U savremenoj krivičnoprocesnoj teoriji i praksi Srbije, jasno se razlikuju tri osnovna pojma:

• Dokazna sredstva predstavljaju načine ili metode čijom primenom sud (odnosno drugi organ postupka) izvodi dokaze i stiče dokazne zaključke o postojanju ili nepostojanju relevantnih činjenica. Ona se u osnovi svode na preduzimanje određenih dokaznih radnji (opštih ili posebnih). Teorijski se definišu i kao zakonski dopuštena forma u kojoj se dokazi javljaju (preciznije, forma dokaznog rezultata).
• Izvori dokaza su konkretna lica ili predmeti iz kojih su proizašli dokazni podaci, odnosno dokazi u najopštijem smislu.
• Dokaz predstavlja samu informaciju, odnosno podatak činjenične prirode do kojeg se došlo primenom dokaznih sredstava iz odgovarajućih izvora dokaza, a ne sam predmet ili lice iz kojeg ta informacija potiče.

(Ratio legis: Ranije široko i „totalno“ definisanje dokaza poistovećivalo je dokaze sa dokaznim sredstvima i izvorima. Savremeno rešenje razdvaja ove pojmove jer dokazna radnja (sredstvo) i osoba/predmet (izvor) služe samo kao kanal za dobijanje ključne krivičnoprocesne informacije koja jedina ima dokazni značaj).

Podela i uslovi – Zakonik o krivičnom postupku (ZKP) i doktrina razvrstavaju ove institute na sledeći način:

• Klasifikacija dokaznih sredstava (dokaznih radnji):
  • Opšte dokazne radnje: Mogu se preduzeti u svakom krivičnom postupku, bez obzira na vrstu krivičnog dela.
  • Posebne dokazne radnje: Preduzimaju se uglavnom u predistražnom postupku, isključivo za specifične kategorije teških krivičnih dela (npr. organizovani kriminal) koja se teško otkrivaju opštim metodama.
• Klasifikacija izvora dokaza prema karakteru:
  • Lični izvori dokaza: Kada dokazni zaključci proizlaze iz određenog lica (njegovog iskaza ili stručne delatnosti) – npr. okrivljeni, svedok, veštak.
  • Materijalni izvori dokaza: Kada dokazni zaključci proističu iz neživih predmeta – npr. predmeti krivičnog dela, isprave, fotografije, video-snimci.

Pravna priroda i korelacija pojmova – Pravna priroda odnosa između ova tri instituta najbolje se uočava kroz njihovu funkcionalnu korelaciju u postupku:

• Korelacija kroz praktične primere:
  • Kod dokaznog sredstva saslušanje okrivljenog – izvor dokaza je okrivljeni, a dokaz je iskaz okrivljenog.
  • Kod dokaznog sredstva ispitivanje svedoka – izvor dokaza je svedok, a dokaz je iskaz svedoka.
  • Kod dokaznog sredstva veštačenje – izvor dokaza je veštak, a dokaz su nalaz i mišljenje veštaka.
  • Kod dokaznog sredstva uvid u materijalne predmete – izvor dokaza su predmeti, a dokaz su sami predmeti odnosno podaci koji iz njih logički proizlaze.
• Jedinstvo dokaza i izvora: Kod materijalnih dokaza (poput isprava), informacija i predmet iz kojeg ona izvire često čine formalno i logičko jedinstvo, zbog čega se u praksi ovi pojmovi opravdano mogu koristiti kao sinonimi.

Dejstva i specifičnosti u izvođenju dokaza – U pogledu procesnog dejstva dokaznih radnji, razlikuju se dve važne situacije:

• Radnje kojima se dokazi samo pribavljaju (ali ne i izvode): Neke dokazne radnje nemaju same po sebi neposredan dokazni značaj, već služe isključivo za pronalaženje i obezbeđenje izvora dokaza.
  • Primeri: Pretresanje stana i lica i privremeno oduzimanje predmeta.
  • Dejstvo: Dokazni značaj dobija tek krajnji rezultat ove radnje (pronađeni materijalni dokaz/predmet), koji se u postupku izvodi vršenjem uvida u njega.
• Dokazna transmisija kod uviđaja i rekonstrukcije: Kod ovih dokaznih radnji neposredno opažanje delova stvarnosti vrši se na terenu. Pošto sudsko veće na glavnom pretresu najčešće ne može neposredno ponoviti taj čin, kao dokaz se javljaju:
  • Zapisnik o uviđaju / rekonstrukciji;
  • Kriminalističko-tehnički prilozi (skice, crteži, fotografije, video-snimci).
  • Dejstvo: Ovi dokumenti predstavljaju prenosnik (transmisiju) koji sudu omogućava da posredno i naknadno ostvari uvid u rezultate sprovedenih radnji.