Pravnik

Uzročna veza je neophodan uslov da bi se zasnovao odnos odgovornosti za štetu.
• Definicija prouzrokovanja: Prouzrokovati znači promeniti postojeće ili očekivano stanje nagore.
• Štetnikova radnja: To je intervencija (mešanje) u redovan sled stvari kojom se tok događaja skreće na lošu stranu.
• Početak lanca: U pravu se radnja štetnika tretira kao početak kauzalnog lanca (odstupanje od principa). Iako svaki događaj ima svoj uzrok, pravo ne istražuje uzrok štetnikove radnje, već nju uzima kao polaznu tačku.

RAZLIKA IZMEĐU NAUČNOG I PRAVNOG POJMA
Ovo je ključno teorijsko razgraničenje.
• Naučni pojam:
    ◦ Bavi se otkrivanjem opštih zakonitosti između dve vrste događaja.
    ◦ Cilj je predviđanje budućnosti na osnovu uočenih pravila.
• Pravni pojam:
    ◦ Bavi se primenom već poznatih generalizacija na konkretan slučaj iz prošlosti.
    ◦ Ne pita se „šta je naučni uzrok pojave“, već „da li se ponašanje određenog lica može označiti kao uzrok štete“ radi utvrđivanja njegove odgovornosti.

SVRHA I FUNKCIJE UZROČNOSTI
Utvrđivanje uzročne veze u pravu služi isključivo pripisivanju odgovornosti (imputaciji). Ona ima dvostruku funkciju:
• Atributivna funkcija:
    ◦ Služi da se šteta ne ostavi na onome koga je zadesila, već da se pripiše (atribuira) licu koje ju je prouzrokovalo.
• Restriktivna funkcija:
    ◦ Služi da ograniči odgovornost. Ne odgovara svako ko je bio prisutan ili povezan sa događajem, već se krug odgovornih svodi na razumnu meru.
    ◦ Eliminišu se one posledice za koje bi bilo nerazumno ili nepoželjno nametnuti odgovornost.

POSTUPAK UTVRĐIVANJA (Normativni mehanizam)
Sud ne utvrđuje uzročnost samo mehanički (fizički), već koristi normativne kriterijume.
• Kriterijumi selekcije: Da bi se pravno relevantan uzrok izdvojio iz skupa faktičkih dešavanja, sud koristi pojmove kao što su:
    ◦ Redovan tok stvari.
    ◦ Životno iskustvo.
    ◦ Predvidljivost posledice.
    ◦ Razumno očekivanje.
• Napomena za ispit: Ovo se u teoriji poklapa sa elementima teorije adekvatne uzročnosti.

IZVORI (UZROCI) ŠTETE
Za šta se sve može odgovarati? Uzrok štete koji se pripisuje odgovornom licu može biti:
• Sopstvena radnja (Odgovornost za sopstveni čin).
• Radnja drugog lica (Odgovornost za drugog).
• Nešto drugo (npr. opasna stvar) čije se postojanje ili funkcionisanje pripisuje odgovornom licu.

Teorija adekvatne uzročnosti

Uzročna veza je objektivni uslov građanskopravne odgovornosti. Prema preovlađujućem stavu domaćih sudova, ona se utvrđuje primenom Teorije adekvatne uzročnosti.
Suština teorije: Nije svaki događaj koji prethodi šteti njen pravni uzrok. Uzrok je samo onaj događaj koji je podesan da dovede do takve posledice.

BITNI ELEMENTI / USLOVI (Trodolni test)
Da bi se štetna radnja smatrala uzrokom štete, moraju se kumulativno ispuniti tri uslova:
• Vremenski prioritet (Prethodna radnja):
    ◦ Uzrok mora vremenski da prethodi posledici (šteti).
    ◦ Pravilo: Sve što sledi ne može biti uzrok, ali nije sve što prethodi automatski uzrok.
• Materijalno učešće (Faktički uzrok):
    ◦ Radnja mora biti faktički ili prirodni uzrok štete (tzv. conditio sine qua non).
    ◦ Test hipotetičke eliminacije: Postavlja se pitanje: „Da li bi šteta nastala da smo iz prošlosti uklonili štetnikovu radnju?“ Ako bi eliminacijom radnje nestala i šteta, onda je radnja faktički uzrok.
• Adekvatnost (Tipičnost uzroka):
    ◦ Ovo je pravni filter. Nije dovoljno da je radnja faktički uzrok, ona mora biti i adekvatan uzrok.
    ◦ Uzrok je adekvatan ako je, prema redovnom toku stvari i životnom iskustvu, podesan da izazove upravo takvu konkretnu štetnu posledicu.
    ◦ Radnja mora povećavati rizik od nastanka štete te vrste.

MERILO ADEKVATNOSTI (Objektivni standard)
Na ispitu je ključno znati: Da li sud ceni šta je „normalno“ iz ugla konkretnog štetnika ili opšteg standarda?
• Objektivno merilo (Naša praksa): Sudovi u Srbiji koriste objektivni standard. Adekvatnost se procenjuje na osnovu opšteg životnog iskustva i ukupnih znanja civilizacije.
• Irrelevantnost znanja štetnika: Nije bitno šta je štetnik znao ili mogao znati u vreme delikta. Sud može koristiti čak i znanja koja su stečena a posteriori (nakon štete) kako bi utvrdio da li je radnja generalno opasna i podesna da izazove štetu.

ISKLJUČENJE UZROČNOSTI (Izuzeci i Viša sila)
Kada se uzročna veza prekida ili ne smatra adekvatnom?
• Nepredvidljive okolnosti: Veza nije adekvatna ako je šteta nastala samo zahvaljujući posebnim, vanrednim okolnostima koje se nisu mogle predvideti.
• Odnos sa višom silom: Nepredvidljivost okolnosti može imati značaj više sile.
    ◦ Stav Vrhovnog suda: Tumači se izuzetno usko. Prirodni događaj (npr. udar groma) nije viša sila sam po sebi, već samo ako je bio nepredvidljiv, izuzetan, neočekivan i neotklonjiv (npr. nije viša sila ako se rad mogao prekinuti tokom oluje).

TEORIJSKI OSVRT (Ratio legis)
Zašto baš ova teorija?
• Transparentnost: Teorija adekvatne uzročnosti se smatra transparentnijom od drugih, jer otvoreno priznaje da sud vrši selekciju faktičkih uzroka. Ona „filtrira“ one uzroke koji prema zdravom razumu nisu pravno relevantni.
• Funkcija: Time se sprečava preširoka odgovornost i omogućava sudu da postavi granice odgovornosti u skladu sa pravičnošću i životnim iskustvom.

Teorije o uzročnosti

TEORIJA USLOVA (CONDITIO SINE QUA NON)
Ovo je polazna tačka za utvrđivanje odgovornosti. Ona definiše faktički (prirodni) uzrok štete.
• Definicija: Uzrok je svaka radnja ili propuštanje bez koje štetna posledica ne bi nastupila. Svaki uslov je nužan; ako nema uslova, nema ni posledice.
• Alternativni naziv: Teorija ekvivalentnosti. Zove se ovako jer svim uslovima daje jednak (ekvivalentan) značaj – svi su oni uzrok.
• Metod utvrđivanja (Test): Koristi se postupak hipotetičke eliminacije a posteriori (naknadno).
    ◦ Sud postavlja pitanje: „Ako u mislima uklonimo štetnikovu radnju iz prošlosti, da li bi šteta i dalje postojala?“
    ◦ Ako je odgovor NE (šteta bi nestala) → Radnja JESTE uzrok.
    ◦ Ako je odgovor DA (šteta bi nastala i bez te radnje) → Radnja NIJE uzrok.

Iako se u opštem režimu koristi samo kao prvi filter, ZOO direktno primenjuje logiku ove teorije kod odgovornosti za drugoga.
• Slučajevi primene:
    1. Odgovornost za lica nesposobna za rasuđivanje (duševno bolesni).
    2. Odgovornost za maloletnike (od strane staratelja, škole).
• Oslobađanje od odgovornosti (Dokazivanje): Odgovorno lice (npr. staratelj) se oslobađa odgovornosti ako dokaže da bi do štete došlo i pri brižljivom vršenju nadzora.
    ◦ Objašnjenje: Staratelj time dokazuje da njegovo propuštanje nadzora nije conditio sine qua non štete. Čak i da eliminišemo njegov propust (tj. da je vršio nadzor savršeno), šteta bi se desila. Dakle, propust nije uzrok.

Teorija uslova je preširoka da bi bila jedini kriterijum (dovodi do apsurda, npr. roditelji su krivi za delikt deteta jer su ga rodili). Zato ona služi kao prvi filter:
1. Korak 1 (Faktički uzrok): Primenom teorije uslova (hipotetička eliminacija) izdvajamo sve događaje koji su uslovili štetu.
2. Korak 2 (Pravni uzrok): Od tih uslova, primenom teorije adekvatne uzročnosti, biramo onaj koji je „pravni uzrok“.
    ◦ Pravilo: Samo onaj uslov koji se kvalifikovao kao conditio sine qua non može uopšte biti razmatran kao adekvatan uzrok.

OSTALE TEORIJE (Teorijski osvrt)
• A) Teorija neposredne uzročnosti (Code Civil):
    ◦ Smatra da je uzrok samo onaj događaj koji vremenski i prostorno neposredno prethodi šteti, bez posrednika.
    ◦ Kritika: Previše sužava odgovornost i zanemaruje prvobitni uzrok koji je pokrenuo lanac dešavanja. (Primer Pothier: Prodavac bolesne krave odgovara za uginuće stada, ali ne i za neobrađenu zemlju).
• B) Teorija prevalentnog (pretežnog) uslova:
    ◦ Pokušava da izdvoji jedan uslov koji je odigrao presudnu ulogu u nastanku štete.
    ◦ Kritika: Nejasno je kako sud da odredi koji je uslov „jači“ ili „pretežniji“ od drugih.
• C) NESS Teorija (Anglo-saksonsko pravo):
    ◦ Uzrok je „neophodan element dovoljnog skupa“ (Necessary Element of a Sufficient Set).
    ◦ Traži se uslov koji je bio neophodan u konkretnom mozaiku okolnosti koji je doveo do štete.