Pravnik

Zakonik o krivičnom postupku ne sadrži izričitu definiciju pojma dokaza, već se ovo ključno pitanje prepušta teoriji i sudskoj praksi.

U našem krivičnom procesnom pravu, pojam dokaza se definiše kroz nekoliko ključnih naučnih i praktičnih aspekata:

• Osnovno pojmovno određenje: Dokazi predstavljaju podatke činjenične prirode koji proizlaze iz krivičnoprocesnih radnji preduzetih od strane subjekata krivičnog postupka. Na osnovu ovih podataka izvode se krivičnopravno relevantni zaključci o bitnim elementima krivičnog dela i izboru ili meri konkretne krivične sankcije.
• Dokaz kao podatak ili informacija: Težište je na tome da je dokaz podatak do kojeg se dolazi na zakonom predviđen način, pomoću kojeg sud utvrđuje pravno relevantne (odlučne) činjenice. Pored toga, ovaj podatak može imati i čist krivičnoprocesni značaj.
• Definicija prof. Z. Jekić: To su faktički podaci do kojih se dolazi u zakonom propisanom postupku (izvođenjem određenih procesnih radnji), a koji predstavljaju izvor saznanja o činjenicama na koje treba primeniti krivičnopravne i krivičnoprocesne norme.

(Ratio legis: Izostanak zakonske definicije u samom ZKP-u nije propust zakonodavca. Pojmovno određenje dokaza po svojoj prirodi ne treba da bude deo zakonskog teksta, već se ono izgrađuje u praksi na osnovu osnovnih teorijskih koncepcija i načela krivičnog postupka).

Uslovi za postojanje dokaza – Da bi određeni podatak ili informacija imali procesni karakter dokaza, moraju kumulativno ispuniti sledeće uslove:

• Činjenična priroda: Podatak mora po svojoj suštini biti činjenica, odnosno imati činjenični karakter.
• Zakonitost pribavljanja: Do podatka se mora doći isključivo na zakonom propisan način, odnosno kroz sprovođenje krivičnoprocesnih radnji od strane ovlašćenih subjekata. Operativni podaci koji proizlaze iz policijskih aktivnosti imaju samo indicijalni karakter.
• Relevantnost (koneksitet): Podatak mora biti krivičnopravno (materijalno ili procesno) relevantan. To znači da mora služiti donošenju zaključaka o bitnim elementima dela, sankciji ili toku samog postupka.
• Izvođenje pred sudom: Da bi se postojanje neke činjenice dokazalo, dokazi se moraju na odgovarajući način izvesti u krivičnom postupku.

Pravna priroda dokaza – Pravna priroda dokaza se ogleda u tome što on predstavlja sredstvo za utvrđivanje činjeničnog stanja (skupa činjenica na kojima se neposredno temelji primena krivičnog zakona). Aktivnost suda se dominantno svodi na utvrđivanje činjeničnog stanja potrebnog za donošenje odluke.

U teoriji se analizira i tzv. procesni pojam dokaza, koji zapravo predstavlja jedan opšti pojam koji u zavisnosti od procesnog stadijuma i preduzetih radnji dobija različite atribute:

1. Predloženi (ili od strane suda određeni) dokaz;
2. Izvedeni dokaz;
3. Provereni dokaz;
4. Ocenjeni dokaz;
5. Obrazloženi dokaz.

Dejstva i obaveze u dokaznom postupku

• Slobodna ocena dokaza: Sud i drugi organi postupka donose odluke na osnovu slobodnog uverenja. Sud ocenjuje izvedene dokaze i formuliše svoj dokazni zaključak koji mora obrazložiti u sudskoj odluci.
• Ekskluzivitet dokaznog zaključka: Iako stranke mogu davati svoje tumačenje i značaj dokazima, samo dokazni zaključak suda (ili javnog tužioca u ranijim fazama) može biti zakoniti osnov za donošenje odluke kojom se rešava predmet postupka.
• Obaveza preduzimanja procesnih radnji: Službeni akteri (sud, tužilac i drugi državni organi) imaju obavezu da preduzimaju procesne radnje u cilju otkrivanja, prikupljanja, obrade, ocene i korišćenja relevantnih informacija kako bi se stvorili uslovi za dokazivanje i razjašnjenje krivičnih dela.

Izuzeci i dokazne zabrane (Ograničenja dokazivanja) – Sud je slobodan u oceni dokaza, ali ne može koristiti svaki izvor saznanja kao dokazno sredstvo. Zakon i doktrinarna pravila postavljaju jasne granice:

• Apsurdne i nenaučne metode: Potpuno je isključeno korišćenje usluga vračara ili lica koja tvrde da poseduju „natprirodne moći“.
• Nedovoljno pouzdana sredstva (Poligraf): Sud ne sme koristiti poligraf jer se ovo sredstvo smatra nedovoljno proverenim i ne uživa apsolutnu pouzdanost u krivičnoprocesnom smislu.
• Nehumana i nepouzdana sredstva (Narkoanaliza): Upotreba narkoanalize je strogo zabranjena jer se smatra istovremeno i nepouzdanom i duboko nehumanom metodom.

Povezani dokazni instituti – Kao deo šireg dokaznog prava, učenje o dokazima obavezno obuhvata sledeće povezane institute koji čine celinu ispitne materije:

• Predmet dokazivanja (tema dokazivanja);
• Dokazna sredstva i izvori dokaza;
• Teret dokazivanja;
• Dokazne zabrane;
• Zakonom utvrđeni stepeni sumnje.

Neposredni i posredni dokazi

Podela dokaza na neposredne (direktne) i posredne (indirektne) predstavlja jednu od najstarijih i najvažnijih teorijskih podela u krivičnom procesnom pravu, zasnovanu na kriterijumu sadržine dokaza i vrsti veze između izvora saznanja i odlučnih činjenica.

• Neposredni dokazi su oni kod kojih je veza između izvora saznanja i relevantne činjenice direktna. Njima se neposredno i bez potrebe za posrednim zaključivanjem utvrđuju odlučne činjenice koje su predmet dokazivanja.
• Posredni dokazi (indicije) su oni kod kojih je veza između izvora saznanja i odlučne činjenice indirektna (višeznačna). Njima se direktno utvrđuju tzv. sporedne činjenice koje same po sebi nisu predmet dokazivanja, ali se na osnovu njih, usled njihove tesne logičke veze sa bitnim činjenicama, omogućava posredno zaključivanje o postojanju samih odlučnih činjenica. Izraz „indicije“ u teoriji se koristi kao sinonim za posredne dokaze ili osnove podozrenja.
• Primeri indicija u praksi: Pronalaženje ukradenih stvari kod nekog lica (što je samo po sebi indicija, a ne direktan dokaz da ih je baš to lice ukralo), postojanje motiva za izvršenje dela (npr. osveta) ili odsustvo alibija u vreme izvršenja krivičnog dela.

(Ratio legis: Iako ova podela vuče korene iz istorijskih sistema formalne ocene dokaza, savremeni zakonodavci, uključujući i srpski Zakonik o krivičnom postupku (ZKP), ne sadrže pravila o klasifikaciji dokaza na neposredne i posredne niti propisuju formalne kriterijume za njihovo vrednovanje. Podela je danas isključivo teorijskog karaktera, ali je zadržala ogroman značaj kao smernica za analizu dokazne snage u sudskoj praksi).

Uslovi za podelu – Da bi se dokaz klasifikovao kao neposredan ili posredan (indicija), primenjuju se sledeći kriterijumi:

• Za neposredne dokaze:
  • Jednoznačnost veze: Veza između dokaza i odlučne činjenice je direktna i jednoznačna, što isključuje potrebu ili mogućnost formulisanja različitih verzija o značenju tog dokaza.
  • Kategoričan zaključak: Na osnovu njih se može izvesti direktan, kategoričan zaključak o postojanju ili nepostojanju odlučne činjenice.
• Za posredne dokaze (indicije):
  • Višeznačnost veze: Veza sa predmetom dokazivanja je indirektna i višeznačna, što imperativno zahteva postavljanje, planiranje i proveravanje različitih verzija (hipoteza) o značenju te indicije.
  • Hipotetička konkluzija: Kada se posmatraju pojedinačno, na osnovu njih je moguće doneti samo pretpostavku ili zaključak o određenom stepenu verovatnoće.
  • Logički koneksitet: Sporedna činjenica koja se utvrđuje mora stajati u tesnoj i dokazivoj logičkoj vezi sa odlučnom činjenicom koja je predmet dokazivanja.

Pravna priroda

• Sadržinski i saznajni karakter: Pravna priroda ove podele je primarno teorijska i logičko-saznajna, a ne zakonska. Ona odražava stepen saznajne vrednosti i logičku strukturu zaključivanja u dokaznom postupku.
• Razlika u dokaznom kredibilitetu: Načelno se smatra da samo neposredni dokazi poseduju potreban visoki stepen dokaznog kredibiliteta u opštem (apstraktnom) smislu. Nasuprot tome, pojedinačne indicije nemaju potpuni dokazni kredibilitet i ne mogu same po sebi dovesti okrivljenog u direktnu i nedvosmislenu vezu sa izvršenjem dela. Ipak, njihova stvarna dokazna vrednost uvek zavisi isključivo od konkretne procene suda.

Dejstva i obaveze u dokaznom postupku

• Primena načela slobodne ocene dokaza: Sud apsolutno nije dužan da razvrstava dokaze na posredne i neposredne niti da ijednu činjenicu formalno tretira kao indiciju. Zakon prepušta sudu da po slobodnom uverenju proceni kredibilitet i saznajnu moć svakog dokaza pojedinačno.
• Mogućnost formiranja indicionog lanca: Racionalno ubeđenje o postojanju odlučne činjenice može se steći i kroz kombinaciju više posrednih dokaza (indicija) koji su logički uklopljeni u celinu – takozvani indicioni lanac ili sastavni dokaz.
• Obaveza obrazlaganja dokaznih zaključaka: Sud ima striktnu dužnost da u obrazloženju svoje odluke detaljno i logički opravda sve svoje dokazne zaključke. Ovo obrazloženje je ključna procesna brana sudskoj samovolji i omogućava drugostepenom sudu da u postupku po žalbi preispita i eventualno prevrednuje dokaznu ocenu.

Specifičnosti i izuzeci (Teorijski spor o presudi na osnovu indicija)

U pogledu dokazne snage samog indicionog lanca, postoji značajna razlika između stranih sistema i domaće teorije:

• Uporedna praksa: U nekim stranim pravnim sistemima (poput nemačke sudske prakse) dopušta se donošenje osuđujuće presude koja je zasnovana isključivo na indicijama uokvirenim u čvrst i zatvoren indicioni lanac.
• Domaća teorija: U srpskoj pravnoj nauci zastupljen je stav da je presuda koja se zasniva isključivo na indicijama zapravo pokazatelj pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno da predstavlja jasan vid sudski učinjene greške u sprovođenju dokaznog postupka i donošenju odluke.

Dokazi optužbe, dokazi odbrane i indiferentni dokazi

U teoriji krivičnog procesnog prava, dokazi se prema odnosu prema osnovnim stranačkim funkcijama dele na tri kategorije:

• Dokazi optužbe (okrivljujući dokazi): Predstavljaju podatke koji podržavaju tezu tužioca, odnosno optužnu verziju.
• Dokazi odbrane (opravdavajući ili oslobađajući dokazi): Predstavljaju podatke koji potvrđuju tezu odbrane, odnosno oni dokazi koji u celini ili delimično negiraju optužbu i olakšavaju procesni položaj okrivljenog.
• Indiferentni dokazi: Predstavljaju dokaze koji su po svojoj definiciji potpuno nezavisni od ostvarivanja optužne ili odbrambene funkcije u krivičnom postupku.

Uslovi za podelu – Klasifikacija dokaza na osnovu stranačkih funkcija vrši se primenom dva različita kriterijuma:

• Formalni (procesni) kriterijum: Zasnovan je na tome koji je procesni subjekt predložio izvođenje dokaza. Prema ovom kriterijumu, dokazi se dele na one koji potiču od ovlašćenog tužioca (odnosno punomoćnika oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca) i one koje je predložio okrivljeni (odnosno njegov branilac).
• Materijalni (sadržinski) kriterijum: Zasnovan je na sadržini samog izvedenog dokaza i tome kome on u konkretnom slučaju ide u prilog (da li potkrepljuje optužnu ili odbrambenu verziju događaja).

(Ratio legis: Tradicionalni formalni kriterijum predlagača je u savremenom pravu nepodoban za krutu podelu dokaza jer izvedeni dokaz, nezavisno od toga ko je predložio njegovo izvođenje, može ići u prilog i suprotnoj strani, pa čak i biti potpuno indiferentan. Zakonodavac stoga ne usvaja fiksne podele, već dopušta njihovu dinamičku ocenu u toku postupka).

Pravna priroda

• Relativan karakter podele: Ova klasifikacija ima izrazito relativan karakter. Jedan te isti dokaz može istovremeno sadržati elemente koji idu u prilog optužbi, ali i okolnosti koje olakšavaju položaj odbrane.
• Naglašeni stranački karakter izvođenja dokaza: Savremene promene srpskog krivičnog procesnog zakonodavstva dale su izvođenju dokaza na glavnom pretresu znatno naglašeniji stranački karakter. Način ispitivanja svedoka i veštaka danas sadrži jasne elemente unakrsnog ispitivanja, pri čemu se redosled ispitivanja primarno utvrđuje u zavisnosti od toga koja je stranka predložila konkretnog svedoka ili veštaka.

Dejstva i obaveze strana

• Sloboda suda u pogledu dokaznih predloga: Sud nije vezan dokaznim predlozima stranaka. Sud ih ne mora usvojiti, a ovlašćen je i da po sopstvenoj inicijativi naredi izvođenje određenog dokaza, potpuno nezavisno od volje i predloga stranaka.
• Smanjena, ali aktivna uloga suda: Prilikom neposrednog izvođenja dokaza (ispitivanja svedoka i veštaka), uloga suda je manja nego ranije, ali sud i dalje nije pasivan posmatrač.
• Obaveznost svedočenja: Kod specifičnih dokaza koji se pribavljaju po službenoj dužnosti, građani imaju opštu obavezu svedočenja koja se ne može izbegavati, bez obzira na to što te okolnosti nisu u direktnoj vezi sa optužbom ili odbranom.

Indiferentni dokazi u praksi

• Postupak prema maloletnicima: Tipičan primer i zakonski izuzetak gde se pojavljuju isključivo indiferentni dokazi jeste utvrđivanje okolnosti potrebnih za ocenjivanje duševne razvijenosti maloletnika, upoznavanje njegove ličnosti i prilika u kojima živi.
• Službena dužnost suda: Ove podatke sud u postupku prema maloletnicima utvrđuje isključivo po službenoj dužnosti. Budući da ovi dokazi služe pravilnom izboru vaspitnih mera ili drugih sankcija, oni po svojoj prirodi stoje van dometa klasičnog stranačkog sporenja (optužbe i odbrane).