvari.
  • Individualizacija i identifikacija: Ovo su korelativni pojmovi. Individualizacija stvara identitet (dodeljivanjem obeležja), dok se identifikacijom taj identitet naknadno utvrđuje. Moguće je identifikovati samo ono što je prethodno individualizovano.
  • Generizacija: Proces suprotan individualizaciji, gde individualno određena stvar (npr. unikatna knjiga) postaje deo šire celine i tretira se kao generična (npr. ulaskom u bibliotečki fond).

2. Predmet i obim (Pravo svojine na generičnim stvarima)

  • Opšte pravilo: Zabluda je da samo individualno određena stvar može biti objekat prava svojine. Pravila jasno kažu da pravo svojine postoji i na generičnim stvarima (npr. poljoprivrednik je vlasnik svoje požnjevene pšenice čak i pre nego što je izmeri i spakuje).
  • Obim ovlašćenja: Svaki vlasnik generične stvari ima ista svojinska ovlašćenja, ali lična svojstva vlasnika nemaju uticaja na samu individualizaciju stvari (vino Petra Petrovića je i dalje generična stvar dok se ne obeleži).

3. Sticanje instituta (Konstituisanje i prenos prava) U zavisnosti od osnova sticanja prava svojine, zahteva se različit stepen određenosti objekta:

  • Sticanje pravnim poslom (ugovor i testament): Da bi se pravo svojine prenelo sa jednog lica na drugo (npr. kupoprodaja), generična stvar se mora individualizovati. To se postiže izdvajanjem iz mase i obeležavanjem (npr. pakovanjem pšenice u džakove sa deklaracijom). Primenjuje se načelo: Nemo plus iuris ad alium transferre potest quam ipse habet (Niko na drugog ne može preneti više prava nego što sam ima).
  • Sticanje po drugom pravnom osnovu (izuzeci): Individualna određenost nije neophodna za sticanje svojine održajem (npr. tuđe vino u nasleđenom podrumu), okupacijom (res nullius) ili ličnom proizvodnjom.
  • Pozitivno pravo (Primer nivoa individualizacije): Zakon o vinu i prateći pravilnici u Srbiji nalažu vrlo strog nivo obeležavanja i deklarisanja prilikom stavljanja ovakvih stvari u promet.

4. Zaštita instituta (Tužbe/Zahtevi) Zavisno od vrste stvari, na raspolaganju su potpuno različiti mehanizmi zaštite:

  • Actio rei vindicatio (Vlasnička tužba): Ovo je tužba za povraćaj stvari kojom vlasnik (aktivna legitimacija) zahteva od lica kod kog se stvar nalazi bez pravnog osnova (pasivna legitimacija) da mu istu preda. Ovu tužbu vlasnik može osnovano podneti isključivo ako je stvar individualno određena.
  • Obligaciona tužba: Ukoliko je vlasniku protivpravno oduzeta određena količina generičnih (neindividualizovanih) stvari, on nema pravo na rei vindicatio, već može podneti isključivo obligacionopravnu tužbu za naknadu štete.

5. Prestanak prava (Propast stvari i gašenje obaveze)

  • Genera non pereunt (Rod ne propada): Ako propadnu generične stvari koje su predmet obaveze (npr. usled više sile/elementarne nepogode), obligacioni odnos ne prestaje. Dužnik je i dalje u obavezi da pribavi i preda sticaocu istu količinu stvari te vrste.
    • Izuzetak: Obaveza će prestati jedino ako su strane izričito dogovorile da se stvar izdvaja iz tačno određene mase, a ta cela masa propadne.
  • Propast individualno određene stvari: Ako usled više sile propadne individualno određena stvar (species), obligacioni odnos (ugovor) se gasi i obaveza predaje prestaje.

Zamenljive i nezamenljive stvari

1. Pojam i pravna priroda

  • Definicija zamenljive stvari: Stvar je s pravnog stanovišta zamenljiva ukoliko kao objekat određenog građanskopravnog odnosa (npr. ispunjenje obaveze) umesto nje može biti predata neka druga stvar.
  • Tradicionalni uslov: U pravnoj teoriji se najčešće insistira na tome da zamenska stvar mora biti istih osoбина i vrednosti (npr. novac kod ugovora o zajmu).
  • Pravna priroda novca: Novac je tipična zamenljiva stvar. Iako u laičkom govoru kažemo da smo novac „potrošili“, novac u pravnom smislu nije potrošna stvar (fizički nastavlja da postoji), već se njegovim korišćenjem iscrpljuje isključivo naša platežna sposobnost.

2. Predmet i obim (Odstupanja od pravila istih osobina i vrednosti) U pozitivnom pravu i savremenim odnosima postoje brojni izuzeci gde se stvari menjaju, a da nisu ni istih osobina ni iste vrednosti:

  • Datio in solutum (Davanje umesto ispunjenja): Pravni institut gde se, na osnovu sporazuma, obaveza može ispuniti predajom potpuno drugačije stvari (npr. vraćanje novčanog zajma predajom određene količine pšenice).
  • Realna subrogacija: Savremeniji oblik sporazumne promene (zamene) predmeta obaveze u obligacionom odnosu.
  • Razlika u vrednosti: Kod zajma sa kamatom, zamenljive stvari očigledno nisu iste vrednosti (vraća se veći iznos od pozajmljenog).

3. Povezanost sa drugim podelama stvari i pravni režim Zamenljivost je direktno povezana sa individualizacijom i potrošnošću stvari:

  • Odnos sa generičnim stvarima: U načelu, sve stvari određene po rodu (generične) su istovremeno i zamenljive.
  • Odnos sa potrošnim stvarima: Stvar može biti istovremeno potrošna i zamenljiva (npr. jedna flaša vina iz velike serije), ali može biti i potrošna, a nezamenljiva (npr. ukoliko je to poslednja preostala flaša vina iz te iste serije).
  • Promenljivost svojstva (Individualizacija novca i prerada): Zamenljiva stvar može postati nezamenljiva i obrnuto, voljom vlasnika. Novac se može individualizovati (npr. popisivanjem serijskih brojeva i stavljanjem u sef). Takođe, vlasnik može preraditi stvar (npr. od drvenih paleta napraviti stolicu), pri čemu zamenljivost ostaje u samoj imovinskoj masi.

4. Prestanak prava, propast stvari i zaštita titulara

  • Opšte pravilo za propast – Genera non pereunt: Smatra se da rod ne propada. Ako propadne određena količina generičnih stvari, dužnik se ne oslobađa obaveze, već mora nabaviti i predati istu količinu istovrsnih stvari.
  • Izuzetak (Propast roda): Ukoliko faktički propadne ceo rod (npr. specifična sorta vinove loze izumre zbog bolesti), dužnik se oslobađa primarne obaveze. U tom slučaju dužan je da vrati primljeni avans, osim ako ne dogovori datio in solutum (predaju druge sorte).
  • Propast izdvojene mase: Isto pravilo važi ako ugovor predviđa izdvajanje iz tačno određene konkretne mase, a ta cela masa propadne pre namirenja poverioca.
  • Zahtev za naturalnu restituciju kod nezamenljivih stvari: Iako su industrijski proizvodi (npr. novi automobil) per definitionem individualno određene i nezamenljive stvari (imaju specifičan broj šasije i motora), u slučaju totalne štete vlasniku se dozvoljava da zahteva naknadu u naturalnom obliku – isporuku novog, istovrsnog automobila iz iste serije, kako bi se očuvala ravnoteža u njegovoj imovini.

Suplementi stvari

28. juna 2026.

1. Pojam i pravna priroda

  • Definicija: Suplementi (subplementum) su elementi koji su naknadno postali deo strukture (korpusa) stvari ili su sa njom funkcionalno povezani radi postizanja određenih efekata.

2. Predmet i obim (Klasifikacija suplemenata) Zavisno od načina povezanosti sa glavnom stvari, suplementi se dele na četiri vrste:

  • 1. Prirast supstance: Uvećanje same stvari iznutra, prirodnim putem (npr. rast drveta) ili delovanjem čoveka (npr. umnožavanje ćelija bioinženjeringom).
  • 2. Priraštaj druge stvari (): Trajnije spoljašnje pripajanje jedne (sporedne) stvari drugoj (glavnoj) stvari.
  • 3. Plod (): Stvar koja periodično nastaje od supstance ili u vezi sa supstancom druge (plodonosne) stvari, a da se pritom supstanca glavne stvari ne iscrpi u celosti (ako bi se iscrpela, to bi bila prerada).
    • Klasifikacija plodova: Dele se na neodvojene i odvojene; prirodne i uzgajane; kao i na naturalne/nenovčane (npr. kupine) i civilne/novčane (npr. zakupnina).
  • 4. Pripadak: Pokretna sporedna stvar (npr. ključ) koja omogućuje upotrebu glavne stvari, koja može biti pokretna (npr. automobil) ili nepokretna (npr. kuća).

3. Prava titulara i sticanje (Pravni režim i svojina nad suplementima) Za visoku ocenu presudno je poznavanje pravne sudbine svake od ovih kategorija u pravnom prometu:

  • Pravo svojine na prirastu supstance:
    • Opšte pravilo: Rast supstance ne utiče na pravo svojine; cela uvećana stvar ostaje u isključivoj svojini vlasnika.
    • Izuzetak (ugovorni odnos): Voljom strana se može ustanoviti obligaciono pravo na naknadu za prirast (npr. uslužni tov stoke) ili se može steći pravo susvojine nad ostvarenim prirastom.
  • Pravo svojine na plodovima:
    • Neodvojeni plodovi: Uvek dele pravnu sudbinu glavne (plodonosne) stvari i pripadaju njenom vlasniku.
    • Odvojeni plodovi: Postaju samostalni objekti prava svojine i o njihovoj sudbini odlučuje vlasnik.
    • Specifičan zakonski uslov: Mladunci domaćih životinja po sili zakona pripadaju vlasniku ženke.
  • Pravo svojine na pripatku:
    • Konstituisanje: Sporedna stvar postaje pripadak isključivo voljom vlasnika (ili zakonom), i to pod uslovom da su i glavna stvar i pripadak u svojini istog lica.
    • Pravna sudbina u prometu: Pripadak obavezno deli sudbinu glavne stvari. Prilikom prodaje, poklona ili nasleđivanja, pravo svojine na glavnoj stvari i pripatku istovremeno prelazi na sticaoca.

4. Prestanak prava (Gubitak svojstva pripatka)

  • Odricanje od svojstva: Svojstvo pripatka može prestati. Vlasnik ima ovlašćenje da svojom voljom izuzme pripadak od glavne stvari i odluči da on ponovo postane samostalna stvar kojom će odvojeno raspolagati.

Stvar kao celina i elementi stvari

28. juna 2026.

1. Pojam i pravna priroda

  • Polazište (Opšti pravni režim): Objekat prava svojine je stvar u celini. Pravo svojine postoji na celoj stvari i odnosi se na apsolutno sve njene činioce.
  • Pojam celine stvari: Pod celinom se podrazumeva jedinstvo strukturalno povezanih elemenata. Svaka stvar u građanskopravnom smislu je složena (čine je materija, energija i strukturna informacija) i ne postoje potpuno „proste“ stvari.
  • Najmanja celina u pravu: Najmanja samostalna jedinica materije koja ispunjava sve uslove da bude tretirana kao objekat stvarnih prava je atom. Iako se meri pikometrima, na njemu se uz pomoć tehnologije može uspostaviti faktička vlast i on može biti predmet pravnog i fizičkog prisvajanja, što je od krucijalnog značaja za moderno pravo u eri nanotehnologije.

2. Predmet i obim (Pravila obuhvatanja) Stvarnopravni instituti po pravilu obuhvataju celokupnu stvar, a ne samo njene delove:

  • Pravo svojine i stvarna prava na tuđim stvarima (iura in re aliena – npr. ručna zaloga, zaloga u registru, hipoteka) uvek za objekat imaju celu stvar.
  • Nasledno pravo: Univerzalni sukcesor (naslednik) stiče sve predmete iz zaostavštine kao celine. Izuzetak (poseban pravni režim) postoji isključivo na osnovu volje ostavioca, gde legatar (singularni sukcesor) stiče pravo da zahteva sticanje prava svojine na samo jednom delu stvari.
  • Elementi stvari (Klasifikacija): Elementi su ono od čega je stvar sačinjena i dele se na:
    • Izvorne (koji su deo stvari od njenog nastanka) i inkorporisane (naknadno unete/ugrađene u strukturu stvari).
    • Odvojive (mogu se izdvojiti bez bitnijeg uticaja na funkciju stvari, npr. presvlaka sedišta) i neodvojive (čije izdvajanje ima destruktivan efekat, npr. radilica motora).

3. Sticanje instituta (Konstituisanje i prenos)

  • Predmet ispunjenja: Kod ugovora usmerenih na prenos prava svojine (kupoprodaja, poklon, trampa), obaveza prenioca je predaja cele stvari (tradicija) koja mora biti funkcionalna i imati sve delove.
  • Izuzeci (Sporazum strana): Ovakvo redovno sticanje se može izmeniti ako je ugovorom jasno određeno da se stvar pribavlja u nekompletnom ili viđenom stanju, ili ako prodavac adekvatno upozori sticaoca na nedostatke.

4. Prava i obaveze titulara

  • Ovlašćenja na elementima: Svi elementi, bez obzira da li su izvorni ili inkorporisani, nalaze se u isključivom pravu svojine vlasnika stvari.
  • Određivanje namene: Titulari imaju ovlašćenje da koriste stvar po svojoj volji i određuju joj funkciju, ali isključivo u granicama koje propisuju zakoni (koje donosi država) i priroda same stvari.
  • Obaveze i ograničenja: Prenosilac je dužan da preda stvar kao ispravnu celinu. Ukoliko to prekrši, na njega se primenjuju opšta pravila obligacionog prava, te on snosi odgovornost za materijalne nedostatke stvari.

5. Prestanak prava (Propast stvari)

  • Fizička i pravna propast: Pravo svojine može prestati ako se iz celine izdvoje neodvojivi činioci. Izdvajanje ovakvih elemenata ima destruktivan efekat po samu strukturu, usled čega stvar postaje nefunkcionalna ili faktički može u potpunosti propasti (prestati da postoji), što automatski gasi i stvarna prava na njoj.

Opšti pojam stvari u stvarnom pravu

28. juna 2026.

1. Pojam i pravna priroda

  • Definicija: Stvar u najširem stvarnopravnom smislu je svaki činilac čovekovog okruženja koji fizički i pravno može biti predmet prisvajanja.
  • Pravna priroda: Stvar je polazišna, temeljna kategorija stvarnog prava i predstavlja osnovni objekat subjektivnih stvarnih prava povodom kojeg nastaju ovlašćenja za titulara i dužnosti za druga lica.
  • Kumulativni uslovi: Da bi određeni činilac imao pravno svojstvo stvari, mora istovremeno da ispuni dva opšta uslova: fizički i pravni.

2. Predmet i obim (Fizički i pravni uslov za pojam stvari)

  • Fizički uslov: Podrazumeva mogućnost da ljudi uspostave faktičku vlast (aprehenziju) i vrše kontrolu nad tim činiocem.
    • Ovu vlast čovek može uspostavljati samostalno, preko trećih lica (po nalogu), ali i upotrebom programiranih tehničko-tehnoloških sredstava (npr. automatizovani solarni sistemi ili softveri koji deluju u njegovom interesu).
  • Pravni uslov: Podrazumeva da država (društvena zajednica) dopušta da taj činilac bude prisvojen i da se nađe u nečijoj imovini (res in nostro patrimonio), nasuprot dobrima u opštoj upotrebi koja su svima dostupna (npr. obale reka, trgovi).
    • Istorijsko-teorijski kontekst: Još je rimsko pravo jasno razdvajalo stvari koje mogu biti u imovini od onih koje ne mogu, pri čemu stvar ostaje stvar čak i ako je privremeno ili trajno izuzeta iz pravnog prometa (res extra commercium), kao što je to bio slučaj sa starim porodičnim fideikomisima.
  • Posebni pravni režimi: Određeni činioci okruženja zahtevaju ispunjenje i dodatnih, posebnih uslova (npr. delovi tela živog čoveka ili telo umrlog lica podvedeni su pod specifičan, restriktivniji pravni režim).

3. Prava i obaveze titulara (Ograničenja prava raspolaganja) Iako titular obično ima pravo da slobodno raspolaže stvari, pozitivno zakonodavstvo Republike Srbije propisuje stroge rokove (zabrane otuđenja i opterećenja) za određene nepokretnosti stečene pod specifičnim uslovima:

  • Zakon o stanovanju i održavanju zgrada: Zabranjuje se otuđenje stana/kuće u roku od 5 godina (ako je pravo svojine stečeno pod neprofitnim uslovima), odnosno 10 godina (ako je stečeno dodelom u okviru stambene podrške).
  • Zakon o poljoprivrednom zemljištu: Propisana je zabrana otuđenja i opterećenja u trajanju od 15 godina za poljoprivredno zemljište koje je državljanin Srbije kupio iz državne svojine.
  • Zakon o posebnim uslovima za realizaciju projekata izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti: Propisuje zabranu otuđenja u roku od 10 godina za stanove kupljene pod povoljnijim uslovima.

4. Sticanje i prestanak (Ničije stvari i Okupacija)

  • Prestanak faktičke vlasti (Derelikcija): Određeni predmet je stvar u stvarnopravnom smislu čak i kada trenutno nema svog vlasnika, odnosno kada ga se vlasnik odrekao (npr. napušten ranac pored puta). Takve stvari nazivaju se ničije stvari (res nullius).
  • Način sticanja (modus acquirendi): Bilo koje lice može uspostaviti faktičku vlast na ničijoj stvari i time postati njen vlasnik putem okupacije (occupatio).

Načela stvarnog prava

28. juna 2026.

1. Pojam i pravna priroda

  • Definicija: Pravna načela su visokoapstraktna pravila, proistekla iz sistema vrednosti određene društvene zajednice, koja predstavljaju koordinate (smernice) za oblikovanje, разумевање i funkcionisanje pravnog sistema.
  • Kontekst: Kao što je definisao antički mislilac Aristotel, načela su ono „prvo odakle štogod jest, nastaje ili se spoznaje“.

2. Predmet i obim (Značaj načela za pravni sistem) Načela stvarnog prava imaju višestruku ulogu i značaj u društvu i pravnom poretku:

  • Opšti društveni značaj: Određuju vrednosnu orijentaciju zajednice, obezbeđuju stabilnost, predvidivost i pravnu sigurnost. Štite javni poredak (skup pisanih i nepisanih načela esencijalnih za očuvanje sistema vrednosti). Obavezuju i državne organe i građane.
  • Praktični značaj: Ključna su za kreiranje pravne politike, normativno uređenje, a posebno za sistemsko tumačenje normi i popunjavanje pravnih praznina u stvarnopravnoj materiji.
  • Teorijski (Doktrinarni) značaj: Predstavljaju osnovu za grupisanje srodnih instituta. Pomažu da se utvrdi kako pravo trenutno glasi (de lege lata), kao i kritičku analizu kako bi u budućnosti trebalo da glasi (de lege ferenda).
  • Obrazovni značaj: Predstavljaju apsolutno polazište za sticanje svih znanja o pravnom sistemu.

3. Klasifikacija (Vrste načela na kojima se zasniva stvarno pravo) Stvarno pravo, kao grana privatnog prava, odnosno građanskog prava, oslanja se na sledeću hijerarhiju načela:

  • Opšta načela: Svojstvena celokupnom pravnom sistemu (npr. pravna sigurnost, jednakost, pravičnost, nečinjenje štete drugome).
  • Diferencijalna načela privatnog prava.
  • Diferencijalna načela građanskog prava: (npr. autonomija volje, ravnopravnost subjekata, dispozitivnost normi, prenosivost prava).
  • Diferencijalna načela stvarnog prava: Ona su njegova differentia specifica. Čine stvarno pravo posebnim i specifičnim, a u udžbenicima se metodološki najčešće prikazuju kroz poređenje sa obligacionim pravom (iako neki evropski civilisti ukazuju na proces postepene fuzije ove dve grane).
  • Posebna načela: Svojstvena pojedinim užim institutima (npr. specifična načela založnog prava).

Promenljivost načela: Iako o pravnim načelima tradicionalno ne bi trebalo raspravljati (prema maksimi non est certandum de regulis iuris) jer ona predstavljaju temelj stabilnosti društva, ona nisu apsolutno zamrznuta. Mnoge odrednice se preispituju pod uticajem društvenih promena kako bi se obezbedila dinamička ravnoteža pravnog sistema.

Načelo ograničenog broja vrsta stvarnih prava (numerus clausus) i vrste stvarnih prava u Srbiji

1. Pojam i pravna priroda (Načelo numerus clausus)

  • Definicija: Načelo ograničenog broja stvarnih prava (zatvoreni sistem ili numerus clausus) znači da su vrste stvarnih prava unapred zakonom određene, te da subjekti ne mogu svojom voljom stvarati nova (neimenovana) prava.
  • Pravna priroda i distinkcija: Za razliku od obligacionog prava gde važi autonomija volje i gde subjekti mogu slobodno kreirati neimenovane ugovore, stvarno pravo ne dozvoljava odstupanje od zakonom propisanih modela.
  • Istorijski kontekst: Smatra se da je načelo ustanovio rimski pravnik Gaj (II vek), a kasnije je striktno primenjivano radi sprečavanja nepregledne fragmentacije svojine i zaštite društvenog poretka (kako u feudalizmu, tako i nakon Francuske revolucije).
  • Otvoreni sistem (numerus apertus): U nekim savremenim pravnim sistemima (npr. Francuska) važi obrnuto načelo – zakonske liste su samo primer, pa subjekti mogu konstituisati neimenovana stvarna prava ukoliko ona ne vređaju javni poredak.

2. Stanje u pozitivnom pravu Srbije (ZOSPO i teorija)

  • Zakonski okvir: Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa (ZOSPO) u članu 7. navodi da se zakonom uređuju sticanje, zaštita i prestanak: prava svojine, prava službenosti, prava stvarnog tereta i prava zaloge.
  • Pravna praznina: ZOSPO nigde eksplicitno ne navodi da li je ovo nabrajanje konačno ili primerne prirode.
  • Doktrinarni stav: I pored nepreciznosti zakona, domaća pravna nauka gotovo jednoglasno stoji na stanovištu da u pravnom sistemu Republike Srbije važi zatvoreni sistem (numerus clausus).

3. Predmet i obim (Klasifikacija stvarnih prava u Srbiji) Na osnovu teorijske nomenklature, stvarna prava u našem sistemu se dele na pravo svojine i prava na tuđim stvarima:

  • Pravo svojine: Osnovni (kardinalni) institut iz kojeg proističu najšira ovlašćenja, stavljajući vlasnika u privilegovan položaj prema svima ostalima.
  • Stvarna prava na tuđim stvarima (iura in re aliena): Predstavljaju ograničenje tuđeg prava svojine. U zavisnosti od toga da li titularu daju pravo na neposrednu faktičku vlast (državinu), dele se na:
    • Prava stvarna prava na tuđim stvarima: Titular ima državinu (faktičku vlast). Tu spadaju: stvarne i lične službenosti, pravo građenja na tuđem zemljištu, susedska prava, pravo retencije i založno pravo na pokretnim stvarima (ručna zaloga). (Napomena: I zakup se transformiše u institut stvarnog prava onog trenutka kada zakupac stupi u posed).
    • Neprava stvarna prava na tuđim stvarima: Deluju erga omnes (prema svima), ali titular nema ovlašćenje da zasnuje faktičku vlast (državinu) na stvari. Tu spadaju: hipoteka (zaloga na nepokretnosti), zaloga na registrovanoj pokretnoj stvari i zakonsko pravo preče kupovine.
    • Stvarni tereti: Spadaju u neprava stvarna prava; titular nema državinu, već pravo da od svakodobnog vlasnika zahteva isplatu novca ili predaju vrednosti (tzv. realne obligacije – obligationes propter rem).

Načelo tipizacije stvarnih prava

1. Pojam i pravna priroda

  • Definicija: U sistemima gde važi koncept zatvorenog sistema (numerus clausus), sva stvarna prava su unapred strogo određena po nazivu (ad nominem), cilju/svrsi (ad causam) i sadržini (ad contentum).
  • Pravno dejstvo: Navedene kategorije su koegzistentne i međusobno uslovljene, što znači da se na osnovu samog naziva unapred zna koji je cilj prava i koja ovlašćenja iz njega proističu.
  • Uporednopravni i teorijski kontekst: Ovo pravilo se u nemačkoj pravnoj nauci (koja teži jasnoj klasifikaciji) i drugim zemljama germanskog pravnog kruga naziva tipizacijom stvarnih prava (Typenzwang im Sachenrecht) ili fiksiranjem tipova (Typenfixierung im Sachenrecht).
  • Pravna priroda (Distinkcija u odnosu na obligaciono pravo): Iako imenovani ugovori u obligacionom pravu funkcionišu slično (naziv ukazuje na cilj), ključna razlika je u tome ko određuje sadržinu prava. U obligacionom pravu učesnici sami, autonomijom volje, kreiraju sadržinu (uz poštovanje javnog poretka), dok u stvarnom pravu tipizaciju i sadržinu isključivo određuje organ državne vlasti.

2. Predmet i obim (Nivoi tipizacije)

  • Dva nivoa tipizacije: Zakonom se tiploška obeležja određuju kroz odnos opšteg i posebnog. Opšta obeležja važe za vrstu u celini (npr. sva prava službenosti), dok posebna važe za pojedine podvrste (npr. specifičnosti stvarnih u odnosu na lične službenosti).
  • Obim tipizacije (Nepotpunost): Zakonodavac po pravilu utvrđuje samo okvir, te tipizacija u najvećem broju slučajeva nije potpuna.
  • Autonomija subjekata i uloga suda: Kako je zakonodavac odredio samo uopšten okvir, ostavljena je mogućnost subjektima da sporazumno preciznije odrede prava i obaveze (npr. da li se stvarna službenost prolaza vrši pešice, automobilom ili traktorom). Ukoliko se sporazum ne postigne, ovlašćenja će precizirati sud.

3. Odstupanja i pravila tumačenja (Nepodudarnost elemenata)

  • Problem u praksi: Može se dogoditi da učesnici u ugovoru navedu pogrešan naziv stvarnog prava koji se ne poklapa sa ovlašćenjima i ciljem koji zapravo žele da ustanove.
  • Pravilo Falsa demonstratio non nocet: U takvim situacijama primenjuje se pravilo da pogrešno imenovanje (deskripcija) ne škodi.
  • Pravno dejstvo: Pogrešan naziv neće učiniti dokument nevažećim ukoliko je stvarna namera (intencija) ugovornih strana jasna.

Načelo apsolutnosti stvarnog prava

1. Pojam i pravna priroda

  • Definicija i značaj: Apsolutnost je glavno diferencijalno obeležje stvarnog prava.
  • Pravo svojine kao apsolut (): Pravo svojine je poletna i centralna kategorija stvarnog prava. Ono predstavlja najviše što se u pravnom smislu može imati – potpuno i najšire pravo na stvari (plena in re potestas).
  • Derivativnost: Sva ostala stvarna prava (prava na tuđim stvarima) izvedena su iz prava svojine i obuhvataju uži skup ovlašćenja.

2. Predmet i obim (Dejstvo stvarnih prava)

  • Dejstvo prema svima (): Subjektivno stvarno pravo je merodavno za sve. Svi ostali subjekti u društvu imaju negativnu obavezu – dužni su da se uzdrže od neovlašćenih postupaka koji ometaju titulara prava.
  • Dejstvo protiv svih (): Pravo svojine je isključivo (ius excludendi tertii). Vlasnik se može uspešno suprotstaviti svakom neovlašćenom držanju, korišćenju ili raspolaganju njegovom stvari.
  • Distinkcija u odnosu na obligaciono pravo: Obligaciono pravo deluje isključivo između tačno određenih lica – poverioca i dužnika (inter partes). Kupac ili oštećeni mogu tužiti samo svog prodavca ili štetnika, dok vlasnik može tužiti bilo koga ko ga ometa.

3. Prava titulara (Pravo prvenstva i konkurencija prava) Iz načela apsolutnosti proizilazi prvenstvo stvarnih prava u slučaju pravne konkurencije:

  • Sukob stvarnog i obligacionog prava: Stvarno pravo je preče i jače. Ako je vlasniku ukradena stvar, a zatim prodata savesnom trećem licu koje zahteva predaju po osnovu ugovora, prednost pred sudom uvek ima vlasnik (jer ima apsolutno pravo). Kupac se može osloniti samo na obligacionu tužbu za povraćaj cene i naknadu štete protiv prodavca.
  • Sukob dva ista stvarna prava: Ukoliko postoji konkurencija istovrsnih stvarnih prava (npr. dve hipoteke na istoj nepokretnosti čija vrednost nije dovoljna za namirenje), primenjuje se pravilo: prvi u vremenu, prvi u pravu (prior tempore, potior iure).

4. Zaštita i ograničenja instituta

  • Pravo sledovanja (pravo sleđenja): S obzirom na to da deluje contra omnes, stvarno pravo „prati stvar“. Vlasnik (aktivna legitimacija) ima pravo da traži predaju stvari od svakog lica kod kog se ona trenutno nalazi (pasivna legitimacija), bez obzira da li je to lice kradljivac ili lice kojem je stvar poklonjena.
  • Ograničenja (Izuzeci od apsolutnosti): Pravo svojine se ne može uspešno isticati protiv onog lica koje na osnovu ugovora ili odluke suda ima drugo stvarno pravo kojim je svojina ograničena (npr. pravo stvarne službenosti prelaza preko njive). U tom slučaju, vlasnik je dužan da trpi ovlašćenja titulara službenosti.

Načelo publiciteta (javnosti) stvarnih prava

1. Pojam i pravna priroda

  • Definicija: Načelo publiciteta podrazumeva da informacija o postojanju stvarnog prava, njegovoj sadržini, objektu na kom postoji i njegovom titularu mora biti javno dostupna svima (publicum).
  • Značaj: Budući da stvarna prava deluju prema svima (apsolutna su), apsolutno je neophodno da sva treća lica imaju mogućnost da se upoznaju sa tim pravom kako ga ne bi povredila.

2. Predmet, obim i način ostvarivanja (Pravila po vrsti stvari) Publicitet se različito ostvaruje u zavisnosti od toga da li je reč o nepokretnim ili pokretnim stvarima:

  • Nepokretnosti: Javna dostupnost podataka o pravima na kućama, stanovima, njivama i dr. obezbeđuje se upisom u registar nepokretnosti (u Republici Srbiji to je Katastar nepokretnosti). (Upis u katastar predstavlja modus acquirendi – način sticanja prava na nepokretnostima).
  • Neregistrovane pokretne stvari: S obzirom na to da se za većinu pokretnih stvari ne vode registri, publicitet obezbeđuje faktička vlast na stvari (državina).
  • Registrovane pokretne stvari (Izuzetak): Razvojem informacionih tehnologija (baze podataka – big data), u naš pozitivni pravni sistem je 2003. godine uvedeno založno pravo na pokretnim stvarima upisanim u registar.

3. Pravne pretpostavke i specifični uslovi (Savesnost)

  • Pretpostavka vlasništva: U odsustvu pisanih evidencija kod pokretnih stvari, polazi se od pravne pretpostavke da je lice koje ima državinu (držalac) ujedno i vlasnik stvari ili imalac nekog užeg stvarnog prava.
  • Teret dokazivanja: Držalac (titular) dužan je da dokaže svoje pravo samo u specifičnim okolnostima (npr. kada prodaje stvar ili u slučaju sudskog spora).
  • Uslov savesnosti sticaoca: Od trećih (zainteresovanih) lica se zahteva određeni stepen pažnje. Ukoliko neko kupuje pokretnu stvar (npr. bicikl) za koju je imao razloga da posumnja da je ukradena, a to ne proveri, smatraće se nesavesnim sticaocem i neće moći valjano da stekne pravo.

4. Distinkcija u odnosu na obligaciono pravo

  • Opšte pravilo: Za nastanak obligacionog prava, po pravilu, nije potreban publicitet.
  • Izuzetak (Ojačanje obligacionog prava): Zakupac (npr. poljoprivrednog zemljišta) može zahtevati da se njegov ugovor o zakupu upiše u Katastar nepokretnosti. Tim upisom njegovo obligaciono pravo se „ojačava“, jer postaje suprotstavljivo vlasniku i svim trećim licima.
  • Uloga javnog beležnika i elektronskih baza: Prilikom prometa nepokretnosti, javni beležnik ima zakonsku obavezu da podatak o zaključenom i solemizovanom ugovoru o kupoprodaji odmah dostavi u sudski informacioni sistem. Ovaj podatak je vidljiv ostalim beležnicima, čime se ostvaruje publicitet, sprečava višestruka prodaja iste stvari i štiti načelo savesnosti.

Načelo određenosti objekta stvarnih prava

1. Pojam i pravna priroda

  • Definicija: Stvarna prava za svoj objekt uvek imaju stvar. Prema ovom načelu, da bi stvarno pravo postojalo, ta stvar mora biti tačno određena (individualizovana i identifikovana).
  • Svrha i značaj: Neophodno je precizno definisati objekt kako bi se tačno znalo na šta se odnose ovlašćenja titulara (nosioca prava) i na šta se tačno odnosi obaveza svih ostalih lica u društvu, a koja se sastoji u pasivnom držanju (obavezi trpljenja i neometanja).

2. Predmet i obim (Pravila o individualizaciji stvari) Nivo određenosti obavezno varira u zavisnosti od toga kojoj vrsti stvari objekt pripada:

  • Nepokretne stvari (Nepokretnosti): Njihova individualizacija se obavezno vrši upisom u javni registar – Katastar nepokretnosti, gde se svakoj nepokretnosti dodeljuje njen poseban broj. Potreba za ponovnom identifikacijom javlja se kada dođe do promene stanja na terenu (npr. izmena granica parcele, prenumeracija u postupku komasacije).
  • Pokretne stvari: Kod pokretnih stvari uglavnom ne postoje evidencije/registri dostupni široj javnosti, te se one razvrstavaju u dve kategorije:
    • Individualno određene (unikatne) stvari: Po svojim objektivnim karakteristikama se jasno razlikuju od drugih i time su same po sebi obeležene (npr. unikatna umetnička slika Uroša Predića).
    • Generične (po rodu određene) stvari: Ove stvari (npr. pšenica) da bi postale obuhvaćene stvarnim pravom prvo se moraju individualizovati. Ovo se obavlja fizičkim izdvajanjem i obeležavanjem (npr. generična pšenica postaje individualizovana stvar u pravnom smislu tek kada se upakuje u džak od 50 kg i obeleži inicijalima vlasnika).

3. Distinkcija (Stvarno vs. obligaciono pravo)

  • Nivo određenosti objekta se bitno razlikuje u zavisnosti od grane prava.
  • Nivo određenosti (individualizacije) koji se zahteva za nastanak i vršenje prava svojine nad stvari na višem je nivou u odnosu na onaj nivo određenosti koji je dovoljan da bi se stvar prenosila putem ugovora u obligacionom pravu.

Pojam i karakteristike stvarnog prava

28. juna 2026.

1. Pojam i pravna priroda

  • Problem definisanja: U našem pozitivnom pravu ne postoji zakonska definicija stvarnog prava, već se do nje dolazi kroz pravnu teoriju (doktrinarno poimanje).
  • Definicija (Radni pojam): Stvarno pravo je skup načela i pravnih pravila, sankcionisanih od strane države, kojima su uređeni odnosi među ljudima u vezi sa zasnivanjem i vršenjem vlasti na stvari.
  • Pravna priroda: Pripada oblasti privatnog prava i predstavlja ključni činilac (tradicionalno jezgro) familije grana građanskog prava.
  • Teorijski i istorijski kontekst: S obzirom na to da se stvarno pravo i društvo konstantno menjaju, za razumevanje problema definisanja korisno je setiti se pravila rimskog pravnika Javolena: Omnis definitio in iure civili periculosa est parum est enim ut non subverti possit (Svaka definicija u građanskom pravu je opasna, jer malo je toga što se ne može srušiti).

2. Predmet i obim Normama stvarnog prava uređuju se pribavljanje, sadržina, zaštita i prestanak sledećih instituta:

  • Prava svojine.
  • Stvarnih prava na tuđim stvarima (tzv. iura in re aliena).
  • Faktičke vlasti na stvari (državine).

(Napomena za ispit: Iako su pravila stvarnog prava postojala oduvek i imaju egzistencijalni značaj, u savremenom pravnom sistemu i dalje postoji problem neusaglašenosti oko toga šta sve može biti predmet prisvajanja i kako pravo funkcioniše u evropskom kontekstu, pa je važno da se držite gorenavedene podele i radne definicije).

Karakteristike stvarnog prava u Srbiji

1. Pojam, pravna priroda i tipološka obeležja

  • Pripadnost pravnom krugu: Stvarno pravo u Srbiji pripada zapadnoj pravnoj kulturi i grupi pravnih sistema evropskog kontinentalnog tipa.
  • Istorijski kontekst: Zasnovano je na rimskom pravnom nasleđu, a tradicionalno je povezano s germanskim pravnim krugom.

2. Stanje pozitivnog zakonodavstva (Nekodifikovanost)

  • Odsustvo zakonika: Za razliku od većine evropskih država, Srbija nema jedinstven građanski zakonik.
  • Karakteristike regulative: Pravila pozitivnog prava su rasuta u velikom broju zakona, regulativa je nepotpuna, a u pojedinim segmentima i nejasna, što stvarno pravo čini jednim od najnerazvijenijih delova našeg pravnog sistema.
  • Posledice: Ovakvo stanje (nekodifikovanost) direktno generiše niz teorijskih nedoumica i otežava praktičnu primenu prava.

3. Pravne praznine i njihovo popunjavanje

  • Nedostatak normi: Pojedini instituti stvarnog prava u pozitivnom pravu uopšte nisu normativno uobličeni.
  • Primena predratnih propisa: Ove zakonske praznine se u praksi i dalje popunjavaju primenom pravila iz propisa nekadašnje Kraljevine Jugoslavije.
  • Srpski građanski zakonik (SGZ): Sudovi se najčešće oslanjaju na pravila iz SGZ-a iz 1844. godine, iako je on formalno prestao da važi još 1945. godine. (Smernica za usmeni: Poznavanje istorije prava ovde nije samo teorija, već nužan alat za rešavanje konkretnih sporova u praksi).

4. Disperzija pravne regulative (Dislocirani instituti)

  • Pojam dislociranih instituta: Ovo su instituti stvarnog prava koji su uređeni zakonima čija je pretežna materija posvećena nekoj drugoj grani prava.
  • Problemi u praksi: Zbog disperzije normi, sudije i advokati su primorani da sami utvrđuju pravnu prirodu instituta i pravila postupanja za svaki konkretan slučaj.
  • Pravna nesigurnost: Dislokacija normi dovodi do različitih tumačenja u istovrsnim situacijama, što stvara visok stepen pravne nesigurnosti u društvu.
  • Prevazilaženje problema: Dok se ne donesu odgovarajući propisi, rešenja treba tražiti na doktrinarnom nivou, polazeći pre svega od osnovnih pravnih načela stvarnog prava.

Jedinstvena evidencija

10. oktobra 2017.

Jedinstvena evidencija označava nastojanje da se postojeće evidencije u našoj zemlji svedu na jednu jedinu evidenciju o nepokretnostima i o pravima na njima, koja bi bila potpuna i tačna. Predlozi za uvođenje jedinstvene evidencije nastali su kao izraz nezadovoljstva sa današnjim stanjem evidencije o nepokretnostima.

Razloga ima više, a najvažniji su sledeći:

  1. naša zemlja je u pogledu osnovne pravne evidencije nepokretnosti podeljena na dva velika dela
    1. u jednom delu zemljišne knjige (Vojvodina i deo Srbije bez pokrajina, otprilike 1/3 teritorije)
    2. u drugom gotovo isto tako velikom delu ne postoje (veći deo Srbije bez pokrajina, Kosmet i CG osim malog dela koji je nekada pripadao Austro-Ugarskoj)
  2. na području na kome su ustanovljene, zemljišne knjige nisu svugde uredno vođene,
    1. ponegde su veoma zapuštene, a na nekim mestima su bile uništene u toku rata
  3. sistem zemljišnih knjiga izrađen je, kao što i naziv govori, prvenstveno za zemljišta;
  4. podaci koji su evidentirani u zemljišnim knjigama razlikuju se od podataka u katastru, a i zemljišno-knjižno i katastarsko stanje razlikuje se od stvarnog stanja u pogledu prava na nepokretnostima
  5. evidencija društvene svojine na nepokretnostima koja bi trebalo da je najurednija, nije uvek ni potpuna ni ažurna

Nova, jedinstvena evidencija prema onome kako je predloženo treba da se zasniva na načelima javnosti, zakonitosti i prvenstvu upisa i da omogući preglednost i jednostavnost upisanih stanja kao i pouzdanost upisanih podataka.

Evidencija treba da u potpunosti obuhvati prava na nepokretnosti bez obzira da li su one u društvenoj svojini ili u svojini pojedinaca.

Predlaže se da poslovi oko uvođenja nove evidencije budu objedinjeni i povereni organima uprave, uključujući i neke od onih poslova, koje su do sada obavljali zemljišno-knjižni sudovi.

Predviđa se da obrada i održavanje nove evidencije obavljaju u načelu primenom računara sa zajedničkim standardima i tako izvrši modernizacija rada.

Zakoni kojima se uvodi tzv. jedinstvena evidencija doneti su i u Srbiji i u CG.

  • u RS ona ima za cilj da registruje nepokretnosti na područjima gde pouzdane evidencije nije bilo, ali i da zameni zemljišne knjige u Vojvodini i u severnim delovima Srbije
  • u CG ona treba da po prvi put obezbedi potpuniju evidenciju prava na nepokretnostima

U nizu obeležja po kojima se novi registri razlikuju od sistema zemljišnih knjiga osobito važna tri:

  1. objedinjavanje evidencije
    • učinjen je pokušaj da se katastar i zemljišna knjiga, raznorodni elementi, činjenice i prava, spoje u jedinstvenu celinu
    • objedinjavanje je izvršeno tako što je katastru pridodata i materija koja je do sada bila uređena pravnim pravilima o zemljišnim knjigama
    • novouvedeni katastar ima 2 funkcije:
      1. klasičnu
        • sastoji se u evidentiranju činjenica o nepokretnostima
      2. novu
        • sastoji se u registrovanju stvarnih i drugih prava na nepokretnostima
  • u skladu sa novom sadržinom promenjen je i naziv registara koji se sada naziva katastar nepokretnosti dok se ranije zvao katastar zemljišta
  1. obaveznost upisa – načelo
    1. pravo svojine može biti upisano u katastar bez izjave volje, pa čak i protiv volje sopstvenika nepokretnosti prava
    2. u zakonu je izrečno navedeno samo upisivanje po službenoj dužnosti
    3. dva načina ispoljavanja ovog načela
      1. lica koja pribavljaju neko pravo na nepokretnosti imaju obavezu da primerak pismenog ugovora (ili drugi dokaz) dostave geodetskoj upravi
      2. sudovi i drugi organi i organizacije dužni su da odluke koje se odnose na pravo na nepokretnostima dostave geodetskoj upravi
    4. potrebna su dva uslova za pravilno funkcionisanje
      1. uloga upisa
        1. zemljišne knjige treba da budu tako organizovane i vođene da kupac (ili drugi pribavilac) može steći pravo svojine (ili drugo pravo) na nepokretnosti samo ako zatraži upis
        2. potrebno je da kupac (ili drugi pribavilac) nema nikakve izglede, ili da ima veoma malo izgleda da će steći pravo svojine na nepokretnosti, ukoliko ne izvrši upis u zemljišne knjige
      2. porez na promet
        • iznosi poreza na promet ne bi smeli biti preterano visoki u poređenju sa korišću koja se stiče upisom
      3. poveravanje evidencije upravnom organu
        1. u novom sistemu evidencija o pravima na nepokretnostima poverena je Republičkom geodetskom zavodu
        2. upravni organi dobili su ovlašćenje da odlučuju o sticanju, prenošenju, ograničenju i prestajanju stvarnih i drugih prava na nepokretnostima za šta oni svakako nisu osposobljeni, niti su ovi poslovi ikada bili u njihovoj nadležnosti
          1. nije najsrećnije rešenje
          2. ukoliko postoji spor između opštine kao društveno-političke zajednice i pojedinca, o pravnom stanju u pogledu nepokretnosti odlučuje sud, a ne upravni organ te iste opštine koja je stranka u sporu