Načelo in dubio pro reo je pravilo odlučivanja koje nalaže da sud, ukoliko nakon izvedenih dokaza ostane u sumnji u pogledu činjenica koje su odlučne za presudu, mora rešiti u korist okrivljenog.

• Zakonska definicija (Član 16. stav 5. ZKP): Sumnju u pogledu činjenica od kojih zavisi vođenje krivičnog postupka, postojanje obeležja krivičnog dela ili primena neke druge odredbe krivičnog zakona, sud će u presudi ili rešenju rešiti u korist okrivljenog.
• Pravna suština: Sumnja u krivicu pravno se izjednačava sa utvrđenom nevinošću.

Bitni elementi i Uslovi primene – Da bi se ovo načelo primenilo, moraju postojati sledeći uslovi:

• Iscrpljenost dokaznih sredstava: Sud je izveo sve dostupne dokaze i preduzeo sve napore da utvrdi istinu, ali činjenično stanje nije potpuno rasvetljeno.
• Postojanje sumnje (Dubioza): Sud nije stekao ni izvesnost (potpuno uverenje) da je delo učinjeno, ali ni izvesnost da nije učinjeno – stanje „klackalice“.
• Odlučne činjenice: Sumnja se mora odnositi na činjenice koje su konstitutivne za postojanje krivičnog dela ili uslova za gonjenje.

Šta se tumači u korist okrivljenog? – Prema važećem ZKP-u Srbije, ovo načelo ima širi obuhvat nego u starijim teorijama. Primenjuje se na sumnju u pogledu:

• Materijalnih činjenica: Obeležja krivičnog dela (radnja, posledica, uračunljivost, vinost),.
• Procesnih činjenica: Uslovi za vođenje postupka (npr. da li je nastupila zastarelost, da li postoji nadležnost),.
• Okolnosti za odmeravanje kazne: Ako postoji sumnja da li postoji neka otežavajuća okolnost, uzima se da ona ne postoji.

Pravna priroda i Odnos sa drugim načelima

• Derivat pretpostavke nevinosti: In dubio pro reo je procesni instrument kojim se pretpostavka nevinosti sprovodi u delo u završnoj fazi postupka,.
• Korektiv istine: Budući da sud nema apsolutnu moć da utvrdi istinu u svakom slučaju, ovo načelo garantuje da neuspeh države da dokaže krivicu ne sme ići na štetu pojedinca.
• Deo pravičnog postupka: Elementarna pravičnost nalaže da je bolje osloboditi krivog (usled nedostatka dokaza) nego osuditi nevinog.

Kakvu odluku sud donosi? – Kada sud primeni ovo načelo, ishod je uvek povoljan za okrivljenog:

• Oslobađajuća presuda: Ako postoji sumnja da li je okrivljeni učinio delo (nedostatak dokaza o krivici).
• Rešenje o obustavi postupka: Ako postoji sumnja u pogledu procesnih smetnji (npr. sumnja se da li je tužilac podneo optužni akt na vreme – smatra se da nije).
• Blaža kvalifikacija: Ako je dokazano da je učinio delo, ali se sumnja da li je teži ili lakši oblik, osuđuje se za lakši.

Primer iz prakse (Ratio legis / Ilustracija)

Samo za razumevanje: U poznatom suđenju za zločine u Aušvicu, sud je oslobodio optuženog koji je isporučivao otrov, jer iako je znao namenu, nije se moglo sa izvesnošću dokazati (ostalo je u sumnji) da je baš njegova isporuka korišćena za ubijanje ljudi, a ne za dezinfekciju (što je bila druga namena istog sredstva). Ovo pokazuje da ni kod najtežih dela nema osude bez pune izvesnosti.