Oznaka: Posebne dokazne radnje

Posebne dokazne radnje

13. jula 2026.

Posebne dokazne radnje nisu dokazna sredstva. Njima se, same po sebi, dokazi ne izvode.

  • Suština i svrha: To su radnje kojima se:
    • pribavljaju, odnosno obezbeđuju određeni dokazi (pre svega materijalni dokazi, kao što su snimci dobijeni tajnim audio-video nadzorom), ili
    • stvaraju uslovi za kasnije izvođenje dokaza u krivičnom postupku (npr. mogućnost da lice koje je delovalo kao prikriveni islednik nakon završenog angažmana bude ispitano u svojstvu svedoka).
  • Vreme preduzimanja: Po logici stvari, ove radnje se preduzimaju, po pravilu, u predistražnom postupku.

2. Izuzetak: Ispitivanje okrivljenog saradnika

  • Svojstvo: Karakter specifične posebne dokazne radnje u izvesnoj meri ima i ispitivanje tzv. kooperativnog okrivljenog, odnosno ispitivanje okrivljenog saradnika (nekadašnjeg svedoka saradnika).
  • Procesni mehanizam: Ovo pitanje se rešava u okviru jedne varijante stranačkog sporazuma – sporazum o svedočenju okrivljenog saradnika.
  • Izuzetak od vremena preduzimanja: Za razliku od „klasičnih“ posebnih dokaznih radnji, do ovog ispitivanja nikada ne dolazi u predistražnom postupku.

3. Klasifikacija i sistematika u Zakoniku

  • Sistematika: Zakonik o krivičnom postupku usvaja implicitnu podelu dokaznih radnji na opšte i posebne dokazne radnje.
  • Karakter: Aktivnosti koje se svrstavaju u posebne dokazne radnje se, po pravilu, smatraju tzv. specijalnim istražnim tehnikama.
  • Opšta pravila: Zakonodavac prvo reguliše opšta pravila o ovim radnjama, a zatim konkretnim normama uređuje pojedinačne radnje. Opšta pravila se odnose na pet pitanja:
    1. materijalni uslov za preduzimanje,
    2. postupanje sa materijalom koji je prikupljen,
    3. dokazna (ne)valjanost prikupljenih informacija,
    4. slučajni nalaz do kojeg se došlo,
    5. tajnost podataka povezanih sa ovim radnjama.

OPŠTI MATERIJALNI USLOVI ZA PREDUZIMANJE

Da bi se mogla odrediti bilo koja posebna dokazna radnja, moraju biti kumulativno ispunjene sledeće dve pretpostavke:

  1. Postojanje osnova sumnje (Kvalifikovani stepen sumnje): Mora postojati osnov sumnje da je lice na koje se radnje odnose učinilo krivično delo koje spada u zakonom predviđenu kategoriju dela za koja je moguće odrediti ove radnje („posebno krivično delo“).
  2. Dokazne teškoće (Supsidijarnost): Neophodno je da se na drugi način ne mogu prikupiti dokazi za krivično gonjenje, ili da bi njihovo prikupljanje na drugi način bilo znatno otežano.

IZUZETNO ODREĐIVANJE ZA PRIPREMANJE KRIVIČNOG DELA

1. Uslovi za određivanje u odnosu na pripremanje

Posebne dokazne radnje se izuzetno mogu odrediti i prema licu za koje postoje osnovi sumnje da priprema neko od „posebnih“ krivičnih dela, pod uslovom da postoji jedan od sledeća dva alternativno propisana razloga:

  • kada okolnosti slučaja ukazuju da se na drugi način krivično delo ne bi moglo otkriti, sprečiti ili dokazati, ili
  • kada bi to izazvalo nesrazmerne teškoće ili veliku opasnost.

2. Svrha i krivičnopravni efekat primene kod pripremanja i pokušaja

  • Svrha mere: Primena posebnih dokaznih radnji u odnosu na pripremanje i pokušaj nije sporna (bez obzira na to što u krivičnopravnom smislu nije uvek kažnjivo pripremanje ili pokušaj), jer osnov za primenu mera tajnog nadzora ovde nije kažnjivost tog stadijuma izvršenja samog po sebi, već potreba da se delo u prvom redu spreči.
  • Pravne posledice krivičnog gonjenja:
    • Ako pripremanje dela po Krivičnom zakoniku nije kažnjivo, lice se neće goniti za samo pripremanje tog dela (ukoliko nije došlo do realizacije neke naredne kažnjive faze).
    • Međutim, to lice će se krivično goniti za druga krivična dela u odnosu na koja su primenom mera prikupljeni dokazi da ih je učinilo, ali samo pod uslovom da ta druga dela takođe spadaju u krug „posebnih krivičnih dela“.

KRUG KRIVIČNIH DELA ZA KOJA SE MOGU ODREDITI RADNJE („POSEBNA DELA“)

Posebne dokazne radnje se mogu odrediti isključivo u pogledu sledećih krivičnih dela:

  1. Dela u nadležnosti javnog tužilaštva posebne nadležnosti: Krivična dela organizovanog kriminala, druga posebno teška krivična dela, kao i krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom.
  2. Heterogeni niz taksativno nabrojanih krivičnih dela: To su dela koja su, prema podeli na glave u Krivičnom zakoniku, prilično heterogenog karaktera, a tu spadaju:
    • teško ubistvo,
    • otmica,
    • iznuda,
    • falsifikovanje novca,
    • pranje novca,
    • neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga,
    • ugrožavanje nezavisnosti,
    • ugrožavanje teritorijalne celine,
    • napad na ustavno uređenje,
    • pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja,
    • špijunaža,
    • zloupotreba službenog položaja itd.
  3. Sprečavanje i ometanje dokazivanja: Ova radnja se može odrediti samo uslovno, odnosno ako je to delo u funkcionalnoj vezi sa nekim od „posebnih krivičnih dela“ (ako je učinjeno u vezi sa njim).

POSEBNE SPECIFIČNOSTI MATERIJALNOG USLOVA

1. Suženi materijalni uslov za prikrivenog islednika

Zakonodavac predviđa stroži i uži materijalni uslov za određivanje specifične dokazne radnje – angažovanje prikrivenog islednika.

  • Pravilo: Ova radnja se može odrediti isključivo za:
    1. krivično delo organizovanog kriminala, ili
    2. krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom.

2. Načelo srazmernosti i „Ultima Ratio“ karakter

  • Pravilo: Posebne dokazne radnje se i formalno izričito određuju u ultima ratio smislu.
  • Dužnost organa postupka: Prilikom odlučivanja o određivanju i trajanju ovih radnji, organ postupka je dužan da posebno ceni da li bi se isti rezultat mogao postići na način kojim se manje ograničavaju prava građana.

POSTUPANJE SA MATERIJALOM PRIKUPLJENIM POSEBNIM DOKAZNIM RADNJAMA

1. Svrha prikupljenog materijala

  • Dokazni karakter: Osnovna svrha sprovođenja posebnih dokaznih radnji jeste pribavljanje dokaza u pogledu krivičnih dela na koja se te radnje odnose.
  • Procesna uloga: Prikupljeni dokazi služe kao činjenični osnov za optužni akt javnog tužioca, kao i za odluku suda o predmetu krivičnog postupka.

2. Pravni režim obaveznog uništenja materijala

U situacijama kada prikupljeni materijal ne može ili neće poslužiti kao dokaz, on gubi svaki procesno-pravni značaj. Zbog izrazite osetljivosti prikupljenih informacija, zakonodavac propisuje njegovo obavezno uništenje.

  • Nadležnost za donošenje odluke: Rešenje o uništenju materijala donosi isključivo sudija za prethodni postupak.
  • Procesni osnov: Odluka se donosi nakon što javni tužilac, bilo prećutno (propuštanjem roka) ili izričitom izjavom, manifestuje stav da materijal neće koristiti u postupku.
  • Alternativni uslovi za uništenje: Sudija za prethodni postupak donosi rešenje o uništenju kada se ispuni bilo koji od sledeća tri opciono propisana uslova:
    1. ako javni tužilac ne pokrene krivični postupak u roku od šest meseci od dana kada se upoznao sa prikupljenim materijalom;
    2. ako javni tužilac izričito izjavi da prikupljeni materijal neće koristiti u postupku;
    3. ako javni tužilac izričito izjavi da protiv osumnjičenog neće zahtevati vođenje postupka.

3. Procedura uništenja materijala

  • Nadzor nad uništenjem: Materijal se uništava pod neposrednim nadzorom sudije za prethodni postupak.
  • Zapisnik o uništenju: O sprovedenom uništenju sudija obavezno sastavlja zapisnik.
  • Način uništavanja: Zakonik o krivičnom postupku ne propisuje konkretan način tehničkog uništavanja materijala, što znači da je izbor metode u potpunosti prepušten sudiji za prethodni postupak.

4. Uslovi za obaveštavanje lica o uništenju

Sudija za prethodni postupak može obavestiti lice prema kome je posebna dokazna radnja bila sprovedena o donošenju rešenja o uništenju samo ukoliko su kumulativno ispunjena sledeća dva uslova:

  1. da je tokom sprovođenja radnje utvrđena istovetnost (identitet) lica o kome se radi;
  2. da takvo obaveštavanje ne bi ugrozilo mogućnost vođenja krivičnog postupka.

DOKAZNA (NE)VALJANOST INFORMACIJA PRIBAVLJENIH POSEBNIM DOKAZNIM RADNJAMA

1. Opšte pravilo o dokaznoj upotrebljivosti

  • Materijal pribavljen sprovođenjem posebnih dokaznih radnji načelno ima dokazni značaj i na njemu se može zasnivati sudska odluka o predmetu krivičnog postupka.

2. Uslovi za nastupanje pravne nevaljanosti

Na prikupljenim podacima se ne može zasnivati sudska odluka ukoliko je prilikom sprovođenja posebnih dokaznih radnji alternativno postupljeno suprotno:

  1. odredbama Zakonika o krivičnom postupku, ili
  2. naredbi organa postupka (odnosno imperativnom sadržaju odluke kojom je konkretna radnja odobrena).

3. Procesne posledice nevaljanosti dokaza

  • Izdvajanje materijala: U slučaju povrede zakona ili naredbe, prikupljeni materijal se tretira kao pravno nevaljan dokaz, te se sa njim postupa kroz obavezno izdvajanje zapisnika i materijala iz spisa predmeta (shodno članu 84. stav 3. ZKP-a).

SLUČAJNI NALAZ KOD POSEBNIH DOKAZNIH RADNJI

1. Pojam slučajnog nalaza

  • Definicija: Slučajni nalaz predstavlja materijal o drugom krivičnom delu ili drugom učiniocu koji je prikupljen preduzimanjem posebne dokazne radnje, a koji nije bio obuhvaćen prvobitnom odlukom o određivanju te radnje.

2. Uslov za dozvoljenost korišćenja slučajnog nalaza u postupku

Zakonik strogo ograničava upotrebu slučajnog nalaza kako bi sprečio zloupotrebu mera tajnog nadzora.

  • Materijalni uslov: Slučajni nalaz se može koristiti kao dokaz u postupku samo ako se odnosi na „posebno” krivično delo (krivično delo iz člana 162. ZKP).
  • Suština uslova: To mora biti delo koje spada u zakonsku kategoriju krivičnih dela za koja je i inače, po opštim pravilima, zakonom dozvoljeno preduzimanje posebnih dokaznih radnji.

TAJNOST PODATAKA KOD POSEBNIH DOKAZNIH RADNJI

1. Režim čuvanja i fiksiranja tajnih podataka

Svi predlozi, odluke i materijali povezani sa posebnim dokaznim radnjama podležu strogom režimu čuvanja:

  • Poseban upisnik: Predlog za određivanje radnje, kao i odluka o tom predlogu, obavezno se beleže u posebnom upisniku.
  • Poseban omot: Ovi akti se, zajedno sa materijalom o sprovođenju radnji, čuvaju u posebnom omotu spisa sa jasnom naznakom „posebne dokazne radnje” i oznakom stepena tajnosti (u skladu sa propisima o tajnim podacima).

2. Krug subjekata obavezanih na čuvanje tajne

Dužnost čuvanja podataka o predlaganju, odlučivanju i sprovođenju radnji kao tajne postavljena je izuzetno široko:

  • Službeni akteri postupka: Dužnost se u prvom redu odnosi na javnog tužioca, sudiju za prethodni postupak, kao i na policijske i druge organe koji radnje neposredno sprovode na terenu.
  • Ostala lica: Dužnost se proteže i na druge subjekte krivičnog postupka, kao i na sva druga lica koja ove podatke u bilo kom svojstvu (na bilo koji način) saznaju.

3. Pravne posledice kršenja dužnosti čuvanja tajne (Kritička analiza)

Zakon predviđa različite posledice kršenja tajnosti zavisno od svojstva lica:

  • Službena lica: Službeni akteri postupka koji odaju tajnu imaju status službenog lica, te njihovo postupanje direktno povlači krivičnu odgovornost za odgovarajuće krivično delo.
  • Treća lica (Pitanje za najvišu ocenu!): Kada su u pitanju treća lica koja nemaju neposrednu vezu sa postupkom (koji se u toj fazi vodi kao tajni, u okviru prethodne istrage), a podatke saznaju „u bilo kom svojstvu“, pravne posledice objavljivanja ovih podataka nisu izvesne.
  • Pravna zabluda: Čak i ukoliko bi se smatralo da ova lica mogu krivično odgovarati za odavanje tajne, u praksi bi postojao realan osnov za primenu instituta neotklonjive (neskrivljene) pravne zablude, koja isključuje krivicu, a samim tim i postojanje krivičnog dela.