Kategorija: Dokazi u krivičnom procesnom pravu

Zaštita svedoka

12. jula 2026.

Svedok ima načelno pravo na korektan odnos od strane organa koji sprovodi krivični postupak. Pored ovog opšteg prava, Zakonik o krivičnom postupku (ZKP) predviđa i posebna pravila za obezbeđivanje zaštite svedoka, koja se ostvaruje kroz tri različita pravna oblika.

TRI OBLIKA ZAŠTITE SVEDOKA (PODELA)

Zakonik taksativno predviđa tri forme zaštite svedoka:

  1. Osnovna i načelna zaštita svih svedoka,
  2. Zaštita posebno osetljivih svedoka,
  3. Davanje statusa zaštićenog svedoka.

OSNOVNA I NAČELNA ZAŠTITA SVEDOKA

1. Pojam i krug zaštićenih lica

  • Karakter zaštite: Ova zaštita je opšteg, načelnog karaktera.
  • Krug lica: Uživaoci ove zaštite su svi svedoci i oštećeni u krivičnom postupku.
  • Sadržina obaveze: Predstavlja zakonsku dužnost organa postupka da svedoka ili oštećenog zaštiti od:
    • uvrede,
    • pretnje,
    • svakog drugog napada.

2. Procesne sankcije za povredu osnovne zaštite pred organom postupka

Ukoliko učesnik u postupku ili bilo koje drugo lice pred samim organom postupka vređa oštećenog/svedoka, preti mu ili ugrožava njegovu bezbednost, primenjuju se sledeće mere:

  • Opomena: Izriče je javni tužilac ili sud.
  • Novčana kazna: Sud (ali ne i tužilac) može prekršioca kazniti novčano do 150.000 dinara.
  • Pravni lek: Protiv rešenja o izricanju novčane kazne dozvoljena je žalba.
    • Nadležnost: O žalbi odlučuje veće.
    • Dejstvo: Žalba ne odlaže (ne zadržava) izvršenje rešenja.

3. Zaštita oštećenog i svedoka van organa postupka

Kada postoje saznanja o nasilju ili ozbiljnim pretnjama svedoku/oštećenom van procesnih prostorija, aktiviraju se sledeći mehanizmi:

  • Obaveza krivičnog gonjenja: Po prijemu obaveštenja od policije ili suda, odnosno po sopstvenom saznanju o pretnjama ili nasilju, javni tužilac preduzima krivično gonjenje ili o tome odmah obaveštava nadležnog javnog tužioca.
  • Mere policijske zaštite: Javni tužilac ili sud mogu zahtevati od policije da preduzme mere zaštite oštećenog ili svedoka u skladu sa zakonom.

ZAŠTITA POSEBNO OSETLJIVIH SVEDOKA

1. Pojam i svrha zaštite

  • Pojam: Status posebno osetljivog svedoka dodeljuje se licu čija je osetljivost izražena zbog specifičnih ličnih osobina ili okolnosti samog dela.
  • Svrha: Zaštita se sprovodi kako bi se izbegla sekundarna viktimizacija (ponovno traumatizovanje svedoka tokom učešća u postupku) i sprečile druge štetne posledice po njegovu ličnost.

2. Procesne pretpostavke (Uslovi) za određivanje statusa

Status posebno osetljivog svedoka određuje se na osnovu procene sledećih opciono propisanih okolnosti:

  1. uzrast svedoka,
  2. životno iskustvo,
  3. način života,
  4. pol,
  5. zdravstveno stanje,
  6. priroda, način ili posledice izvršenog krivičnog dela,
  7. druge okolnosti slučaja.

3. Inicijativa, nadležnost i pravni lek

  • Procesna inicijativa: Status posebno osetljivog svedoka određuje se:
    • po službenoj dužnosti (od strane samog organa postupka),
    • na predlog (zahtev) stranaka,
    • na zahtev samog svedoka.
  • Nadležnost za donošenje rešenja: Odluku donosi organ postupka obrazloženim rešenjem, i to:
    • javni tužilac (u fazama pre podizanja optužnice),
    • predsednik veća (nakon podizanja optužnice i na glavnom pretresu),
    • sudija pojedinac.
  • Pravni lek: Protiv rešenja kojim se usvaja ili odbija zahtev za određivanje ovog statusa nije dozvoljena posebna žalba.

INSTRUMENTI I NAČINI OSTVARIVANJA ZAŠTITE POSEBNO OSETLJIVIH SVEDOKA

Zaštita posebno osetljivog svedoka postiže se primenom dva zakonska instrumenta: postavljanjem punomoćnika i posebnim načinom ispitivanja.

1. Postavljanje stručnog punomoćnika

  • Uslov: Organ postupka donosi rešenje o postavljanju punomoćnika ukoliko oceni da je to potrebno radi zaštite interesa samog svedoka.
  • Procedura postavljanja: Javni tužilac ili predsednik suda postavlja punomoćnika po redosledu sa spiska advokata koji sudu dostavlja nadležna advokatska komora (isti spisak koji se koristi za postavljanje branilaca po službenoj dužnosti).

2. Posebna pravila o načinu ispitivanja svedoka

U cilju zaštite ličnosti, telesnog i duševnog stanja svedoka, zakon odstupa od opštih pravila saslušanja kroz sledeće modalitete:

  • Ispitivanje isključivo preko organa postupka: Stranke i drugi učesnici ne mogu direktno postavljati pitanja svedoku, već se sva pitanja postavljaju samo preko organa postupka koji se prema svedoku odnosi sa posebnom pažnjom.
  • Učešće stručnih lica: Ispitivanje se, po odluci organa postupka, može obaviti uz pomoć psihologa, socijalnog radnika ili drugog stručnog lica.
  • Upotreba tehničkih sredstava (Video-link): Ako organ postupka odredi ispitivanje putem tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka, ono se sprovodi bez prisustva stranaka i drugih učesnika u prostoriji u kojoj se svedok nalazi.
  • Ispitivanje van sudnice: Svedok se može ispitati u:
    • svom stanu,
    • drugoj prostoriji,
    • ovlašćenoj instituciji koja je stručno osposobljena za ispitivanje posebno osetljivih lica.
    • Napomena: I u ovom slučaju se može odrediti prenos slike i zvuka ili učešće stručnih lica (psihologa/socijalnog radnika).

3. Pravilo o zabrani suočenja

  • Opšte pravilo: Posebno osetljivi svedok ne može biti suočen sa okrivljenim.
  • Izuzetak (Kumulativni uslovi za dopuštenost suočenja): Suočenje se može izuzetno dozvoliti samo ako su ispunjena dva uslova:
    1. da sam okrivljeni zahteva suočenje, i
    2. da organ postupka to dozvoli, nakon što pažljivo proceni stepen osetljivosti svedoka i prava odbrane okrivljenog.

KRITIČKA ANALIZA: ZAKONODAVNI PROPUST KOD UNAKRSNOG ISPITIVANJA

U teoriji i praksi Pravnog fakulteta posebno se insistira na analizi krupnog zakonodavnog propusta u važećem ZKP-u koji direktno pogađa posebno osetljive svedoke:

  • Problem suštinske kontradiktornosti: Zakonik nije isključio mogućnost da se prilikom unakrsnog ispitivanja posebno osetljivih svedoka na glavnom pretresu postavljaju sugestivna pitanja.
  • Procesni mehanizam nastanka problema:
    • Posebno osetljivi svedoci (koji su najčešće i oštećeni) po pravilu su predloženi od strane javnog tužioca.
    • Na glavnom pretresu, javni tužilac ih ispituje „osnovno“, nakon čega se odbrani (okrivljenom i braniocu) daje pravo na unakrsno ispitivanje.
    • Prema opštem zakonskom pravilu, strana koja sprovodi unakrsno ispitivanje ima pravo da postavlja sugestivna pitanja.
  • Štetne posledice ovog propusta:
    1. Sekundarna viktimizacija i trauma: Sugestivna pitanja, koja su po svojoj prirodi agresivna i usmeravajuća, kod osetljivih svedoka izazivaju naknadnu traumatizaciju. Ovo je posebno opasno kod krivičnih dela „malignog karaktera“ (seksualno zlostavljanje, nasilje).
    2. Ugrožavanje dokaznog kredibiliteta: Maloletna lica i sasvim mala deca (predškolski uzrast) izuzetno su podložna sugestivnom uticaju. Sugestivna pitanja odbrane mogu lako deformisati njihovo stvarno sećanje, čime se direktno ruši verodostojnost i dokazna vrednost njihovog iskaza.

Zaštićeni svedoci

U krivičnom procesnom pravu Srbije ključno je napraviti jasnu pravnu razliku između dve kategorije svedoka koji uživaju posebne oblike procesne zaštite:

  • Posebno osetljivi svedoci: Štite se prvenstveno „od samog krivičnog postupka“. Njihova zaštita je usmerena na sprečavanje štetnih procesnih posledica kao što je sekundarna viktimizacija oštećenog. Ona se javlja usled normalnih procesnih efekata, kao što je ponovno suočavanje u svesti sa doživljenim „zlom“ nastalim krivičnim delom tokom davanja iskaza o okolnostima dela.
  • Zaštićeni svedoci: Štite se u odnosu na moguće štetne posledice koje bi po njih ili njima bliska lica mogle da nastupe zbog toga što su kao svedoci dali iskaz. Ova opasnost se prvenstveno odnosi na osvetu ili odmazdu okrivljenog, njemu bliskih lica, ili potencijalnih okrivljenih koji smatraju da bi ih iskaz svedoka mogao teretiti.

Izuzetak: Zakonik dozvoljava mogućnost da određeni svedok istovremeno kumulativno spada i u kategoriju posebno osetljivog i u kategoriju zaštićenog svedoka.

MATERIJALNI USLOV (PRETPOSTAVKA) ZA ODREĐIVANJE STATUSA

  • Pravilo: Sud donosi rešenje o određivanju statusa zaštićenog svedoka i odobrava jednu ili više mera posebne zaštite pod tačno određenim materijalnim uslovom.
  • Sadržina uslova: Postojanje okolnosti koje ukazuju da bi svedok davanjem iskaza ili odgovaranjem na pojedina pitanja izložio sebe ili sebi bliska lica neposrednoj opasnosti po:
    1. život,
    2. zdravlje,
    3. slobodu, ili
    4. imovinu većeg obima.

VRSTE MERA POSEBNE ZAŠTITE

Mere posebne zaštite dele se prema tome u odnosu na koga se identitet svedoka prikriva:

A. Mere zaštite istovetnosti od javnosti

Sprovode se pod uslovima i na način koji obezbeđuju da se njegova istovetnost ne otkrije javnosti. Zakonik taksativno predviđa sledeće dve mere:

  1. Isključenje javnosti sa glavnog pretresa.
  2. Zabrana objavljivanja podataka o istovetnosti svedoka.

B. Izuzetna mera uskraćivanja podataka okrivljenom i njegovom braniocu

Ova mera podrazumeva privremeno uskraćivanje podataka o identitetu zaštićenog svedoka samoj odbrani.

POSEBNI (KUMULATIVNI) USLOVI ZA USKRAĆIVANJE IDENTITETA ODBRANI

Uskraćivanje podataka o istovetnosti svedoka okrivljenom i braniocu je izuzetna mera koju sud može odrediti tek nakon što uzme izjave od svedoka i javnog tužioca, i pod uslovom da su kumulativno ispunjene sledeće dve pretpostavke:

  1. Neophodnost (visok stepen ugroženosti): Život, zdravlje ili sloboda svedoka ili njemu bliskog lica ugroženi su u toj meri da to opravdava ograničenje prava na odbranu.
  2. Kredibilitet svedoka: Radi se o svedoku koji je, prema oceni suda, verodostojan.

PRAVILO KASKADNE SVRSIHODNOSTI

Prilikom odlučivanja o merama posebne zaštite svedoka, sud je zakonski obavezan da se rukovodi pravilom kaskadne svrsishodnosti.

  • Suština pravila: Teža mera se određuje samo ako se svrha zaštite ne može postići primenom blaže mere.
  • Pravna priroda „težine“ mere: U ovom kontekstu atribut „teža“ ne označava stepen ličnog lišavanja ili fizičke deprivacije (što je specifično za mere obezbeđenja prisustva okrivljenog). Pod težinom mere se ovde podrazumeva stepen njene ozbiljnosti, složenosti i odstupanja od uobičajenih procesnih pravila.

PROCESNA DEJSTVA I ROKOVI KOD USKRAĆIVANJA IDENTITETA ODBRANI

  • Obaveza otkrivanja identiteta: Istovetnost zaštićenog svedoka koja je po prethodnoj odluci suda bila uskraćena odbrani, sud je dužan da otkrije okrivljenom i njegovom braniocu.
  • Zakonski rok: Otkrivanje se mora izvršiti najkasnije 15 dana pre početka glavnog pretresa.
  • Karakter roka: Ovaj rok predstavlja minimalni, odnosno najkraći mogući prekluzivni rok pre započinjanja glavnog pretresa do kojeg odbrana mora biti upoznata sa identitetom svedoka.
  • Ratio legis (Svrha pravila): Omogućavanje odbrani da se adekvatno pripremi za ispitivanje svedoka. Budući da se uvek po logici stvari radi o „tužilačkom“ svedoku (predloženom od strane javnog tužioca), odbrana nad njim treba da realizuje unakrsno ispitivanje na glavnom pretresu.

PROCESNI I PRAKTIČNI PROBLEMI POTPUNOG USKRAĆIVANJA IDENTITETA (KRITIČKA ANALIZA)

Pokušaj trajnog i potpunog uskraćivanja identiteta zaštićenog svedoka odbrani tokom celog toka postupka stvara teške pravne i praktične prepreke:

  • Povreda prava na odbranu: Pravo na odbranu suštinski podrazumeva da subjekti odbrane znaju identitet svedoka kako bi mogli efikasno da pobijaju njegov kredibilitet i ostvaruju svoja procesna prava tokom ispitivanja, što je posebno važno u novom, prevashodno stranačkom sistemu ispitivanja. Jedini zakonom dopušteni trajni izuzetak od ovog pravila u domaćem ZKP-u jeste ispitivanje prikrivenog islednika u svojstvu svedoka.
  • Problem formalnih smetnji za svedočenje: Ako je identitet svedoka trajno skriven, odbrana ne može da proveri da li se radi o licu koje je po zakonu isključeno od svedočenja ili je oslobođeno dužnosti svedočenja (privilegovani svedok). Sud ne može na nesumnjiv način da uveri odbranu u nepostojanje ovih smetnji, pa njegova odluka o tome ostaje isključivo na nivou „gole tvrdnje“ suda.
  • Nemogućnost ostvarivanja realne (faktičke) anonimnosti: Čak i u sistemima koji omogućavaju potpunu anonimnost (poput Haškog tribunala), praktično je nemoguće obezbediti realnu anonimnost kod značajnih svedoka. Ako je reč o svedoku koji je i sam bio pripadnik ili blisko povezan sa organizovanom kriminalnom grupom (poput okrivljenog saradnika), okrivljeni će na osnovu samog sadržaja iskaza skoro uvek sa sigurnošću zaključiti o kome se radi, čineći formalno skrivanje identiteta beskorisnim.

Postupak davanja statusa zaštićenog svedoka

Status zaštićenog svedoka predstavlja izuzetnu meru u krivičnom postupku, a procesna inicijativa za njegovo pokretanje može poteći iz sledećih izvora:

  • Inicijativa suda (ex officio): Sud može odrediti status zaštićenog svedoka na sopstvenu inicijativu, odnosno po službenoj dužnosti.
  • Zahtev ovlašćenih subjekata: Status se može odrediti na formalni zahtev:
    1. javnog tužioca (kao stranke u funkciji optužbe),
    2. samog svedoka.

⚠️ Kritički osvrt na zakonodavno rešenje (Pitanje za visoku ocenu!)

  • Zakonodavni propust: Zakonodavac je pogrešio što pravo predlaganja davanja statusa zaštićenog svedoka nije dao i subjektima u funkciji odbrane (okrivljenom i njegovom braniocu).
  • Pravna posledica: Ovakvim rešenjem je u Zakoniku o krivičnom postupku prekršen važan aspekt načela pravičnosti krivičnog postupka – načelo jednakosti oružja.

SADRŽINA I NAČIN PODNOŠENJA FORMALNOG ZAHTEVA

A. Obavezni elementi zahteva

Zahtev za davanje statusa zaštićenog svedoka mora taksativno da sadrži sledeće elemente:

  1. lične podatke o svedoku,
  2. podatke o krivičnom delu o kome se svedok ispituje (ili treba da bude ispitan),
  3. činjenice i dokaze koji ukazuju na opasnost po život, telo, zdravlje, slobodu ili imovinu većeg obima svedoka ili njemu bliskih lica u slučaju svedočenja,
  4. opis okolnosti na koje se svedočenje odnosi.

B. Formalni postupak predaje i funkcionalna nadležnost

  • Oblik podnošenja: Zahtev se podnosi u zapečaćenom omotu na kome mora biti naznačeno: „zaštita svedoka – strogo poverljivo”.
  • Nadležnost za prijem zahteva: Zavisi od faze u kojoj se krivični postupak nalazi:
    • U toku istrage: Predaje se sudiji za prethodni postupak.
    • Nakon potvrđivanja optužnice: Predaje se predsedniku veća.

PROCEDURA U SLUČAJU SVEDOKOVOG USKRAĆIVANJA PODATAKA TOKOM ISPITIVANJA

Zakonik precizno reguliše situaciju kada svedok tokom samog ispitivanja izrazi bojazan za svoju bezbednost:

A. Pravilo o naknadnom roku za podnošenje zahteva

  • Procesna situacija: Svedok prilikom ispitivanja uskrati davanje podataka o svom identitetu, odbije da odgovori na pojedina pitanja ili uskrati svedočenje u celini, obrazlažući to postojanjem neposredne opasnosti po život, zdravlje, slobodu ili imovinu većeg obima (za sebe ili blisko lice).
  • Dejstvo suda: Sud je dužan da pozove svedoka da u roku od tri dana podnese zahtev da mu se odredi status zaštićenog svedoka.
  • Kritika pravila: Ovo rešenje nije sasvim logično, jer ako sud smatra da je bojazan svedoka realna, nema potrebe da insistira na formalnom zahtevu svedoka kada mu taj status može odrediti i po službenoj dužnosti.

B. Posledice neopravdanog uskraćivanja svedočenja

Ukoliko nastupi jedna od sledeće dve situacije:

  1. Sud uskraćivanje podataka ili svedočenja oceni kao očigledno neosnovano, ili
  2. Svedok u ostavljenom roku od tri dana ne podnese zahtev za određivanje statusa,
  3. Pravna posledica: Sud primenjuje opšta zakonska pravila koja se odnose na neopravdano odbijanje svedoka da iskazuje.
  4. Procesne sankcije: Sud ovog svedoka može kazniti novčano do 150.000 dinara, a ako i nakon toga odbije da svedoči, može ga kazniti još jednom istom kaznom.

DONOŠENJE REŠENJA O STATUSU I APOLUTNO ISKLJUČENJE JAVNOSTI

A. Funkcionalna nadležnost za donošenje rešenja

O određivanju statusa zaštićenog svedoka sud odlučuje obrazloženim rešenjem, u zavisnosti od faze krivičnog postupka:

  • U toku istrage: Odluku donosi sudija za prethodni postupak.
  • Nakon potvrđivanja optužnice: Odluku donosi veće.

B. Pravilo o apsolutnom isključenju javnosti na glavnom pretresu

  • Pravilo: Prilikom odlučivanja o ovom statusu na glavnom pretresu, javnost se isključuje.
  • Karakter isključenja (Apsolutni karakter): Zakon ovde isključuje delovanje izuzetaka (tzv. „izuzeće na izuzetak“). To znači da se u ovom slučaju ne može dopustiti da ijedna osoba (koja bi inače pod određenim izuzetnim okolnostima mogla prisustvovati zatvorenom pretresu) prisustvuje nejavnom delu pretresa.
  • Teorijsko-ustavna napomena: Zbog ovog apsolutnog karaktera, zahteva se pojačana opreznost suda pri odlučivanju, a u teoriji se postavlja pitanje da li je ovakvo isključenje u potpunosti u skladu sa Ustavom.

SADRŽINA REŠENJA I ZAKONSKI MODALITETI (MERE) ZAŠTITE

A. Obavezna sadržina rešenja

Rešenje kojim se svedoku određuje status zaštićenog svedoka mora sadržati:

  1. pseudonim zaštićenog svedoka,
  2. trajanje mere,
  3. način (modalitet) sprovođenja mere.

B. Zakonom propisani modaliteti zaštite (Mogu se kombinovati)

Zakonik predviđa sledeće posebne tehničko-procesne mere za zaštitu svedoka:

  • izmena ili brisanje iz spisa podataka o istovetnosti svedoka,
  • prikrivanje izgleda svedoka,
  • ispitivanje iz posebne prostorije uz promenu glasa svedoka,
  • ispitivanje putem tehničkih sredstava za prenos i promenu zvuka i slike.

PRAVNI LEK (ŽALBA) PROTIV REŠENJA O STATUSU

  • Aktivna legitimacija za žalbu: Žalbu mogu izjaviti stranke i sam svedok.
  • Nadležnost za odlučivanje o žalbi: Zavisi od toga ko je doneo prvostepeno rešenje:
    • Na rešenje sudije za prethodni postupak: Odlučuje vanpretresno veće prvostepenog suda.
    • U ostalim slučajevima (odluke veća): Odlučuje vanpretresno veće neposredno višeg suda.
  • Rok za donošenje odluke: Sud je dužan da o žalbi odluči u roku od tri dana od prijema spisa.
  • Karakter roka: Ovaj trodnevni rok ima isključivo instruktivan karakter.

Ispitivanje zaštićenog svedoka i čuvanje podataka

Usklađivanje potrebe za zaštitom svedoka i prava na odbranu zahteva striktno poštovanje procesnih pravila prilikom pripreme i sprovođenja samog ispitivanja.

1. Priprema i obaveštavanje o ispitivanju

  • Posebna tajna naredba: Nakon što rešenje o određivanju statusa zaštićenog svedoka postane pravnosnažno, sud donosi posebnu naredbu koja predstavlja tajnu. Ovom naredbom se na poverljiv način stranke, branilac i svedok obaveštavaju o danu, času i mestu ispitivanja.
  • Prethodno obaveštavanje svedoka: Pre početka ispitivanja, zaštićeni svedok se obaveštava o tome da se njegova istovetnost neće otkriti nikome osim sudu, strankama i braniocu, ili samo sudu i javnom tužiocu pod zakonom propisanim uslovima. Nakon toga, svedok se upoznaje sa tehničkim načinom na koji će biti ispitan.

2. Procesna pravila i upozorenja tokom ispitivanja

  • Obavezna upozorenja o čuvanju tajne: Sud je dužan da pre započinjanja ispitivanja upozori sve prisutne da moraju čuvati kao tajnu sve podatke o svedoku, njemu bliskim licima i okolnostima koje mogu dovesti do otkrivanja njihovog identiteta.
  • Krivičnopravna sankcija: Prisutni se izričito upozoravaju da odavanje ove tajne predstavlja krivično delo. Sva data upozorenja i imena prisutnih lica obavezno se unose u zapisnik.
  • Dužnost usmeravanja ispitivanja (Zabrana pitanja): Sud ima zakonsku obavezu da tokom ispitivanja zabrani svako pitanje koje zahteva odgovor koji bi mogao da otkrije istovetnost zaštićenog svedoka.
  • Upotreba tehničkih sredstava: Ukoliko se ispitivanje sprovodi uz upotrebu tehničkih sredstava za promenu zvuka i slike (video-link), tim aparatima obavezno rukuje stručno lice.
  • Potpisivanje zapisnika: Zaštićeni svedok ne potpisuje zapisnik svojim imenom i prezimenom, već isključivo dodeljenim pseudonimom.

3. Pravni režim čuvanja podataka o istovetnosti (Zapisnički materijal)

Podaci o identitetu zaštićenog svedoka uživaju poseban stepen poverljivosti:

  • Deponovanje kod sudije za prethodni postupak: Svi podaci o istovetnosti svedoka, bliskih lica i drugim okolnostima koje mogu otkriti identitet zatvaraju se u poseban omot sa naznakom „zaštićeni svedok – strogo poverljivo”, pečate se i predaju na čuvanje sudiji za prethodni postupak.
  • Apsolutno ograničenje otvaranja omota: Zapečaćeni omot može otvoriti samo sud koji odlučuje o pravnom leku protiv presude.
  • Procedura evidentiranja otvaranja: Prilikom otvaranja, na samom omotu se moraju naznačiti:
    • razlog otvaranja,
    • dan i čas otvaranja,
    • imena članova veća koji su se upoznali sa podacima o identitetu.
  • Ponovno pečaćenje: Nakon uvida, omot se ponovo pečati, na njemu se označavaju datum i čas pečaćenja i odmah se vraća sudiji za prethodni postupak.
  • Krug subjekata dužnih da čuvaju tajnu: Podaci o identitetu predstavljaju tajne podatke koje su, pored službenih lica, dužna da čuvaju i sva druga lica koja ih u bilo kom svojstvu saznaju.

4. Dužnost informisanja građana u predistražnom postupku

  • Obaveza policije i tužioca: Prilikom prikupljanja obaveštenja od građana (u formi informativnog razgovora), policija i javni tužilac su dužni da informišu građane o mogućnosti primene mera posebne zaštite svedoka.
  • Ratio legis pravila: Cilj je da se građani, kao potencijalni svedoci u predstojećem postupku, ohrabre da daju celovit iskaz i da se otkloni njihov strah od eventualnih štetnih posledica budućeg svedočkog statusa.

5. Shodna primena pravila o zaštićenom svedoku

  • Proširenje kruga subjekata: Zakonska pravila o zaštićenim svedocima shodno se primenjuju i na zaštitu:
    1. prikrivenog islednika,
    2. veštaka,
    3. stručnog savetnika,
    4. stručnog lica.

Zaštita zaštićenih svedoka

Ovaj oblik zaštite predstavlja vansudski, operativno-bezbednosni program koji se primenjuje kada su procesne mere iz ZKP-a nedovoljne.

1. Pojam i svrha Programa zaštite

  • Pojam: Skup vansudskih mera kojima se uređuju uslovi i postupak pružanja zaštite i pomoći učesnicima u krivičnom postupku i njima bliskim licima.
  • Svrha: Pružanje zaštite licima koja su zbog davanja iskaza ili obaveštenja značajnih za dokazivanje izložena opasnosti po život, zdravlje, fizički integritet, slobodu ili imovinu.

2. Materijalne pretpostavke (Uslovi) za uključenje u program

Za pokretanje i primenu programa zaštite moraju se kumulativno ispuniti sledeći uslovi:

  1. Postojanje opasnosti: Realna ugroženost života, zdravlja, fizičkog integriteta, slobode ili imovine učesnika ili njemu bliskih lica.
  2. Procesni značaj iskaza (Težina dokazivanja): Da bi bez njihovog iskaza ili obaveštenja dokazivanje u konkretnom postupku bilo znatno otežano ili potpuno nemoguće.
  3. Krug krivičnih dela: Program se može pokrenuti isključivo u postupcima za:
    • krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti,
    • krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom,
    • krivična dela organizovanog kriminala.

3. Krug lica koja mogu dobiti status „zaštićenog lica“ (Podela)

Status zaštićenog lica dobija se uključenjem u program zaštite, a pravo na uključenje imaju:

  • Učesnici u krivičnom postupku:
    • svedok,
    • osumnjičeni i okrivljeni,
    • svedok saradnik,
    • oštećeni,
    • veštak i stručno lice.
  • Bliska lica: Svako lice za koje učesnik u krivičnom postupku zahteva uključivanje u program zaštite.

4. Vremenski okvir primene programa

  • Pravilo: Za razliku od sudskih mera, ovaj program je vremenski fleksibilan i može se sprovesti:
    • pre početka krivičnog postupka,
    • u toku krivičnog postupka,
    • nakon pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka.

5. Funkcionalna nadležnost organa za sprovođenje programa

Sprovođenje zakona je povereno dvama organima sa jasno podeljenim nadležnostima:

  1. Komisija za sprovođenje programa zaštite: Nadležna za donošenje formalnih odluka o uključenju, produženju, obustavi i prestanku programa zaštite.
  2. Jedinica za zaštitu (u okviru MUP-a): Specijalizovana policijska jedinica zadužena za neposredno, faktičko sprovođenje i realizaciju mera zaštite na terenu.

6. Vrste mera zaštite (Podela)

Tokom sprovođenja programa može se primeniti jedna ili kombinacija više sledećih mera:

  1. Fizička zaštita ličnosti i imovine.
  2. Promena prebivališta ili premeštanje u drugu zavodsku ustanovu.
  3. Prikrivanje identiteta i podataka o vlasništvu.
  4. Promena identiteta.

⚠️ Posebno pravilo za meru promene identiteta

  • Karakter mere (Ultima ratio): Promena identiteta je najteža i najradikalnija mera. Ona se može primeniti isključivo kao poslednje sredstvo – pod uslovom da se cilj programa zaštite nikako ne može ostvariti primenom bilo koje od preostale tri lakše mere.

Ispitivanje svedoka

12. jula 2026.

Svedok je lice za koje je verovatno da će dati obaveštenja o krivičnom delu, učiniocu ili o drugim činjenicama koje se utvrđuju u postupku. Svedočenje je iskaz određenih lica o krivičnom delu i njegovom učiniocu.

  • Pravna priroda (Teorijski status): U krivičnoprocesnoj teoriji svedok se označava kao „lično dokazno sredstvo“. Ispitivanje svedoka je složena procesna radnja koja zahteva poznavanje procesnih normi, ali i kriminalističke taktike i psihologije.
  • Kumulacija procesnih svojstava (Izuzeci): Pored običnih građana koji imaju saznanja o delu, u svojstvu svedoka se mogu ispitati i lica koja u postupku imaju druga procesna svojstva:
    1. oštećeni,
    2. oštećeni kao tužilac,
    3. privatni tužilac.

MATERIJALNI USLOVI ZA ISPITIVANJE SVEDOKA

Materijalni uslovi za pozivanje i ispitivanje svedoka ispoljavaju se u dva oblika – pozitivnom i negativnom.

A. Pozitivan materijalni uslov (Sposobnost svedočenja)

  • Pravilo: Svako lice koje je sposobno da prenese svoja saznanja ili opažanja u vezi sa predmetom svedočenja (krivičnim delom, učiniocem ili drugim relevantnim činjenicama) ima sposobnost svedočenja.

B. Negativan materijalni uslov (Isključenje od dužnosti svedočenja)

  • Pravilo (Zabrana ispitivanja): Određena lica su po zakonu isključena od dužnosti svedočenja, što znači da ne mogu biti ispitana kao svedoci dok se ne ispune posebni zakonski uslovi.
  • Taksativno nabrojana isključena lica i posebni uslovi za njihovo ispitivanje:
    1. Lice koje bi iskazom povredilo dužnost čuvanja tajnog podatka.
      • Poseban uslov za ispitivanje: Nadležni organ (odnosno lice organa javne vlasti) mora opozvati tajnost podatka ili osloboditi lice dužnosti čuvanja tog podatka.
    2. Lice koje bi iskazom povredilo dužnost čuvanja profesionalne tajne (verski ispovednik, advokat, lekar, babica i dr.).
      • Poseban uslov za ispitivanje: Lice mora biti oslobođeno te dužnosti posebnim propisom ili izričitom izjavom lica u čiju je korist ustanovljeno čuvanje tajne.
    3. Lice koje je branilac oklivljenog.
      • Predmet isključenja: Ne može svedočiti o onome što mu je oklivljeni kao svom braniocu poverio.
    4. Maloletno lice koje nije sposobno da shvati značaj prava na oslobođenje.
      • Uslov: Maloletnik koji s obzirom na uzrast i duševnu razvijenost ne može da shvati značaj prava da je oslobođen od dužnosti svedočenja.
      • Izuzetak: Može se ispitati samo ako to sam oklivljeni zahteva.

⚠️ Posebno pravilo o relativizaciji isključenja (Kritički osvrt)

  • Izuzetak: Sud može na predlog oklivljenog ili njegovog branioca odlučiti da ispita lice koje je inače isključeno od dužnosti svedočenja. Time su relativizovani svi zakonski slučajevi isključenja.
  • Kritika rešenja:
    • Omogućava se lako devalviranje dužnosti čuvanja tajnih podataka i profesionalnih tajni, što u praksi može biti štetno i opasno.
    • Dopušta se ispitivanje branioca o stvarima koje mu je oklivljeni poverio, što narušava elementarni odnos poverenja.
    • Budući da predlog može podneti i sam branilac (a ne samo oklivljeni), stvara se opasna situacija u kojoj branilac teoretski može predložiti sebe i postati svedok „u prilog optužbe“.

FORMALNI USLOVI ZA ISPITIVANJE SVEDOKA

Formalni uslovi se odnose na procesnu inicijativu i donošenje odluke o sprovođenju radnje ispitivanja.

  • Pravilo o procesnoj inicijativi: Formalni uslov je podnošenje dokaznog predloga (procesne inicijative) stranaka da se određeno lice pozove i ispita.
  • Odnos organa postupka prema predlogu: Organ postupka nije procesno vezan podnesenim predlogom (može ga prihvatiti ili odbiti).
  • Ispitivanje po sopstvenoj inicijativi (ex officio):
    • Sud može i bez predloga stranaka, po sopstvenoj inicijativi, da pozove i ispita određeno lice u svojstvu svedoka.
    • Javni tužilac u istrazi po pravilu ispituje svedoke po sopstvenoj inicijativi, bez formalnog predloga.

PROCESNE DUŽNOSTI SVEDOKA I SANKCIJE ZA NJIHOVO NEISPUNJENJE

Svedok ima pet osnovnih procesnih dužnosti predviđenih Zakonikom:

  1. dužnost odazivanja pozivu,
  2. dužnost svedočenja,
  3. dužnost obaveštavanja o promeni adrese,
  4. dužnost polaganja zakletve,
  5. dužnost davanja istinitog iskaza.

A. Dužnost odazivanja pozivu i procesne sankcije

  • Pravilo: Svako lice pozvano kao svedok palo je pod zakonsku obavezu da se odazove pozivu organa krivičnog postupka.
  • Mere u slučaju neopravdanog izostanka (kumulativno ili alternativno):
    • Ako je svedok uredno pozvan, a ne dođe niti izostanak opravda (or se bez odobrenja udalji), organ postupka može odrediti:
      1. Prinudno dovođenje svedoka.
      2. Novčanu kaznu do 100.000 dinara (izriče je sud).
  • Pravni lek: Protiv rešenja o izricanju novčane kazne dozvoljena je žalba.
    • Nadležnost: O žalbi odlučuje vanpretresno veće.
    • Dejstvo: Žalba ne zadržava izvršenje rešenja.

PRIVILEGOVANI SVEDOCI (OSLOBOĐENJE OD DUŽNOSTI SVEDOČENJA)

Za razliku od isključenih lica (koja uopšte ne mogu svedočiti), privilegovani svedoci imaju pravo izbora.

  • Pojam (Suština oslobođenja): Ova lica mogu da svedoče ako to žele, ali ne moraju ako se odluče da ne daju iskaz.
  • Krug privilegovanih svedoka (Taksativno određena lica):
    1. Bračni drug oklivljenog, kao i lice sa kojim oklivljeni živi u vanbračnoj ili drugoj trajnoj zajednici života.
    2. Srodnik po krvi u pravoj liniji oklivljenog.
    3. Srodnik u pobočnoj liniji do trećeg stepena zaključno.
    4. Srodnik po tazbini do drugog stepena zaključno.
    5. Usvojenik i usvojitelj oklivljenog.

A. Obaveze organa postupka prema privilegovanom svedoku

  • Dužnost upozorenja: Organ postupka je dužan da upozori privilegovano lice da nije u obavezi da svedoči.
  • Trenutak upozorenja: Pre početka ispitivanja, ili čim sazna za postojanje srodničkog ili ličnog odnosa prema oklivljenom.
  • Zapisnička forma: Upozorenje i odgovor svedoka se obavezno unose u zapisnik o ispitivanju.

B. Posebna pravila i dejstvo oslobođenja

  • Proširenje na saoptužene: Lice koje ima zakonski osnov da uskrati svedočenje prema jednom oklivljenom, oslobođeno je dužnosti svedočenja i prema ostalim oklivljenima, pod uslovom da se njegov iskaz prema prirodi stvari ne može ograničiti isključivo na ostale oklivljene.

C. Sankcije za neopravdano odbijanje svedočenja

  • Pravilo: Ako svedok koji ne spada u isključene ili privilegovane kategorije (ili se privilegovani svedok odrekao prava i pristao da svedoči) odbije da svedoči nakon što je upozoren na posledice, sud primenjuje sledeće mere:
    1. Prva novčana kazna: Sud ga može kazniti novčano do 150.000 dinara.
    2. Druga novčana kazna: Ako svedok i nakon kažnjavanja ponovo odbije da svedoči, sud ga može kazniti još jednom u istom iznosu (novčana kazna do 150.000 dinara).
  • Pravni lek: Protiv rešenja o kazni dozvoljena je žalba.
    • Nadležnost: O žalbi odlučuje veće.
    • Dejstvo: Žalba ne zadržava izvršenje rešenja.

Zakonska pravila o ispitivanju svedoka

Sadržinom ispitivanja svedoka se prvenstveno bave kriminalistika (kriminalistička taktika u opštem smislu, a kriminalistička metodika u odnosu na pojedine vrste krivičnih dela) i sudska psihologija. Zakonik o krivičnom postupku (ZKP) sadrži pravila koja su uglavnom formalnog karaktera.

Obuhvat osnovnih krivičnoprocesnih pravila Ova bazična pravila se odnose na sledećih devet pitanja:

  1. Davanje pre ispitivanja određenih pouka i upozorenja svedoku, te polaganje zakletve;
  2. Pojedinačno ispitivanje svedoka, uz neprisustvovanje ostalih još neispitanih svedoka;
  3. Pravilo o primarno verbalnom karakteru svedočenja;
  4. Poseban način ispitivanja svedoka sa nekim telesnim manama;
  5. Vrsta i redosled postavljanja pitanja svedoku;
  6. Zabrana korišćenja nekih metoda ispitivanja;
  7. Pravila koja se odnose na suočenje svedoka;
  8. Pravila koja se odnose na prepoznavanje lica ili stvari od strane svedoka;
  9. Pravila ispitivanja posebno osetljivih svedoka i zaštićenih svedoka.

Posebna pravila za maloletna oštećena lica

  • Gde su sadržana: U jednom delu Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica.
  • Osobina pravila: Sadržinski su veoma slična pravilima ZKP-a koja se odnose na posebno osetljive svedoke.
  • Ratio legis: Osnovni smisao i cilj ovih modifikujućih pravila jeste sprečavanje, odnosno minimiziranje sekundarne viktimizacije ove načelno posebno osetljive kategorije oštećenih.

      POUKE I UPOZORENJA SVEDOKU PRE ISPITIVANJA

      • Pojam i svrha Obaveza predočavanja procesnih dužnosti, prava i krivične odgovornosti svedoku pre nego što započne sa izlaganjem o samom krivičnom događaju, čime se formalno osigurava zakonitost njegovog iskaza.
      • Sadržina opomena i upozorenja Svedok se pre otpočinjanja iskazivanja podvrgava sledećim merama:
        • Opomena o dužnosti kazivanja: Svedok se najpre opominje da je dužan da govori istinu i da ne sme ništa da prećuti. Ova dužnost predstavlja njegovu centralnu i suštinski najvažniju obavezu.
        • Upozorenje na krivičnu odgovornost: Svedok se izričito upozorava da davanje lažnog iskaza predstavlja krivično delo.
        • Upozorenje na blagodet uskraćivanja odgovora: Svedok se upozorava da nije dužan da odgovori na određeno pitanje ako je verovatno da bi time izložio sebe ili njemu blisko lice nekoj od zakonom propisanih štetnih posledica.
      • Krug bliskih lica (kod uskraćivanja odgovora) Pod bliskim licima podrazumevaju se lica koja su inače oslobođena dužnosti svedočenja, poput bračnog druga, bliskih srodnika i drugih zakonom predviđenih lica.
      • Opciono propisane štetne posledice (kod uskraćivanja odgovora) Svedok može uskratiti odgovor ako bi odgovorom sebe ili blisko lice izložio:
        1. Teškoj sramoti;
        2. Znatnoj materijalnoj šteti;
        3. Krivičnom gonjenju.
      • Procesno-dokumentarno dejstvo Upozorenje o blagodeti uskraćivanja odgovora na pojedinačna pitanja se obavezno unosi u zapisnik.

      PROCESNA DUŽNOST UZIMANJA LIČNIH PODATAKA I OBAVEŠTAVANJA O ADRESI

      Faza u kojoj se pre otpočinjanja svedočenja i polaganja zakletve vrši formalna identifikacija svedoka i utvrđuje njegova eventualna povezanost sa strankama u postupku.

      • Krug ličnih podataka Svedok se obavezno ispituje radi utvrđivanja sledećih šest ličnih podataka:
        1. Ime i prezime;
        2. Jedinstveni matični broj građana (JMBG);
        3. Ime oca ili majke;
        4. Prebivalište i boravište;
        5. Mesto i godina rođenja;
        6. Odnos sa okrivljenim i oštećenim.
      • Dužnost obaveštavanja o adresi Svedok se izričito upozorava da je dužan da o svakoj promeni svoje adrese, prebivališta ili boravišta bez odlaganja obavesti organ postupka.

      POLAGANJE ZAKLETVE SVEDOKA

      Svečani akt kojim svedok garantuje istinitost svog budućeg izlaganja. Prema svojim procesnim i teorijskim obeležjima, ova zakletva je:

      • Promisorna — jer se polaže pre davanja samog iskaza;
      • Laička — jer je sekularnog karaktera i ne sadrži religijske elemente, već se oslanja na ličnu čast svedoka;
      • Načelno obavezna — jer se u našem krivičnom postupku uvek polaže, izuzev za zakonom izričito isključene kategorije.
      • Tekst zakletve Zakonik propisuje striktnu verbalnu formulu zakletve koja glasi: „Zaklinjem se svojom čašću da ću o svemu što budem pitan govoriti samo istinu i da ništa od onoga što mi je poznato neću prećutati.„
      • Načini polaganja (oblici) Svedok može položiti zakletvu na jedan od sledeća dva načina:
        1. Usmeno — neposrednim čitanjem njenog teksta;
        2. Potvrdno — davanjem jasnog potvrdnog odgovora nakon što mu organ postupka naglas pročita tekst zakletve.
      • Posebna pravila kod telesnih mana svedoka
        • Nemi svedoci koji znaju da čitaju i pišu: Zakletvu polažu tako što potpisuju tekst zakletve.
        • Gluvi, slepi ili nemi svedoci koji ne znaju da čitaju i pišu: Zaklinju se uz pomoć tumača.
      • Procesno dejstvo odbijanja Činjenica da je svedok odbio da položi zakletvu, kao i konkretni razlozi za to odbijanje, obavezno se unose u zapisnik.
      • Odstupanje od vremena polaganja (pre glavnog pretresa)
        • Pravilo: Zakletva se zahteva neposredno pre svedočenja.
        • Izuzetak: Pre glavnog pretresa svedok može položiti zakletvu samo ako postoji opravdana bojazan da zbog bolesti ili drugih važnih razloga neće moći uopšte da pristupi na glavni pretres.
        • Obaveza dokumentovanja: Konkretan razlog zbog kog je zakletva položena u ovoj fazi mora se izričito navesti u zapisniku.
      • Apsolutno isključenje od dužnosti polaganja zakletve (Izuzeci) Zakletvu ne polaže i ne može položiti svedok koji ispunjava neki od sledeća dva uslova:
        1. Ako u vreme saslušanja nije punoletan;
        2. Ako zbog svog duševnog stanja nije sposoban da shvati stvarni značaj i važnost zakletve.

      PRAVILO O POJEDINAČNOM ISPITIVANJU SVEDOKA (IZOLACIJA SVEDOKA)

      • Pojam i sadržina pravila Imperativno procesno pravilo prema kojem se svaki svedok u krivičnom postupku mora ispitati potpuno samostalno, odvojeno i bez prisustva drugih svedoka.
      • Bitni uslovi za sprovođenje Tokom ispitivanja jednog svedoka u prostoriji ne smeju biti prisutni svedoci koji u tom krivičnom postupku još uvek nisu ispitani.
      • Svrha pravila (Ciljevi) Sprovođenje ovog pravila usmereno je na ostvarivanje sledećih ciljeva:
        • Obezbeđenje maksimalne objektivnosti iskaza svedoka;
        • Eliminisanje štetnih uticaja koje bi samo prisustvo drugih neispitanih svedoka moglo da izazove;
        • Sprečavanje širenja sugestivnog dejstva (ili bilo kog drugog uticaja koji bi delovao na objektivnost, modifikovao iskaz, svest i volju svedoka koji iskaz daje, a što bi samim tim izvitoperilo i sam iskaz).
      • Procesno-dokazne posledice povrede pravila Ukoliko se svedok ispita u prisustvu drugog svedoka ili nakon što je prisustvovao tuđem svedočenju o istom predmetu, nastupaju sledeće štetne posledice:
        • Gubitak originalnosti: Iskaz gubi neophodan stepen originalnosti u odnosu na svog davaoca.
        • Gubitak autentičnosti svesti: Iskaz prestaje da bude verna slika svesti i volje davaoca, kao i njegovih stvarnih sposobnosti opažanja određenog sadržaja, memorisanja i reprodukcije.
        • Nedopuštena modifikacija: Iskaz biva modifikovan bilo direktnim zabranjenim uticajima, bilo posredstvom suptilnog dejstva sugestije i veštački izazvane autosugestije.
        • Destrukcija dokazne vrednosti: Svi ovi nedopušteni uticaji u velikoj meri deluju destruktivno po dokazni kredibilitet tako pribavljenog iskaza.

      PRAVILO O PRIMARNO VERBALNOM KARAKTERU SVEDOČENJA

      Primarno verbalni karakter svedočenja jeste krivičnoprocesno pravilo prema kojem je svedok dužan da svoj iskaz pred organom postupka iznese usmeno.

      • Pravna priroda – Ovo pravilo predstavlja opšte procesno pravilo komunikacije u krivičnom postupku, što znači da se svedočenje primarno odvija u oralnom obliku.

      Prava i obaveze

      • Svedok ima izričitu obavezu da svedoči usmeno.
      • Verbalna komunikacija se mora odvijati između organa postupka i svedoka, kao i između svedoka i drugih subjekata postupka, a pre svega onih koji ga ispituju.
      • Ova verbalna komunikacija obuhvata sve zakonske vidove ispitivanja svedoka na glavnom pretresu:
        • Osnovno ispitivanje;
        • Unakrsno ispitivanje;
        • Dopunsko ispitivanje.

      ISPITIVANJE SVEDOKA SA TELESNIM MANAMA ILI UZ UČEŠĆE TUMAČA

      Ispitivanje svedoka sa telesnim manama predstavlja specifičan procesni modalitet izvođenja ove dokazne radnje kada se zbog fizičkih nedostataka svedoka komunikacija ne može odvijati na uobičajen usmeni način.

      • Kategorije svedoka sa nedostacima Ova pravila se primenjuju na sledeće kategorije lica:
        • Nemi svedoci;
        • Gluvi svedoci;
        • Slepi svedoci.

      Način sprovođenja (Upućujuća norma)

      • Kada se ispituje gluv, nem ili slep svedok, ili se ispitivanje obavlja preko tumača, odnosno prevodioca, ispitivanje se obavezno vrši na način koji je u Zakoniku propisan za saslušanje okrivljenog sa takvim nedostacima.

      FAZE ISKAZIVANJA SVEDOKA (TOK ISPITIVANJA)

      Tok iskazivanja svedoka predstavlja hronološki i procesno uređen redosled faza kroz koje svedok iznosi svoja saznanja pred organom postupka.

      • Faze u toku iskazivanja (Sled radnji) Ispitivanje svedoka se obavezno odvija kroz sledeće tri sukcesivne faze:
        1. Opšta pitanja — prva faza u kojoj se utvrđuje identitet svedoka i njegov odnos sa strankama;
        2. Slobodno izlaganje — faza u kojoj se svedok poziva da samostalno i u kontinuitetu iznese sve što mu je o predmetu poznato;
        3. Postavljanje ciljanih pitanja — faza koja nastupa isključivo nakon što svedok završi svoje slobodno izlaganje, a sa ciljem da se iskaz proveri, dopuni ili razjasni.

      USLOVI ZA ZAKONITOST POSTAVLJENIH PITANJA SVEDOKU

      Pravila o postavljanju pitanja su zakonska ograničenja kojima se štiti autentičnost svedočenja od nedopuštenih spoljnih uticaja, obmana ili sugerisanja odgovora.

      Bitni elementi / Kumulativni uslovi za postavljanje pitanja Sva pitanja koja se svedoku postavljaju radi provere, dopune ili razjašnjenja iskaza moraju kumulativno ispunjavati sledeća četiri uslova:

      1. Moraju biti jasna, određena i razumljiva;
      2. Ne smeju sadržati obmanu;
      3. Ne smeju se zasnivati na netačnoj pretpostavci da je svedok izjavio nešto što u stvarnosti nije izjavio;
      4. Ne smeju biti sugestivna (odnosno ne smeju predstavljati navođenje na odgovor).

      Pravna priroda – Ova pravila predstavljaju imperativne procesne garancije zaštite slobodne volje svedoka.

      Dejstva / Zaštitna funkcija

      • Očuvanje originalnosti i autentičnosti: Zakon štiti originalnost iskaza koji mora proizaći isključivo iz svedokovog ličnog opažanja i memorisanja.
      • Conditio sine qua non: Autentičnost i odsustvo nedopuštenih uticaja (poput obmanjivanja ili nedopuštenog navođenja da iskaže ono što sam nije želeo) su neophodan uslov za postizanje dokaznog kredibiliteta iskaza svedoka u krivičnom postupku.

      KLASIFIKACIJA ZABRANJENIH SUGESTIVNIH PITANJA

      Sugestivna pitanja su ona pitanja koja svojom formulacijom svesno ili nesvesno navode svedoka na određeni odgovor, odnosno u sebi već sadrže željeni odgovor.

      • Podele / Vrste (Šest oblika u teoriji i zakonu) U zavisnosti od načina na koji se sugestija vrši, ova pitanja se dele na:
        1. Potpuno disjunktivna pitanja — ona koja svedoku uopšte ne dopuštaju drugi odgovor osim striktnog izjašnjavanja sa „da” ili „ne”;
        2. Nepotpuno disjunktivna pitanja — ona koja sugerišu određene odgovore, ali formalno ne isključuju i druge mogućnosti koje tom sugestijom nisu obuhvaćene;
        3. Ekspektativna (iščekujuća) pitanja — pitanja koja u svojoj gramatičkoj formi (bilo potvrdnoj ili odričnoj) jasno izražavaju iščekivanje određenog odgovora (npr. „Zar ne, vi ste bili u kući?” ili „Zar ne, vi niste bili u kući?”);
        4. Odlučna pitanja — pitanja koja svedoku direktno predlažu neko konkretno svojstvo ili obeležje predmeta ili događaja (npr. „Da li je automobil bio plave boje?”);
        5. Kapciozna pitanja — obmanjujuća pitanja koja u sebi sadrže neistinitu pretpostavku da je rečeno nešto što u stvarnosti uopšte nije iskazano;
        6. Nadovezujuća pitanja — pitanja kojima se, nakon što svedok jednom popusti pod dejstvom primarne sugestije, svesno nastavlja ispitivanje u tom smeru i na bazi već prihvaćene sugestije.

      IZUZETAK OD ZABRANE SUGESTIVNIH PITANJA: UNAKRSNO ISPITIVANJE

      Izuzetak od zabrane sugerisanja jeste zakonom dopuštena mogućnost da se svedoku u tačno određenoj fazi postupka postavljaju pitanja u kojima je već sadržan odgovor na njih (sugestivna pitanja).

      Uslovi za primenu izuzetka Da bi postavljanje sugestivnih pitanja bilo zakonito, moraju se ispuniti sledeći uslovi:

      • Procesni forum: Radnja se mora izvoditi isključivo na glavnom pretresu.
      • Procesni metod: Ispitivanju se mora pristupiti u formi unakrsnog ispitivanja svedoka.

      Zakonodavne zabrane u drugim fazama (Gde izuzetak ne važi) Postavljanje sugestivnih pitanja je apsolutno zabranjeno u sledećim situacijama:

      • Tokom ispitivanja svedoka u istrazi;
      • Tokom osnovnog ispitivanja na glavnom pretresu;
      • Tokom dopunskog ispitivanja na glavnom pretresu.

      Izuzeci unutar izuzetka (Granica dopuštenosti u unakrsnom ispitivanju)

      • Dozvoljeno: U unakrsnom ispitivanju dozvoljeno je postavljati isključivo klasična sugestivna pitanja (pitanja koja navode na odgovor ili sadrže odgovor).
      • Zabranjeno: Iako bi iz bukvalnog tumačenja zakona moglo izgledati da su u unakrsnom ispitivanju dozvoljene sve varijante zabranjenih pitanja, to nije tačno. Pitanja koja su obmanjujuća ili se zasnivaju na pretpostavljenom iskazu (kapciozna pitanja) ostaju strogo zabranjena i tokom unakrsnog ispitivanja.

      POSEBNO FORMALNO PITANJE ZA OŠTEĆENOG KAO SVEDOKA

      Formalno ispitivanje oštećenog svedoka jeste specifična zakonska obaveza postavljanja ciljanog pitanja oštećenom licu koje se u postupku nalazi u dvostrukoj procesnoj ulozi (i kao oštećeni i kao svedok).

      • Sadržina formalnog pitanja
        • Oštećeni koji se ispituje kao svedok mora se obavezno pitati: da li želi da u krivičnom postupku ostvaruje imovinskopravni zahtev.
      • Pravna priroda
        • Ova obaveza predstavlja formalno-procesni podsticaj i obezbeđenje prava oštećenog na pokretanje sopstvene procesne inicijative u pogledu naknade štete ili povraćaja stvari u okviru krivičnog postupka.

      SUOČENJE SVEDOKA (ČL. 211 ZKP)

      Suočenje svedoka je fakultativna krivičnoprocesna radnja koja se sastoji u neposrednom usmenom i ličnom sučeljavanju dva svedoka, ili svedoka i okrivljenog, čiji se ranije dati iskazi ne podudaraju.

      Uslovi za sprovođenje

      • Materijalni uslov: Postojanje neslaganja (kontradiktornosti) u ranije datim iskazima svedoka i drugog svedoka ili okrivljenog.
      • Predmet neslaganja: Iskazi se moraju neslagati u pogledu važnih činjenica koje su predmet dokazivanja u konkretnom postupku.
      • Formalni uslov: Odluku o suočenju donosi organ postupka na osnovu sopstvene slobodne procene (što predstavlja činjenično pitanje – questio facti), ukoliko smatra da se tom radnjom mogu postići određeni ciljevi (pre svega motivisanje svedoka da da potpun, odnosno istinit iskaz).

      Pravna priroda

      • Fakultativni karakter: Radnja nije obavezna, već njeno preduzimanje zavisi od diskrecione procene i ocene organa koji vodi postupak.
      • Shodna primena pravila: Na suočenje svedoka se direktno i u potpunosti primenjuju zakonske odredbe koje se odnose na suočenje okrivljenog.

      Dejstva / Psihološki mehanizam

      • Verifikacija iskaza: Svrha radnje je neposredna provera pouzdanosti i verodostojnosti već datih iskaza u postupku.
      • Stvaranje psihičkog pritiska: Radnja je usmerena na stvaranje specifičnog psihičkog pritiska na svedoka koji ne govori istinu ili ne daje celovit iskaz u odnosu na saznanja koja zaista poseduje o okolnostima o kojima svedoči.
      • Korekcija iskaza: Pod uticajem sučeljavanja i psihičkog pritiska, svedok se motiviše da koriguje svoj iskaz i počne istinito da iskazuje.
      • Subjektivni karakter istinitosti: Istinitost iskaza se i u ovom slučaju mora shvatiti u nužno subjektivnom i relativnom smislu — svedok govori istinu kada iznosi ono za šta u tom trenutku zaista veruje da je istina.

      Posebnosti i efikasnost u praksi

      • Smanjen praktični uspeh: U realnoj sudskoj praksi suočenje svedoka ne daje veće rezultate.
      • Razlog: Lica koja se suočavaju po pravilu tvrdoglavo ostaju pri svojim ranije datim, makar i potpuno kontradiktornim iskazima.

      PREPOZNAVANJE LICA I STVARI OD STRANE SVEDOKA (ČL. 211 ZKP)

      Prepoznavanje je dokazna radnja koja se preduzima radi pouzdanog utvrđivanja istovetnosti (identiteta) nekog lica ili predmeta sa ranije viđenim objektom, kao i radi provere verodostojnosti prethodno datih iskaza.

      Vrste

      • Prema objektu prepoznavanja (predmetna podela):
        1. Prepoznavanje lica — koje u postupku može da vrši isključivo svedok;
        2. Prepoznavanje stvari — koje ravnopravno mogu vršiti i svedok i okrivljeni.
      • Prema tehničkom načinu sprovođenja:
        1. Direktno prepoznavanje — predočavanjem i pokazivanjem lica ili stvari uživo;
        2. Indirektno prepoznavanje putem fotografija — primenjuje se kao supsidijarni oblik ako lice ili predmet koji treba prepoznati nije neposredno dostupan (pokazuje se fotografija tog objekta pomešana sa fotografijama drugih nepoznatih objekata sličnih osobina);
        3. Prepoznavanje na osnovu glasa — specifičan oblik usmeren na auditivnu identifikaciju, koji se sprovodi na isti način (odnosno metodološki upodobljen) kao i opšte izborno prepoznavanje lica.
      • Prema stepenu uspešnosti (na osnovu izjave svedoka):
        1. Uspešno u potpunosti — kada svedok izjavi da lice ili predmet može da prepozna sa sigurnošću;
        2. Delimično uspešno — ukoliko se svedok izjasni da lice ili predmet može da prepozna sa određenim stepenom verovatnoće;
        3. Neuspešno — ako svedok izričito izjavi da uopšte nije u stanju da prepozna predočeno lice ili predmet.

      Bitni elementi / Uslovi za sprovođenje Da bi se radnja prepoznavanja mogla zakonito spovesti, moraju se ispuniti sledeći uslovi:

      1. Materijalni uslov: Postojanje potrebe da se utvrdi da li svedok prepoznaje određeno lice ili predmet koji je prethodno opisao (ovaj uslov predstavlja procenu suda u skladu sa njegovim slobodnim uverenjem).
      2. Formalni uslov: Zakon ne propisuje poseban formalni akt; radnja se preduzima na predlog stranke (ili drugog lica koje ima pravo podnošenja dokaznih predloga) koji je sud prihvatio, a sud je ovlašćen da prepoznavanje sprovede i samostalno, po sopstvenoj inicijativi.
      3. Preliminarni opis kao prethodna faza (uslov sine qua non): Pre nego što se uopšte pristupi prepoznavanju, svedok (a u pogledu predmeta i okrivljeni) mora objekat prepoznavanja preliminarno opisati i navesti njegove specifične osobine.
      4. Pravilo izbornog predočavanja (izborni niz): Prepoznavanje se obavezno sprovodi pokazivanjem ciljanog objekta pomešanog u nizu više sličnih objekata.
      5. Kumulativni uslovi za sastav izbornog niza:
        1. Lice ili predmet se svedoku moraju pokazati pomešani sa drugim svedoku nepoznatim licima ili predmetima;
        2. Svi predočeni objekti u nizu moraju imati slične osnovne osobine onima koje je svedok u svom preliminarnom opisu prethodno naveo.

      Pravna priroda i dokazni kredibilitet

      • Shodna primena pravila: Prepoznavanje od strane svedoka obavezno se obavlja u skladu sa zakonskim pravilima koja se odnose na prepoznavanje lica ili predmeta od strane okrivljenog.
      • Visok dokazni kredibilitet: Izborno predočavanje obezbeđuje načelno viši stepen dokaznog kredibiliteta od tzv. pojedinačnog prepoznavanja (predočavanja samo jednog sumnjivog lica ili predmeta radi izjašnjavanja o identitetu).
      • Slobodna ocena rezultata: Sve rezultate prepoznavanja (bilo uspešne, delimične ili neuspešne) organ postupka ceni potpuno slobodno, shodno načelu slobodne ocene dokaza i na temelju svog slobodnog sudijskog uverenja. Suštinski stepen uspešnosti ove radnje u procesno-dokaznom smislu zavisi isključivo od ove sudske ocene.

      Dejstva / Prava i obaveze strana

      • Obaveza izjašnjavanja: Nakon pokazivanja niza, od svedoka se zahteva da se izjasni da li objekat prepoznaje sa sigurnošću ili verovatnoćom.
      • Obaveza neposrednog ukazivanja: U slučaju potvrdnog izjašnjenja, svedok je dužan da na prepoznato lice ili predmet neposredno ukaže.

      Izuzeci i posebna pravila u ranim fazama postupka Kada se prepoznavanje lica sprovodi u predistražnom postupku i istrazi, važe sledeća tri striktna bezbednosna i formalna pravila:

      1. Sprečavanje vizuelnog kontakta (zaštita svedoka): Radnja se mora obaviti tako da lice koje je predmet prepoznavanja ne može da vidi svedoka;
      2. Zabrana prethodnog viđenja: Svedok ne sme da vidi ciljano lice pre nego što sam formalni postupak prepoznavanja zvanično otpočne;
      3. Obavezno prisustvo tužioca: U predistražnom postupku i istrazi, prepoznavanje lica se obavezno mora sprovesti u prisustvu javnog tužioca.

      Uporedno-pravni osvrt

      • Većina savremenih krivičnih procedura se opredeljuje za izborno predočavanje, mada mnoga zakonodavstva uopšte ne uređuju detaljnije način prepoznavanja lica ili stvari, već to u celini prepuštaju sudskoj i policijskoj praksi.
      • Primer SAD: Nasuprot našem sistemu, u krivičnom postupku SAD se prepoznavanje lica (koje se po pravilu obavlja pre formalnog započinjanja krivičnog postupka) zakonski može sprovesti na dva alternativna načina: bilo kao izborno, tzv. linijsko prepoznavanje (lineup), bilo u vidu pojedinačnog predočavanja.

      Originarni i derivativni svedoci

      Svedok će se uvek pitati otkuda mu je poznato ono o čemu svedoči.

      • Svrha postavljanja ovog pitanja:
        • Utvrđivanje prirode njegovog saznanja.
        • Utvrđivanje njegovog odnosa sa izvorom saznanja.
        • Razjašnjenje da li je svedok neku činjenicu lično i neposredno opazio svojim čulima (pre svega video ili čuo) ili je ta saznanja dobio od drugog lica koje je bilo u direktnom kontaktu sa izvorom saznanja.

      PODELA SVEDOKA PREMA IZVORU SAZNANJA

      Prema načinu i izvoru saznanja o krivičnom događaju, svedoci se dele na dve osnovne kategorije:

      A. Originarni svedoci

      • Definicija: Svedok koji ima neposredna saznanja o događaju o kojem svedoči.
      • Uslov (pretpostavka): Da je svedok neposredno prisustvovao događaju ili imao drugu vrstu neposrednog kontakta, te je nešto lično video, čuo ili uopšte opazio svojim čulima.
      • Procesno postupanje organa postupka:
        • Organ postupka prvenstveno ispituje ovu vrstu svedoka.
        • Nakon što utvrdi da je svedok lično opazio činjenice o kojima treba da iskazuje, organ postupka utvrđuje način tog opažanja – pre svega koje je čulo ili čula svedok koristio.
        • Organ postupka može svedoku postavljati niz pitanja radi dobijanja celovitog („kompletnijeg“) iskaza, otklanjanja nejasnoća i dopunjavanja praznina u izlaganju (ove mogućnosti su najšire kod originalnih svedoka).

      B. Derivativni svedoci („svedoci po čuvenju“)

      • Definicija: Svedok koji je o krivičnom događaju saznao posrednim putem, preko kontakta sa nekim drugim licem ili preko određene isprave.
      • Terminološka napomena: Tradicionalno se u našem pravu označava kao „svedok po čuvenju“, što je terminološki pogrešno jer nije reč o svedoku koji je čuven, već o licu koje je od drugoga nešto „čulo“, pa o tome svedoči.
      • Karakteristike saznanja:
        • Sadržaj činjenica o kojima iskazuje usmeren je na neposredno opažanje koje je imalo neko drugo lice – ono od koga je derivativni svedok dobio saznanje.
        • Svedok ima isključivo posredna saznanja – činjenice nije neposredno opazio čulima, već mu je saznanja prenela druga osoba, najčešće kroz usmeni razgovor.
        • Izuzetak (saznanje preko pisanih izvora): Saznanje može poticati i iz pisanog sadržaja, poput pisma, e-mail-a i slično. Ukoliko su ti materijali dostupni, oni sami po sebi predstavljaju materijalni dokaz pa ispitivanje svedoka po čuvenju možda nije ni potrebno (ili se on ispituje samo o načinu na koji je došao do njih). Međutim, do ispitivanja derivativnog svedoka o sadržaju isprave može doći ako su ti materijali iz nekog razloga nedostupni ili uništeni. Bez obzira na medij (razgovor ili pismo), suština je ista – ostvarena je samo posredna veza sa izvorom saznanja.
      • Procesni uslovi i dokazna snaga:
        • Ispitivanje ove vrste svedoka je složeno i različito se rešava u pravnim sistemima.
        • Tamo gde je njihovo ispitivanje dozvoljeno, ono je po pravilu moguće samo uz ispunjenje dodatnih i posebnih uslova u odnosu na opšte uslove za ispitivanje svedoka.
        • Mogućnost organa postupka da ispitivanjem otkloni nejasnoće i dopuni praznine postoji u znatno manjoj meri nego kod originalnih svedoka.
        • Načelno imaju manji stepen dokazne verodostojnosti u odnosu na iskaze originalnih svedoka (koji se često u teoriji smatraju jedinim pravim svedocima).

      DOKAZNA VREDNOST I OCENA ISKAZA SVEDOKA

      • Pravni osnov: Iskaz svedoka je dokaz u krivičnom postupku, a njegov konkretan dokazni značaj sud određuje na osnovu načela slobodne ocene dokaza i prema svom slobodnom sudijskom uverenju.
      • Metodologija ocene: Sud procenjuje dokazni kredibilitet (stepen istinitosti) svedokovog iskaza na dva načina:
        1. Pojedinačno (svaki iskaz sam za sebe).
        2. U vezi sa ostalim dokazima izvedenim u postupku.
      • Faktori koji utiču na ocenu kredibiliteta:
        • Niz procesnih i faktičkih okolnosti.
        • Verbalni vid izražavanja svedoka.
        • Neverbalni elementi (simptomatska slika): gestovi, mimika i celokupno držanje svedoka tokom ispitivanja.
        • Zabrana svedočenja o ličnim sudovima: Ispitivanje svedoka je u logičkom smislu posredan način saznanja jer svedok reprodukuje svoje ranije opažanje. Zato svedok ne može davati svoj sud o opaženim činjenicama, niti saopštavati svoje zaključke o njihovom značaju za konkretan slučaj.
        • Izuzetak: Svedok ipak može saopštiti svoje utiske koje je imao prilikom opažanja.
      • Predmet dokazivanja (Ograničenje svedočenja na prošlost):
        • Svedok uvek svedoči o onome što se ranije zbilo.
        • Činjenice iz sadašnjosti (koje postoje u vremenu „isleđenja“ krivičnog dela) se po pravilu ne dokazuju svedocima, već uviđajem ili veštačenjem, jer tim radnjama sud neposredno stiče potrebno znanje.

      UPOZORENJE SVEDOKU I NJEGOVO PRAVNO DEJSTVO

      • Pravilo o opomeni: Pre davanja iskaza, svedok se upozorava (opominje) da je davanje lažnog iskaza krivično delo.
      • Dvostruko dejstvo upozorenja:
        1. Faktičko dejstvo: Vrši se dodatni pritisak na svedoka u pravcu davanja istinitog iskaza, uz opštu pretpostavku da većina građana svest o dužnosti govorenja istine pred sudom smatra svojom važnom građanskom dužnošću.
        2. Krivičnopravno (procesno) dejstvo: Unošenjem ovog upozorenja u zapisnik o ispitivanju formalno se otklanja mogućnost da se svedok pozove na pravnu zabludu (odnosno da tvrdi kako nije znao da je davanje lažnog iskaza krivično delo).
      • Pravna zabluda u sudskoj praksi:
        • Institut pravne zablude se u domaćoj krivičnopravnoj praksi tumači veoma restriktivno.
        • Čak i bez ovog upozorenja ili njegovog unošenja u zapisnik, malo je verovatno da bi se svedok u eventualnom postupku zbog davanja lažnog iskaza mogao uspešno pozvati na pravnu zabludu.
      • Procesno postupanje u slučaju sumnje u lažan iskaz (Krivična prijava sui generis):
        • Ako sud stekne uverenje da postoje osnovi sumnje da je svedok izvršio krivično delo davanja lažnog iskaza, dužan je da u odgovarajućoj procesnoj formi o tome obavesti nadležnog javnog tužioca, što predstavlja krivičnu prijavu sui generis.
      • Kriminalno-politički aspekt i generalna prevencija:
        • U praksi se svedoci koji su dali lažan iskaz veoma retko krivično gone, što je neopravdano.
        • Češće krivično gonjenje i kažnjavanje takvih lica imalo bi jak efekat generalne prevencije i uticalo bi na jačanje opšte svesti građana o obavezi da govore istinu.

      UPOREDNOPRAVNI ASPEKTI ISPITIVANJA DERIVATIVNIH SVEDOKA

      U pogledu dokaznog kredibiliteta i dozvoljenosti ispitivanja svedoka po čuvenju, uporednopravno se izdvajaju dva potpuno suprotna stanovišta:

      1. Anglo-saksonski krivičnoprocesni sistemi: U ovim sistemima se iskazima derivativnih svedoka apsolutno negira bilo kakav dokazni kredibilitet (pravilo o zabrani svedočenja po čuvenju – hearsay rule).
      2. Kontinentalno-evropski krivični postupci:
        • Nemaju striktna zakonska dokazna pravila koja bi unapred zabranila ove iskaze.
        • Sudska praksa definiše određene uslove pod kojima se iskaz ovih svedoka može prihvatiti, što se rešava u okviru opšteg dejstva načela slobodne ocene dokaza.

      SPECIFIČNOST U DOMAĆOJ SUDSKOJ PRAKSI: ISPITIVANJE POLICIJSKIH SLUŽBENIKA KAO SVEDOKA

      • Praksa pozivanja policajaca kao svedoka: U domaćoj sudskoj praksi postojali su slučajevi pozivanja ovlašćenih službenih lica (službenika policije) u svojstvu svedoka.
      • Sadržina svedočenja: Oni su svedočili o okolnostima pod kojima je okrivljeni (tada u statusu osumnjičenog u pretkrivičnom postupku) dao određene izjave policiji tokom informativnog razgovora (prikupljanja obaveštenja od građana), pri čemu su svedočili i o samoj sadržini tih izjava.
      • Procesni uslov: Do ovoga je dolazilo u vreme kada je, po retkom procesnom izuzetku, mogla da se koristi izjava koju je lice dalo policiji u pretkrivičnom postupku (koja nije imala formu saslušanja). Pozivani su najčešće kada je okrivljeni tvrdio da mu je izjava bila iznuđena.
      • Stručni stav o opravdanosti ove prakse:
        • Autor ističe da ova praksa nije bila dobra.
        • Teško je zamisliti da će policijski službenici u svojstvu svedoka pred sudom priznati da su prekoračili svoja ovlašćenja ili izvršili krivično delo iznuđivanja iskaza.
        • Takvim ispitivanjem se suštinski nije mogao čvršće potkrepiti dokazni kredibilitet spornih izjava, koje inače same po sebi nisu mogle ostvariti potreban dokazni značaj u postupku.

      U nastavku se nalazi pregledan i sistematizovan sadržaj ove skripte koji direktno odgovara na vaša ispitna pitanja:

      Isključenje iskaza i ocena dokazne vrednosti iskaza svedoka

      ISKLJUČENJE ISKAZA SVEDOKA KAO DOKAZA

      Greške ili zloupotrebe koje organ postupka učini tokom ispitivanja svedoka dovode do dokazne devalvacije datog iskaza. Glavna pravna posledica takvih procesnih propusta jeste da se na tom iskazu ne može zasnivati sudska odluka.

      Zakon taksativno predviđa slučajeve kada se iskaz svedoka mora izdvojiti (isključiti) iz krivičnih spisa:

      • Ispitivanje lica koje je isključeno od dužnosti svedočenja: Kada je kao svedok ispitano lice koje po zakonskim pravilima uopšte ne može biti ispitano u tom svojstvu.
      • Povreda pravila kod privilegovanih svedoka (lica oslobođenih dužnosti svedočenja): Iskaz je nevaljan ukoliko ovo lice:
        1. Nije upozoreno da ima zakonsko pravo da ne svedoči.
        2. Nije se izričito odreklo svog prava da ne svedoči.
        3. Ako pomenuto upozorenje i izričito odricanje nisu ubeleženi u zapisnik o ispitivanju.
      • Iskaz dobijen prinudom: Kada je iskaz svedoka pribavljen protivno apsolutnoj zabrani mučenja i iznuđivanja iskaza.

      DOKAZNA VREDNOST I METODOLOGIJA OCENE ISKAZA SVEDOKA

      1. Savremeni status svedoka u teoriji i praksi

      • Skepticizam i nepouzdanost: Savremena krivičnoprocesna teorija svedoka tretira kao najnesigurnije dokazno sredstvo. Razlozi za to leže u nesavršenosti ljudskih čula, uticaju sugestije i autosugestije, protoku vremena i zaboravljanju, fiziološkim ili patološkim promenama psihofizičkog stanja, emotivnim elementima, kao i greškama u samoj percepciji, pamćenju i reprodukciji.
      • Praktični značaj: Uprkos teorijskom skepticizmu, nijedno zakonodavstvo se nije odreklo svedoka, jer oni u praksi i dalje pružaju dragocene podatke neophodne za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja.

      2. Svesno modifikovanje iskaza (Davanje lažnog iskaza)

      • Pojedini svedoci svesno menjaju svoj iskaz kako bi pomogli ili koristili jednoj od stranaka u postupku.
      • Takvo ponašanje predstavlja krivično delo davanja lažnog iskaza.
      • U domaćoj sudskoj praksi svedoci se veoma retko krivično gone za ovo delo, što je posledica teškog dokazivanja u konkretnim slučajevima, ali i oportunog ponašanja pojedinih službenih aktera koji ne reaguju po službenoj dužnosti.

      3. Pravila za sudsku ocenu verodostojnosti iskaza

      Nakon napuštanja formalne (zakonske) dokazne teorije koja je unapred određivala podobnost svedoka (testes habiles i inhabiles) i dokaznu snagu (testes suspecti i classici), ocena svedočkih iskaza vrši se isključivo po načelu slobodne ocene dokaza.

      Sud je dužan da primeni sledeću metodologiju:

      • Savesna i pojedinačna ocena: Svaki iskaz se mora proceniti kritički, pojedinačno i u povezanosti sa svim ostalim izvedenim dokazima.
      • Obaveza obrazloženja: Sud u presudi mora precizno i argumentovano obrazložiti svoj stav o tome zašto neki iskaz smatra verodostojnim ili neverodostojnim.
      • Korišćenje sudske psihologije: Sud treba da koristi naučne zaključke i dostignuća sudske psihologije kako bi znao na šta da obrati pažnju pri oceni iskaza.
      • Zabrana mehaničke primene: Zaključci sudske psihologije se ne smeju primenjivati mehanički ili površno, jer to može stvoriti pogrešna i štetna predubeđenja kod sudije.

      Saslušanje okrivljenog

      8. jula 2026.

      Saslušanje okrivljenog je izuzetno važna krivično-procesna radnja koja se sadržinski sastoji u davanju izjave okrivljenog u odnosu na krivično delo za koje se tereti (aktivna odbrana) ili u njegovom uzdržavanju od davanja izjave (pasivna odbrana), nakon što je upoznat sa svojim pravima i dužnostima i nakon što mu je data mogućnost da iskazuje.

      • Funkcija saslušanja je dvostruka:
        • Dokazna funkcija: Iskaz okrivljenog služi kao dokazno sredstvo u krivičnom postupku.
        • Funkcija odbrane: Okrivljeni se svojim iskazivanjem aktivno brani, pri čemu pre samog saslušanja obavezno biva upoznat sa svim osnovnim pravima i dužnostima, sa naglaskom na elemente njegovog prava na odbranu.

      (Ratio legis: Ranija istorijska koncepcija u kojoj je okrivljeni tretiran isključivo kao objekt postupka i izvor dokaza, u savremenom srpskom pravu je zamenjena humanijim pristupom gde je saslušanje primarno instrument odbrane i zaštite prava ličnosti okrivljenog).

      Bitni elementi / Prethodne radnje i uslovi – Da bi se saslušanje sprovelo na zakonit način, organ postupka (javni tužilac ili sud) mora proći kroz tačno utvrđene faze i ispuniti procesne pretpostavke:

      • Prethodne radnje (identifikacija i pouka):
        • Uzimanje ličnih podataka: Prilikom prvog saslušanja od okrivljenog se uzimaju identifikacioni podaci (ime, prezime, JMBG ili broj ličnog dokumenta, nadimak, podaci o roditeljima, devojačko prezime majke, mesto i datum rođenja, državljanstvo, zanimanje, porodične prilike, pismenost i obrazovanje, imovno stanje, ranija osuđivanost i eventualni drugi postupci koji se vode protiv njega).
        • Pouka o pravima (pravo na odbranu): Okrivljenom se saopštava da ima pravo da odmah na jeziku koji razume bude obavešten o razlogu hapšenja; da pre saslušanja ima pravo na poverljiv razgovor sa braniocem (koji se nadzire samo gledanjem, a ne i slušanjem); da zahteva da se o hapšenju bez odlaganja obavesti porodica ili blisko lice (kao i diplomatsko-konzularni predstavnik ako je stranac/izbeglica); i da zahteva lekarski pregled lekara koga slobodno izabere.
        • Upozorenje o dužnostima: Okrivljeni se upozorava na dužnost odazivanja na poziv i obavezu obaveštavanja o svakoj promeni ili nameri promene adrese prebivališta/boravišta, kao i na procesne posledice kršenja tih dužnosti.
        • Izjašnjenje o braniocu: Okrivljeni se poziva da se izjasni da li će uzeti branioca po svom izboru, uz upozorenje da će mu u slučaju obavezne odbrane biti postavljen branilac po službenoj dužnosti.
      • Uslovi za saslušanje bez prisustva branioca: Okrivljeni može biti saslušan bez branioca samo ako su kumulativno ispunjena dva uslova:
        1. Da se ne radi o slučaju obavezne stručne odbrane.
        2. Da postoji jedna od sledećih opcionih situacija: okrivljeni se izričito odrekao prava na branioca; uredno pozvani branilac nije došao a nema mogućnosti za drugog; ili za prvo saslušanje okrivljeni nije obezbedio branioca ni u roku od 24 časa od kada je poučen o tom pravu.

      Pravna priroda i pravila sprovođenja saslušanja – Pravna priroda saslušanja ogleda se u striktnom poštovanju dostojanstva ličnosti i primeni posebnih pravila u zavisnosti od telesnih osobina okrivljenog:

      • Opšta pravila usmenosti i neometanosti: Okrivljeni se saslušava usmeno, sa pristojnošću i uz puno poštovanje njegove ličnosti. Ima pravo da koristi svoje beleške i mora mu se omogućiti da se u neometanom izlaganju izjasni o svim okolnostima koje ga terete i iznese odbranu.
      • Pravila za postavljanje pitanja: Nakon slobodnog izlaganja, organ mu može postaviti pitanja radi dopune ili razjašnjenja. Pitanja moraju biti jasna, određena i razumljiva; ne smeju sadržati obmanu, niti se zasnivati na pretpostavci da je priznao nešto što nije; i ne smeju predstavljati navođenje na odgovor.
      • Posebna pravila za lica sa telesnim manama:
        • Gluv okrivljeni: Pitanja mu se postavljaju pismeno.
        • Nem okrivljeni: Poziva se da pismeno odgovara.
        • Slep okrivljeni: Usmeno mu se izlaže sadržaj pisanog dokaznog materijala.
        • Alternativno rešenje: Ako se saslušanje ne može obaviti na ove načine, ili ako okrivljeni ne razume jezik postupka, poziva se zakleti tumač ili prevodilac (na koje se shodno primenjuju pravila o veštacima).
      • Sredstva za proveru istinitosti iskaza:
        • Suočenje: Može se sprovesti sa svedokom ili drugim okrivljenim ako se njihovi iskazi ne slažu o važnim činjenicama. Suočeni se postavljaju jedan naspram drugog, ponavljaju iskaze o spornim okolnostima i raspravljaju o istinitosti, a sve se unosi u zapisnik.
        • Prepoznavanje: Ako treba utvrditi da li okrivljeni prepoznaje lice ili predmet, prvo ga opisuje, a zatim mu se to lice/predmet pokazuje zajedno sa drugim nepoznatim licima/predmetima sličnih osobina. Okrivljeni se izjašnjava o sigurnosti ili stepenu verovatnoće prepoznavanja. Može se vršiti i preko fotografija ili na osnovu glasa.

      Dejstva / Dokazna ocena iskaza i priznanja

      • Slobodna ocena dokaza: Iskaz okrivljenog se ceni kao i svaki drugi dokaz, na temelju načela slobodne ocene dokaza i u skladu sa slobodnim uverenjem suda.
      • Dejstvo odbrane ćutanjem (pasivna odbrana): Ćutanje okrivljenog se ne sme dokazno ceniti na bilo koji način, niti se sme tretirati kao otežavajuća okolnost. Iako okrivljeni može faktički pogoršati svoj položaj time što ne iznosi dokaze koji mu idu u prilog, sud mu položaj ne sme otežati zbog korišćenja prava na pasivnu odbranu.
      • Pravo na neistinito izlaganje (laž): Za razliku od svedoka, okrivljeni nije dužan da govori istinu. Činjenica da je okrivljeni lagao ne sme se tretirati kao otežavajuća okolnost niti uticati na izbor i meru krivične sankcije.
      • Dokazno dejstvo priznanja: Istinito i validno priznanje ima veliki, često i presudni značaj za donošenje osuđujuće presude. Ako okrivljeni prizna delo, organ postupka je dužan da i dalje prikuplja dokaze samo ako postoji neka od sledećih okolnosti: osnovana sumnja u istinitost priznanja; priznanje je nepotpuno, protivrečno ili nejasno; ili je priznanje u suprotnosti sa drugim dokazima.
      • Dejstvo lažnog priznanja:
        • Otkrivanje pre pravnosnažnosti: Ne proizvodi nikakvo procesno ni materijalno dejstvo jer i dalje važi pretpostavka nevinosti.
        • Otkrivanje nakon pravnosnažnosti: Ako se lažnost otkrije tek nakon pravnosnažnosti presude, pa se u postupku po vanrednom pravnom leku donese oslobađajuća presuda, osuđeni nema pravo na naknadu štete ako je namerno, svojim lažnim priznanjem, prouzrokovao sopstvenu osudu (osim ako je na to priznanje bio prinuđen).

      Izuzeci / Zabrana vrednovanja (Pravno nevaljani dokazi) – Na iskazu okrivljenog se ne može zasnivati sudska odluka ukoliko je ispunjen bilo koji od sledećih taksativno navedenih izuzetaka:

      1. Ako okrivljeni nije poučen o svojim pravima u krivičnom postupku ili mu nije omogućeno da ta prava koristi.
      2. Ako izjava okrivljenog o prisustvu branioca nije uneta u zapisnik.
      3. Ako je okrivljeni, protivno zakonskim pravilima o obaveznoj odbrani, saslušan bez prisustva branioca.
      4. Ako je iskaz okrivljenog dobijen protivno zakonskoj zabrani mučenja, nečovečnog postupanja i iznude.

      Dokazne zabrane

      8. jula 2026.

      Dokazne zabrane predstavljaju pravne norme koje sadrže ograničenja za izvođenje određenih dokaza u krivičnom postupku. To su pravila po kojima se određena dokazna sredstva načelno isključuju iz upotrebe, a neki izvori dokaza se ne mogu koristiti za utvrđivanje činjenica niti se na njima može zasnivati sudska odluka kojom se rešava predmet postupka.

      • Pravno nevaljani dokazi su dokazi na kojima se, prema pozitivnom pravu Srbije, ne mogu zasnivati sudske odluke, a u koje spadaju dokazi koji su, neposredno ili posredno, sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, Zakonikom o krivičnom postupku (ZKP), drugim zakonom ili opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima.
      • Teorija o „plodovima otrovnog drveta” (Fruit of the poisonous tree doctrine) jeste dokazna koncepcija prema kojoj dokazi koji su sami po sebi pravno valjani postaju nezakoniti (pravno nevaljani) ako se do njih došlo posredno, zahvaljujući podacima ili dokazima koji su prethodno pribavljeni na nezakonit način.

      (Ratio legis: Iako je utvrđivanje istine primarni cilj postupka, istina se ne sme utvrđivati po svaku cenu. Krivični postupak mora biti pravičan, korektan i pošteno vođen, zbog čega pravo postavlja etičke i zakonske barijere preko kojih državni organi ne smeju preći. Tradicionalno pravno pravilo „što se grbo rodi, ni vreme ne ispravi” () predstavlja teorijsku i istorijsku osnovu za razumevanje zašto se naknadno pronađeni valjani dokazi ne mogu osnažiti ako je koren njihovog pribavljanja nezakonit).

      Bitni elementi / Uslovi

      Sistem dokaznih zabrana i klasifikacija pravno nevaljanih dokaza u srpskom pravu počivaju na sledećim elementima i podelama:

      • Osnovi isključenja izvora dokaza:
        • Neečnost, striktna zakonska zabranjenost ili kriminalni karakter metoda: npr. primena torture (mučenja) ili upotreba narkoanalize i drugih hemijskih sredstava kojima se deluje na volju ispitanika.
        • Nedovoljno potvrđena naučna pouzdanost: npr. primena poligrafa (detektora laži) ili hipnoze.
      • Klasifikacija dokaznih zabrana (Apsolutne i Relativne):
        • Apsolutne zabrane: Odnose se na metode koje nikada, nigde i ni pod kojim uslovima ne mogu biti legalna dokazna sredstva (npr. iskaz dobijen mučenjem).
        • Relativne zabrane: Odnose se na inače dopuštena dokazna sredstva koja se u konkretnom slučaju isključuju jer su prilikom njihovog pribavljanja učinjene teške procesne greške ili zloupotrebe (npr. saslušanje okrivljenog bez branioca u slučaju obavezne odbrane).
      • Klasifikacija prema predmetu zabrane (Roxin):
        • Zabrana korišćenja određenih dokaza i dokaznih sredstava (direktno zabranjene metode ispitivanja).
        • Zabrana vrednovanja određenih dokaza (zabrana da se na njima zasnuje sudska odluka, čak i ako se greškom nađu u spisima). Kod najtežih povreda (poput mučenja) postoji kumulativna zabrana i korišćenja i vrednovanja.
      • Vrste pravno nevaljanih dokaza prema pozitivnom pravu (ZKP):
        • Direktno pravno nevaljani dokazi: Pribavljeni neposredno suprotno Ustavu, ZKP-u, drugom zakonu ili međunarodnom pravu.
        • Indirektno pravno nevaljani dokazi: Dokazi koji bi sami po sebi bili validni, ali su nevaljani jer je način njihovog pribavljanja (izvor saznanja za njih) bio nezakonit (prihvatanje doktrine „plodova otrovnog drveta”).

      Pravna priroda

      • Procesni i ustavni karakter: Dokazne zabrane i pravna nevaljanost dokaza predstavljaju ustavnopravnu i procesnu branu protiv samovlašća države i nezakonitog postupanja organa postupka.
      • Zakonodavni kontinuitet i kolebanja: Koncepcija „plodova otrovnog drveta” bila je prihvaćena u ZKP-u iz 2001. godine, zatim privremeno sužena novelama iz 2009. godine (koje su zahtevale da dokaz bude izričito zakonom zabranjen), da bi se važeći ZKP Srbije u potpunosti vratio na široko rešenje iz 2001. godine, eksplicitno obuhvatajući i dokaze koji su posredno pribavljeni na nezakonit način.
      • Formalni status: U striktnom pravnom smislu, materijal koji je direktno ili indirektno nevaljan uopšte se formalno ne smatra dokazom.

      Dejstva / Obaveze

      • Zabrana zasnivanja sudskih odluka: Sud donosi presudu isključivo na pravno valjanim dokazima. Na pravno nevaljanim dokazima se sudska odluka kojom se rešava predmet postupka ne može zasnivati pod pretnjom bitne povrede odredaba krivičnog postupka.
      • Obaveza izdvajanja i nevrednovanja: Ako se pravno nevaljan dokaz nađe u spisima, sud ima obavezu da ga ne uzme u obzir prilikom donošenja i obrazlaganja odluke (zabrana vrednovanja).
      • Apsolutna zabrana prinude: Strogo je zabranjeno i kažnjivo svako nasilje nad licem lišenim slobode ili licem kome je sloboda ograničena, kao i svako iznuđivanje iskaza ili priznanja od okrivljenog ili drugog učesnika u postupku. Službeno lice koje primeni takve metode podleže krivičnoj odgovornosti.
      • Gubitak dokaznog kredibiliteta: Svako teže odstupanje od zakonskih pravila (poput saslušanja bez branioca kod obavezne odbrane) dovodi do potpunog procesnog isključenja i gubitka dokaznog kredibiliteta dobijenog iskaza.

      Specifičnosti i izuzeci u primeni

      • Problem dokazivanja nezakonitosti u praksi: Iako teorijski striktna, primena ove koncepcije može biti izložena zloupotrebama u praksi. Na primer, ukoliko policija upotrebom iznuđenog priznanja sazna lokaciju leša i ekshumira ga, postoji rizik da će negirati upotrebu prinude kako bi se prikrilo krivično delo iznuđivanja iskaza. Ako u tome uspeju, sud doveden u zabludu može takav posredni dokaz tretirati kao pravno valjan.
      • Kritika „preteranog čistunstva“ u teoriji: U domaćoj pravnoj teoriji ranije je postojao stav koji je kritikovao doktrinu „plodova otrovnog drveta” kao preterano čišćenje dokaza (tzv. „čistunstvo“), navodeći primer da bi primena ove doktrine u slučaju pronalaska leša na osnovu iznuđenog priznanja značila da „za sud ne postoji ni priznanje ni leš“. Međutim, pozitivni ZKP Srbije je presekao ove dileme i bezrezervno prihvatio ovu doktrinu, štiteći zakonitost iznad puke efikasnosti po svaku cenu.

      Teret dokazivanja

      7. jula 2026.

      Teret dokazivanja (onus probandi) u krivičnom procesnom pravu predstavlja dužnost određenog subjekta postupka da podnese dokaze radi utvrđivanja postojanja ili nepostojanja činjenica, odnosno da ukaže na potrebu korišćenja određenih dokaznih sredstava i postojanje konkretnih izvora dokaza.

      • Zakonsko određenje: Prema pozitivnom pravu Srbije, teret dokazivanja optužbe je na tužiocu.
      • Sadržinski smisao: Ovaj institut određuje koji je procesni subjekt dužan da predloži, prikupi i izvede dokaze kako bi uverio sud u istinitost svojih tvrdnji. Ako subjekt koji nosi teret dokazivanja ne uspe da dokaže tvrdnju, on snosi rizik nedokazivanja.

      Bitni elementi / Uslovi

      • Podela tereta dokazivanja prema vrsti optužbe:
        • Krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti: Javni tužilac snosi osnovni teret dokazivanja i dužan je da već u optužnom aktu navede dokaze na kojima zasniva optužbu.
        • Krivična dela koja se gone po privatnoj tužbi: Privatni tužilac mora u svom optužnom aktu da učini izvesnim (na nivou osnovane sumnje) da je okrivljeni preduzeo radnju izvršenja koja škodi časti i ugledu.
      • Kumulativni uslovi za izuzetnu dokaznu inicijativu suda: Sud načelno izvodi dokaze isključivo na predlog stranaka. Izuzetno, sud može sam odrediti izvođenje dopunskih dokaza ili naložiti stranci da ih predloži, ali samo ako su ispunjena dva kumulativna uslova:
        1. Ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni;
        2. Ako je to nepohodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio.

      Pravna priroda

      • Stranački (adverzijalni) karakter: Donošenjem važećeg Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) iz 2011. godine, teret dokazivanja je postao dominantno stranačkog karaktera. Za razliku od ranijeg istorijskog rešenja gde je sud po službenoj dužnosti i na osnovu načela istine aktivno vodio dokazni postupak, danas je težište dokazivanja prebačeno na stranke.
      • Specifičan položaj javnog tužioca: Javni tužilac u srpskom pravu nije „klasična“ parnična stranka. Budući da je državni organ, on ne sme imati isključivo jednostranu orijentaciju; dužan je da vodi računa o interesima okrivljenog i pravičnosti postupka. Zbog toga je ovlašćen da izjavljuje žalbe i vanredne pravne lekove ne samo na štetu, već i u korist okrivljenog.

      Dejstva i obaveze strana i suda

      • Pravo na pasivnu odbranu okrivljenog: Okrivljeni ima zakonsko pravo na odbranu ćutanjem (potpuno pasivna odbrana). Ćutanje okrivljenog ne može imati nikakav dokazni značaj niti se može koristiti kao otežavajuća okolnost.
      • Zabrana faktičkog prebacivanja tereta dokazivanja: Ako okrivljeni tvrdi da nije bio obavešten o pravu na nesaoptuživanje (pravu da ćuti), on nije dužan da dokazuje tu tvrdnju. Teret dokazivanja da je obaveštenje uredno izvršeno leži na sudu (uvidom u zapisnik ili na druge načine).
      • Odsustvo procesnih sankcija:
        • Sud nije procesno prinuđen da izvede svaki dokaz koji stranka predloži.
        • Ukoliko stranka odbije da ispuni nalog suda i ne predloži dopunske dokaze, zakonom nije propisana nikakva procesna konsekvenca.

      Delimično prebacivanje tereta dokazivanja

      • Izuzetak kod krivičnog dela klevete: U postupku koji se vodi po privatnoj tužbi za klevetu, zakon pravi izuzetak i delimično prebacuje teret dokazivanja na okrivljenog. Privatni tužilac ne mora dokazivati neistinitost tvrdnji, jer se ona pretpostavlja. Okrivljeni je dužan da dokaže istinitost onoga što je izneo ili proneo, ili da dokaže da je imao osnovan razlog da poveruje u istinitost tih tvrdnji. Ako u tome ne uspe, biće oglašen krivim.
      • (Ratio legis ovog izuzetka temelji se na dva ključna razloga: 1) Logika – dokazivanje negativnih činjenica (da je nešto neistina) izuzetno je teško, pa se teret dokazivanja lakše prebacuje na onog ko tvrdi da pozitivna činjenica postoji; 2) Pravičnost – niko nije dužan da dokazuje sopstveno poštenje jer se poštenje i ugled načelno pretpostavljaju za svakog građanina).

      Dokazna sredstva i izvori dokaza

      7. jula 2026.

      U savremenoj krivičnoprocesnoj teoriji i praksi Srbije, jasno se razlikuju tri osnovna pojma:

      • Dokazna sredstva predstavljaju načine ili metode čijom primenom sud (odnosno drugi organ postupka) izvodi dokaze i stiče dokazne zaključke o postojanju ili nepostojanju relevantnih činjenica. Ona se u osnovi svode na preduzimanje određenih dokaznih radnji (opštih ili posebnih). Teorijski se definišu i kao zakonski dopuštena forma u kojoj se dokazi javljaju (preciznije, forma dokaznog rezultata).
      • Izvori dokaza su konkretna lica ili predmeti iz kojih su proizašli dokazni podaci, odnosno dokazi u najopštijem smislu.
      • Dokaz predstavlja samu informaciju, odnosno podatak činjenične prirode do kojeg se došlo primenom dokaznih sredstava iz odgovarajućih izvora dokaza, a ne sam predmet ili lice iz kojeg ta informacija potiče.

      (Ratio legis: Ranije široko i „totalno“ definisanje dokaza poistovećivalo je dokaze sa dokaznim sredstvima i izvorima. Savremeno rešenje razdvaja ove pojmove jer dokazna radnja (sredstvo) i osoba/predmet (izvor) služe samo kao kanal za dobijanje ključne krivičnoprocesne informacije koja jedina ima dokazni značaj).

      Podela i uslovi – Zakonik o krivičnom postupku (ZKP) i doktrina razvrstavaju ove institute na sledeći način:

      • Klasifikacija dokaznih sredstava (dokaznih radnji):
        • Opšte dokazne radnje: Mogu se preduzeti u svakom krivičnom postupku, bez obzira na vrstu krivičnog dela.
        • Posebne dokazne radnje: Preduzimaju se uglavnom u predistražnom postupku, isključivo za specifične kategorije teških krivičnih dela (npr. organizovani kriminal) koja se teško otkrivaju opštim metodama.
      • Klasifikacija izvora dokaza prema karakteru:
        • Lični izvori dokaza: Kada dokazni zaključci proizlaze iz određenog lica (njegovog iskaza ili stručne delatnosti) – npr. okrivljeni, svedok, veštak.
        • Materijalni izvori dokaza: Kada dokazni zaključci proističu iz neživih predmeta – npr. predmeti krivičnog dela, isprave, fotografije, video-snimci.

      Pravna priroda i korelacija pojmova – Pravna priroda odnosa između ova tri instituta najbolje se uočava kroz njihovu funkcionalnu korelaciju u postupku:

      • Korelacija kroz praktične primere:
        • Kod dokaznog sredstva saslušanje okrivljenog – izvor dokaza je okrivljeni, a dokaz je iskaz okrivljenog.
        • Kod dokaznog sredstva ispitivanje svedoka – izvor dokaza je svedok, a dokaz je iskaz svedoka.
        • Kod dokaznog sredstva veštačenje – izvor dokaza je veštak, a dokaz su nalaz i mišljenje veštaka.
        • Kod dokaznog sredstva uvid u materijalne predmete – izvor dokaza su predmeti, a dokaz su sami predmeti odnosno podaci koji iz njih logički proizlaze.
      • Jedinstvo dokaza i izvora: Kod materijalnih dokaza (poput isprava), informacija i predmet iz kojeg ona izvire često čine formalno i logičko jedinstvo, zbog čega se u praksi ovi pojmovi opravdano mogu koristiti kao sinonimi.

      Dejstva i specifičnosti u izvođenju dokaza – U pogledu procesnog dejstva dokaznih radnji, razlikuju se dve važne situacije:

      • Radnje kojima se dokazi samo pribavljaju (ali ne i izvode): Neke dokazne radnje nemaju same po sebi neposredan dokazni značaj, već služe isključivo za pronalaženje i obezbeđenje izvora dokaza.
        • Primeri: Pretresanje stana i lica i privremeno oduzimanje predmeta.
        • Dejstvo: Dokazni značaj dobija tek krajnji rezultat ove radnje (pronađeni materijalni dokaz/predmet), koji se u postupku izvodi vršenjem uvida u njega.
      • Dokazna transmisija kod uviđaja i rekonstrukcije: Kod ovih dokaznih radnji neposredno opažanje delova stvarnosti vrši se na terenu. Pošto sudsko veće na glavnom pretresu najčešće ne može neposredno ponoviti taj čin, kao dokaz se javljaju:
        • Zapisnik o uviđaju / rekonstrukciji;
        • Kriminalističko-tehnički prilozi (skice, crteži, fotografije, video-snimci).
        • Dejstvo: Ovi dokumenti predstavljaju prenosnik (transmisiju) koji sudu omogućava da posredno i naknadno ostvari uvid u rezultate sprovedenih radnji.

      Predmet dokazivanja i činjenice koje se ne dokazuju u krivičnom postupku

      7. jula 2026.

      Predmet dokazivanja (thema probandi) su činjenice relevantne za donošenje sudske odluke o predmetu krivičnog postupka, bilo da imaju direktan krivičnopravni značaj (kada se njima rešavaju pitanja krivičnog dela i krivične sankcije) ili krivičnoprocesni značaj (kada se odnose na pitanja krivičnog gonjenja ili druga procesna pitanja poput alibija).

      • Pojam činjenice u krivičnom procesnom pravu: Činjenice se definišu kao pojave u stvarnosti u kojima se sastoje uslovi materijalnog krivičnog prava za primenu krivične sankcije (i uopšte rešavanje pitanja krivičnog dela i krivice) i uslovi procesnog prava za vođenje krivičnog postupka i vršenje procesnih radnji.

      (Ratio legis: Tradicionalni pojam „tema dokazivanja“ i dalje se koristi u našoj teoriji, dok se pojam „krivični spor“ izbegava jer je on po svojoj prirodi uže vezan za građanski postupak).

      Klasifikacija predmeta dokazivanja prema ZKP – Prema odredbama važećeg Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), predmet dokazivanja su isključivo sledeće tri kategorije činjenica:

      • Činjenice koje čine obeležje krivičnog dela;
      • Činjenice od kojih zavisi primena neke druge odredbe krivičnog zakona (npr. okolnosti koje utiču na odmeravanje kazne, ublažavanje ili oslobođenje od kazne);
      • Činjenice od kojih zavisi primena odredba krivičnog postupka (npr. činjenice važne za određivanje pritvora, mesne nadležnosti ili zastarelosti).

      Pravna priroda

      • Slobodna ocena i sudska procena: Pravna priroda instituta predmeta dokazivanja zasnovana je na načelu slobodne ocene dokaza i slobodnom sudijskom uverenju. Sud je taj koji u svakom pojedinačnom krivičnom postupku autoritativno procenjuje šta će biti predmet dokazivanja i kojim će se dokaznim sredstvima to činiti.
      • Relativnost dokaznih ograničenja: Isključenje određenih činjenica iz dokaznog postupka nikada nije apsolutno, već je uvek podložno proceni i oceni organa koji vodi postupak.

      Činjenice koje se ne dokazuju (Izuzeci) – Zakonodavac iz razloga celishodnosti (kako se dokazni postupak ne bi opterećivao stvarima koje su već izvesne i nesporne) formalno isključuje određene činjenice od dokazivanja.

      Prema ZKP-u, ne dokazuju se činjenice za koje sud oceni da su:

      • Opštepoznate (notorne) činjenice: Činjenice koje se u datim okolnostima i prema uobičajenim životnim kriterijumima realno mogu smatrati poznatim svakome (npr. geografski položaj u ušću reka ili uobičajena vidljivost leti u podne). Izuzetak: ako stranke osnovano osporavaju opštepoznatost ili sam sud ima dilemu, i ove činjenice se mogu dokazivati.
      • U dovoljnoj meri raspravljene činjenice: Činjenice o kojima je sud, na temelju prethodno izvedenih dokaza, već stekao čvrsto uverenje, čineći svako dalje dokazivanje suvišnim i nepotrebnim.
      • Činjenice koje okrivljeni priznaje: Uslov je da je priznanje učinjeno na način koji ne zahteva dalje dokazivanje (ne postoji osnovana sumnja u njegovu istinitost, ono je potpuno neprotivrečno, jasno i nije u suprotnosti sa drugim izvedenim dokazima).
      • Činjenice u pogledu kojih postoji saglasnost stranaka: Neophodno je da postoji saglasan stav stranaka da dokazivanje nije potrebno, pod uslovom da sud oceni da ova saglasnost nije u suprotnosti sa drugim dokazima u spisima predmeta.

      Ostala (teorijska) isključenja od dokazivanja – U krivičnoprocesnoj teoriji, pored zakonskih, prepoznaju se još tri kategorije činjenica koje su načelno isključene kao predmet dokazivanja:

      • Apsolutno nemoguće činjenice: Činjenice koje su u suprotnosti sa prirodnim i naučnim zakonima, te logičkim pravilima. Izuzetak: Sud mora biti oprezan jer razvoj nauke i tehnike (poput uvođenja DNK analize) pomera granice onoga što se nekada smatralo nemogućim.
      • Zakonom isključene činjenice (Tajna): Činjenice koje predstavljaju državnu, vojnu ili službenu tajnu (dok se subjekt čuvanja tajne ne oslobodi te dužnosti), kao i specifični materijalnopravni izuzeci (npr. zabrana dokazivanja istinitosti kod krivičnog dela iznošenja ličnih i porodičnih prilika).
      • Pretpostavljene činjenice (Oborive pretpostavke): Činjenice koje se na osnovu životnog iskustva i uobičajenog toka stvari pretpostavljaju kao istinite (npr. pretpostavka uračunljivosti okrivljenog). One postaju predmet dokazivanja samo ako se pojavi osnovana sumnja u njihovo postojanje.

      Pojam i podela dokaza u krivičnom postupku

      7. jula 2026.

      Zakonik o krivičnom postupku ne sadrži izričitu definiciju pojma dokaza, već se ovo ključno pitanje prepušta teoriji i sudskoj praksi.

      U našem krivičnom procesnom pravu, pojam dokaza se definiše kroz nekoliko ključnih naučnih i praktičnih aspekata:

      • Osnovno pojmovno određenje: Dokazi predstavljaju podatke činjenične prirode koji proizlaze iz krivičnoprocesnih radnji preduzetih od strane subjekata krivičnog postupka. Na osnovu ovih podataka izvode se krivičnopravno relevantni zaključci o bitnim elementima krivičnog dela i izboru ili meri konkretne krivične sankcije.
      • Dokaz kao podatak ili informacija: Težište je na tome da je dokaz podatak do kojeg se dolazi na zakonom predviđen način, pomoću kojeg sud utvrđuje pravno relevantne (odlučne) činjenice. Pored toga, ovaj podatak može imati i čist krivičnoprocesni značaj.
      • Definicija prof. Z. Jekić: To su faktički podaci do kojih se dolazi u zakonom propisanom postupku (izvođenjem određenih procesnih radnji), a koji predstavljaju izvor saznanja o činjenicama na koje treba primeniti krivičnopravne i krivičnoprocesne norme.

      (Ratio legis: Izostanak zakonske definicije u samom ZKP-u nije propust zakonodavca. Pojmovno određenje dokaza po svojoj prirodi ne treba da bude deo zakonskog teksta, već se ono izgrađuje u praksi na osnovu osnovnih teorijskih koncepcija i načela krivičnog postupka).

      Uslovi za postojanje dokaza – Da bi određeni podatak ili informacija imali procesni karakter dokaza, moraju kumulativno ispuniti sledeće uslove:

      • Činjenična priroda: Podatak mora po svojoj suštini biti činjenica, odnosno imati činjenični karakter.
      • Zakonitost pribavljanja: Do podatka se mora doći isključivo na zakonom propisan način, odnosno kroz sprovođenje krivičnoprocesnih radnji od strane ovlašćenih subjekata. Operativni podaci koji proizlaze iz policijskih aktivnosti imaju samo indicijalni karakter.
      • Relevantnost (koneksitet): Podatak mora biti krivičnopravno (materijalno ili procesno) relevantan. To znači da mora služiti donošenju zaključaka o bitnim elementima dela, sankciji ili toku samog postupka.
      • Izvođenje pred sudom: Da bi se postojanje neke činjenice dokazalo, dokazi se moraju na odgovarajući način izvesti u krivičnom postupku.

      Pravna priroda dokaza – Pravna priroda dokaza se ogleda u tome što on predstavlja sredstvo za utvrđivanje činjeničnog stanja (skupa činjenica na kojima se neposredno temelji primena krivičnog zakona). Aktivnost suda se dominantno svodi na utvrđivanje činjeničnog stanja potrebnog za donošenje odluke.

      U teoriji se analizira i tzv. procesni pojam dokaza, koji zapravo predstavlja jedan opšti pojam koji u zavisnosti od procesnog stadijuma i preduzetih radnji dobija različite atribute:

      1. Predloženi (ili od strane suda određeni) dokaz;
      2. Izvedeni dokaz;
      3. Provereni dokaz;
      4. Ocenjeni dokaz;
      5. Obrazloženi dokaz.

      Dejstva i obaveze u dokaznom postupku

      • Slobodna ocena dokaza: Sud i drugi organi postupka donose odluke na osnovu slobodnog uverenja. Sud ocenjuje izvedene dokaze i formuliše svoj dokazni zaključak koji mora obrazložiti u sudskoj odluci.
      • Ekskluzivitet dokaznog zaključka: Iako stranke mogu davati svoje tumačenje i značaj dokazima, samo dokazni zaključak suda (ili javnog tužioca u ranijim fazama) može biti zakoniti osnov za donošenje odluke kojom se rešava predmet postupka.
      • Obaveza preduzimanja procesnih radnji: Službeni akteri (sud, tužilac i drugi državni organi) imaju obavezu da preduzimaju procesne radnje u cilju otkrivanja, prikupljanja, obrade, ocene i korišćenja relevantnih informacija kako bi se stvorili uslovi za dokazivanje i razjašnjenje krivičnih dela.

      Izuzeci i dokazne zabrane (Ograničenja dokazivanja) – Sud je slobodan u oceni dokaza, ali ne može koristiti svaki izvor saznanja kao dokazno sredstvo. Zakon i doktrinarna pravila postavljaju jasne granice:

      • Apsurdne i nenaučne metode: Potpuno je isključeno korišćenje usluga vračara ili lica koja tvrde da poseduju „natprirodne moći“.
      • Nedovoljno pouzdana sredstva (Poligraf): Sud ne sme koristiti poligraf jer se ovo sredstvo smatra nedovoljno proverenim i ne uživa apsolutnu pouzdanost u krivičnoprocesnom smislu.
      • Nehumana i nepouzdana sredstva (Narkoanaliza): Upotreba narkoanalize je strogo zabranjena jer se smatra istovremeno i nepouzdanom i duboko nehumanom metodom.

      Povezani dokazni instituti – Kao deo šireg dokaznog prava, učenje o dokazima obavezno obuhvata sledeće povezane institute koji čine celinu ispitne materije:

      • Predmet dokazivanja (tema dokazivanja);
      • Dokazna sredstva i izvori dokaza;
      • Teret dokazivanja;
      • Dokazne zabrane;
      • Zakonom utvrđeni stepeni sumnje.

      Neposredni i posredni dokazi

      Podela dokaza na neposredne (direktne) i posredne (indirektne) predstavlja jednu od najstarijih i najvažnijih teorijskih podela u krivičnom procesnom pravu, zasnovanu na kriterijumu sadržine dokaza i vrsti veze između izvora saznanja i odlučnih činjenica.

      • Neposredni dokazi su oni kod kojih je veza između izvora saznanja i relevantne činjenice direktna. Njima se neposredno i bez potrebe za posrednim zaključivanjem utvrđuju odlučne činjenice koje su predmet dokazivanja.
      • Posredni dokazi (indicije) su oni kod kojih je veza između izvora saznanja i odlučne činjenice indirektna (višeznačna). Njima se direktno utvrđuju tzv. sporedne činjenice koje same po sebi nisu predmet dokazivanja, ali se na osnovu njih, usled njihove tesne logičke veze sa bitnim činjenicama, omogućava posredno zaključivanje o postojanju samih odlučnih činjenica. Izraz „indicije“ u teoriji se koristi kao sinonim za posredne dokaze ili osnove podozrenja.
      • Primeri indicija u praksi: Pronalaženje ukradenih stvari kod nekog lica (što je samo po sebi indicija, a ne direktan dokaz da ih je baš to lice ukralo), postojanje motiva za izvršenje dela (npr. osveta) ili odsustvo alibija u vreme izvršenja krivičnog dela.

      (Ratio legis: Iako ova podela vuče korene iz istorijskih sistema formalne ocene dokaza, savremeni zakonodavci, uključujući i srpski Zakonik o krivičnom postupku (ZKP), ne sadrže pravila o klasifikaciji dokaza na neposredne i posredne niti propisuju formalne kriterijume za njihovo vrednovanje. Podela je danas isključivo teorijskog karaktera, ali je zadržala ogroman značaj kao smernica za analizu dokazne snage u sudskoj praksi).

      Uslovi za podelu – Da bi se dokaz klasifikovao kao neposredan ili posredan (indicija), primenjuju se sledeći kriterijumi:

      • Za neposredne dokaze:
        • Jednoznačnost veze: Veza između dokaza i odlučne činjenice je direktna i jednoznačna, što isključuje potrebu ili mogućnost formulisanja različitih verzija o značenju tog dokaza.
        • Kategoričan zaključak: Na osnovu njih se može izvesti direktan, kategoričan zaključak o postojanju ili nepostojanju odlučne činjenice.
      • Za posredne dokaze (indicije):
        • Višeznačnost veze: Veza sa predmetom dokazivanja je indirektna i višeznačna, što imperativno zahteva postavljanje, planiranje i proveravanje različitih verzija (hipoteza) o značenju te indicije.
        • Hipotetička konkluzija: Kada se posmatraju pojedinačno, na osnovu njih je moguće doneti samo pretpostavku ili zaključak o određenom stepenu verovatnoće.
        • Logički koneksitet: Sporedna činjenica koja se utvrđuje mora stajati u tesnoj i dokazivoj logičkoj vezi sa odlučnom činjenicom koja je predmet dokazivanja.

      Pravna priroda

      • Sadržinski i saznajni karakter: Pravna priroda ove podele je primarno teorijska i logičko-saznajna, a ne zakonska. Ona odražava stepen saznajne vrednosti i logičku strukturu zaključivanja u dokaznom postupku.
      • Razlika u dokaznom kredibilitetu: Načelno se smatra da samo neposredni dokazi poseduju potreban visoki stepen dokaznog kredibiliteta u opštem (apstraktnom) smislu. Nasuprot tome, pojedinačne indicije nemaju potpuni dokazni kredibilitet i ne mogu same po sebi dovesti okrivljenog u direktnu i nedvosmislenu vezu sa izvršenjem dela. Ipak, njihova stvarna dokazna vrednost uvek zavisi isključivo od konkretne procene suda.

      Dejstva i obaveze u dokaznom postupku

      • Primena načela slobodne ocene dokaza: Sud apsolutno nije dužan da razvrstava dokaze na posredne i neposredne niti da ijednu činjenicu formalno tretira kao indiciju. Zakon prepušta sudu da po slobodnom uverenju proceni kredibilitet i saznajnu moć svakog dokaza pojedinačno.
      • Mogućnost formiranja indicionog lanca: Racionalno ubeđenje o postojanju odlučne činjenice može se steći i kroz kombinaciju više posrednih dokaza (indicija) koji su logički uklopljeni u celinu – takozvani indicioni lanac ili sastavni dokaz.
      • Obaveza obrazlaganja dokaznih zaključaka: Sud ima striktnu dužnost da u obrazloženju svoje odluke detaljno i logički opravda sve svoje dokazne zaključke. Ovo obrazloženje je ključna procesna brana sudskoj samovolji i omogućava drugostepenom sudu da u postupku po žalbi preispita i eventualno prevrednuje dokaznu ocenu.

      Specifičnosti i izuzeci (Teorijski spor o presudi na osnovu indicija)

      U pogledu dokazne snage samog indicionog lanca, postoji značajna razlika između stranih sistema i domaće teorije:

      • Uporedna praksa: U nekim stranim pravnim sistemima (poput nemačke sudske prakse) dopušta se donošenje osuđujuće presude koja je zasnovana isključivo na indicijama uokvirenim u čvrst i zatvoren indicioni lanac.
      • Domaća teorija: U srpskoj pravnoj nauci zastupljen je stav da je presuda koja se zasniva isključivo na indicijama zapravo pokazatelj pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno da predstavlja jasan vid sudski učinjene greške u sprovođenju dokaznog postupka i donošenju odluke.

      Dokazi optužbe, dokazi odbrane i indiferentni dokazi

      U teoriji krivičnog procesnog prava, dokazi se prema odnosu prema osnovnim stranačkim funkcijama dele na tri kategorije:

      • Dokazi optužbe (okrivljujući dokazi): Predstavljaju podatke koji podržavaju tezu tužioca, odnosno optužnu verziju.
      • Dokazi odbrane (opravdavajući ili oslobađajući dokazi): Predstavljaju podatke koji potvrđuju tezu odbrane, odnosno oni dokazi koji u celini ili delimično negiraju optužbu i olakšavaju procesni položaj okrivljenog.
      • Indiferentni dokazi: Predstavljaju dokaze koji su po svojoj definiciji potpuno nezavisni od ostvarivanja optužne ili odbrambene funkcije u krivičnom postupku.

      Uslovi za podelu – Klasifikacija dokaza na osnovu stranačkih funkcija vrši se primenom dva različita kriterijuma:

      • Formalni (procesni) kriterijum: Zasnovan je na tome koji je procesni subjekt predložio izvođenje dokaza. Prema ovom kriterijumu, dokazi se dele na one koji potiču od ovlašćenog tužioca (odnosno punomoćnika oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca) i one koje je predložio okrivljeni (odnosno njegov branilac).
      • Materijalni (sadržinski) kriterijum: Zasnovan je na sadržini samog izvedenog dokaza i tome kome on u konkretnom slučaju ide u prilog (da li potkrepljuje optužnu ili odbrambenu verziju događaja).

      (Ratio legis: Tradicionalni formalni kriterijum predlagača je u savremenom pravu nepodoban za krutu podelu dokaza jer izvedeni dokaz, nezavisno od toga ko je predložio njegovo izvođenje, može ići u prilog i suprotnoj strani, pa čak i biti potpuno indiferentan. Zakonodavac stoga ne usvaja fiksne podele, već dopušta njihovu dinamičku ocenu u toku postupka).

      Pravna priroda

      • Relativan karakter podele: Ova klasifikacija ima izrazito relativan karakter. Jedan te isti dokaz može istovremeno sadržati elemente koji idu u prilog optužbi, ali i okolnosti koje olakšavaju položaj odbrane.
      • Naglašeni stranački karakter izvođenja dokaza: Savremene promene srpskog krivičnog procesnog zakonodavstva dale su izvođenju dokaza na glavnom pretresu znatno naglašeniji stranački karakter. Način ispitivanja svedoka i veštaka danas sadrži jasne elemente unakrsnog ispitivanja, pri čemu se redosled ispitivanja primarno utvrđuje u zavisnosti od toga koja je stranka predložila konkretnog svedoka ili veštaka.

      Dejstva i obaveze strana

      • Sloboda suda u pogledu dokaznih predloga: Sud nije vezan dokaznim predlozima stranaka. Sud ih ne mora usvojiti, a ovlašćen je i da po sopstvenoj inicijativi naredi izvođenje određenog dokaza, potpuno nezavisno od volje i predloga stranaka.
      • Smanjena, ali aktivna uloga suda: Prilikom neposrednog izvođenja dokaza (ispitivanja svedoka i veštaka), uloga suda je manja nego ranije, ali sud i dalje nije pasivan posmatrač.
      • Obaveznost svedočenja: Kod specifičnih dokaza koji se pribavljaju po službenoj dužnosti, građani imaju opštu obavezu svedočenja koja se ne može izbegavati, bez obzira na to što te okolnosti nisu u direktnoj vezi sa optužbom ili odbranom.

      Indiferentni dokazi u praksi

      • Postupak prema maloletnicima: Tipičan primer i zakonski izuzetak gde se pojavljuju isključivo indiferentni dokazi jeste utvrđivanje okolnosti potrebnih za ocenjivanje duševne razvijenosti maloletnika, upoznavanje njegove ličnosti i prilika u kojima živi.
      • Službena dužnost suda: Ove podatke sud u postupku prema maloletnicima utvrđuje isključivo po službenoj dužnosti. Budući da ovi dokazi služe pravilnom izboru vaspitnih mera ili drugih sankcija, oni po svojoj prirodi stoje van dometa klasičnog stranačkog sporenja (optužbe i odbrane).