Javna svojina može se povrediti na različite načine. Teži oblik povrede predstavlja nemogućnost vršenja pojedinih ovlašćenja ili prava u celini do uništenja objekta kao najtežeg vida povrede. Lakši oblik povrede čini samo ugrožavanje ili dovođenje u opasnost vršenje prava i obaveza. Shodno tome, zaštita javne svojine ima za cilj da se otklone različite vrste povreda i uspostavi pravna situacija kao da povrede nije ni bilo. Da bi se to postiglo povređena strana ima na raspolaganju različita pravna sredstva i pravne mere, pravozaštitne zahteve (tužbe), pravozaštitine radnje, prigovore i druga sredstva. S druge strane, sud može naložiti restituciju ili otklanjanje posledica povrede, naknadu štete, uklanjanje stanja povrede itd. Isto tako, mogu se naložiti zabrane – zabrana daljeg vršenja radnje, zabrana ponavljanja već izvršene radnje, zabrana izvršenja pripremane radnje. Prema prirodi povređenog prava možemo razlikovati: 1) građansko – pravnu zaštitu – pravozaštitne zahteve, pravozaštitne radnje i druga sredstva kojima se štite subjektivna građanska prava; 2) javnopravna zaštita koja podrazumeva javnopravne akte, sredstva i mere kojima se štiti javna funkcija, cilj, odnosno javnopravna ovlašćenja i obaveze. Na taj način potvrđuje se da je javna svojina složena i višeslojna kategorija ali tako ne postupa, Zakon o javnoj svojini Repubike Srbije koji ističe da se zaštita javne svojine vrši kao u slučaju privatne svojine.
8.1. Građanskopravna (imovinska) zaštita
Ovaj oblik zaštite primenjuje se kada se povrede imovinska prava subjekata javne svojine odnosno kada se povrede objekti javne svojine kao imovinskopravne vrednosti. U Srbiji poslove pravne zaštite imovinskih prava i inteeresa u korist Republike, pokrajine, grada i opštine obavlja nadležno javno pravobranilaštvo i javlja se kao njihov zakonski zastupnik. Republičko javno pravobranilaštvo preduzima pravne radnje i koristi pravna sredstva pred sudovima i drugim organima radi ostvarivanja imovinskih prava i interesa Republike Srbije, njenih organa, organizacija i drugih pravnih lica, koje finansira Republika. Javno pravobranilaštvo, daje pravna mišljenja državnim organima i pravnim licima čija imovinska prava i interese zastupa, na njihov zahtev, u vezi sa zaključivanjem imovinskopravnih ugovora i o drugim imovinskopravnim pitanjima.
Republičko javno pravobranilaštvo dužno je da podnese tužbu za poništenje ugovora koji je zaključen suprotno propisima, odnosno ako ugovorna naknada odstupa od propisane ili od naknade koja se mogla ostvariti u vreme zaključenja ugovora. Tužba se podiže u zakonom utvrđenom roku, a ako taj rok nije utvrđen zakonom onda u roku od jedne godine od dana zaključenja ugovora. Ove odredbe se primenjuju i kod zaključenja i pobijanja ugovora o pribavljanju i raspolaganju nepokretnosti u svojini autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave s tim što tužbu podnosi nadležno pokrajinsko, gradsko, opštinsko javno pravobranilaštvo. Nadležno javno pravobranilaštvo obavlja i druge poslove: štiti interese javnih subjekata pred arbitažnim većem Međunarodne pravne arbitraže, pokreće postupak pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti i zakonitosti zakona i opštih akata, vrši obradu parničnih, vanparničnih, izvršnih, upravnih, stečajnih i drugih predmeta, sastavlja tužbe, žalbe, revizije, predloge za dozvolu izvršenja, stara se o realizaciji pravosnažnih odluka i sl.
Ako nadležni javni pravobranilac smatra da ne treba pokrenuti postupak pred sudom ili drugim organom ili da treba povući tužbu ili se odreći od tužbenog zahteva ili predloga za izvršenje, priznati zahtev protivne stranke ili zaključiti poravnanje, zatražiće da odgovarajući organ koga zastupa zauzme stav o daljem postupanju. Ako nadležni javni pravobranilac i odgovarajući organ koga zastupa ne postignu saglasnost o prethodnim pitanjima stav o tome zauzima najviši izvršni organ (Vlada, Izvršno veće itd.). Najznačajnije tužbe za zaštitu javne svojine su: državinske (posesorne) i svojinske (petitorne). Sva pravila u vezi tužbenog zahteva, tereta dokazivanja, rokova za podizanje tužbe ili žalbe, prigovora ili protivljenja tuženog mogu se primeniti i na zaštitu javne svojine. Osobenost ovog vida zaštite je u tome što se odstupa od načela dispozicije. Subjekt zaštite javne svojine ne može po svom nahođenju odlučivati o tome hoće li podneti tužbu i druga procesna sredstva, niti može po svom nahođenju raspolagati tužbenim zahtevom i drugim sredstvima u toku spora.
8.2. Javnopravna zaštita
Javnopravna (upravnopravna) zaštita u najvećoj meri se ispoljava u preuzimanju različitih pravnih mera i sredstava upravnog karaktera od strane državnih organa, organizacija i službi. Koji subjekt će biti nadležan da preduzme radnje zaštite zavisi od vrste javnog dobra, ali i od drugih okolnosti, kao što je stepen povrede javnog dobra (npr. u slučaju krivičnog dela sankciju izriče sud). Zaštita vojnog javnog dobra je u nadležnosti ministarstva odbrane i vlade, kulturno javno dobro štiti ministarstvo za kulturu, puteve štiti Direkcija za puteve i nadležni državni organi. Zaštitu po pravilu preduzima državni organ, javno preduzeće, javni pravobranilac, ustanova ili drugo pravno lice koje je ovlašćeno i obavezno da se stara o određenom javnom dobru. Pravne mere i sredstva koja se preduzimaju u cilju zaštite javnog dobra mogu biti različiti. Tako, nadležni organ može doneti rešenje kojim se zabranjuje vršenje određene delatnosti, a moge se izdavati dozvole, odobrenja, saglasnosti i sl. Subjekti zaštite mogu voditi i upravni spor kod nadležnog suda. Cilj ovog oblika zaštite je očuvanje materijalne substance javnog dobra odnosno njegove prirode i namene. Merama zaštite uklanjaju se radnje kojim se povređuje materijalni integritet javnog dobra, ali i radnje koje ugrožavaju obavljanje javne funkcije, npr. ometa se funkcija javnog prevoza bez oštećenja javnog puta i sl. Zaštita javnih dobara ili javnopravnih odnosa povodom tih dobara obuhvata različite vrste delatnosti za koje važe neki osnovni principi (načela): a) obaveza održavanja javnog dobra; b) pravna postojanost (trajnost) javnog dobra koja obuhvata nekoliko posebnih pravnih principa; v) kazneno-pravna zaštita.
- A) Obaveza održavanja javnog dobra obuhvata preduzimanje radnji i delatnosti kojima se javno dobro održava materijalno i funkcionalno. Neki autori ovaj segment zaštite označavaju kao privredno staranje i sastoji se od uspostavljanja javnog dobra ako ono nije od prirode dato (veštačka dobra) i njegovo održavanje. Ovde spadaju niz radnji i aktivnosti: čišćenje, popravke, održavanje javnih uređaja, proširivanje, rekonstrukcija, osvetljivanje, postavljanje pratećih objekata i sl. Sve ove obaveze mogu biti: redovne, ako se vrše u okviru uobičajenih delatnosti nadležnih subjekta i vanredne ako su praćene vanrednim događajima kao što su: elementarne nepogode, saobraćajne nesreće i druge vanredne okolnosti kada se mogu preduzimati dodatne mere zaštite. Troškovi održavanja javnih dobara padaju na teret države ili na javna preduzeća i organizacije koje imaju pravo posebne (proširene) upotrebe javnog dobra. Tako se sredstva za ovu svrhu obezbeđuju u budžetu države ili preko naknada za posebnu upotrebu javnog dobra (putarina, članarine itd.);
- B) Pravna postojanost javnog dobra obuhvata nekoliko pravnih principa: 1) princip neotuđivosti javnog dobra; 2) nemogućnost sticanja subjektivnih građanskih (stvarnih) prava; 3) javna dobra ne mogu biti predmet prinudnog izvršenja. 1) princip neotuđivosti javnog dobra podrazumeva da ove stvari ne mogu biti u pravnom prometu niti objekti prava svojine fizičkih i pravnih lica. Ovaj princip važi dok traje namena javnog dobra odnosno dok postoji status javnog dobra. Gubljenjem namene nekog dobra da služi u javne svrhe gubi se karakteristika „javnosti“, pa princip neotuđivosti ima relativan karakter. Međutim, relativnost ovog principa se ogleda u još jednom pravcu. U francuskom pravu postoje opšti i posebni izuzeci od principa neotuđivosti javnog dobra. Opšti izuzeci su postojali (ranije) i u korist krune, dok posebni izuzeci postoje u slučajevima otuđivanja prirodnog javnog dobra i sticanjem stvarnih prava na njima. Npr. dopušta se mogućnost otuđivanja lovišta. U našem pravu princip neotuđivosti nije sproveden u potpunosti. Može se izuzetno raspolagati kulturnim javnim dobrima, sredstvima naoružanja itd. 2) na osnovu principa neotuđivosti proizilazi pravilo da se na javnim dobrima ne mogu sticati ni ostala subjektivna stvarna prava. Nije sporno da nema održaja niti se može zasnivati hipoteka ili drugo sredstvo obezbeđenja na javnom dobru. Međutim, u cilju što efikasnije upotrebe prirodnih dobara, dobara u opštoj upotrebi otvara se mogućnost za konstituisanje pojedinih subjektivnih stvarih prava na ovim dobrima; 3) javna dobra ne mogu biti predmet prinudnog izvršenja. Postoje javna dobra koja su apsolutno izuzeta od prinudnog izvršenja – prirodna bogatstva, dobra u opštoj upotrebi, mreže u javnoj svojini, vodno zemljište i vodni objekti, kulturna javna dobra, sredstva namenjena odbrani i javnoj bezbednosti, nepokretnosti za obavljanje prava i dužnosti javnih subjekata. Druga javna dobra su izuzeta od prinudnog izvršioca samo ako su neophodna za vršenje javne službe. Nemogućnost sticanja prava svojine ili drugih subjektivnih stvarnih prava na javnim dobru u celini ili na pojedinim njegovim delovima podrazumeva zabranu protivpravnog zauzeća javnog dobra u celini ili delimično. Neki autori, zapažaju da je nemoguće uzurpirati celu morsku obalu ili put, pa je nužno zaštititi javno dobro od takvih delimičnih uzurpacija.
- V) Kazneno-pravna zaštita javnih dobara obuhvata: 1) upravnopravne sankcije kao što su novčane kazne za prekršaj, zabrane vršenja delatnosti, rešenje o uspostavljanju prethodnog stanja. Ima mišljenja da u ovaj oblik zaštite spada i policijska delatnost; 2) krivičnopravna zaštita predviđa da povreda pojedinih javnih dobara predstavlja krivično delo što povlači odgovarajuće kazne različitog karaktera. To su krivična dela protiv opšte sigurnsti ljudi i imovine, krivično delo kojima se ugrožava javni saobraćaj, krivično delo protiv Vojske Srbije i sl. U pravnoj teoriji i sudskoj praksi postoji stav da u ovu kategoriju zaštite spada i sankcija koja se sastoji u podizanju tužbe za naknadu štete.
