Teret dokazivanja (onus probandi) u krivičnom procesnom pravu predstavlja dužnost određenog subjekta postupka da podnese dokaze radi utvrđivanja postojanja ili nepostojanja činjenica, odnosno da ukaže na potrebu korišćenja određenih dokaznih sredstava i postojanje konkretnih izvora dokaza.

• Zakonsko određenje: Prema pozitivnom pravu Srbije, teret dokazivanja optužbe je na tužiocu.
• Sadržinski smisao: Ovaj institut određuje koji je procesni subjekt dužan da predloži, prikupi i izvede dokaze kako bi uverio sud u istinitost svojih tvrdnji. Ako subjekt koji nosi teret dokazivanja ne uspe da dokaže tvrdnju, on snosi rizik nedokazivanja.

Bitni elementi / Uslovi

• Podela tereta dokazivanja prema vrsti optužbe:
  • Krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti: Javni tužilac snosi osnovni teret dokazivanja i dužan je da već u optužnom aktu navede dokaze na kojima zasniva optužbu.
  • Krivična dela koja se gone po privatnoj tužbi: Privatni tužilac mora u svom optužnom aktu da učini izvesnim (na nivou osnovane sumnje) da je okrivljeni preduzeo radnju izvršenja koja škodi časti i ugledu.
• Kumulativni uslovi za izuzetnu dokaznu inicijativu suda: Sud načelno izvodi dokaze isključivo na predlog stranaka. Izuzetno, sud može sam odrediti izvođenje dopunskih dokaza ili naložiti stranci da ih predloži, ali samo ako su ispunjena dva kumulativna uslova:
  1. Ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni;
  2. Ako je to nepohodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio.

Pravna priroda

• Stranački (adverzijalni) karakter: Donošenjem važećeg Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) iz 2011. godine, teret dokazivanja je postao dominantno stranačkog karaktera. Za razliku od ranijeg istorijskog rešenja gde je sud po službenoj dužnosti i na osnovu načela istine aktivno vodio dokazni postupak, danas je težište dokazivanja prebačeno na stranke.
• Specifičan položaj javnog tužioca: Javni tužilac u srpskom pravu nije „klasična“ parnična stranka. Budući da je državni organ, on ne sme imati isključivo jednostranu orijentaciju; dužan je da vodi računa o interesima okrivljenog i pravičnosti postupka. Zbog toga je ovlašćen da izjavljuje žalbe i vanredne pravne lekove ne samo na štetu, već i u korist okrivljenog.

Dejstva i obaveze strana i suda

• Pravo na pasivnu odbranu okrivljenog: Okrivljeni ima zakonsko pravo na odbranu ćutanjem (potpuno pasivna odbrana). Ćutanje okrivljenog ne može imati nikakav dokazni značaj niti se može koristiti kao otežavajuća okolnost.
• Zabrana faktičkog prebacivanja tereta dokazivanja: Ako okrivljeni tvrdi da nije bio obavešten o pravu na nesaoptuživanje (pravu da ćuti), on nije dužan da dokazuje tu tvrdnju. Teret dokazivanja da je obaveštenje uredno izvršeno leži na sudu (uvidom u zapisnik ili na druge načine).
• Odsustvo procesnih sankcija:
  • Sud nije procesno prinuđen da izvede svaki dokaz koji stranka predloži.
  • Ukoliko stranka odbije da ispuni nalog suda i ne predloži dopunske dokaze, zakonom nije propisana nikakva procesna konsekvenca.

Delimično prebacivanje tereta dokazivanja

• Izuzetak kod krivičnog dela klevete: U postupku koji se vodi po privatnoj tužbi za klevetu, zakon pravi izuzetak i delimično prebacuje teret dokazivanja na okrivljenog. Privatni tužilac ne mora dokazivati neistinitost tvrdnji, jer se ona pretpostavlja. Okrivljeni je dužan da dokaže istinitost onoga što je izneo ili proneo, ili da dokaže da je imao osnovan razlog da poveruje u istinitost tih tvrdnji. Ako u tome ne uspe, biće oglašen krivim.
• (Ratio legis ovog izuzetka temelji se na dva ključna razloga: 1) Logika – dokazivanje negativnih činjenica (da je nešto neistina) izuzetno je teško, pa se teret dokazivanja lakše prebacuje na onog ko tvrdi da pozitivna činjenica postoji; 2) Pravičnost – niko nije dužan da dokazuje sopstveno poštenje jer se poštenje i ugled načelno pretpostavljaju za svakog građanina).