Oznaka: Dokazne radnje

Prisustvo određenih lica dokaznim radnjama koje sprovodi javni tužilac

21. jula 2026.

Javni tužilac ima zakonsku dužnost da omogući prisustvo određenim licima prilikom sprovođenja dokaznih radnji, što realizuje upućivanjem poziva ili obaveštenja:

  • Saslušanje osumnjičenog: Javni tužilac je dužan da braniocu osumnjičenog uputi poziv da prisustvuje saslušanju.
  • Ispitivanje svedoka ili veštaka: Javni tužilac je dužan da osumnjičenom i njegovom braniocu uputi poziv, a da oštećenog obavesti o vremenu i mestu ispitivanja.
  • Pravilo dostavljanja kada osumnjičeni ima branioca: Ako osumnjičeni ima branioca, javni tužilac će, po pravilu, pozivati i obaveštavati samo branioca. Napomena za ispit: U teoriji se ukazuje da ovo pravilo može biti nepravično, jer je osumnjičeni izvorno u funkciji odbrane, pa bi u praksi uvek trebalo obaveštavati i samog osumnjičenog kada je to moguće.
  • Pravilo za osumnjičenog u pritvoru: Ako se osumnjičeni nalazi u pritvoru, a dokazna radnja se preduzima van sedišta suda, javni tužilac samostalno odlučuje da li je prisustvo osumnjičenog neophodno.
Prisustvo pojedinačnim dokaznim radnjama

Uviđaj

  • Krug lica: Pravo da prisustvuju uviđaju imaju osumnjičeni, branilac i oštećeni.
  • Karakter prava: Ovo pravo je bezuslovno, ali isključivo u istrazi koja se vodi protiv poznatog osumnjičenog.
  • Pravne posledice neprisustvovanja: Neprisustvo ovih lica uviđaju ne proizvodi nikakve procesne posledice, bez obzira na to da li su o uviđaju bila obaveštena ili ne, i nezavisno od razloga neobaveštavanja.

Veštačenje

  • Obaveštavanje stručnog savetnika: Javni tužilac je dužan da obavesti stručnog savetnika da može prisustvovati veštačenju.
  • Uloga stručnog savetnika: Njegova uloga je da kontroliše veštačenje koje obavlja zvanični sudski veštak, čime se ostvaruje određeni stepen „raspravnosti“ u pogledu ove dokazne radnje.

Pravne posledice odsustva pozvanih lica (Opšte pravilo)

  • Osim kada je prisustvo određenog lica apsolutna procesna pretpostavka (npr. saslušanje osumnjičenog u slučaju obavezne odbrane), prisustvo pozvanih lica nije obavezni uslov za sprovođenje dokazne radnje.
  • Ako pozvano ili obavešteno lice ne dođe, dokazna radnja se može nesmetano preduzeti u njegovom odsustvu.
Izuzeci od pravila o prisustvu i pozivanju

Zakon predviđa dva specifična izuzetka kada se odstupa od opštih pravila o pozivanju odbrane:

A. Izuzetak kod tužilaštava posebne nadležnosti

  • Pravilo: U postupcima za krivična dela za koja je zakonom određena nadležnost javnog tužilaštva posebne nadležnosti, javni tužilac može ispitati svedoka bez pozivanja osumnjičenog i branioca.
  • Uslov: Potrebno je da javni tužilac oceni da bi prisustvo odbrane moglo uticati na svedoka.
  • Pravna posledica (ograničenje dokazne snage): Sudska odluka se ne može zasnivati isključivo ili u odlučujućoj meri na ovakvom iskazu svedoka.
  • Kritički osvrt za visoku ocenu: Ova norma potencijalno ugrožava pravo na pravično suđenje i načelo neposrednosti, jer se odbrana posmatra kao „destruktivan“ faktor, a zapisnik o ispitivanju se pod određenim uslovima može čitati na glavnom pretresu. Formula „u odlučujućoj meri“ predstavlja fleksibilnu („kaučuk“ normu) podložnu širokim tumačenjima.

B. Izuzetak kod nepravilnog dostavljanja poziva ili istrage protiv NN lica

  • Pravilo: Ako poziv osumnjičenom i njegovom braniocu nije pravilno dostavljen, ili se istraga vodi protiv nepoznatog učinioca (NN lica), javni tužilac može ispitati svedoka ili veštaka samo uz prethodno odobrenje sudije za prethodni postupak.
  • Svrha: Na ovaj način sudija za prethodni postupak vrši kontrolnu funkciju nad radom javnog tužioca.
Aktivna procesna prava lica koja prisustvuju radnjama

Lica koja prisustvuju dokaznim radnjama imaju sledeća aktivna prava u cilju razjašnjenja stvari:

  1. Predlaganje i postavljanje pitanja: Mogu predložiti javnom tužiocu da postavi određena pitanja osumnjičenom, svedoku ili veštaku, a uz dozvolu javnog tužioca mogu mu postavljati pitanja i neposredno.
  2. Unošenje primedbi: Imaju pravo da zahtevaju da se njihove primedbe u pogledu preduzimanja pojedinih radnji unesu u zapisnik.
  3. Predlaganje dokaza: Ovlašćeni su da predlažu prikupljanje pojedinih dokaza.
  4. Učešće u vezi sa stručnim objašnjenjima:
    • Javni tužilac može radi razjašnjenja tehničkih ili stručnih pitanja zatražiti objašnjenja od stručnog lica ili stručne ustanove.
    • Ako su tom prilikom prisutni osumnjičeni ili branilac, oni imaju pravo da zahtevaju da stručno lice pruži bliža objašnjenja.

Preduzimanje dokaznih radnji u korist odbrane

21. jula 2026.

Preduzimanje dokaznih radnji u korist odbrane predstavlja drugi formalni oblik delovanja u korist odbrane tokom istrage.

  • Pravna priroda i razlika u odnosu na „paralelnu istragu“:
    • Kod tzv. paralelne istrage, osumnjičeni i branilac sami preduzimaju neformalne aktivnosti koje nemaju formalni dokazni kredibilitet.
    • Kod ovog instituta, dokazne radnje u korist odbrane preduzima državni organ koji i inače sprovodi istragu – javni tužilac.
    • Ove radnje se sprovode u skladu sa svim formalnim zahtevima Zakonika o krivičnom postupku (ZKP).
  • Pravna posledica (Dokazni kredibilitet): Budući da su sprovedene po formalnim pravilima ZKP-a, ove radnje imaju puni dokazni kredibilitet u krivičnom postupku, što znači da se na njima može zasnivati odluka suda.
  • Korektivna funkcija: Ovaj mehanizam služi kao svojevrsni korektiv tužiočeve procene o tome koje dokaze treba izvesti.
  • Opšta dužnost nepristrasnosti javnog tužioca: Ovaj institut je praktična manifestacija zakonske obaveze javnog tužioca da tokom istrage i celog postupka deluje nepristrasno. On je dužan da sa jednakom pažnjom ispituje kako činjenice koje terete okrivljenog, tako i one koje mu idu u korist.

Načini realizacije (Procesni mehanizmi)

Do preduzimanja dokaznih radnji u korist odbrane dolazi kroz dva procesna mehanizma: primarni i supsidijarni.

A. Primarni procesni mehanizam (Tužilački put)

  • Pokretanje: Pokreće se upućivanjem konkretnog dokaznog predloga javnom tužiocu od strane osumnjičenog i njegovog branioca.
  • Dejstvo: Ukoliko javni tužilac prihvati (usvoji) predlog, on samostalno sprovodi predloženu dokaznu radnju.

B. Supsidijarni procesni mehanizam (Sudski put)

  • Pokretanje: Aktivira se kada se javni tužilac „ogluši“ o primarni predlog odbrane.
  • Oblici oglušivanja javnog tužioca:
    1. Izričito – donošenjem odluke kojom se odbija dokazni predlog odbrane.
    2. Prećutno – neizjašnjavanjem o predlogu odbrane u zakonom predviđenom roku.
  • Rok za odlučivanje tužioca: Javni tužilac je dužan da o predlogu odluči u roku od osam dana od dana podnošenja predloga.
  • Uloga sudije za prethodni postupak:
    • Ako tužilac odbije predlog ili ne odluči o njemu u roku od 8 dana, odbrana podnosi predlog sudiji za prethodni postupak.
    • Sudija za prethodni postupak je dužan da o predlogu odluči u roku od osam dana.
  • Pravna posledica usvajanja predloga: Ako sudija usvoji predlog odbrane, on donosi rešenje kojim nalaže javnom tužiocu da preduzme tu dokaznu radnju i određuje mu rok za njeno izvršenje.
Izuzetak i procesni nedostatak supsidijarnog mehanizma
  • Instruktivan karakter mehanizma: Iako je tužilac formalno dužan da postupi po nalogu sudije za prethodni postupak, ovaj mehanizam je u suštini instruktivnog karaktera.
  • Nedostatak sankcije: Zakonodavac nije predvideo nikakve procesne posledice (sankcije) za slučaj da se javni tužilac oglasi nepokornim prema nalogu sudije, niti za slučaj da naloženu radnju sprovede površno, neefikasno ili aljkavo.
  • Praktični problem: Budući da je tužilac na ove radnje praktično „prinuđen“, a prethodno ih je smatrao nepotrebnim, u praksi postoji rizik od njihovog nekvalitetnog izvođenja.

Prikupljanje dokaza i materijala u korist odbrane

21. jula 2026.

Iako je istraga u isključivoj nadležnosti javnog tužioca, on nije samo jednostrana stranka u postupku, već državni organ koji ima zakonsku dužnost nepristrasnosti.

  • Zakonska dužnost: Javni tužilac je formalno obavezan da nepristrasno razjasni sumnju o krivičnom delu.
  • Pravilo jednake pažnje: Dužan je da sa jednakom pažnjom ispituje kako činjenice koje terete oštetitelja/okrivljenog, tako i činjenice koje mu idu u korist.
  • Specifični oblici delovanja u korist odbrane: Zakonik uspostavlja dva osnovna oblika:
    1. Prikupljanje dokaza i materijala u korist odbrane (od strane same odbrane).
    2. Preduzimanje dokaznih radnji u korist odbrane (preko javnog tužioca ili suda).
Pojam i priroda „paralelne istrage“
  • Pojam: Aktivnost odbrane tokom istrage u teoriji se opisuje kao „paralelna istraga“ (ovo je teorijski koncept, a ne zakonski termin).
  • Uslov za primenu: Ova aktivnost je moguća isključivo kada se vodi istraga protiv poznatog osumnjičenog.
  • Razlika u odnosu na istragu javnog tužioca:
    • Ne radi se o „pravoj“ istrazi jer osumnjičeni nema dužnost da se brani, niti da bilo šta istražuje.
    • Pretpostavka nevinosti nalaže da suprotna stranka (tužilac) mora da dokazuje optužbu, a ne okrivljeni svoju nevinost.
    • Prikupljanje materijala je isključivo mogućnost (pravo), a ne dužnost odbrane.
  • Materijalna optužba: Iako u novom tipu istrage ne postoji formalni optužni akt (jer se istraga pokreće naredbom tužioca, a ne rešenjem istražnog sudije kao ranije), optužba postoji u materijalnom smislu jer se naredba donosi na osnovu osnova sumnje da je konkretno lice učinilo delo. Iz te materijalne optužbe izvire pravo na odbranu.
Ovlašćenja odbrane u samostalnom prikupljanju materijala

U cilju ostvarivanja prava na odbranu, osumnjičeni i njegov branilac imaju sledeća taksativno određena prava:

  • Pravo na razgovor i pribavljanje pisanih izjava: Mogu razgovarati sa licima koja imaju korisne podatke i od njih pribavljati pisane izjave i obaveštenja, ali isključivo uz njihovu saglasnost.
    • Izuzetak (zabrana): Ovo pravo se ne može koristiti prema oštećenom, kao ni prema licima koja su već ispitana od strane policije ili javnog tužioca.
  • Pravo na ulazak u privatne prostore: Mogu ulaziti u privatne prostorije, prostore koji nisu otvoreni za javnost, stan ili prostore povezane sa stanom, ali isključivo uz pristanak njihovog držaoca.
  • Pravo na preuzimanje predmeta i isprava: Mogu od fizičkih ili pravnih lica preuzimati predmete, isprave i obaveštenja, isključivo uz njihovu saglasnost.
    • Obaveza odbrane: Prilikom preuzimanja predmeta i isprava, odbrana ima strogu obavezu da tom licu izda potvrdu sa popisom preuzetih stvari.
Dokazni značaj prikupljenog materijala odbrane

Zakon pravi oštru razliku između dokazne snage pisanih izjava i materijalnih dokaza koje odbrana prikupi:

A. Dokazni značaj pisanih izjava i obaveštenja

  • Pravno dejstvo: Pisane izjave i obaveštenja građana data odbrani nemaju nikakav posebni dokazni značaj.
  • Zabrana: Sudska odluka se ne može zasnivati na ovim izjavama, niti one imaju značaj svedočenja (iskaza svedoka).
  • Pravna priroda: Radi se o potpuno neformalnom materijalu bez neposrednog dokaznog značaja.
  • Dozvoljene (limitirane) svrhe korišćenja: Ovaj materijal odbrana može koristiti isključivo u tri zakonom predviđena slučaja:
    1. Tokom ispitivanja svedoka.
    2. Radi provere verodostojnosti iskaza svedoka.
    3. Kao osnov za donošenje odluke da javni tužilac ili sud ispitaju to lice kao svedoka.

B. Dokazni značaj predmeta i isprava (materijalnih dokaza)

  • Pravno dejstvo: Materijalni dokazi (predmeti i isprave) mogu imati neposredan dokazni značaj.
  • Uslov za priznavanje dokaza: Dokazni značaj se ne stiče automatski, već je neophodno da se u istrazi ili kasnijem toku postupka sprovede uviđaj u odnosu na te predmete i o tome sastavi zapisnik (ili se uviđaj registruje na drugi dokazno podoban način).
Granice delovanja odbrane i nedostatak prinude
  • Pravilo saglasnosti: Za apsolutno svaki oblik delovanja osumnjičenog ili branioca (pribavljanje izjava, ulazak u prostor, uzimanje predmeta) neophodna je saglasnost lica prema kojem se radnja preduzima.
  • Nedostatak procesne prinude: Subjekti odbrane nemaju na raspolaganju nikakav procesno-pravni mehanizam kojim bi treća lica mogli da prinude na saradnju ako ona to ne žele.
  • Supsidijarno rešenje: Ukoliko lice odbije saradnju sa odbranom, jedina preostala mogućnost jeste da se podnese inicijativa javnom tužiocu da on preduzme te dokazne radnje. Ako javni tužilac tu inicijativu odbije, odbrana se može obratiti sudiji za prethodni postupak radi donošenja odluke o preduzimanju te radnje.

Radnje potencijalne i aktuelne procesne prinude i dokazne radnje

13. jula 2026.

RADNJE POTENCIJALNE I AKTUELNE PROCESNE PRINUDE

1. Pojam i konstitutivni elementi procesne prinude

U pojmovnom smislu, radnje procesne prinude počivaju na dva osnovna elementa:

  • Radnja: Definiše se kao određeno činjenje, delovanje, odnosno aktivnost. U širem smislu, pod radnjom se može podrazumevati i određeno nečinjenje ukoliko usled njega nastupa procesno-pravna posledica, ali se nečinjenje ne može zamisliti kao radnja procesne prinude.
  • Prinuda: Predstavlja efektivno delovanje na neko lice kojim se ono primorava da nešto učini ili ne učini. Prinudom se volja tog lica u pravcu željenog činjena ili nečinjenja ili potpuno isključuje ili se modifikuje, tako da ono pod uticajem prinude preduzima ono što inače ne bi radilo, odnosno uzdržava se od onoga što bi inače činilo.

Teorijski i terminološki, izraz „radnje procesne prinude“ služi kao stručni naziv za posebnu vrstu procesnih radnji kojima se one diferenciraju u odnosu na ostale krivičnoprocesne radnje.

2. Podela procesne prinude na potencijalnu i aktuelnu

U teoriji krivičnog procesnog prava, opšti pojam procesne prinude se deli na dva pojavna oblika:

  • Potencijalna procesna prinuda: Postoji u latentnom i pasivnom obliku. To je situacija u kojoj procesni subjekt ima zakonsku dužnost da nešto učini ili ne učini, svestan da će u suprotnom biti prinuđen zakonskim merama. U ovom stadijumu se ne preduzimaju nikakve efektivne prinudne radnje.
  • Aktuelna (efektivna) procesna prinuda: Predstavlja aktivni i efektivni oblik prinude u postupku. Do nje dolazi kada su ispunjeni zakonom propisani uslovi jer se procesni subjekt oglušio o svoju zakonsku obavezu činjena ili nečinjenja. Jedino se ovaj aktivni i efektivni oblik prinude može tretirati kao radnja procesne prinude.

3. Razlika između opšte procesne prinude i radnji procesne prinude (Ispitni primeri)

Za polaganje usmenog ispita ključno je razlikovati opšti pojam procesne prinude od konkretnih radnji prinude kroz praktične primere:

  • Pozivanje okrivljenog: Sam poziv predstavlja meru obezbeđenja prisustva, ali ako se okrivljeni pozivu uredno odazove, tu nema efektivne prinude. Do prinude dolazi tek ako se okrivljeni bez opravdanog razloga ne odazove, pa se odredi njegovo prinudno dovođenje. Pritom, ni samo dovođenje ne mora uvek imati karakter aktivne prinude ako okrivljeni mirno pođe sa ovlašćenim službenim licima. Za okrivljenog koji želi da prisustvuje suđenju (npr. uveren je u povoljan ishod postupka), mogućnost primene prinude nema nikakav realan značaj.
  • Jemstvo: Predstavlja meru dobrovoljnog karaktera koja podrazumeva pristanak i saradnju okrivljenog (naročito ako ga sam predloži i položi), pa se samo po sebi ne može smatrati radnjom procesne prinude jer se okrivljeni ni na šta ne primorava.
  • Prinuda prema svedocima: Mere prinude se ne preduzimaju isključivo prema okrivljenom; procesna prinuda u vidu prinudnog dovođenja se može primeniti i prema svedoku koji se bez opravdanog razloga ne odazove pozivu suda.

4. Subjekti prema kojima se može primeniti procesna prinuda

Zakonik predviđa mogućnost ostvarivanja različitih oblika procesne prinude prema sledećim kategorijama subjekata:

  • Prema okrivljenom: Kroz mere za obezbeđenje njegovog prisustva u krivičnom postupku i omogućavanje uspešnog vođenja postupka;
  • Prema svedocima i veštacima: Kroz mere za obezbeđenje njihovog prisustva, kao i mere kojima se obezbeđuje davanje iskaza;
  • Prema licima kod kojih se nalaze stvari: Odnosno predmeti koji su potrebni za krivični postupak;
  • Prema nedisciplinovanim licima: Odnosno onima prema kojima se primenjuju procesne sankcije zbog njihovog nedisciplinovanog ponašanja.

DOKAZNE RADNJE

1. Pojam i definicija dokaznih radnji

  • Definicija: Dokazne radnje su zakonom uređene aktivnosti stranaka i lica u stranačkim funkcijama (poput branioca okrivljenog, punomoćnika oštećenog kao tužioca i dr.), a pod određenim uslovima i suda, kao i drugih službenih aktera krivičnog postupka.
  • Svrha: Ove aktivnosti su funkcionalno usmerene na dokaze, koji se tim delatnostima prikupljaju, obezbeđuju, izvode i proveravaju.

2. Podela dokaznih radnji

S obzirom na njihovu primenjivost i predmet krivičnog postupka, dokazne radnje se dele na dve osnovne vrste:

  • Opšte dokazne radnje: Primenjive su u svakom krivičnom postupku, bez obzira na to koja je vrsta krivičnog dela njegov glavni predmet.
  • Posebne dokazne radnje: Predstavljaju specifične, tzv. specijalne istražne tehnike, koje su primenjive u cilju otkrivanja i dokazivanja samo određenih specifičnih krivičnih dela (npr. krivična dela organizovanog kriminala i druga posebno teška krivična dela).

3. Funkcionalno razlikovanje dokaznih radnji (Dokazna sredstva vs. pribavljanje dokaza)

U pogledu njihove procesne uloge i funkcije, dokazne radnje se razlikuju na sledeći način:

  • Dokazne radnje koje su istovremeno i dokazna sredstva: To su radnje koje same po sebi neposredno predstavljaju izvor dokaza (npr. ispitivanje svedoka, veštačenje).
  • Dokazne radnje u funkciji pribavljanja i obezbeđivanja dokaza: To su radnje koje primarno služe pronalaženju, pribavljanju i očuvanju dokaznog materijala koji će se tek kasnije koristiti u postupku.
    • Primer kod opštih dokaznih radnji: Pretresanje stana i lica.
    • Primer kod posebnih dokaznih radnji: Tajni audio i video nadzor koji se vrši u predistražnom postupku.