Oznaka: Pravo intelektualne svojine

Pojam prava intelektualne svojine i vrste zaštićenih intelektualnih dobara

8. avgusta 2026.

Pravo intelektualne svojine u objektivnom smislu predstavlja zajednički naziv za skup pravnih grana koje se tradicionalno dele u dve osnovne grupe:

  • Autorsko pravo i srodna prava:
    • autorsko pravo
    • pravo interpretatora
    • pravo proizvođača fonograma
    • pravo proizvođača videograma
    • pravo proizvođača emisije
    • pravo proizvođača baze podataka
    • pravo prvog izdavača slobodnog dela
    • pravo izdavača štampanih izdanja na posebnu naknadu
  • Pravo industrijske svojine:
    • patentno pravo
    • pravo žiga
    • pravo zaštite oznake geografskog porekla
    • pravo zaštite industrijskog dizajna
    • pravo zaštite topografije integrisanog kola
    • pravo zaštite biljne sorte
    • pravo suzbijanja nelojalne konkurencije
    • poslovna tajna (engl. know-how)
  • Subjektivno pravo intelektualne svojine jeste konkretna pravna vlast koju određeni subjekt crpi iz normi odgovarajuće grane objektivnog prava (npr. iz patentnog prava izvire subjektivno pravo patent, iz prava žiga izvire subjektivno pravo žig).
    • Izuzeci i posebna pravila:
      • Iz objektivnog prava suzbijanja nelojalne konkurencije ne proizlazi korespondentno subjektivno pravo.
      • Poslovna tajna u pravnom smislu nije subjektivno pravo, već predstavlja faktički odnos.

Zajednička obeležja (zajednička nit) prava intelektualne svojine

Iako pravne grane intelektualne svojine čine heterogen skup, njih suštinski povezuju dva ključna obeležja:

  • Nematerijalni (duhovni, intelektualni) karakter predmeta zaštite (npr. pronalazak, robna oznaka, autorsko delo, interpretacija).
  • Ekonomska funkcija, koja obezbeđuje da subjekt zaštite prisvaja materijalnu korist od privredne eksploatacije predmeta zaštite, i to u uslovima isključenja konkurencije.
  • Značenje naziva „intelektualna svojina“: Reč „svojina“ u ovom kontekstu ima isključivo figurativno značenje. Ona ne označava svojinski odnos u smislu stvarnog prava (koje se odnosi na materijalne stvari), već označava pravni odnos prisvajanja nematerijalnog dobra na temelju isključivog imovinskog prava.

Pravna priroda: Razlike između stvarnopravne i intelektualne svojine kroz koncept državine

Razumevanje razlike između stvarnog prava i prava intelektualne svojine zasniva se na analizi državine kao faktičkog odnosa:

  • Stvarnopravni model (materijalna dobra / stvari):
    • Držanje stvari je po svojoj prirodi isključiv odnos između držaoca i stvari, koji omogućava njeno ekonomsko iskorišćavanje.
    • Stvarnopravna svojina sankcioniše ovo držanje kao faktičku pretpostavku vlasništva (državina na pokretnoj stvari konstituiše oborivu pretpostavku vlasništva, a prenos državine je modus acquirendi kod prenosa svojine).
  • Model intelektualne svojine (nematerijalna dobra):
    • „Državina“ na nematerijalnom dobru nema isključivi karakter. Držalac nematerijalnog dobra je svako lice koje ima saznanje o tom dobru ili neometan pristup tom znanju, a taj krug se neizbežno širi komunikacijom.
    • Zbog toga pravo intelektualne svojine ne sankcioniše držanje (državinu), već uspostavlja sistem zabrane svim trećim licima da se tim dobrom služe u ekonomskom smislu.
    • Bitna pravna posledica: Nosilac prava intelektualne svojine ne može nikome zabraniti da „drži“ (zna) nematerijalno dobro, već mu može zabraniti samo da se tim dobrom privredno koristi.
  • Odnos prema razmeni ideja:
    • Pravo intelektualne svojine nije direktna prepreka širenju znanja i informacija, već je prepreka njihovom neovlašćenom privrednom korišćenju.
    • Izuzetak: U oblastima gde je sama komunikacija predmeta zaštite suština njegovog privrednog iskorišćavanja (npr. izdavanje knjiga ili emitovanje muzike), ovo pravo može predstavljati faktičku smetnju diseminaciji nematerijalnog dobra.

Društveni smisao i kompromisni karakter prava intelektualne svojine

Oblast prava intelektualne svojine oblikovana je kroz sukob dva suprotstavljena društvena interesa:

  • Argument u korist slobodnog korišćenja (socijalizacija i razvoj): Proces učenja, socijalizacije i tehnološkog razvoja podrazumeva oponašanje i usvajanje već postojećih duhovnih dostignuća (npr. korišćenje jezika, pisma, točka ili penicilina). Principijelna zabrana oponašanja bila bi u suprotnosti sa interesima razvoja zajednice.
  • Argument u korist zaštite (ekonomski podsticaj): Stvaralac ulaže vreme, rad i novac u stvaranje novog dobra radi očekivanja ekonomske koristi. Ukoliko bi postojala apsolutna sloboda trećih lica da koriste rezultate tuđeg rada bez ikakvih investicija, to bi dovelo do parazitskog ponašanja u privredi, eliminisalo ekonomski motiv za kreativan rad i ugrozilo opstanak kreativnih profesija.

Rešenje: Kompromisni karakter

Pravo intelektualne svojine predstavlja kompromis koji štiti investitore u stvaranje intelektualnih dobara na način i u meri koji ne ugrožavaju, već podstiču razvoj zajednice.

  • Primarne socijalne funkcije ovog kompromisa su:
    1. Ekonomsko stimulisanje subjekata da investiraju privatne resurse u stvaranje nematerijalnih dobara.
    2. Podsticanje opšteg tehnološkog, kulturnog i ekonomskog razvoja.
  • Glavni elementi (instrumenti) kompromisa: Da bi se sprečila apsolutna i štetna isključivost, zakon postavlja sledeća ograničenja zaštite:
    1. Selektivnost predmeta: Ne štite se sva nematerijalna dobra, već samo određene zakonom propisane vrste.
    2. Restriktivni uslovi: Uslovi za priznavanje zaštite su zakonom propisani i veoma su strogi.
    3. Fokus na privredno korišćenje: Sadržina zaštite usmerena je prvenstveno na radnje ekonomskog iskorišćavanja.
    4. Raznovrsna zakonska ograničenja: Zaštita je podložna vremenskim, sadržinskim i predmetnim ograničenjima kako bi se trećim licima u opštem interesu olakšalo korišćenje dobra.
  • Osnovni vladajući princip:
    • Sloboda korišćenja tuđih nematerijalnih dobara na slobodnom konkurentskom tržištu je dominantan princip.
    • Korišćenje tuđih nematerijalnih dobara je zabranjeno ili ograničeno isključivo kao izuzetak, onda kada je to izričito predviđeno zakonima iz oblasti prava intelektualne svojine.

Uloga tržišta u pravu intelektualne svojine i intelektualna svojina kao predmet prometa

1. Tržišni okvir i svojinski odnos kao preduslov razmene

  • Pojam tržišta: Pod tržištem se podrazumeva oblik ekonomskih odnosa koji karakteriše slobodna razmena ekvivalentnih vrednosti u vidu robe, usluga i novca.
  • Ključna obeležja tržišne ekonomije:
    • Sloboda privrednog preduzetništva.
    • Sloboda konkurencije učesnika u ekonomskoj razmeni.
  • Pravni karakter razmene: Razmena na tržištu u svojoj osnovi predstavlja izvršenje ugovora o kupovini i prodaji, ugovora o delu ili ugovora o radu.
  • Značaj svojinskog odnosa (vlasništva): Da bi neko uopšte mogao biti subjekt tržišne razmene, mora biti vlasnik vrednosti koja se razmenjuje:
    • Ako je predmet razmene roba, vlasnik je lice koje je nosilac stvarnopravne svojine na tom proizvodu.
    • Ako je reč o usluzi, vlasnik svog rada može biti samo slobodan, pravno i poslovno sposoban čovek.
    • Pravilo za opšta dobra: Slobodna opšta dobra (dobra bez vlasnika) ne mogu biti predmet razmene jer nemaju ekonomsku vrednost i ne postoji subjekt koji bi ih razmenjivao. Tek svojinski odnos daje određenom dobru status ekonomskog dobra podobnog za tržišnu razmenu.

2. Potreba za uspostavljanjem „vlasništva” na intelektualnim dobrima

  • Problem nematerijalnog karaktera: Lice koje stvori materijalni predmet može na osnovu prava svojine fizički da spreči druge da se njime služe. Kod nematerijalnih (intelektualnih) dobara to nije fizički moguće, pa se javila potreba da se pravno obezbedi da ekonomske prednosti korišćenja tih dobara pripadnu njihovim stvaraocima.
  • Predmet zaštite: Zaštita se ne odnosi na sva intelektualna dobra, već samo na ona koja se u privrednom životu mogu ekonomski valorizovati:
    • Robna marka: Predstavlja nematerijalno dobro koje pospešuje prodaju robe, te njen stvaralac mora imati pravo da spreči konkurente da je neovlašćeno koriste za svoju robu.
    • Tehnički pronalazak: Stvaralac koji investira u istraživanje i razvoj ima legitiman interes da spreči konkurente da bez ikakvih troškova preuzmu njegovo rešenje.
    • Autorska dela: Autor ima legitiman interes da uživa ekonomske plodove svog rada i spreči druge da slobodno koriste njegovo delo u izdavaštvu, filmskoj ili muzičkoj produkciji.
  • Pravna posledica odsustva zaštite: Da ne postoji pravo intelektualne svojine, svako bi mogao slobodno da koristi pronalaske, autorska dela i robne oznake, što bi u potpunosti onemogućilo njihovu ekonomsku valorizaciju na tržištu.
  • Odnos tržišta i prava: Sloboda privrednog preduzetništva i sloboda konkurencije predstavljaju nužan okvir za nastanak i postojanje prava intelektualne svojine.

3. Uslov za razmenu nematerijalnih dobara: Materijalizacija

  • Pravilo inkorporacije: Budući da su intelektualna dobra sadržaj svesti, ideje i informacije, ona se ne mogu razmenjivati u svom „čistom” nematerijalnom vidu. Da bi bila podobna za ekonomsku razmenu, ona se moraju materijalizovati (inkorporisati u telesnu stvar ili ispoljiti kroz uslugu).
  • Oblici materijalizacije:
    • Pronalazak mora biti opredmećen u proizvodu ili industrijskom postupku.
    • Robna oznaka mora biti utisnuta na robu, ambalažu ili propagandni materijal.
    • Autorsko delo mora biti umnoženo u vidu telesnih primeraka (knjige, DVD) ili saopšteno javnosti (emitovanje, izvođenje).
  • Učešće u novoformiranoj vrednosti: Razmenom materijalizovanog proizvoda vrši se i razmena vrednosti samog intelektualnog dobra koje učestvuje u formiranju cene (npr. u ceni računarskog mikroprocesora udeo znanja čini oko 40%, kod primerka knjige udeo književnog dela je oko 20%, dok kod softvera ili muzičkog dela na mediju vrednost samog nematerijalnog dobra prelazi 95%).

4. Pravo intelektualne svojine kao dopušteni monopol (Ograničenje konkurencije)

  • Funkcija prava (pozitivni i negativni aspekt):
    • Pozitivno: Pravo obezbeđuje da isključivo titular sme da proizvodi i stavlja u promet robu, odnosno pruža uslugu u kojoj je materijalizovano zaštićeno dobro.
    • Negativno: Titular je ovlašćen da zabrani svakom drugom proizvodnju i promet takve robe ili usluga, čime se štiti od neposredne konkurencije.
  • Pravna priroda zaštite: Pravo intelektualne svojine po svojoj prirodi predstavlja ograničenje slobode konkurencije. Subjekt koji na tržištu deluje bez konkurencije ima monopol.
  • Odnos sa antimonopolskim pravom: Privredni monopoli su načelno zabranjeni i restriktivno se regulišu propisima prava konkurencije (antimonopolskog prava) jer predstavljaju negaciju slobodnog tržišta. Međutim, monopol zasnovan na pravu intelektualne svojine predstavlja dopušteni izuzetak od ovog pravila.
  • Istorijski primer (Zakon o monopolima – Statute of Monopolies, 1623. godina): Ovaj engleski zakon, kao prvi antimonopolski zakon na svetu, proglasio je sve monopole nedozvoljenim, ali je napravio izuzetak za monopol koji se priznaje prvom i pravom pronalazaču za novi tehnički pronalazak (na rok do 14 godina).

5. Intelektualna svojina kao predmet ugovornog prometa

  • Problem neposrednog iskorišćavanja: Izvorni titulari prava intelektualne svojine su često fizička lica (pronalazači, autori, interpretatori) koja nemaju uslove za industrijsku proizvodnju niti se bave privrednom delatnošću.
  • Način ekonomske valorizacije: Pošto ne mogu sami da eksploatišu dobro, titulari vrše ugovorni promet svojih prava. Oni ugovorom prenose (ustupaju) svoje pravo na monopolsko privredno korišćenje drugom licu (po pravilu privrednom subjektu), uz potraživanje odgovarajuće naknade.
  • Ugovorni promet kod privrednih subjekata: Ovom načinu valorizacije pribegavaju i titulari koji su i sami privredni subjekti. Oni najčešće na jednom delu svetskog tržišta sami vrše monopolsku proizvodnju, dok na drugim delovima ustupaju ili prenose svoja prava lokalnim partnerima.
    • Razlozi (uslovi) za ugovorni promet kod privrednih subjekata: Prenos ili ustupanje prava partnerima je racionalno onda kada su transportni troškovi, troškovi organizovanja lokalne proizvodnje ili prateći poslovni rizici suviše veliki.

Podela zaštićenih intelektualnih dobara na tvorevine, pseudotvorevine i oznake

1. Kriterijum podele intelektualnih dobara

Sva intelektualna dobra koja su predmet zaštite u pravu intelektualne svojine predstavljaju rezultat ljudske aktivnosti u oblasti umetnosti, nauke, tehnike i privrede. Polazeći od pravno relevantnih kriterijuma, ova dobra se dele u tri velike grupe:

  1. Tvorevine
  2. Pseudotvorevine
  3. Oznake

2. Tvorevine

A. Pojam i konstitutivni elementi

  • Definicija: Tvorevine su nematerijalne kreacije individualnog ljudskog duha.
  • Bitni elementi:
    • Nastaju kao rezultat duhovnog stvaralaštva kao specifičnog psihičkog procesa.
    • Duhovno stvaralaštvo predstavlja psihičku obradu materijalne i duhovne stvarnosti na osoben, ličan način stvaraoca.
    • Izuzetak (Pravna lica): Budući da nemaju psihofizičku strukturu (psiha), pravna lica ne mogu biti stvaraoci intelektualnih tvorevina. Stvaralac može biti samo fizičko lice (pojedinac ili grupa koautora koji ugrađuju svoj individualni duhovni doprinos).

B. Gradiranje tvorevina prema meri osobenog pečata stvaraoca

Unutar ove kategorije vrši se gradiranje prema tome koliki je osobeni pečat (emanacija) ličnosti stvaraoca ostao utisnut na samom dobru:

  1. Autorska dela (Najviši nivo osobenosti):
    • Predstavljaju neposrednu emanaciju autorove ličnosti.
    • Tokom stvaranja, autor ima gotovo neograničenu slobodu i nije sputan spoljnim ograničenjima.
    • Bitna osobina: Originalnost. Zakoniti zaključak je da ne mogu postojati dva ista autorska dela stvorena od strane različitih autora.
  2. Interpretacije (Srednje-visoki nivo osobenosti):
    • Predstavljaju lično tumačenje određenog autorskog dela od strane interpretatora (glumac, pevač, muzičar).
    • Osnovno ograničenje: Interpretator je sputan samim autorskim delom i dužan je da poštuje njegov integritet (ne sme ga menjati).
    • Sloboda stvaralaštva: Prostor je i dalje dovoljno širok da interpretator unese sopstvene individualne karakteristike (npr. boju glasa, temperament, emociju) i ostavi lični pečat po kome ga publika prepoznaje.
  3. Industrijski dizajn i topografije integrisanih kola (Srednji nivo osobenosti):
    • Industrijski dizajn: Sloboda stvaraoca je u velikoj meri ograničena praktičnom, upotrebnom funkcijom predmeta koji se oblikuje (kod nekih predmeta, poput mobilnih telefona ili pribora za jelo, prostor za kreaciju je minimalan, ali rešenja i dalje ostaju nepredvidiva).
    • Topografije integrisanih kola: Znatnim delom su određene tehničkom funkcijom elektronskog kola, ali je prostorni raspored elemenata i veza na silicijumskom čipu proizvod dovitljivosti i kreativnosti projektanta.
  4. Pronalasci i biljne sorte (Nizak nivo osobenosti):
    • Pronalazak: Lični pečat pronalazača je minimalan jer je njegovo stvaralaštvo sputano dvostrukim objektivnim okolnostima:
      • Prirodnim zakonima: Tehničko rešenje problema mora ostati u granicama zakona prirode.
      • Zadovoljenjem praktičnih potreba: Više nezavisnih pronalazača paralelno rešava iste objektivne potrebe društva. Tehnološki progres ima objektivni tok, a pronalazač je samo katalizator onoga što je neumitno moralo nastati. Tehnički problem bi svakako bio rešen (od strane prosečnih stručnjaka tokom vremena) čak i da konkretan pronalazač nije postojao.
    • Biljna sorta: Zbog niskog osobenog pečata svog stvaraoca, u ovom kontekstu se u potpunosti izjednačava sa pronalaskom.

3. Pseudotvorevine

  • Definicija: Pseudotvorevine su intelektualna dobra koja ne nastaju kao rezultat stvaralaštva sa individualnim duhovnim obeležjima pojedinca, već kao plod ili funkcija privredne delatnosti određenog subjekta.
  • Subjekti nastanka: Za razliku od tvorevina, tvorac pseudotvorevine može biti i fizičko i pravno lice (najčešće produkcijske kuće u oblasti kulturne industrije).
  • Takstativno navedene vrste pseudotvorevina:
    • Fonogrami (zvuni zapisi)
    • Videogrami (filmski zapisi)
    • Emisije
    • Baze podataka

4. Oznake

  • Definicija: Oznake su intelektualna dobra koja isključivo služe za obeležavanje robe ili usluga u prometu.
  • Vrste oznaka koje izvor navodi:
    • Robne marke (u našem pravu nazvane „znak”, a štite se žigom)
    • Oznake geografskog porekla
  • Pojavni oblici: Mogu se javiti u obliku reči, slova, brojeva, crteža, zvuka ili njihovih kombinacija.
  • Suština i priroda dobra: Suština oznake ne leži u njenoj estetici, već u duhovnoj sprezi koja se u svesti potrošača uspostavlja između oznake i same robe ili usluge.
  • Ekonomsko-tržišna funkcija:
    • Omogućavaju potrošačima da identifikuju i razlikuju proizvode na tržištu, što utiče na marketing i izbor kupaca.
    • Svrha zaštite nije podsticanje stvaranja novih oznaka, već obezbeđivanje prava ekskluzivnog korišćenja jednom privrednom subjektu radi zaštite verodostojnosti informacija i unapređenja efikasnosti tržišta.

5. Pravne posledice i teorijska opravdanja podele

Ova trojna podela ima presudan uticaj na vrstu subjektivnih prava koja se priznaju, kao i na filozofsko-pravno utemeljenje same zaštite.

A. Razlika u strukturi subjektivnog prava (Ličnopravna vs. Imovinskopravna ovlašćenja)

  • Tvorevine: Priznavanje zaštite uspostavlja i imovinsko-pravna i posebna ličnopravna (moralna) ovlašćenja. Razlog leži u tome što je tvorevina emanacija ličnosti stvaraoca, pa treća lica neovlašćenim radnjama mogu ugroziti njegovo dostojanstvo, čast ili ugled.
    • Pravilo proporcionalnosti: Nivo ličnopravne zaštite direktno je proporcionalan meri osobenog pečata koji je stvoritelj utisnuo u delo.
    • Izuzetak: Najviši nivo ličnopravne zaštite imaju autor i interpretator, dok je kod ostalih tvorevina taj nivo znatno niži.
  • Pseudotvorevine i oznake: Pravni sistem u ovim oblastima ne priznaje nikakva ličnopravna ovlašćenja subjektu zaštite. Pošto ova dobra nisu emanacija ničije ličnosti, nema pravnog osnova za pružanje ličnopravne zaštite.

B. Razlika u teorijskom i ideološkom opravdanju zaštite

  • Zaštita tvorevina: Obrazlaže se argumentima doktrine ljudskih prava (prirodnih prava) i idealom pravde. Pravo na zaštitu intelektualnih tvorevina posmatra se kao idejna razrada i kombinacija osnovnih ljudskih prava na svojinu i na zaštitu ličnosti.
  • Zaštita pseudotvorevina: Obrazlaže se pragmatičnim razlozima očuvanja privrednog reda i sprečavanja parazitskog (piratskog) ponašanja konkurencije. Cilj je sprečiti konkurente da privredno eksploatišu tuđa dobra (fonograme, baze podataka itd.) bez ikakvih sopstvenih investicija, što je uslov za opstanak kulturne industrije.
  • Zaštita oznaka: Obrazlaže se isključivo u cilju sprečavanja zabune na tržištu. Upotreba tuđih oznaka dovodi potrošače i partnere u zabludu u pogledu identiteta i porekla robe ili usluge, čime se narušava privredni promet i deformišu zdravi konkurentski odnosi.

Pravna priroda zaštite utemeljene pravom intelektualne svojine

1. Suština i karakter subjektivnog prava intelektualne svojine

  • Suština subjektivnog prava: Glavno ovlašćenje titulara (autora, interpretatora, pronalazača, korisnika robne marke) jeste da svakome drugom zabrani korišćenje predmeta zaštite.
  • Svrha prava: Titularu pravo intelektualne svojine nije potrebno da bi on sam mogao da koristi svoje delo, pronalazak ili oznaku (jer to može činiti u svakom slučaju). Ono mu je potrebno kako bi bio jedini na tržištu koji ima pravo na to korišćenje.
  • Karakter prava: Pravni sistem na isključiv način ovlašćuje titulara na korišćenje predmeta zaštite, zbog čega je pravo intelektualne svojine isključivo i apsolutno pravo.

2. Podela ovlašćenja unutar subjektivnih prava

U zavisnosti od konkretne grane prava intelektualne svojine, subjektivna prava imaju različitu strukturu ovlašćenja:

  • Mešovita priroda: Kod određenih prava, poput autorskog prava, jedan deo ovlašćenja je ličnopravne, dok je drugi deo imovinskopravne prirode.
  • Čisto imovinska priroda: Kod drugih prava, kao što je žig, sva postojeća ovlašćenja su isključivo imovinskopravne prirode.

3. Pravno zaštićeni interes nasuprot subjektivnom pravu (Primer nelojalne konkurencije)

U određenim oblastima subjekt zaštite uopšte nema subjektivno pravo nad intelektualnim dobrom, već uživa samo pravno zaštićeni interes.

  • Primer prava suzbijanja nelojalne konkurencije:
    • Ova grana građanskopravnim sredstvima štiti širok spektar individualnih, ali i kolektivnih i opštih interesa.
    • Protivpravna radnja u ovoj oblasti se ne smatra povredom nekog konkretnog subjektivnog prava, već predstavlja povredu objektivnih normi prava suzbijanja nelojalne konkurencije.
  • Privid subjektivnog prava: Pravo na podnošenje tužbe radi zabrane korišćenja nekog dobra stvara privid postojanja subjektivnog prava. Zapravo, ovde je reč samo o pravu na tužbu radi sankcionisanja građanskopravnog delikta koji je sadržan u samoj radnji nelojalne konkurencije.
  • Pravna posledica (Množina aktivno legitimisanih subjekata): Zbog ovakve prirode zaštite, pravo na tužbu povodom jedne iste radnje nelojalne konkurencije može imati više različitih subjekata koji su pogođeni tom povredom.
    • Primer: Ukoliko subjekt X neovlašćeno koristi robnu marku subjekta Y za istu vrstu robe, aktivno legitimisani za tužbu su i subjekt Y (kao oštećeni konkurent) i odgovarajuće udruženje potrošača.

4. Faktička zaštita (Primer poslovne tajne)

  • Pravni status poslovne tajne: Iako se poslovna tajna (znanje i iskustvo, odnosno know-how) tradicionalno svrstava u pravo intelektualne svojine, ona uopšte nije pravni odnos, već predstavlja faktički odnos.

5. Sinteza: Tripartitna priroda zaštite i zajednički imenitelj

  • Tripartitni karakter: Pravna priroda zaštite u ovoj oblasti predstavlja mešavinu tri različita oblika:
    1. Isključivih subjektivnih prava
    2. Pravno zaštićenog interesa
    3. Faktičke zaštite
  • Zajednički imenitelj (Zajedničke osobine): Iako je reč o heterogenoj celini, svi njeni delovi počivaju na dve zajedničke osobine:
    • Nematerijalni (duhovni, intelektualni) karakter predmeta zaštite.
    • Ekonomska funkcija koja omogućava subjektu da prisvaja materijalnu korist od privredne eksploatacije predmeta zaštite u uslovima isključenja konkurencije.

6. Sistematika materije prema kriterijumu pravne prirode zaštite

Polazeći od kriterijuma pravne prirode zaštite koju subjekt uživa, materija prava intelektualne svojine se deli na sledeće celine:

  1. Isključiva prava intelektualne svojine
  2. Pravo suzbijanja nelojalne konkurencije
  3. Poslovna tajna
  4. Nazivi internet domena
  5. Međunarodno pravo intelektualne svojine (koje čine međunarodne konvencije i propisi Evropske unije)