Predmet dokazivanja (thema probandi) su činjenice relevantne za donošenje sudske odluke o predmetu krivičnog postupka, bilo da imaju direktan krivičnopravni značaj (kada se njima rešavaju pitanja krivičnog dela i krivične sankcije) ili krivičnoprocesni značaj (kada se odnose na pitanja krivičnog gonjenja ili druga procesna pitanja poput alibija).

• Pojam činjenice u krivičnom procesnom pravu: Činjenice se definišu kao pojave u stvarnosti u kojima se sastoje uslovi materijalnog krivičnog prava za primenu krivične sankcije (i uopšte rešavanje pitanja krivičnog dela i krivice) i uslovi procesnog prava za vođenje krivičnog postupka i vršenje procesnih radnji.

(Ratio legis: Tradicionalni pojam „tema dokazivanja“ i dalje se koristi u našoj teoriji, dok se pojam „krivični spor“ izbegava jer je on po svojoj prirodi uže vezan za građanski postupak).

Klasifikacija predmeta dokazivanja prema ZKP – Prema odredbama važećeg Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), predmet dokazivanja su isključivo sledeće tri kategorije činjenica:

• Činjenice koje čine obeležje krivičnog dela;
• Činjenice od kojih zavisi primena neke druge odredbe krivičnog zakona (npr. okolnosti koje utiču na odmeravanje kazne, ublažavanje ili oslobođenje od kazne);
• Činjenice od kojih zavisi primena odredba krivičnog postupka (npr. činjenice važne za određivanje pritvora, mesne nadležnosti ili zastarelosti).

Pravna priroda

• Slobodna ocena i sudska procena: Pravna priroda instituta predmeta dokazivanja zasnovana je na načelu slobodne ocene dokaza i slobodnom sudijskom uverenju. Sud je taj koji u svakom pojedinačnom krivičnom postupku autoritativno procenjuje šta će biti predmet dokazivanja i kojim će se dokaznim sredstvima to činiti.
• Relativnost dokaznih ograničenja: Isključenje određenih činjenica iz dokaznog postupka nikada nije apsolutno, već je uvek podložno proceni i oceni organa koji vodi postupak.

Činjenice koje se ne dokazuju (Izuzeci) – Zakonodavac iz razloga celishodnosti (kako se dokazni postupak ne bi opterećivao stvarima koje su već izvesne i nesporne) formalno isključuje određene činjenice od dokazivanja.

Prema ZKP-u, ne dokazuju se činjenice za koje sud oceni da su:

• Opštepoznate (notorne) činjenice: Činjenice koje se u datim okolnostima i prema uobičajenim životnim kriterijumima realno mogu smatrati poznatim svakome (npr. geografski položaj u ušću reka ili uobičajena vidljivost leti u podne). Izuzetak: ako stranke osnovano osporavaju opštepoznatost ili sam sud ima dilemu, i ove činjenice se mogu dokazivati.
• U dovoljnoj meri raspravljene činjenice: Činjenice o kojima je sud, na temelju prethodno izvedenih dokaza, već stekao čvrsto uverenje, čineći svako dalje dokazivanje suvišnim i nepotrebnim.
• Činjenice koje okrivljeni priznaje: Uslov je da je priznanje učinjeno na način koji ne zahteva dalje dokazivanje (ne postoji osnovana sumnja u njegovu istinitost, ono je potpuno neprotivrečno, jasno i nije u suprotnosti sa drugim izvedenim dokazima).
• Činjenice u pogledu kojih postoji saglasnost stranaka: Neophodno je da postoji saglasan stav stranaka da dokazivanje nije potrebno, pod uslovom da sud oceni da ova saglasnost nije u suprotnosti sa drugim dokazima u spisima predmeta.

Ostala (teorijska) isključenja od dokazivanja – U krivičnoprocesnoj teoriji, pored zakonskih, prepoznaju se još tri kategorije činjenica koje su načelno isključene kao predmet dokazivanja:

• Apsolutno nemoguće činjenice: Činjenice koje su u suprotnosti sa prirodnim i naučnim zakonima, te logičkim pravilima. Izuzetak: Sud mora biti oprezan jer razvoj nauke i tehnike (poput uvođenja DNK analize) pomera granice onoga što se nekada smatralo nemogućim.
• Zakonom isključene činjenice (Tajna): Činjenice koje predstavljaju državnu, vojnu ili službenu tajnu (dok se subjekt čuvanja tajne ne oslobodi te dužnosti), kao i specifični materijalnopravni izuzeci (npr. zabrana dokazivanja istinitosti kod krivičnog dela iznošenja ličnih i porodičnih prilika).
• Pretpostavljene činjenice (Oborive pretpostavke): Činjenice koje se na osnovu životnog iskustva i uobičajenog toka stvari pretpostavljaju kao istinite (npr. pretpostavka uračunljivosti okrivljenog). One postaju predmet dokazivanja samo ako se pojavi osnovana sumnja u njihovo postojanje.