U važećem Zakoniku o krivičnom postupku (ZKP) Srbije, načelo istine ne egzistira u striktnom, tradicionalnom smislu kao apsolutna dužnost suda da po službenoj dužnosti utvrđuje sve činjenice.

Danas je to limitirano načelo koje podrazumeva težnju ka utvrđivanju tačnog činjeničnog stanja, ali isključivo u okviru procesnih pravila o teretu dokazivanja.

• Osnovna promena: Sud se „dokazno pasivizira“, a težište utvrđivanja istine prebacuje se na stranke (pre svega tužioca).

Bitni elementi i Uloga suda (Član 15. ZKP) – Pravni režim utvrđivanja istine počiva na sledećim pravilima:

• Teret dokazivanja: Teret dokazivanja optužbe je isključivo na javnom tužiocu. Tužilac snosi rizik nedokazivanja.
• Inicijativa: Sud izvodi dokaze primarno na predlog stranaka.
• Izuzetak (Kada se sud aktivira?): Sud može izuzetno sam odrediti izvođenje dokaza (bez predloga stranaka) samo ako su ispunjeni kumulativni uslovi:
  1. Ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni.
  2. Ako je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio.

Ograničenja (Limiti) načela istine – Istina u krivičnom postupku nije apsolutna vrednost do koje se mora doći po svaku cenu. Ona je ograničena:

• Ljudskim pravima: Zabranjena su sredstva koja degradiraju čoveka (tortura, narkoanaliza) čak i ako bi dovela do istine.
• Pravnom sigurnošću (Formalna istina):
  • Ako je lice pravnosnažno oslobođeno zbog nedostatka dokaza, a kasnije se otkrije da je krivo (npr. prizna), postupak se ne može ponoviti na njegovu štetu zbog načela ne bis in idem.
  • Tada „formalna istina“ (da je nevin po presudi) ima prednost nad „materijalnom istinom“ (stvarnim stanjem).

Teorijska distinkcija: Materijalna vs. Formalna istina – Iako zakon izbegava ove termine, teorija pravi razliku radi razumevanja:

• Materijalna istina: Stvarna, objektivna istina („kako se zaista desilo“). To je tradicionalni cilj kontinentalnog postupka.
• Formalna istina: Istina utvrđena striktnom primenom procesnih formi i pravila o dokazima (npr. u istoriji priznanje iznuđeno torturom; danas oslobađanje krivog zbog proceduralne greške ili zastarelosti).

Ratio legis: Izraz „materijalna istina“ nastao je kao reakcija na istorijsku „zakonsku ocenu dokaza“ kako bi se sudiji dalo pravo da sudi po sopstvenom uverenju, a ne po krutim pravilima („dva svedoka = istina“).

Praktični paradoks (Faktičko delovanje načela) – Iako je zakon formalno ukinuo obavezu suda da istražuje istinu, ona faktički i dalje postoji iz sledećeg razloga:

• Presuda se i dalje može pobijati žalbom zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.
• Budući da sud „odgovara“ za stabilnost svoje presude pred žalbenim sudom, on će u praksi i dalje težiti da (kroz svoja pitanja i dopunske dokaze) utvrdi istinu, iako mu zakon primarno nalaže pasivnost.