1. Pojam i podela (Izvor forme)
Forma ugovora se, prema izvoru zahteva (ko je postavio uslov forme), deli na:
• Zakonsku formu: Propisana je zakonom (imperativna norma).
• Ugovorenu formu: Predviđena je sporazumom stranaka (autonomija volje).
Napomena: Čak i neformalni ugovori imaju oblik (manifestaciju volje), ali on je rezultat slobodnog izbora strana, a ne nametnutog zahteva.
A. Zakonska forma
Zakonska forma postoji kada zakon imperativno propisuje da se ugovori određene vrste moraju zaključiti u određenom obliku. Zakon nikada ne naređuje usmenu formu (ona je uvek prećutno dopuštena), već propisuje strože oblike:
• Obična pismena forma: Npr. ugovori o građenju, licenci, jemstvu, bankarskom kreditu.
• Kvalifikovana pismena forma:
◦ Solemnizovana isprava: Za promet nepokretnosti (prodaja, razmena, poklon).
◦ Javnobeležnički zapis: Za raspolaganja poslovno nesposobnih lica.
• Realna forma: Samo kod kapare (predaja novca/stvari).
• Elektronska forma: Može biti konkurentna pismenoj formi ako sadrži kvalifikovani elektronski potpis.
A1. Pravna priroda i Tumačenje
• Dejstvo: Zakonska forma je po pravilu konstitutivna (uslov punovažnosti).
• Sankcija: Ako ugovor nije u propisanoj formi, on je apsolutno ništav.
• Pravilo tumačenja (Favor negotii): Ako je zakonski izraz nedorečen i postoji sumnja da li je forma uslov važnosti ili samo dokaz, uzima se da je propisana samo kao dokazna forma (prost dokaz). Ovo je u skladu sa načelom konsensualizma i težnjom da se ugovor održi na snazi.
A2. Konvalidacija (Ozdravljenje ništavog ugovora)
Iako je sankcija ništavost, ugovor kome nedostaje pismena forma može naknadno postati punovažan (konvalidirati) ako su ispunjena dva kumulativna uslova:
1. Da je ugovor izvršen u celini ili u pretežnom delu.
2. Da takva konvalidacija nije u očiglednoj suprotnosti sa ciljem zbog kojeg je forma propisana.
4. Forma izmena, dopuna i raskida (Paralelizam)
Opšte pravilo: Izmene i dopune ugovora moraju biti u istoj formi koja je propisana za njegovo zaključenje.
Izuzeci (Kada su dovoljne usmene izmene):
• Dopune o sporednim tačkama o kojima u formalnom ugovoru nije ništa rečeno (ako nije protivno cilju forme).
• Pogodbe kojima se smanjuju ili olakšavaju obaveze strana (ali samo ako je forma propisana radi zaštite interesa strana, a ne javnog interesa).
Raskid formalnog ugovora:
• Pravilo: Formalni ugovori se mogu raskinuti neformalnim sporazumom (usmeno).
• Izuzetak: Raskid mora biti formalan ako:
1. Zakon to izričito traži (npr. kod ugovora u formi javnobeležničkog zapisa, svaka promena ili raskid moraju biti u istoj formi).
2. Cilj propisane forme zahteva formalni raskid.
5. Odnos zakonske forme i autonomije volje (Pooštravanje)
Zakonska forma je imperativna – strane ne mogu isključiti njenu primenu (ne mogu se dogovoriti da forma nije potrebna).
Međutim, strane imaju slobodu da zakonsku formu pooštre (ugovore strožu formu od zakonske).
• Hijerarhija formi: Da bi forma bila stroža, mora potpuno da apsorbuje blažu formu i doda joj bar još jedan formalni uslov.
◦ Primer: Zakon traži običnu pismenu formu (ugovor o građenju), a strane ugovore javno overenu ispravu (dodaju overu potpisa).
◦ Primer: Zakon traži solemnizaciju (prodaja stana), a strane ugovore javnobeležnički zapis (najstroža forma).
B. Ugovorena forma
Ugovorena forma je forma koju su ugovorne strane svojom voljom predvidele za svoj ugovor. Pravni subjekti su načelno slobodni da izaberu formu (autonomija volje), čak i kada zakon to ne traži, a to čine radi zaštite privatnih interesa.
Svrha (Ratio):
• Pravna sigurnost i olakšavanje dokazivanja.
• Postizanje „poslovnog raspoloženja“ i ozbiljnosti (Aranđelović), kako bi se povukla jasna granica između pregovora i zaključenog posla.
B1. Sporazum o formi
To je neformalan ugovor (može se zaključiti i prećutno) kojim se strane saglašavaju o obliku svog budućeg ugovora.
• Dejstvo: Ne stvara obavezu da se glavni ugovor zaključi, ali ako se zaključi, to mora biti u ugovorenoj formi.
• Sloboda izbora: Strane mogu izabrati bilo koju formu iz pravnog poretka ili čak neinstitucionalnu formu (npr. vezivanje za neku praksu), pod uslovom da ne vređaju javni poredak.
B2. Granice slobode ugovaranja (Imperativni minimum)
Stranke ne mogu ugovoriti formu koja je slabija od one koju zakon zahteva za taj tip ugovora.
• Primer: Ako zakon traži pismenu formu, strane ne mogu ugovoriti da bude usmena.
• Pooštravanje forme: Strane mogu pooštriti zakonsku formu (npr. za ugovor koji traži pismenu formu, ugovore kvalifikovanu pismenu formu).
◦ Dejstvo: Tada se ne traže obe forme kumulativno, već samo ona stroža (ugovorena), koja apsorbuje zakonsku formu.
B3. Pravna priroda i Sankcija (Pretpostavka)
Prema pravnom značaju, ugovorena forma može biti:
• A) Konstitutivna (Bitna) forma:
◦ Uslov je punovažnosti ugovora.
◦ Ugovor nastaje tek kad se „zaodene“ u tu formu.
◦ Sankcija: Apsolutna ništavost u slučaju nepoštovanja.
◦ Zakonska pretpostavka: U sumnji se uzima da je ugovorena forma konstitutivna (pod pretnjom ništavosti), a ne samo dokazna.
• B) Dokazna forma (ili druga svrha):
◦ Služi samo radi osiguranja dokaza ili legitimacije, ali nije uslov nastanka.
◦ Ugovor je nastao čim je postignuta saglasnost o sadržini, a nastaje obaveza da se naknadno sačini forma.
B4. Dejstvo na izmene, dopune i raskid
Ako su strane ugovorile formu za zaključenje ugovora, važe sledeća pravila za njegove kasnije promene:
• Pretpostavka neformalnosti: Oborivo se pretpostavlja da se ugovorena forma odnosi samo na zaključenje, a da se raskid ili izmene mogu vršiti neformalnim sporazumom.
• Izuzetak: Forma se proteže na izmene i raskid samo ako su strane to izričito htele.
• Kod pooštrene zakonske forme: Ako su strane pooštrile zakonsku formu, izmene i raskid se vrše u zakonskoj formi (onom minimumu koji zakon traži), osim ako nisu ugovorile drugačije.
B5. Kršenje sporazuma o formi (Dilema: Ništavost ili Raskid?)
Šta se dešava kada strane ugovore formu (npr. pismenu), a ugovor zaključe drugačije (npr. usmeno)? Postoje dve mogućnosti:
1. Ugovor je ništav zbog povrede forme.
2. Ugovor je punovažan jer su strane zaključivanjem u drugoj formi prećutno raskinule svoj raniji sporazum o formi (konkludentna radnja).
Teret dokazivanja:
• Teret dokaza je na onome ko tvrdi da je sporazum o formi raskinut (da je ugovor validan).
• Lakše se dokazuje: Ako su strane preduzele neku složenu radnju (npr. pristupile solemnizaciji umesto ugovorenog javnobeležničkog zapisa), jer to ukazuje na jasnu nameru promene forme.
• Teže se dokazuje: Ako su se samo usmeno dogovorile (a ugovorile su pismenu formu), jer je to redovan tok pregovora, pa je teže dokazati da su time htele da ukinu zahtev pismene forme.
