U važećem srpskom pravu (sistem ZOO) prihvaćeno je objektivno shvatanje krivice.
• Socijalni fakt: Krivica se razume kao socijalni, a ne psihički fakt. To nije stanje svesti i volje (psihički odnos prema delu), već pogrešno postupanje štetnika.
• Definicija: Krivica je ponašanje koje odstupa od osnovano očekivanog ponašanja u datom društvu. Krivica nije „mentalno stanje“ određenih kvaliteta, već „postupanje“ određenih kvaliteta.

MEHANIZAM UTVRĐIVANJA (Test ponašanja)
Sud ne istražuje unutrašnju psihu štetnika, već ocenjuje njegov eksterni postupak.
• Pitanje suda: Sud postavlja pitanje: „Da li se lice ponašalo kako je trebalo?“, odnosno da li je postupilo onako kako bi postupio prosečan, pažljiv čovek.
• Metod poređenja: Sud poredi konkretno postupanje štetnika sa hipotetičkim ponašanjem razumnog i pažljivog čoveka u istim okolnostima. Ako štetnikovo postupanje „ne doseže“ do tog standarda – on je kriv.

MERILO KRIVICE (Standardi)
Krivica se prosuđuje primenom objektivnog merila (in abstracto), što znači da lične osobine štetnika u načelu nisu bitne. Razlikujemo dva nivoa standarda:
• Opšti standard (Razuman čovek): Poredi se sa postupanjem zamišljenog razumnog i pažljivog čoveka (bonus pater familias).
• Profesionalni standard (Stručnjak): Kada se radi o licu koje deluje u profesionalnom kapacitetu, sud koristi stroži standard. Ne pita se kako bi postupio „razuman čovek“, već kako bi postupio razuman i pažljiv stručnjak odgovarajuće specijalizacije.

TEORIJSKI TEMELJ (Ratio legis)
• Mihailo Konstantinović (Skica): Iako definicija nije ušla direktno u tekst ZOO, shvatanje iz „Skice“ profesora Konstantinovića u potpunosti je oblikovalo sudsku praksu.
• Suština: Ideja je da se zaštiti oštećeni i pravni promet tako što se od svakog učesnika traži da ispuni objektivni standard pažnje koji društvo osnovano očekuje, nezavisno od njegovih ličnih psihičkih stanja.

Merilo krivice

Merilo krivice je standard pomoću kojeg sud utvrđuje da li je ponašanje štetnika bilo pogrešno. Postoje dva osnovna pristupa:
• Subjektivno merilo (Culpa in concreto):
    ◦ Poređenje se vrši sa personalizovanim standardom.
    ◦ U obzir se uzimaju lične osobine, stanja i sposobnosti konkretnog štetnika (npr. da li je bio neispavan, umoran, slabovid, nagluv).
    ◦ Logika: Od štetnika se očekuje samo ono što on subjektivno može da pruži.
• Objektivno merilo (Culpa in abstracto):
    ◦ Poređenje se vrši sa depersonalizovanim, apstraktnim standardom (npr. dobar domaćin, razuman čovek).
    ◦ Društvena očekivanja su ista za sve i ne prilagođavaju se ličnim osobinama štetnika.

STAV SRPSKOG PRAVA (Pozitivno pravo)
Naši sudovi su skloni da krivicu utvrđuju primenom objektivizovanog (depersonalizovanog) kriterijuma.
• Pravilo: Ako štetnik ima neku ličnu osobinu koja mu otežava pažnju (npr. sporost, loš vid, umor), sud to neće uvažiti kao izgovor.
• Obrazloženje: Objektivno merilo pretpostavlja da razuman i pažljiv čovek mora da vodi računa o sopstvenim ograničenjima. Ako neko zna da je umoran ili nesposoban za neku radnju, ne treba da se upušta u aktivnost iz koje može nastati šteta.

IZUZECI (Kada su lične osobine bitne?)
Iako važi objektivni standard, sudovi u Srbiji će uvek uzeti u obzir sledeće lične okolnosti:
• Sposobnost za rasuđivanje: Ovo je zakonski preduslov svake krivice (deliktna sposobnost) i mora se utvrđivati konkretno.
• Profesionalni kapacitet: Ako je štetnik delovao u svojstvu stručnjaka, primenjuje se standard struke, a ne laika.

POOŠTRAVANJE STANDARDA (Superiorna znanja)
Specifična situacija nastaje kada štetnik zna ili ume više od prosečnog čoveka.
• De facto superiornost: Ako je štetnik posedovao posebna znanja, veštine ili sposobnosti koje prevazilaze standard „prosečnog čoveka“, sud će pooštriti merilo krivice.
• Obaveza primene: Društvo osnovano očekuje da pojedinac iskoristi svoja dodatna znanja (bonus) kako bi sprečio štetu. Ako ih ne iskoristi, biće kriv, iako bi prosečan čovek u toj situaciji možda bio oslobođen.

Profesionalna krivica

Profesionalna krivica predstavlja specifičan oblik krivice koji se vezuje za obavljanje stručne delatnosti.
• Definicija: Stručnjačka krivica postoji ako se štetnik u profesionalnom kontekstu nije ponašao sa posebnom, stručnjačkom razboritošću i pažnjom.
• Objektivno shvatanje krivice: U našem pravu krivica nije psihičko stanje (svest i volja), već socijalni fakt – to je pogrešno postupanje koje odstupa od standarda.

STANDARD PONAŠANJA (Merilo)
Kako sud utvrđuje da li je stručnjak pogrešio? Ne koristi se opšti standard, već specijalizovani.
• Opšti standard (nije primenljiv ovde): Sud se ne pita kako bi se ponašao „zamišljeni razuman i pažljiv čovek“.
• Pooštreni standard: Sud se pita kako bi se u datoj situaciji ponašao razuman i pažljiv stručnjak odgovarajuće specijalizacije.
    ◦ To je lice koje poseduje posebna znanja i veštine, i od koga se osnovano očekuje viši stepen pažnje.

IZVOR PRAVA I TERET DOKAZIVANJA
• Pravni osnov: Iako se termin „profesionalna krivica“ eksplicitno ne pominje u Zakonu o obligacionim odnosima (ZOO), ona već dugo postoji i primenjuje se u praksi naših sudova.
• Stepen krivice: Za zasnivanje odgovornosti dovoljna je obična profesionalna nepažnja.
• Pretpostavka krivice: U našem pravu, profesionalna krivica se oborivo pretpostavlja. To znači da stručnjak mora dokazati da je postupao u skladu sa pravilima struke da bi se oslobodio odgovornosti.

KO SE SMATRA STRUČNJAKOM? (Subjekti)
Kriterijum za primenu ovog pooštrenog standarda je širok:
• Regulisane profesije: Lica čija profesija zahteva formalno obrazovanje, praktičnu obuku i licence (npr. lekari, arhitekte, advokati, javni beležnici).
• Faktičko obavljanje delatnosti: Standard se primenjuje uvek kada je šteta pričinjena pri obavljanju neke stručne delatnosti, čak i ako nije reč o posebno regulisanoj profesiji ili članstvu u komori.

NAPOMENA (Ratio legis)
Zašto je ovaj standard stroži? Pooštreni kriterijum proizilazi iz osnovanih društvenih očekivanja. Kada se neko bavi strukom, društvo (i klijenti) opravdano očekuju postupanje koje je iznad prosečne pažnje laika.

Stepenovanje krivice

Zakon o obligacionim odnosima (ZOO) razlikuje tri stepena krivice:
1. Namera (Dolus)
2. Krajnja nepažnja (Culpa lata)
3. Obična nepažnja (Culpa levis)
• Pravilo: Za zasnivanje odgovornosti dovoljna je obična nepažnja. Upravo se taj najniži stepen oborivo pretpostavlja.
• Obim naknade: Visina naknade ne zavisi od stepena krivice. Bilo da je šteta namerna ili nepažljiva, važi načelo potpune naknade (oštećeni dobija onoliko koliko je izgubio, ni manje ni više).

TERET DOKAZIVANJA
Ovde dolazi do promene uloga u postupku:
• Za običnu nepažnju važi pretpostavka krivice.
• Za kvalifikovane oblike (nameru i krajnju nepažnju), pretpostavka ne važi. Teret dokazivanja leži na onome ko tvrdi da ti teži oblici postoje (najčešće oštećeni ili regresni tužilac).

IZUZECI: KADA JE STEPEN KRIVICE BITAN?
Iako ne utiče na visinu naknade, stepen krivice proizvodi specifična pravna dejstva u sledećim slučajevima:
• Smanjenje naknade (Humanitarni razlog): Sud može smanjiti naknadu štetniku slabog imovnog stanja samo ako šteta nije prouzrokovana ni namerno ni krajnjom nepažnjom.
• Ugovorno isključenje odgovornosti: Odgovornost za nameru i krajnju nepažnju se ne može unapred isključiti ugovorom (klauzule o neodgovornosti su tada ništave).
• Zabrana prebijanja (Kompenzacije): Ne može se prebiti potraživanje naknade za štetu koja je prouzrokovana namerno.
• Radni odnosi (Regres): Poslodavac može tražiti regres od zaposlenog samo ako je ovaj štetu trećem licu naneo namerno ili krajnjom nepažnjom.
• Direktna tužba protiv zaposlenog: Oštećeni može direktno tužiti zaposlenog samo ako je šteta naneta namerno.

ODNOS NAMERE I KRAJNJE NEPAŽNJE (Pravna priroda)
U našem pravu važi pravilo ekvivalencije: Krajnja nepažnja se izjednačava sa namerom (Culpa lata dolo aequiparatur).
• Ratio legis (Razlog izjednačavanja):
    1. Dokazni razlozi: Nameru je teško dokazati, pa zakonodavac tretira ekstremnu nepažnju kao nameru.
    2. Moralni razlozi: Neki oblici nepažnje su toliko teški da se ne mogu objasniti drugačije nego kao prećutna namera da se drugome naškodi.
• Dejstvo: Gde god zakon propisuje teže posledice za nameru, one automatski važe i za krajnju nepažnju.

RAZLIKA (Gde nema izjednačavanja?)
Postoji jedan ključni izuzetak gde se namera i krajnja nepažnja razlikuju:
• Osiguranje:
    ◦ Od odgovornosti za namerno prouzrokovanu štetu se ne može osigurati.
    ◦ Osiguranje od odgovornosti za krajnju nepažnju je načelno moguće.

Namera kao socijalni fakt

U građanskopravnoj teoriji odgovornosti, namera se ne definiše primarno kao psihički odnos (svest i volja), već kao opis određenog ponašanja.
• Definicija: Namera je kvalifikovani oblik pogrešnog postupanja. To je ponašanje koje predstavlja najveće udaljavanje od standarda ponašanja razumnog i pažljivog čoveka.

PRAVNA PRIRODA (Socijalni vs. Psihički fakt)
Ključna razlika u odnosu na krivično pravo leži u prirodi fenomena:
• Socijalni fakt: Krivica (pa i namera kao njen oblik) je iskaz o štetnikovom ponašanju, a ne o njegovom mentalnom stanju.
• Objektivizacija: Namera u pravnom smislu postoji jedino kao spolja manifestovano ponašanje. Iskaz o „stanju duše“ koji se ne vidi u ponašanju je za građansko pravo besmislen.
• Kritika subjektivne teorije: Shvatanje namere kao unutrašnjeg psihičkog stanja („zla volja“) čini teoriju neoperabilnom, jer sud nema uvid u tuđu dušu niti može naknadno utvrditi tačno mentalno stanje u trenutku štete.

NAČIN UTVRĐIVANJA (Spoljašnje merilo)
Kako sud zna da li je neko postupao namerno ako ne gleda u njegovu psihu?
• Komparacija: Utvrđivanje namere se uvek vrši poređenjem štetnikovog postupka sa određenim spoljašnjim merilom.
• Standard: Sud poredi konkretan postupak sa onim što bi se u datoj situaciji očekivalo od razumnog i pažljivog čoveka.
• Zaključivanje: O namerama drugog lica zaključujemo isključivo na osnovu njegovog ponašanja. Čak i kada se ceni in concreto (prema ličnim osobinama), to nije psihološka analiza, već poređenje postupka sa onim što se od takvog pojedinca moglo očekivati.

STEPENOVANJE KRIVICE (Razlika namere i nepažnje)
Ako su i namera i nepažnja „pogrešni postupci“, u čemu je razlika?
• Kriterijum gradacije: Krivica se ne stepenuje prema težini posledica (nepažnja može izazvati teže posledice od namere), već prema udaljenosti od standarda.
• Skala odstupanja:
    ◦ Nepažnja: Postupak koji odstupa od standarda osnovano očekivanog.
    ◦ Namera: Postupanje koje je najdalje od standarda na toj skali – ekstremno odstupanje od onoga kako bi postupio pažljiv čovek.

RATIO LEGIS (Zašto ovakvo shvatanje?)
• Operabilnost prava: Nemogućnost direktnog uvida u tuđe namere („nismo suvereni tumači sopstvenih unutrašnjih stanja“) zahteva da se pravo osloni na vidljive, spoljne manifestacije – postupke.
• Socijalizacija krivice: Upotreba spoljašnjeg merila pretvara krivicu iz intimnog, psihološkog pitanja u pitanje socijalne odgovornosti i ispunjenja društvenih očekivanja.

Pretpostavka krivice

U srpskom pravu (ZOO), krivica štetnika se ne dokazuje po opštem pravilu, već se pretpostavlja. To je zakonsko pravilo koje ovlašćuje sud da na osnovu poznatih činjenica (šteta i uzročnost) zaključi postojanje nepoznate činjenice (krivica).
• Zakonska formulacija: „Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.“
• Vrsta pretpostavke: Ovo je oboriva pretpostavka (iuris tantum), što znači da štetnik ima pravo da dokazuje suprotno.

MEHANIZAM PRIMENE (Teret dokazivanja)
Na ispitu je ključno da objasnite ko šta dokazuje (podela procesnih uloga):
• Oštećeni (Tužilac) dokazuje:
    ◦ Postojanje štete (gubitak).
    ◦ Uzročnu vezu (da je tuženi prouzrokovao štetu).
    ◦ Rezultat: Čim oštećeni ovo dokaže, sud automatski smatra da je štetnik kriv.
• Štetnik (Tuženi) dokazuje (Exculpatio):
    ◦ Da bi se oslobodio, mora dokazati da nije kriv.
    ◦ Dokazuje da se ponašao onako kako bi se ponašao hipotetički pažljiv i razuman čovek, te da je šteta nastala uprkos njegovom pravilnom ponašanju.

OBIM PRETPOSTAVKE (Koji stepen se pretpostavlja?)
Ovo je najvažniji detalj za visoku ocenu. Zakon ne precizira stepen, ali je sudska praksa (još od 1980. godine) zauzela jasan stav:
• Pretpostavlja se samo obična nepažnja.
• Namera i krajnja nepažnja: Ako oštećeni tvrdi da je štetnik štetu naneo namerno ili grubom nepažnjom, oštećeni to mora sam da dokaže. Pretpostavka ovde ne važi.

PRAVNA PRIRODA I SVRHA (Ratio legis)
Zašto je zakonodavac odstupio od opšteg pravila da tužilac mora sve da dokaže?
• Cilj: Osnovni razlog je jačanje položaja oštećenog u postupku. Time se olakšava put do naknade štete.
• Istorijski kontekst: Ovo rešenje je suprotno predlogu profesora Konstantinovića (koji je u „Skici“ tražio da oštećeni dokazuje krivicu), a usvojeno je pod uticajem težnje da se socijalizuje rizik i zaštiti žrtva.

KRITIKA I SAVREMENO STANJE
Iako se primenjuje već decenijama, u teoriji postoji stav da je ova pretpostavka danas možda „koncepcijski višak“.
• Razlog: Pošto je pojam krivice u našem pravu već objektivizovan (krivica se ceni in abstracto kao odstupanje od standarda pažljivog čoveka, a ne kao psihičko stanje), sudovi bi i bez pretpostavke verovatno došli do istog rezultata.
• Opstanak instituta: Ipak, pravilo se ne menja radi očuvanja pravne sigurnosti i stabilnosti sudske prakse.

Protivpravnost i krivica

Za razliku od nekih evropskih sistema koji zahtevaju četiri uslova (šteta, uzročnost, krivica, protivpravnost), u praksi sudova u Srbiji protivpravnost se ne utvrđuje kao poseban, samostalan uslov.
• Pravilo: Za zasnivanje odgovornosti nije neophodno da je radnja formalno protivna nekoj pravnoj normi (zakonu).
• Integracija: Protivpravnost se kod nas razume samo kao vid pogrešnog postupanja, odnosno kao sastavni deo (element) krivice, a ne kao odvojen uslov.

POJAM I PRIRODA KRIVICE (Objektivna koncepcija)
Budući da protivpravnost nije poseban uslov, težište se prebacuje na definiciju krivice.
• Pravna priroda: Krivica u našem pravu nije primarno psihički fakt (unutrašnji odnos, svest i volja), već se shvata kao socijalna činjenica (objektivna kategorija).
• Definicija: Krivica je postupanje koje odstupa od osnovanih društvenih očekivanja.
• Mihailo Konstantinović (Teorijski temelj): Kriv je onaj ko se nije ponašao onako kako se od njega osnovano moglo očekivati, bilo da je to očekivanje zasnovano na zakonu, običaju ili opštim navikama.

MERILO ODGOVORNOSTI (Kriterijum suda)
Kada sud utvrđuje da li postoji krivica, on ne traži nužno povredu „starije pravne obaveze“ (zakona), već koristi širi test:
• Pitanje koje sud postavlja: „Kakvo se ponašanje moglo osnovano očekivati od štetnika u datim okolnostima?“.
• Zaključak: Radnja je skrivljena (i povlači odgovornost) ako je pogrešna, nerazumna ili nepažljiva, čak i ako nije direktno zabranjena zakonom,.

SPECIFIČNOST: ODGOVORNOST PRAVNIH LICA
Kod pravnih lica pojam protivpravnosti se češće pominje, ali opet kao merilo krivice, a ne samostalan uslov.
• Standard: Merilo krivice je ovde apstraktno i strože (jer su pravna lica „manje slobodna“ i regulisanija).
• Oblici nepravilnog rada (Alternativno postavljeni):
    ◦ Nezakonit rad: Postupanje suprotno zakonu ili propuštanje primene zakona.
    ◦ Nepravilan rad: Mnogo širi pojam. Obuhvata rad protivan pravilima struke, protivan običajima, „nedomaćinsko postupanje“, rad koji nije po protokolu, pa čak i nesavesno vršenje službe.

ZAKLJUČAK (Ratio legis)
U sistemima gde je krivica subjektivna (psihička), protivpravnost mora biti poseban uslov. U Srbiji, gde je krivica objektivizovana (pogrešno držanje), nema potrebe za izdvajanjem protivpravnosti – ona se „utapa“ u ocenu da li je ponašanje bilo društveno prihvatljivo ili ne.

Sposobnost za rasuđivanje je faktička sposobnost konkretnog lica da u tačno određenom trenutku (vreme preduzimanja radnje) shvati značaj svojih postupaka i sagleda njihove moguće posledice.
• Preduslov vinosti: Ovo je nužan uslov za postojanje krivice. Ako nema sposobnosti za rasuđivanje, nema ni krivice.
• Alternativni osnovi: Lice koje nije sposobno za rasuđivanje ne može odgovarati po osnovu krivice, ali može odgovarati po drugom osnovu (npr. odgovornost po osnovu pravičnosti ili rizika).

Zašto je ova sposobnost preduslov?
• Sud utvrđuje krivicu poredeći ponašanje štetnika sa ponašanjem hipotetičkog razumnog i pažljivog čoveka.
• Ovo poređenje je nemoguće (i društveno očekivanje je neosnovano) ako je usmereno prema licu koje biološki ili psihološki nije u stanju da shvati značaj svog dela.

RAZGRANIČENJE: SPOSOBNOST ZA RASUĐIVANJE vs. POSLOVNA SPOSOBNOST
Ovo je najvažniji deo pitanja. Morate jasno razdvojiti ova dva pojma:
• Poslovna sposobnost:
    ◦ To je pravna kategorija (sposobnost preduzimanja pravnih poslova, davanja izjava volje, sklapanja ugovora).
    ◦ Stiče se punoletstvom (18 godina) ili ranije (brakom uz dozvolu suda, ili roditeljstvom sa 16 godina uz zrelost).
• Sposobnost za rasuđivanje (Deliktna sposobnost):
    ◦ To je faktička kategorija (stanje svesti u momentu štetnog događaja).
    ◦ Nije vezana za formalno punoletstvo na isti način.
Nezavisnost instituta (Primeri):
• Punoletan, a nesposoban: Lice može imati potpunu poslovnu sposobnost, a da u trenutku nanošenja štete bude nesposobno za rasuđivanje (npr. privremeno stanje neuračunljivosti).
• Maloletan/Duševno oboleo, a sposoban: Fizičko lice koje nema poslovnu sposobnost (ili nije formalno lišeno sposobnosti iako je bolesno) može u konkretnom slučaju biti sposobno za rasuđivanje, tj. shvatiti značaj te konkretne radnje.

MERILO ZA SUD (Pozitivno pravo)
Šta je odlučujuće za sudsku odluku o odgovornosti?
• Nije odlučujuća forma (da li je lice pod starateljstvom ili lišeno poslovne sposobnosti).
• Odlučujuća je stvarna (faktička) sposobnost štetnika u vreme štetnog događaja da pravilno shvata zbivanja i donosi odluke u skladu sa shvatanjima sredine.

ZAKONSKA PRETPOSTAVKA (ZOO)
Zakon o obligacionim odnosima postavlja jasnu granicu vezanu za uzrast:
• Postoji oboriva pretpostavka da su lica starija od 14 godina sposobna za rasuđivanje.
• To znači da se za lica 14+ smatra da su kriva (ako su prouzrokovala štetu), osim ako se ne dokaže suprotno (da u tom trenutku nisu mogla da rasuđuju).

POJAM I ZAKONSKI OSNOV (ZOO)
Subjektivna odgovornost je odgovornost koja se zasniva na krivici (vinosti) odgovornog lica. To je redovni vid odgovornosti u našem pravu.
Zakonska definicija (Čl. 154 st. 1 ZOO): „Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice“.
• Ključna karakteristika: Osnov ove odgovornosti može biti isključivo sopstvena krivica, a ne krivica drugog lica.

RAZGRANIČENJE OD OBJEKTIVNE ODGOVORNOSTI (Test kvaliteta postupanja)
• Subjektivna odgovornost:
    ◦ Zavisi od kvaliteta postupanja odgovornog lica (pažnja, mere opreza).
    ◦ Reč je o odgovornosti za posledice postupanja koje ima određena svojstva zbog kojih se kvalifikuje kao skrivljeno.
    ◦ Mogućnost oslobođenja: Lice se oslobađa ako dokaže da je postupalo na određen, ispravan način (da nije krivo).
• Objektivna odgovornost:
    ◦ Odgovornost za realizaciju rizika.
    ◦ Ne zavisi od kvaliteta ponašanja odgovornog lica – ono odgovara bez obzira na to koliko je bilo pažljivo.
    ◦ Primer: Odgovornost poslodavca za zaposlenog je objektivna, jer je vlastita krivica poslodavca pravno irelevantna za zasnivanje odgovornosti.

POSEBNI OBLICI KRIVICE (Odgovornost za drugog)
Kada lice odgovara po principu subjektivne odgovornosti za štetu koju je radnjom prouzrokovao neko drugi (npr. roditelj za dete), krivica odgovornog lica se mora dokazati.
Ta sopstvena krivica odgovornog lica može biti trojaka:
• Culpa in vigilando: Greška u nadzoru nad štetnikom.
• Culpa in eligendo: Greška u izboru štetnika za određeni zadatak.
• Culpa in instruendo: Greška u davanju uputstava, usmeravanju ili vaspitavanju štetnika.

DEJSTVA I TERET DOKAZIVANJA (Implikacije)
• Ako se odgovorno lice može osloboditi dokazivanjem da je preduzelo sve mere opreza i predostrožnosti (kvalitet radnje), onda smo na terenu subjektivne odgovornosti.
• Ako se traži krivica neposrednog štetnika (npr. zaposlenog), a ne traži se krivica odgovornog lica (poslodavca), tada odgovorno lice odgovara objektivno.

BITNI ELEMENTI (USLOVI)
Da bi nastala obaveza naknade štete po ovom osnovu, moraju se ispuniti sledeći uslovi:
• Šteta: Imovinski ili neimovinski gubitak na strani oštećenog.
• Uzročnost (Uzročna veza): Veza između ponašanja štetnika i nastale štete.
• Krivica: Pogrešno postupanje na strani štetnika.
(Napomena: Šteta i uzročnost su opšti uslovi koji važe i za objektivnu odgovornost, dok je krivica specifičan uslov za subjektivnu odgovornost).

STATUS PROTIVPRAVNOSTI
Da li je protivpravnost poseban (četvrti) uslov odgovornosti?
• Stav ZOO i sudske prakse: Ne. Zakon ne pominje protivpravnost, a sudovi ne traže da oštećeni posebno dokazuje da je radnja bila „protivpravna“.
• Objašnjenje: Krivica u građanskom pravu se shvata objektivizovano – kao pogrešno postupanje. To znači da čak i radnja koja nije formalno zabranjena (nije protivpravna u užem smislu) može biti „pogrešna“ ako odstupa od ponašanja razumnog i pažljivog čoveka.
• Posledica: Štetnik se ne može osloboditi odgovornosti samo tvrdnjom da nije prekršio nikakav propis. On mora dokazati da njegovo ponašanje nije bilo pogrešno sa stanovišta društvenih očekivanja.

SISTEM DOKAZIVANJA (Pretpostavka krivice)
Ovo je najvažnija procesna karakteristika instituta u ZOO.
• Oštećeni (tužilac) dokazuje:
    1. Postojanje štete.
    2. Uzročnu vezu između radnje štetnika i štete.
• Sud pretpostavlja: Kada oštećeni dokaže prva dva elementa, sud oborivo pretpostavlja da postoji i krivica štetnika.
• Štetnik (tuženi) dokazuje: Da bi se oslobodio odgovornosti, štetnik mora dokazati da nije kriv (da je šteta nastala bez njegove krivice).
Ratio legis (Istorijski kontekst): Za razliku od ranijih rešenja (npr. Predratna Skica) gde je oštećeni morao da dokazuje i krivicu štetnika, ZOO uvodi pretpostavku krivice kako bi olakšao položaj oštećenog.
Obim pretpostavke: Pretpostavlja se obična nepažnja. Ako oštećeni tvrdi da je šteta naneta namerno ili krajnjom nepažnjom (npr. radi većeg obima naknade kod ugovorne odgovornosti), on to mora dokazati.

Uslov ili Osnov?
Na ispitu se može postaviti teorijsko pitanje da li je krivica uslov ili osnov.
• Krivica je OSNOV: Jer je ona razlog zbog koga lice snosi posledice (ratio odgovornosti).
• Krivica je USLOV: Jer bez nje (uz štetu i uzročnost) odgovornost ne može nastati.
• Zaključak: Krivica je istovremeno i osnov i uslov za zasnivanje subjektivne odgovornosti.

PRAVNA PRIRODA KRIVICE (Objektivizovani pojam)
Kako se u srpskom pravu utvrđuje da li je neko kriv? Ne gleda se „u dušu“ štetnika, već se gleda njegovo ponašanje.
• Definicija krivice: Krivica je pogrešno postupanje štetnika, a ne njegovo psihičko stanje. To je socijalni fakt – ponašanje koje odstupa od onoga što se osnovano očekivalo.
• Standard ponašanja (Merilo):
    ◦ Opšti standard: Ponašanje se poredi sa hipotetičkim razumnim i pažljivim čovekom (bonus pater familias). Ako štetnik nije postupio kako bi postupio pažljiv čovek u toj situaciji – kriv je.
    ◦ Profesionalni standard: Ako je štetnik stručnjak, poredi se sa razumnim i pažljivim stručnjakom odgovarajuće specijalizacije (pooštreni standard).
• Preduslov: Da bi fizičko lice uopšte moglo biti krivo, mora imati sposobnost za rasuđivanje (sposobnost da shvati značaj i posledice svojih postupaka).

OSLOBOĐENJE OD ODGOVORNOSTI (Ekskulpacija)
Da bi se štetnik oslobodio subjektivne odgovornosti, on mora oboriti pretpostavku krivice.
• Šta mora da dokaže? Mora dokazati da je šteta nastala bez njegove krivice. To u praksi znači da mora dokazati da se ponašao onako kako je trebalo – kao pažljiv i razuman čovek (odnosno stručnjak), te da je do štete došlo uprkos takvom njegovom ponašanju.
• Dokazivanje uzroka: Nije dovoljno da samo negira krivicu; najsigurniji put oslobođenja je dokazivanje da je uzrok štete nešto drugo (viša sila, radnja trećeg lica, radnja oštećenog), čime se prekida uzročna veza ili isključuje krivica.