Pravnik

Pitanje uzročnosti se ne postavlja kod onih krivičnih dela za čije se postojanje ne zahteva nastupanje određene posledice, već samo kod krivičnih dela koja se smatraju dovršenim tek nastupanjem određene posledice.

Osnovni problem uzročnosti sastoji se u izdvajanju jednog od mnoštva uslova koji doprinose nastupanju posledice i njegovom označavanju kao uzroka posledice.

• krivičnopravno relevantan je samo onaj uslov koji predstavlja ljudsku radnju
• sve ostalo moglo bi biti sporno

Postoji više teorija koje pokušavaju da reše ovaj problem, a kao najvažnije su:

• Teorija adekvatne uzročnosti
  • uzrok je onaj uslov koji je podoban da prema životnom iskustvu proizvede posledicu, odnosno koji je tipičan u tom smislu da redovno, po pravilu prouzrokuje određenu posledicu
  • problem se javlja kod utvrđivanja uzročnosti u atipičnim slučajevima 
    • npr ukoliko lice A gurne lice B, koje usled nezgodnog pada dobije potres mozga i umre, radnja lica A se prema ovoj teoriji ne bi mogla smatrati uzrokom smrti lica B, jer takva radnja po pravilu ne može prouzrokovati smrt
  • može poslužiti kao dopunski kriterijum da se suzi krug uslova koji se prema teoriji ekvivalencije mogu smatrati uzrokom
    • nije pogodna da se primenjuje u složenim i atipičnim slučajevima
• Teorija jednakosti uslova (ekvivalencije)
  • uzroci su svi uslovi bez kojih posledica ne bi nastupila
    • izjednačava sve uslove koji su na bilo koji način doprineli nastupanju posledice
  • formula condicio sine qua non – uzrok je onaj uslov bez kog posledica ne bi nastupila
  • proširuje previše pojam uzroka – primenom ove teorije se u određenim slučajevima uopšte ne može doći do rešenja, a to su dve situacije:
    • slučaj dvostruke uzročnosti – na primer, dva učinioca potpuno nezavisno jedan od drugog istovremeno pucaju na žrtvu, a oba hica su smrtonosna
    • slučaj potpuno nepredvidljive uzročnosti – Na primer, kada lice A pošalje u toku nevremena lice B u šumu nadajući se da će ga pogoditi grom što se i dogodi. Naime, da lice A nije poslalo u šumu lice B, ne bi ga ni pogodio grom i ne bi došlo do smrti lica B.
      • u takvom slučaju bi dopunski kriterijum bio stepen verovatnoće da će nastupiti posledica
        • ukoliko je verovatnoća mala, onda bez obzira na želje nekog lica, uzročnost ne postoji.

Značajan deo naše prakse prihvata teoriju ekvivalencije.

• sužavanje kruga uslova se vrši na planu krivice
  • to se može kritikovati jer je uzročni odnos objektivni odnos
  • treba ga vršiti primenom drugih kriterijuma koji uzrok svode na pitanje objektivne mogućnosti upravljanja tokom događaja od strane učinioca – objektivno uračunavanje
• daje joj se prednost u odnosu na druge teorije o uzročnosti