Status u pozitivnom pravu: Naš zakonodavac (ZOO) ne koristi izričito termin „nepostojeći ugovori“ kao posebnu kategoriju, niti za njih propisuje poseban pravni režim.
• Sistem invalidnosti u ZOO se deli na ništavost (apsolutnu) i rušljivost (relativnu).
• Međutim, u određenim situacijama zakon koristi formulacije da ugovor „nije nastao“ ili da se „smatra da nije zaključen“.
Definicija (Restriktivno shvatanje): Ugovor je nepostojeći kada u trenutku nastanka privida zaključenja nije postignuta saglasnost volja, kao suštinski element bez koga ne može biti nikakvog ugovora.
SLUČAJEVI NEPOSTOJEĆIH UGOVORA (Razlozi)
U teoriji i sistemu ZOO smatra se da ugovor nije ni nastao u sledećim slučajevima:
• Nedostatak izjave volje: Kada je lice pod fizičkom prinudom ili je potpuno poslovno nesposobno.
• Disencija (Nesporazum): Kada između strana postoji nesporazum o prirodi ugovora, predmetu ili osnovu obaveze.
• Simulacija: Kada su strane simulovale zaključenje ugovora (prividni ugovori).
• Neozbiljne izjave: Izjave date u šali, gde jedna strana računa da će druga shvatiti neozbiljnost.
PRAVNA PRIRODA I REŽIM (Pozitivno pravo)
Budući da zakon ne propisuje poseban režim, sudska praksa i teorija izjednačavaju pravne posledice nepostojećih ugovora sa apsolutno ništavim ugovorima.
• Dejstvo: Ne proizvode pravna dejstva od samog početka (ex tunc).
• Isticanje: Na nepostojanje se može pozvati svako pravno zainteresovano lice.
• Rok: Pravo na isticanje ne zastareva.
• Uloga suda: Sud pazi na ove razloge po službenoj dužnosti.
Ratio: Razlika u odnosu na francusko pravo (gde je pojam nastao) je u tome što kod nas isticanje apsolutne ništavosti nije vezano za rok, pa nam kategorija nepostojećih ugovora nije procesno neophodna da bi se izbegla zastarelost.
DEJSTVA I OBAVEZE
Iako ugovor pravno ne postoji, faktičko stanje se mora rešiti:
• Nemogućnost izvršenja: Strane ne mogu sudski biti primorane da izvrše obaveze iz takvog ugovora jer on ne stvara obligaciju.
• Restitucija (Povraćaj datog): Strana koja je nešto primila dužna je da to vrati.
◦ Vraća se u naturi, ili ako to nije moguće – daje se novčani ekvivalent prema cenama u vreme donošenja sudske odluke.
• Naknada štete: Kod neozbiljnih izjava, druga strana može tražiti naknadu štete ako nije znala niti mogla znati za neozbiljnost.
TEORIJSKO RAZGRANIČENJE (Konverzija)
Iako su u praksi izjednačeni sa ništavim ugovorima, teorija pravi finu razliku u pogledu konverzije (mogućnosti da nevažeći ugovor opstane kao neki drugi punovažan ugovor):
• Ništavi ugovori: Podležu konverziji.
• Nepostojeći ugovori: Preovlađuje stav da ne mogu konvalidirati niti se konvertovati, jer nikada nisu ni nastali (nedostaje saglasnost).
◦ Izuzetak: Neki autori smatraju da je konverzija moguća ako su ispunjeni opšti uslovi (primer konverzije nepostojeće prodaje u opoziv legata).
Neozbiljna izjava volje
Pojam i definicija: Neozbiljna izjava je izjava volje koja ne sadrži nameru da se izazovu pravne posledice (animus contrahendi), već je data u šali, igrokazu, na filmu ili kao apsolutna simulacija.
Pravna priroda i dejstvo (ZOO):
• Prema Zakonu o obligacionim odnosima, izjava volje mora biti učinjena slobodno i ozbiljno.
• Neozbiljna izjava se smatra nepostojećom („u pravnom smislu nije ni data“).
• Posledica: Ugovor na osnovu ovakve izjave ne nastaje.
Zaštita savesne strane (Poverenje u prometu): Ako druga strana nije znala da je izjava neozbiljna, niti je to mogla zaključiti iz okolnosti (opravdano pouzdanje), postavlja se pitanje njene zaštite.
• Status ugovora: Ugovor i dalje nema pravno dejstvo (ne nastaje), jer nedostaje volja.
• Pravo na naknadu štete: Savesna strana ima pravo da zahteva naknadu štete koju trpi zbog nepostojanja ugovora.
• Osnov odgovornosti: Ovo je predugovorna odgovornost (culpa in contrahendo), koja se u našem pravu smatra deliktnom. Ponašanje lica koje daje neozbiljnu izjavu kvalifikuje se kao nesavesno postupanje ako bi razuman čovek u tim okolnostima poverovao u ozbiljnost izjave.
MENTALNA REZERVA (Reservatio mentalis)
Pojam: Mentalna rezerva je svesni nesklad između volje i izjave, gde lice izjavljuje jedno, a u sebi misli drugo (prikrivena, nemanifestovana unutrašnja ograda od sopstvene izjave).
Razlika u odnosu na neozbiljnu izjavu (Ključno za ispit):
• Kod neozbiljne izjave: Izjavilac računa da će druga strana shvatiti da se radi o šali.
• Kod mentalne rezerve: Izjavilac zna da je shvaćen ozbiljno, zna za pravne posledice, ali se tajno od njih ograđuje (prikriva da nema nameru da bude vezan).
Pravno dejstvo:
• Pozivanje na sopstvenu mentalnu rezervu nije pravno dopušteno.
• Ugovor je punovažan i obavezuje izjavioca onako kako je izjavio.
• Ratio legis: Načelo pravne sigurnosti nalaže da se tajnom ograđivanju ne pridaje značaj, bez obzira na pobude ili moralne aspekte (npr. laganje iz nužde).
Prividni ugovori
Prividni ugovor nastaje kada strane sporazumno stvaraju privid da među njima postoji ugovor kojeg zapravo nema, lažno predstavljajući trećim licima da su zaključile ugovor koji nisu zaključile.
Ključna razlika u odnosu na nesporazum:
• Kod nesporazuma (npr. jedna strana misli da je zajam, druga da je poklon), strane veruju da su postigle saglasnost, ali nisu. Takav ugovor ne nastaje.
• Kod prividnog ugovora, strane znaju da je saglasnost prividna i svesno stvaraju lažnu sliku.
VRSTE PRIVIDNIH UGOVORA
Razlikujemo dve osnovne situacije u zavisnosti od namere stranaka:
• Fiktivni ugovor (Apsolutna simulacija):
◦ Strane zaključuju prividan ugovor samo da bi stvorile pogrešan utisak kod trećih lica, ali iza njega ne postoji nikakav drugi ugovor. Strane ne žele nikakav ugovorni odnos.
• Simulovani ugovor (Relativna simulacija):
◦ Strane zaključuju prividan ugovor da bi njime prikrile neki drugi ugovor koji su stvarno zaključile.
◦ Javni ugovor se naziva simulovani ugovor.
◦ Prikriveni ugovor (onaj koji stvarno žele) naziva se disimulovani ugovor.
PRAVNA DEJSTVA (MEĐU STRANAMA)
A) Dejstvo prividnog (simulovanog) ugovora:
• Nema pravno dejstvo među ugovornim stranama.
• Ovo važi i za fiktivne i za simulovane ugovore – ono što je prividno ne obavezuje strane.
B) Dejstvo prikrivenog (disimulovanog) ugovora:
• Prikriveni ugovor proizvodi pravno dejstvo ako su ispunjeni zakonski uslovi za njegovu punovažnost.
• Uslovi punovažnosti: Da bi disimulovani ugovor važio, mora ispunjavati uslove u pogledu:
◦ Forme: Ako zakon traži posebnu formu, a ona nije ispoštovana u prikrivenom ugovoru, on ne važi.
◦ Saglasnosti trećih lica: Ako je potrebna, mora postojati.
◦ Zakonitosti i morala: Ne sme biti protivan imperativnim propisima i javnom poretku (čest razlog simulacije je upravo prikrivanje nezakonitosti).
ZAŠTITA TREĆIH LICA (DEJSTVA PREMA TREĆIMA)
Prema Zakonu o obligacionim odnosima, dejstvo zavisi od savesnosti trećeg lica:
• Savesna treća lica:
◦ Prividnost se ne može isticati prema trećem savesnom licu.
◦ Ako je neko u dobroj veri stekao neko pravo oslanjajući se na prividni ugovor (npr. kupio stvar od fiktivnog vlasnika), on uživa zaštitu bez obzira da li je sticanje bilo teretno ili dobročino.
• Ostala zainteresovana lica:
◦ Svako pravno zainteresovano lice može se pozvati na prikriveni ugovor i dokazivati da prividni ugovor nema dejstva.
RAZGRANIČENJA OD SRODNIH INSTITUTA
Potrebno je razlikovati simulaciju od sledećih situacija:
• Pogrešno imenovanje ugovora:
◦ Ako su strane htele određenu sadržinu, ali su ugovor pogrešno nazvale, to nema pravni značaj. Ugovor važi onako kako je ugovoreno, a ne kako je imenovano (falsa nominatio non nocet).
• Izigravanje zakona (Fraus legis):
◦ Ovde strane stvarno žele ugovor koji zaključuju, ali to čine da bi izbegle primenu nekog drugog propisa. Kod simulacije strane ne žele ugovor koji javno prikazuju.
• Fiducijarni poslovi:
◦ Nisu simulovani jer strane stvarno žele prenos prava (npr. cesija radi obezbeđenja), uz interno ograničenje da se pravo vrati ili koristi na određen način. Ograničenje nije prikriveno već proizlazi iz svrhe posla.
