Likvidacioni postupci se klasifikuju i dele na osnovu više različitih teorijskih i praktičnih kriterijuma. Razumevanje ovih podela je ključno jer pozitivno pravo (Zakon o privrednim društvima – ZPD) izričito propisuje koje vrste likvidacije su danas dozvoljene u pravnom sistemu Republike Srbije.

Podele i vrste likvidacionih postupaka

1. Prema kriterijumu obaveznosti pokretanja (Osnovna podela u ZPD-u) Ovo je najvažnija i osnovna podela u srpskom pravu:

• Dobrovoljna (neobavezna) likvidacija: Sprovodi se isključivo zato što privredno društvo to želi (izražena je volja članova/akcionara za prestankom društva), a ne zato što postoji pravna obaveza da se to učini.
• Prinudna (obavezna) likvidacija: Obavezno se pokreće po sili zakona, onog trenutka kada se ispuni neki od taksativno (zakonom) propisanih razloga.

2. Prema obimu (celokupna ili delimična)

• Zavisno od toga da li obuhvata celo društvo ili samo njegov deo, likvidacija može biti potpuna ili delimična.
• Pozitivno pravo: U našem pravnom sistemu dopuštena je isključivo potpuna (celokupna) likvidacija.

3. Prema licu koje sprovodi postupak

• Pozitivno pravo: Srpsko pravo danas prepoznaje samo likvidaciju koju sprovodi isključivo privredno društvo (preko lica – likvidacionog upravnika kojeg samo izabere) i administrativnu likvidaciju (koju sprovodi nadležni upravni organ).
• Istorijska napomena (Smernica): Ranije je u domaćem pravu postojala sudska likvidacija (koju sprovodi sud preko imenovanog likvidatora), ali je ona u međuvremenu ukinuta.

4. Prema subjektu (ko može biti u likvidaciji)

• Samo privredno društvo: Prema važećim propisima, likvidacioni dužnik može biti isključivo privredno društvo.
• Preduzetnik: Nad preduzetnikom se ne sprovodi postupak likvidacije. Njegov status prestaje brisanjem iz registra na osnovu proste odjave ili po sili zakona.

5. Prema fazama postupka (Redovni vs. Skraćeni postupak)

• Razlika se pravi zavisno od broja faza koje se sprovode; skraćeni postupak preskače određene faze radi brzine i uštede.
• Pozitivno pravo: Naše pravo de lege lata (po važećem zakonu) ne poznaje skraćeni postupak dobrovoljne likvidacije. Međutim, u pravnoj teoriji i praksi, prinudna likvidacija se može smatrati oblikom skraćenog postupka.
• Istorijska napomena (Smernica): Skraćena dobrovoljna likvidacija postojala je po starom Zakonu o preduzećima iz 1996. godine (zahtevala je overene izjave svih članova da su namireni svi poverioci i zaposleni), ali se od tog rešenja kasnije odustalo.

Prema pozitivnom pravu, postoje tri univerzalno prihvaćena načina prestanka privrednih društava:

• Likvidacija
• Stečaj
• Statusne promene

Ratio legis: Detaljno regulisanje prestanka ima za cilj sprečavanje zloupotreba, kao i nužnu zaštitu trećih lica (poverilaca) i manjinskih članova društva.

Statusne promene kao osoben način prestanka

• Predstavljaju postupak statusne reorganizacije (pripajanje, spajanje ili podela) čija je posledica brisanje jednog ili više učesnika (društva prenosioca) iz registra.
• Ovo je jedini način prestanka bez sprovođenja postupka likvidacije.
• Nema prijavljivanja i ispitivanja potraživanja, niti unovčavanja imovine, jer sam postupak statusne promene po prirodi pruža adekvatnu zaštitu poveriocima i manjinskim članovima.

POJAM I DEFINICIJA: Likvidacija i Stečaj

• Likvidacija („solventna likvidacija“): Način prestanka privrednog društva i postupak kolektivnog namirenja poverilaca koji se sprovodi isključivo ako su kumulativno ispunjena dva uslova:
  1. Društvo ima dovoljno sredstava za namirenje svih svojih obaveza.
  2. Ispunjen je neki od zakonom propisanih likvidacionih razloga.
• Stečaj („insolventna likvidacija“): Postupak kolektivnog namirenja poverilaca namenjen finansijski posrnulim (insolventnim) društvima, koji se sprovodi iz celokupne imovine stečajnog dužnika.

Odnos i razlike između likvidacije i stečaja

Iako su oba postupka usmerena na kolektivno namirenje poverilaca, Zakon o privrednim društvima (ZPD) ih tretira kao odvojene zaokružene celine, sa specifičnim pravilima. Odnos ova dva postupka karakterišu sledeća pravila:

• Prioritet stečaja nad likvidacijom: Pokretanje likvidacije ne sprečava podnošenje predloga za stečaj. Poverioci mogu tražiti stečaj i tokom trajanja likvidacije. S druge strane, otvaranje stečaja onemogućava pokretanje likvidacije.
• Apsolutni prioritet u slučaju prezaduženosti: Ako likvidacioni upravnik utvrdi da je društvo u likvidaciji prezaduženo (što je stečajni razlog), on ima imperativnu obavezu da sudu podnese predlog za pokretanje stečajnog postupka.
• Alternativni postupci: Ukoliko je ispunjen neki drugi stečajni razlog (npr. trajnija nesposobnost plaćanja), a ne prezaduženost, i istovremeno postoji likvidacioni razlog, stečaj i likvidacija funkcionišu kao alternativni postupci.

Ključne (suštinske) razlike za usmeni ispit:

• Stepen namirenja poverilaca: Likvidacija zahteva potpuno namirenje svih poverilaca, dok je za stečaj karakteristično alikvotno (srazmerno) namirenje. Zato u likvidaciji nema stečajnih instituta poput isplatnih redova, razlučnih poverilaca ili pobijanja pravnih radnji.
• Ishod postupka: Likvidacija je „jednosmerna ulica“ koja se nužno završava prestankom pravnog subjektiviteta društva. Stečaj, nasuprot tome, nudi više opcija, uključujući i opstanak društva (reorganizaciju) uz redefinisanje dužničko-poverilačkih odnosa.
• Priroda postupka: Stečaj je strogo sudski postupak, dok je likvidacija vansudski postupak u kome je uloga suda minorna.

Napomena (Istorijat i popunjavanje pravnih praznina): Ranije se stečaj smatrao opštim, a likvidacija posebnim postupkom, te su se stečajna pravila analogno primenjivala na likvidaciju. Danas to više nije slučaj – postupci su odvojeni, a eventualne pravne praznine se popunjavaju shodnom primenom logike, a ne pukim upućivanjem na stečajna pravila, osim ako konkretni institut štiti identične interese u oba postupka.