Izložena analiza pojma javne svojine, zatim sadržina ovlašćenja koje javni i drugi subjekti imaju na javnim dobrima i stvarima koje čine objekte javne svojine daju osnove da se zaključi da se povodom ovog oblika svojine uspostvljaju pravni odnosi različite pravne prirode. Tu tezu ne podupire zakonodavac kada je pokušao da pravo javne svojine u pogledu sticanja, vršenja i zaštite dovede u istu ravan sa pravom privatne svojine. Takav pristup zakonodavca ne može u potpunosti i do kraja da izrazi raznovrsnost odnosa unutar javne svojine, što može stvoriti dileme oko prirode pojedinih pravnih akta, a time i spor oko nadležnosti suda, vrste mera i sredstava zaštite itd.
Pravni karakter ovlašćenja i obaveza koje čine pojam i sadržinu javne svojine nije konstantna veličina već se može menjati u zavisnosti od prirode i namene objekta na koje se odnose, ali i od vrste samih titulara. Ako krenemo sa posmatranjem javnih dobara u najužem smislu gde spadaju: dobra u opštoj upotrebi, prirodna dobra, sredstva naoružanja i sl. koja se nedvosmisleno u pravnoj teoriji svrstavaju u dobra sa izrazitim javnopravnim režimom, ipak se i u ovom slučaju mogu pojaviti problemi oko prirode i karaktera pojedinih ovlašćenja. Svojinski prerogativi – upotreba, pribiranje plodova, fakitčko i pravno raspolaganje u načelu se ostvaruju primenom različitih javnopravnih akta (pojedinačni, ili opšti). Pravna situacija, postaje složenija jer država i njeni derivati gotovo da ne vrše neposredno ovlašćenja i obaveze kojima se prisvajaju neka javna dobra (dobra u opštoj upotrebi, prirodna dobra). Da bi se to postiglo prenose se ovlašćenja i obaveze na javna preduzeća i druge pravne subjekte što može dovesti do toga da pravo javne svojine postaje „nudum jus“ ili golo svojinsko pravo. Čak i tada svojinska pozicija države i njenih derivata je stabilna jer postoje dve mogućnosti: 1) preneta svojinska ovlašćenja sa istekom roka mogu se automatski vratiti ili se putem prinude mogu povratiti usled neadekvatnog vršenja (elastičnost svojine); 2) u odsustvu ovih svojinskih prerogativa, država i dalje ostaje krajnji gospodar stvari, subjekt kome stvar pripada (res mea est) a to se može manifestovati preduzimanjem akata raspolaganja ili sredstava i mera za zaštitu dobra.
„Javnopravnost“ ovog oblika svojine ispoljava se u svim segmentima svojinskog odnosa. Da bi odredili pravnu prirodu ovlašćenja i obaveza na ovim dobrima moramo se služiti kriterijumima kojia se vrši podela prava na javno i privatno kao što su: svrha, cilj, namena dobra, položaj subjekata, vrsta interesa, priroda preduzetih akata i sl. Tako, svojinski prerogativi upotrebe i pribiranja plodova imaće javnopravni karakter ako se vrše javnopravnim aktima u javnopravnom cilju, npr. ostvarivanje nadležnosti države. Upotreba sredstava naoružanja ima javnopravni karakter ako se time ostvaruje javna svrha, cilj, interes. Međutim, upotreba pojedinih sredstava može da ima i drugi cilj, svrhu kao što su pojedinačne privatne potrebe. Upotreba javnog puta ima javnopravni karakter ako služi ostvarivanju javnog saobraćaja to je primarna funkcija ovog dobra. Upotreba javnog puta može služiti i za ostvarivanje komercijalnih imovinskih efekata (postavljanje reklama, panoa), ali to je sporedna funkcija. Upotreba prirodnog dobra ima za cilj opštu korist (podizanje standarda ljudi, zapošljavanje i sl.). Raspolaganje pomenutim javnim dobrima može se vršiti na različite načine u zavisnosti od svrhe koja se želi postići. Ako se želi javnopravni cilj, raspolaganje se vrši upravnopravnim aktima ili eventualno koncesijom kao mešovitom kategorijom, dok u drugim slučajevima primenjuje se zakup i drugi pravni poslovi (međunarodna prodaja).
Drugu kategoriju čine javna dobra u širem smislu, a to su pokretne i nepokretne stvari u javnoj svojini koje koriste organi i organizacije Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedince lokalne samouprave za ostvarivanje njihovih prava i dužnosti. Po svojoj prirodi to su stvari građanskog prava ali aktima javnog prava, namena im je određena da služe ostvarivanju javnopravne delatnosti. Dok su u funkciji ostvarivanja nadležnosti javnih subjekata upotreba i raspolaganje se ostvaruje javnopravnim (upravnopravnim) aktima pa će to opredeliti prirodu i karakter ovlašćenja i obaveza na tim dobrima. Ukoliko ove stvari izgube status javnog dobra odnosno dođe do promene njihove namene aktom državne vlasti ovi objekti će i dalje biti u režimu javne svojine, ali će sada biti podložni aktima upotrebe i raspolaganja građanskog prava (usus, fructus, abusus).
Treću kategoriju objekata javne svojine predstavlja tzv. „fiskalna ili finansijska imovina“ koju čine pokretne i nepokretne stvari kao i imovinska prava: pravo na patent, pravo na licencu, model, uzorak i žig, pravo korišćenja tehničke dokumentacije i sl. Ove stvari služe za obavljanje poslova, privredne delatnosti države pa se tim povodom uspostavljaju imovinskopravni odnosi što znači da država i drugi javnopravni subjekti stiču subjektivna stvarna prava. Država je ovde subjket građanskog prava bilo kao klasičan sopstvenik ili imalac službenosti ili založnog prava. Javna svojina se u ovom slučaju približava pravu privatne svojine uz veća ili manja ograničenja.
U pravnoj teoriji postoje različita shvatanja o pravnoj prirodi državne svojine. Još u vreme socijalizma bilo je pokušaja da se državna svojina objasni preko kategorija građanskog prava kao što je pravo svojine sa ovlašćenjima upotrebe i raspolaganja i svojinskim tužbama. To shvatanje, iz ranije sovjetske pravne teorije prihvatili su pojedini naši pravni teoretičari. Takva shvatanja pošto su jednostrana samim tim su i nedovoljna da objasne pravu suštinu državne svojine. Isto tako, nepotpuna su shvatanja koja državnu svojinu svode isključivo na javnopravnu svojinu. „Za stvari koje čine pojam javnog dobra važi administrativnopravni režim, pa prema tim javnim dobrima državni organi upravljaju kao da nemaju imovinskopravnih, već samo administrativnopravnih ovlašćenja“. Nosilac javnopravne svojine na javnopravnim dobrima je ona javnopravna organizacija u interesu čijih članova se iskorišćavaju ta javna dobra. Prisvajanje javnih dobara nije subjektivno imovinsko pravo. Na stvarima javnog dobra državni organi koji upravljaju tim stvarima nemaju imovinskopravna, već samo upravnopravna ovlašćenja.
Postojalo je shvatanje, naročito u starijoj francuskoj pravnoj teoriji da javni domen ne može biti posmatran kao administrativna svojina. Državnoj upravi priznaje se samo pravo čuvanja i nadzora, a usvajanje ideje o svojini značilo bi neopravdano prodiranje civilističkih koncepcija u javno pravo. Prava države na javnom domenu mogu se objasniti idejom namene. Slično razmišljanje izraženo je u stavu da je javna administracija neka vrsta fiducijarnog vlasnika javnih dobara za račun korisnika odnosno građana. Ovo gledište ima donekle smisla kod pravnog režima dobara u opštoj upotrebi i to samo kada se posmatra odnos između građana koji imaju pravo opšte upotrebe ovih dobara i države s druge strane, čija je uloga da upotrebu ovih stvari omogući svakome, pa se javlja u svojstvu nadzornika, čuvara, a ne kao vlasnik koji može da isključi druga lica iz upotrebe. Međutim, ova teorija nije podesna da objasni ovlašćenje države da dopusti pravo posebne upotrebe javnog dobra u korist određenih fizičkih i pravnih lica. Tu se država ipak javlja kao gospodar stvari. Konačno, ima pravnih teoretičara koji u potpunosti sagledavaju suštinu odnosa kod državne svojine. Država može u pogledu javnih dobara nastupati bilo kao nosilac stvari, bilo kao „fiskus“, odnosno analizira se pravni režim različitih javnih dobara, pa se ukazuje gde važe javnopravni propisi, a gde građanskopravni propisi ili, ako je za pojedina dobra prisutan mešovit pravni režim.
