Oznaka: Ispitivanje svedoka

Izvođenje dokaza na glavnom pretresu

24. jula 2026.

Pojam, značaj i osnovne karakteristike dokaznog postupka

  • Definicija i procesni značaj: Dokazni postupak je u sadržinskom smislu najznačajniji deo glavnog pretresa. U ovom stadijumu se izvode dokazi koji služe za utvrđivanje činjeničnog stanja.
  • Pravni ishod: Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja sud donosi odluku kojom se rešava predmet krivičnog postupka, što je po pravilu odgovarajuća presuda, a po izuzetku može biti i rešenje.
  • Načelo kontradiktornosti: Dokazi se na glavnom pretresu po pravilu izvode na kontradiktoran način. To znači da jedna stranka ima procesnu mogućnost da se oponira dokazima druge strane.
  • Stadijumi dokaznog postupka: Dokazni postupak se odvija kroz sledeća četiri osnovna stadijuma:
    1. početak dokaznog postupka,
    2. predlaganje dokaza,
    3. utvrđivanje redosleda izvođenja dokaza,
    4. izvođenje konkretnih dokaza.
  • Pravilo o prvom dokazu: Na početku četvrtog stadijuma se po pravilu uvek najpre izvodi dokaz koji se svodi na dobijanje iskaza optuženog – najpre kroz iznošenje odbrane, a potom kroz njegovo saslušanje.

Početak dokaznog postupka i predmet dokazivanja

1. Formalni početak

Započinjanje dokaznog postupka se formalno manifestuje tako što predsednik veća javno objavljuje početak ovog stadijuma.

2. Predmet dokazivanja (Tri grupe činjenica)

U dokaznom postupku se izvode dokazi o činjenicama koje su predmet dokazivanja, a koje se dele na tri grupe:

  1. činjenice koje čine obeležje krivičnog dela,
  2. činjenice od kojih zavisi primena neke druge odredbe krivičnog zakona,
  3. činjenice od kojih zavisi primena odredaba krivičnog postupka.

3. Poseban dokazni režim u slučaju priznanja optuženog

Ako optuženi na glavnom pretresu prizna da je učinio krivično delo, u daljem toku postupka se izmjenjuje dokazni program i izvode se samo dve taksativno određene vrste dokaza:

  • A) Dokazi od kojih zavisi ocena procesne validnosti priznanja. Kada je optuženi priznao delo, dokazi o učiniocu i krivičnom delu se i dalje izvode isključivo ako postoji neka od sledećih alternativnih okolnosti:
    1. osnovana sumnja u istinitost priznanja, ili
    2. manjkavost priznanja, koja postoji kada je priznanje: nepotpuno, protivrečno, nejasno ili u suprotnosti sa drugim dokazima.
  • B) Dokazi od kojih zavisi odluka suda o vrsti krivične sankcije i meri kazne.

Predlaganje dokaza i odlučivanje o dokaznim predlozima

1. Aktivna legitimacija i vremenski okvir

  • Nove dokaze mogu predlagati stranke, branilac i oštećeni.
  • Ovaj procesni poduhvat mogu preduzeti sve do završetka glavnog pretresa.
  • U istom roku mogu ponoviti i one dokazne predloge koje je sud ranije već odbio.
  • O izvođenju predloženih dokaza odluku donosi predsednik veća.

2. Obavezno odbijanje dokaznog predloga (Nezakoniti dokazi)

  • Predsednik veća ima striktnu zakonsku dužnost da odbije dokazni predlog ako je on usmeren na izvođenje nezakonitog dokaza.
  • Ova odluka se donosi u formi obrazloženog rešenja.
  • Pojam nezakonitog dokaza: To je dokaz koji bi neposredno ili posredno, sam po sebi ili prema načinu pribavljanja, bio u suprotnosti sa Ustavom, Zakonikom o krivičnom postupku, drugim zakonom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava ili potvrdjenim međunarodnim ugovorima.

3. Fakultativno odbijanje dokaznog predloga

Predsednik veća može obrazloženim rešenjem odbiti dokazni predlog ako oceni da postoji neki od sledećih alternativno propisanih razloga:

  • Prekluzija (Sankcija neblagovremenosti): Ako su predlagači znali za dokaz tokom pripremnog ročišta ili nakon određivanja glavnog pretresa, ali ga bez opravdanog razloga nisu tada predložili.
  • Irelevantnost: Ako je predlog usmeren na dokazivanje činjenica koje nisu predmet dokazivanja (ne tiču se obeležja dela niti drugih relevantnih krivičnopravnih/procesnih pitanja).
  • Nepotrebnost dokazivanja: Ako se predlog odnosi na činjenice koje se ne dokazuju, jer je sud ocenio da su te činjenice:
    • opštepoznate,
    • u dovoljnoj meri raspravljene,
    • priznate od strane okrivljenog na način koji ne zahteva dalje dokazivanje, ili
    • da saglasnost stranaka o tim činjenicama nije u suprotnosti sa drugim dokazima.
  • Odugovlačenje postupka: Ako je izvođenje dokaza očigledno usmereno na odugovlačenje krivičnog postupka.

4. Pravni mehanizmi izmene odluke o odbijanju

Zakon predviđa dva načina na koja se odluka o odbijanju dokaznog predloga može izmeniti:

  • Samostalni opoziv: Predsednik veća može u toku postupka samoinicijativno opozvati rešenje o odbijanju konkretnog dokaznog predloga i odlučiti da se dokaz ipak izvede.
  • Intervencija veća po prigovoru: Povodom prigovora koji podnosi strana čiji je predlog odbijen, veće može doneti odluku kojom preinačuje rešenje predsednika veća i određuje izvođenje tog dokaza.

Redosled izvođenja dokaza

1. Koncepcijska osnova

Dokazni postupak je postavljen na striktno adverzijalnim osnovama, s tim što se određeni dokazi mogu izvesti i po odluci suda, kao i na predlog oštećenog.

2. Zakonski (redovni) redosled izvođenja

Nakon što se obavi saslušanje optuženog, predsednik veća određuje vreme u kojem se dokazi izvode po sledećem redosledu:

  1. najpre dokazi koje je predložio tužilac;
  2. potom dokazi koje je predložila odbrana;
  3. zatim dokazi čije je izvođenje odredilo veće po službenoj dužnosti i po predlogu oštećenog;
  4. na kraju dokazi o činjenicama od kojih zavisi odluka o vrsti i meri krivične sankcije.

3. Odstupanja i izuzeci od opšteg redosleda

  • Fleksibilnost redosleda: Ovaj redosled nije apsolutan. Ako postoje opravdani razlozi, predsednik veća može odrediti drugačiji redosled izvođenja i produžiti vreme predviđeno za to.
  • Podaci o osuđivanosti: Podaci iz kaznene evidencije i drugi podaci o ranijoj osuđivanosti izvode se u skladu sa opštim redosledom izvođenja dokaza (pod tačkom 4).
    • Izuzetak: Ovi podaci se mogu izvesti mimo ovog redosleda ako veće odlučuje o merama za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje postupka.
  • Ispitivanje oštećenog kao svedoka: Ako oštećeni koji je prisutan na pretresu treba da bude ispitan u svojstvu svedoka, njegovo ispitivanje se obavezno obavlja pre ispitivanja ostalih svedoka.

4. Izjašnjavanje o izvedenim dokazima

  • Nakon što se izvede svaki pojedinačni dokaz, predsednik veća je dužan da upita stranke, branioca i oštećenog da li imaju primedbe na izvedeni dokaz.
  • Ratio legis: Na ovaj način se neposredno ostvaruje i dodatno manifestuje kontradiktorni karakter dokaznog postupka na glavnom pretresu.

Iznošenje odbrane i saslušanje optuženog

Pravni karakter odbrane i procesne dužnosti predsednika veća

  • Pravna priroda odbrane: Optuženi nije dužan da se brani, ali ima pravo na odbranu u svim fazama krivičnog postupka, pa samim tim i na glavnom pretresu kao centralnom procesnom stadijumu.
  • Dužnost pouke: Na samom početku, predsednik veća ima izričitu obavezu da pouči optuženog o njegovim pravima. Pouka se sastoji u tome da se optuženi obaveštava da se može izjasniti o svim okolnostima koje ga terete, kao i da može izneti sve činjenice koje mu idu u korist. Nakon pouke, predsednik veća poziva optuženog da iznese svoju odbranu.
  • Pravila iznošenja: Optuženi iznosi svoju odbranu po pravilima koja su u Zakoniku propisana za saslušanje okrivljenog kao dokaznu radnju. Kada optuženi završi izlaganje, predsednik veća ga obavezno pita da li ima još nešto da navede u svoju odbranu.

Struktura saslušanja i redosled postavljanja pitanja

Saslušanje optuženog na glavnom pretresu se po pravnoj strukturi sastoji iz dve sukcesivne faze:

  1. Slobodno izlaganje optuženog: faza u kojoj se optuženi usmeno i neometano izjašnjava o svim navodima optužbe.
  2. Postavljanje pitanja (Uže saslušanje): faza koja nastupa nakon završenog slobodnog izlaganja. Pitanja se optuženom postavljaju prema striktno određenom zakonskom redosledu.

Zakonski redosled postavljanja pitanja:

Pitanja optuženom postavljaju sledeći procesni subjekti ovim redom:

  1. branilac optuženog;
  2. tužilac;
  3. predsednik veća i članovi veća;
  4. oštećeni ili njegov zakonski zastupnik i punomoćnik;
  5. saoptuženi i njegov branilac;
  6. veštak i stručni savetnik.

Pravila o neposrednom ispitivanju i odobrenju suda:

Zakonik razlikuje dve grupe subjekata u pogledu prava na postavljanje pitanja:

  • Subjekti koji ispituju neposredno (bez odobrenja): Pitanja mogu neposredno postaviti stranke i branilac (branilac, tužilac, saoptuženi, kao i članovi sudskog veća).
  • Subjekti koji ispituju isključivo uz odobrenje: Druga lica, u koja spadaju oštećeni, zakonski zastupnik i punomoćnik oštećenog, veštak i stručni savetnik, mogu neposredno postavljati pitanja optuženom samo uz prethodno odobrenje predsednika veća.

Pravila o dozvoljenosti pitanja i procesna kontrola suda

Naš krivični postupak je koncepcijski postavljen tako da je sud uglavnom relativno pasivan u pogledu izvođenja dokaza i više nema formalnu dužnost utvrđivanja istine. Ipak, sud zadržava snažnu kontrolnu i korektivnu ulogu tokom saslušanja optuženog.

1. Dužnost zabrane pitanja i odgovora

Predsednik veća je dužan da zabrani pitanje, ili odgovor na već postavljeno pitanje, u sledećim slučajevima:

  • ako je ono nedozvoljeno;
  • ako se ne odnosi na predmet postupka (irelevantno pitanje).
    • Izuzetak: Pitanje se neće zabraniti ako se njime proverava verodostojnost iskaza optuženog.

2. Definicija nedozvoljenih pitanja

Nedozvoljenim se smatraju sledeća pitanja:

  • pitanja koja sadrže obmanu;
  • pitanja koja se zasnivaju na netočnoj pretpostavci da je optuženi priznao nešto što zapravo nije priznao;
  • pitanja koja su sugestivnog karaktera (ona kojima se optuženi navodi na željeni odgovor).

3. Zaštita prava stranaka i branioca na kontrolu odluke

  • Prigovor veću: Ukoliko predsednik veća zabrani pitanje ili odgovor, stranke i branilac imaju pravo da zahtevaju da o toj zabrani odluči celokupno veće.
  • Unošenje u zapisnik: Ako veće potvrdi odluku predsednika veća o zabrani, to zabranjeno pitanje će se, na izričit zahtev stranke, obavezno uneti u zapisnik.
  • Dopunska pitanja suda: Predsednik veća ima ovlašćenje da optuženom u svakom trenutku postavi pitanje koje doprinosi potpunijem ili jasnijem odgovoru na pitanja koja su mu postavili drugi učesnici.

Obezbeđenje slobodne volje optuženog i pravo na konsultaciju

  • Autonomija iskaza: Iskaz optuženog mora uvek biti u potpunosti proizvod njegove slobodne svesti i neometane volje. Zabranjeni su svi neposredni uticaji u vidu sugerisanja odgovora ili uskraćivanja odgovora na pojedina pitanja.
  • Granice savetovanja sa braniocem:
    • Dozvoljeno ponašanje: Optuženi ima pravo da se u toku glavnog pretresa savetuje sa svojim braniocem.
    • Zabranjeno ponašanje (Prepreka): Optuženi se ne može sa braniocem, niti sa bilo kojim drugim licem, dogovarati o tome kako će konkretno odgovoriti na već postavljeno pitanje.

Postupanje suda u slučaju odstupanja od ranijeg iskaza ili ćutanja optuženog

Zakonik precizno reguliše situacije u kojima optuženi na suđenju menja svoju procesnu taktiku ili odbija saradnju.

1. Odstupanje od ranije datog iskaza

Ukoliko optuženi na glavnom pretresu iznese tvrdnje koje odstupaju od njegovog iskaza datog u ranijim fazama postupka, predsednik veća postupa na sledeći način:

  1. upozorava optuženog na uočenu razliku;
  2. pita ga za razloge tog odstupanja;
  3. donosi odluku o čitanju i reprodukovanju: po službenoj dužnosti ili na zahtev optuženog, predsednik veća određuje da se raniji iskaz (ili njegov deo) pročita, odnosno da se reprodukuje njegov optički ili tonski snimak.
  4. Širok opseg primene: Ova pravila važe bez obzira na to pred kojim je organom iskaz ranije dat. To može biti iskaz iz istrage dat javnom tužiocu, ili iskaz dat policiji u predistražnom postupku (pod uslovom da je tada saslušan u svojstvu osumnjičenog).
  5. Čitanje na zahtev: Ako se iskaz optuženog doсловно unosi u zapisnik, predsednik veća može narediti da se taj deo odmah pročita, a obavezno će se pročitati uvek kada to zahtevaju stranka ili branilac.

2. Ćutanje optuženog (Odbijanje iznošenja odbrane)

Ukoliko optuženi na glavnom pretresu u potpunosti odbije da iznese odbranu ili odbije da odgovara na pojedina postavljena pitanja, primenjuje se sledeća pravna posledica:

  • sud određuje da se pročita njegov raniji iskaz (ili njegov deo), odnosno da se reprodukuje optički ili tonski snimak tog ranijeg iskaza.

Specifičnosti saslušanja u slučaju postojanja saoptuženih

Kada je optužnicom obuhvaćeno više lica u svojstvu saoptuženih (suučesnika), primenjuju se posebna pravila koja omogućavaju kontradiktornost unutar same odbrane.

  • Redosled saslušanja: Saoptuženi se saslušavaju prema redosledu iz optužnice (onaj ko je naveden kao prvi optuženi, prvi iznosi odbranu i prvi se saslušava, a zatim se po istom principu postupa sa ostalima).
  • Problem suprostavljenih interesa: Interesi saoptuženih često nisu jedinstveni; oni mogu teretiti jedan drugog ili imati suprotne stavove o pojedinim pitanjima. Zbog toga zakon omogućava specifične mehanizme kontradiktornog raspravljanja između samih saoptuženih.

Tri zakonska pravila raspravnosti između saoptuženih:

  1. Mogućnost komentisanja iskaza: Optuženog koji je već izneo odbranu, predsednik veća je dužan da upita da li ima nešto da izjasni povodom iskaza onog saoptuženog koji je svoju odbranu izneo kasnije u toku pretresa.
  2. Pravo dokazne inicijative (propitivanje): Svaki saoptuženi ima zakonsko pravo da neposredno postavlja pitanja drugim saoptuženima.
  3. Sudska provera kroz suočenje: Ukoliko se iskazi saoptuženih o istoj okolnosti značajno razlikuju, predsednik veća ima ovlašćenje da sprovede njihovo suočenje radi provere verodostojnosti.

Ispitivanje svedoka, veštaka ili stručnog savetnika na glavnom pretresu

Preventivne mere i pravila o prisustvu svedoka u sudnici

  • Pravilo o neprisustvovanju neispitanog svedoka: Svedok koji još uvek nije ispitan, po pravilu, ne može prisustvovati izvođenju dokaza pre svog ispitivanja.
  • Ratio legis (Svrha pravila): Onemogućavanje da prethodno izvođenje dokaza (poput ispitivanja drugih svedoka ili veštaka) utiče na sadržinu iskaza još neispitanog svedoka.
  • Režim za ispitana lica: Nakon što budu ispitani, svedoci, veštaci i stručni savetnici ostaju u sudnici.
  • Izuzeci: Predsednik veća može, nakon izjašnjenja stranaka, postupiti na dva načina:
    1. sasvim otpustiti ispitana lica,
    2. narediti da se privremeno udalje iz sudnice (po predlogu stranaka ili po službenoj dužnosti) kako bi kasnije mogli biti ponovo pozvani i još jednom ispitani u prisustvu ili odsustvu drugih svedoka, veštaka ili stručnih savetnika.
  • Posebna pravila za maloletna lica:
    • Isključenje javnosti: Ako se kao svedok ispituje lice mlađe od 14 godina, veće može odlučiti da se za vreme njegovog ispitivanja isključi javnost.
    • Udaljenje iz sudnice: Ako lice mlađe od 16 godina prisustvuje glavnom pretresu kao svedok ili oštećeni, ono će se udaljiti iz sudnice čim njegovo prisustvo više ne bude potrebno.

Pripremne radnje i upozorenja predsednika veća pre ispitivanja

Pre nego što započne ispitivanje svedoka, veštaka ili stručnog savetnika, predsednik veća je dužan da preduzme sledeće radnje:

  • Sadržina obaveznih upozorenja svedoka, veštaka ili stručnog savetnika:
    • Krivičnopravne konsekvence: Upozorava se da davanje lažnog iskaza, odnosno davanja lažnog nalaza i mišljenja, predstavlja krivično delo.
    • Prethodno preuzeto obavezivanje: Ukazuje mu se na to da je položio zakletvu pre glavnog pretresa.
    • Centralna dužnost: Svedok se upozorava na dužnost da govori istinu i da ne sme ništa da prećuti, a veštak na dužnost da tačno i potpuno iznese svoj nalaz i mišljenje.
  • Poziv na polaganje zakletve: Ako svedok ili veštak nije položio zakletvu pre glavnog pretresa, ili ako se radi o stručnom savetniku, predsednik veća ga pre početka ispitivanja poziva da položi zakletvu.

Način ispitivanja i pravo na postavljanje pitanja

  • Shodna primena pravila: Svedok i stručni savetnik se na glavnom pretresu ispituju uz shodnu primenu opštih zajedničkih pravila koja se odnose na ispitivanje svedoka.
  • Izlaganje nalaza veštaka: Veštak svoj nalaz i mišljenje izlaže usmeno. Izuzetno, veće mu može dozvoliti da pročita pisani nalaz i mišljenje koji se potom prilaže zapisniku.
  • Aktivna legitimacija za postavljanje pitanja:
    • Neposredno (bez odobrenja): Pitanja svedoku, veštaku ili stručnom savetniku neposredno postavljaju stranke (tužilac i optuženi), branilac, predsednik veća i članovi veća.
    • Uz odobrenje predsednika veća: Neposredna pitanja mogu postavljati oštećeni, zakonski zastupnik oštećenog, punomoćnik oštećenog, kao i sam veštak ili stručni savetnik.

Adverzijalni karakter i tri vida ispitivanja svedoka

Ispitivanje svedoka na glavnom pretresu je postavljeno na adverzijalan način. To znači da je u pitanju dokazna aktivnost koja primarno pripada strankama. Zakonik razlikuje tri vida ispitivanja svedoka:

  1. Osnovno ispitivanje:
    • To je prvo ispitivanje koje obavlja stranka koja je svedoka predložila (ili prva predložila).
    • Stranka ima bezuslovno pravo na osnovno ispitivanje svedoka kojeg je ona predložila.
  2. Unakrsno ispitivanje:
    • Ispitivanje koje dolazi nakon osnovnog ispitivanja i koje preduzima suprotna stranka.
    • Svrha: Usmireno je na pobijanje onih elemenata iskaza dobijenog tokom osnovnog ispitivanja koji su negativni po suprotnu stranku.
    • Stranka ima bezuslovno pravo na unakrsno ispitivanje svedoka kojeg je pre toga osnovno ispitala suprotna stranka.
  3. Dodatno ispitivanje:
    • Ispitivanje koje dolazi nakon unakrsnog ispitivanja.
    • Za dodatno ispitivanje stranke nemaju bezuslovno pravo, već je ono u potpunosti usklađeno sa odobrenjem predsednika veća.

Pravila o redosledu postavljanja pitanja

Redosled postavljanja pitanja je formalno uređen u zavisnosti od toga ko je predložio izvođenje konkretnog dokaza:

  • Situacija A (Dokaz predložila jedna stranka): Ta stranka najpre vrši osnovno ispitivanje, nakon toga suprotna stranka vrši unakrsno ispitivanje, a po odobrenju predsednika veća mogu se postavljati dodatna pitanja.
  • Situacija B (Isti dokaz predložile obe stranke): Smatraće se da je dokaz predložila ona stranka čiji je predlog prvi zaveden u sudu (ta stranka prva vrši osnovno ispitivanje).
  • Situacija C (Ispitivanje odredio sud bez predloga stranaka): Redosled postavljanja pitanja je sledeći:
    1. predsednik i članovi veća,
    2. tužilac,
    3. optuženi i njegov branilac,
    4. veštak ili stručni savetnik.
  • Pravilo za oštećenog i njegovog punomoćnika: Oštećeni ili njegov zajednički zastupnik i punomoćnik imaju pravo da postave pitanja svedoku, veštaku ili stručnom savetniku nakon tužioca, uvek kada tužilac ima pravo na ispitivanje.

Pravila o dozvoljenosti pitanja i procesna kontrola suda

Prilikom ispitivanja svedoka, veštaka ili stručnog savetnika shodno se primenjuju odredbe o saslušanju optuženog.

1. Zabrana pitanja i odgovora

  • Predsednik veća će zabraniti pitanje ili odgovor na već postavljeno pitanje ako je ono nedozvoljeno, ili se ne odnosi na predmet postupka.
  • Izuzetak: Pitanje koje se ne odnosi na predmet neće se zabraniti ako se radi o pitanju kojim se proverava verodostojnost iskaza.

2. Sadržina nedozvoljenih pitanja

  • pitanja koja sadrže obmanu;
  • pitanja koja se zasnivaju na pretpostavci da je svedok izjavio nešto što zapravo nije izjavio;
  • pitanja koja predstavljaju navođenje na odgovor (sugestivna pitanja).

3. Posebna pravila za sugestivna pitanja (Izuzetak kod unakrsnog ispitivanja)

  • Pravilo: Zabrana postavljanja sugestivnih pitanja odnosi se isključivo na osnovno i dodatno ispitivanje.
  • Izuzetak: Sugestivna pitanja (ona koja predstavljaju navođenje na odgovor) se mogu postavljati prilikom unakrsnog ispitivanja svedoka na glavnom pretresu.

4. Kontrola odluke predsednika veća i uloga veća

  • Stranke mogu zahtevati da o zabrani pitanja ili odgovora odluči celokupno veće.
  • Ako veće potvrdi odluku predsednika veća o zabrani, na izričit zahtev stranke u zapisnik će se obavezno uneti zabranjeno pitanje.

5. Dopunska pitanja predsednika veća

  • Predsednik veća može svedoku uvek (tokom bilo kog vida ispitivanja – osnovnog, unakrsnog ili dodatnog) postaviti pitanje koje doprinosi potpunijem ili jasnijem odgovoru na pitanja koja su postavili drugi učesnici.

Postupanje u slučaju odstupanja od ranijeg iskaza

Ukoliko svedok na glavnom pretresu iznese iskaz koji se razlikuje od onog koji je dao u nekoj prethodnoj fazi postupka (npr. u istrazi), shodno se primenjuju pravila koja važe za optuženog:

  1. Predsednik veća upozorava svedoka na uočenu razliku i pita ga za razloge odstupanja.
  2. Predsednik veća po potrebi, po službenoj dužnosti ili na zahtev optuženog, donosi odluku da se raniji iskaz ili deo tog iskaza pročita i reprodukuje njegov optički ili tonski snimak.
  3. Čitanje zapisnika na zahtev: Predsednik veća može nurediti da se deo zapisnika odmah pročita (naročito ako se iskaz svedoka doсловно unosi u zapisnik), a taj deo će se obavezno pročitati uvek kada to zahteva stranka ili branilac.

Specifična pravila za veštake: Upoznavanje sa sadržinom nalaza bez neposrednog ispitivanja

Veštak se ne mora obavezno neposredno ispitivati na glavnom pretresu, već se pod određenim uslovima može samo prezentovati rezultat veštačenja.

  • Uslovi za izostavljanje neposrednog ispitivanja: Veće može doneti odluku da se veštak ne poziva i ne ispituje ako su ispunjeni sledeći uslovi:
    • ako se zbog prirode veštačenja ne mogu očekivati (ili nisu potrebna) pojačana ili potpunija objašnjenja.
  • Procesne radnje u slučaju nepozivanja veštaka: Umesto neposrednog ispitivanja, veće donosi odluku da se:
    1. izvrši uvid u priloženi nalaz i mišljenje, ili
    2. da predsednik veća (ako oceni da je potrebno) ukratko iznese njihovu sadržinu ili ih pročita.
  • Mogućnost naknadnog ispitivanja: Nakon izvođenja drugih dokaza i izjašnjenja (primedbi) stranaka, veće može naknadno odrediti neposredno ispitivanje veštaka.

Izdvajanje nezakonitih dokaza tokom glavnog pretresa

Pravni režim nezakonitih dokaza i obaveza izdvajanja

  • Zabrana korišćenja: Na pravno nevaljanim (nezakonitim) dokazima ne može se zasnovati odluka suda o predmetu krivičnog postupka, niti bilo koje drugo relevantno pitanje tokom postupka.
  • Pravilo o spisima: Takvi dokazi, po pravilu, ne smeju uopšte da se nalaze u spisima krivičnog predmeta.
  • Obaveza izdvajanja: Ukoliko se u spisima predmeta ipak nađu materijali koji sadrže nezakonite dokaze, u Zakoniku je načelno propisano da se oni moraju izdvojiti na odgovarajući procesni način (odlukom suda u određenom funkcionalnom obliku) u svakoj fazi krivičnog postupka.

Donošenje odluke o izdvajanju na glavnom pretresu i predmet izdvajanja

  • Nadležnost i forma odluke: Tokom održavanja glavnog pretresa, veće donosi odluku o izdvajanju u formi rešenja.
  • Predmet izdvajanja (Zapisnici koji se moraju izdvojiti): Veće rešenjem odlučuje da se iz spisa izdvoje i odvojeno čuvaju:
    • Zapisnici o ranijem ispitivanju lica koji se ne mogu pročitati iz zakonom predviđenih razloga za odstupanje od načela neposrednosti u objektivnom smislu (npr. situacija kada svedok na samom glavnom pretresu iznosi drugačiji iskaz u odnosu na onaj koji je prethodno dao u istrazi);
    • Zapisnici ili obaveštenja koji se prema opštim zajedničkim pravilima smatraju dokazno nevalidnim jer sadrže dokaze koji se po zakonu ne mogu koristiti u krivičnom postupku ili se na njima ne može zasnovati odluka suda.

Pravni lek, tehničko postupanje i pravne posledice

  • Pravni lek: Protiv rešenja pretresnog veća o izdvajanju zapisnika ili obaveštenja dozvoljena je posebna žalba.
  • Postupanje nakon pravnosnažnosti: Kada rešenje o izdvajanju postane pravnosnažno, veće sprovodi sledeće tehničke i procesne radnje:
    • izdvojene zapisnike ili obaveštenja stavlja u poseban zapečaćeni omot;
    • predaje ih na čuvanje sudiji za prethodni postupak;
    • ovi materijali se čuvaju odvojeno od ostalih spisa.
  • Pravna posledica: Izdvojeni dokazi se u daljem toku postupka ne mogu razgledati niti koristiti.

Izuzetak: Opoziv rešenja o izdvajanju i naknadno izvođenje dokaza

Zakonik predviđa mogućnost da pretresno veće naknadno promeni svoj prvobitni stav u pogledu zakonitosti određenog dokaza.

  • Pravo na opoziv: Ako na osnovu izvedenih dokaza oceni da zapravo nije bilo mesta izdvajanju tog dokaza, veće može doneti odluku o opozivu rešenja o izdvajanju.
  • Pravna posledica: Nakon opoziva, veće donosi odluku da se konkretni dokaz ipak izvede na glavnom pretresu.
  • Kumulativni uslovi za opoziv:
    1. Opoziv se može izvršiti isključivo do završetka dokaznog postupka;
    2. Odluka se može doneti samo pod uslovom da protiv prvobitnog rešenja o izdvajanju nije bila izjavljena žalba.

Završetak dokaznog postupka

Procesne dužnosti predsednika veća pre završetka dokaznog postupka

  • Obavezno propitivanje: Nakon što se izvede i poslednji predloženi dokaz, predsednik veća ima izričitu dužnost da upita stranke, branioca i oštećenog da li imaju predloge za dopunu dokaznog postupka.
  • Aktivna legitimacija: Inicijativu za dopunu dokaznog postupka u ovom trenutku mogu podneti stranke (tužilac i optuženi), branilac i oštećeni.

Kumulativni uslovi za formalni završetak dokaznog postupka

Predsednik veća formalno objavljuje da je dokazni postupak završen tek kada su kumulativno ispunjena sledeća dva uslova:

  1. niko od lica koja imaju pravo na dokaznu inicijativu nije predložio dopunu dokaznog postupka (ili je takav predlog podnesen, ali ga je sud odbio); i
  2. pretresno veće nije donelo odluku da se po sopstvenoj inicijativi izvede još neki dokaz.

Ispitivanje svedoka ili veštaka van glavnog pretresa

22. jula 2026.

Pravna priroda i ratio legis instituta

  • Odnos prema načelu neposrednosti: Shodno objektivnom aspektu načela neposrednosti, pravilo je da se dokazi moraju izvesti neposredno na samom glavnom pretresu. Ispitivanje svedoka ili veštaka van glavnog pretresa predviđeno je kao izuzetak od ovog opšteg pravila.
  • Specifičnost odstupanja: Za razliku od klasičnih izuzetaka gde se na suđenju čita zapisnik o ranije datim iskazima, kod ovog instituta svedoci i veštaci zaista daju svoj iskaz tokom trajanja glavnog pretresa, ali prostorno izvan same sudnice.
  • Upotreba tehničkih sredstava: Ukoliko se ispitivanje sprovodi u toku samog suđenja korišćenjem uređaja za prenos slike i zvuka (dok se lice npr. nalazi u stanu ili bolnici), formalno se uopšte ne odstupa od načela neposrednosti.
  • Ratio legis (Svrha): Ovaj institut predstavlja reakciju pravnog sistema na situacije „više sile“. On omogućava izvođenje dokaza kada svedok ili veštak usled bolesti ili drugih opravdanih razloga nikako ne može pristupiti na glavni pretres.

Procesne pretpostavke i funkcionalna nadležnost

Da bi se sprovelo ispitivanje van glavnog pretresa, moraju biti ispunjeni sledeći zakonski uslovi:

  • Predlog stranaka: Neophodno je da su ispitivanje svedoka ili veštaka prethodno predložile stranke.
  • Opravdanost izostanka: Mora se utvrditi da predloženo lice ne može doći na glavni pretres usled bolesti ili drugih opravdanih razloga.
  • Nadležnost za odlučivanje: Odluku o ispitivanju svedoka ili veštaka van glavnog pretresa donosi predsednik veća.
  • Nadležnost za sprovođenje radnje: Neposredno ispitivanje na terenu ili ispitivanje putem tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka sprovodi:
    • predsednik veća,
    • sudija član veća, ili
    • sudija za prethodni postupak na čijem se području svedok ili veštak u tom trenutku nalazi.

Procesni položaj i prava stranaka, branioca i oštećenog

Učešće i uloga procesnih subjekata prilikom sprovođenja ove radnje značajno se razlikuju od pravila koja važe na samom glavnom pretresu:

1. Obaveštavanje o radnji i posledice odsustva

  • Stranke, branilac i oštećeni se o vremenu, mestu i načinu ispitivanja samo obaveštavaju, ali se na samu radnju ne pozivaju.
  • Odsustvo procesnih subjekata: Njihovo prisustvo nije uslov za zakonito sprovođenje ispitivanja. Radnja se može validno preduzeti u njihovom odsustvu, pa čak i u prisustvu samo jedne stranke.

2. Položaj optuženog koji je u pritvoru

  • Prisustvo optuženog koji se nalazi u pritvoru nije obavezno prilikom ispitivanja svedoka ili veštaka van glavnog pretresa.
  • O potrebi i opravdanosti njegovog prisustva na ovom ispitivanju samostalno odlučuje predsednik veća.

3. Ograničenost dokazne uloge stranaka i odbrane

Ovaj zakonski mehanizam značajno odstupa od redovnog, adverzijalnog načina ispitivanja koji je opšte pravilo na glavnom pretresu.

  • Na glavnom pretresu: Stranke i branioci imaju samostalnu ulogu i dokaznu aktivnost jer sami neposredno vrše osnovno i unakrsno ispitivanje.
  • Van glavnog pretresa: Ispitivanje primarno i samostalno obavlja nadležni sudija. Stranke, branilac i oštećeni imaju limitiranu dokaznu ulogu koja je izjednačena sa njihovim pravima u fazi istrage.
  • Sadržina prava prisutnih lica:
    • Imaju pravo na odgovarajuću dokaznu inicijativu i učešće u izvođenju ovog dokaza.
    • Mogu predložiti sudiji koji vodi ispitivanje da postavi određena pitanja svedoku ili veštaku radi razjašnjenja stvari.
    • Mogu i neposredno postavljati pitanja, ali isključivo uz prethodnu dozvolu sudije.
    • Imaju pravo da zahtevaju da se njihove primedbe u pogledu preduzimanja pojedinih radnji unesu u zapisnik.

Ispitivanje svedoka

12. jula 2026.

Svedok je lice za koje je verovatno da će dati obaveštenja o krivičnom delu, učiniocu ili o drugim činjenicama koje se utvrđuju u postupku. Svedočenje je iskaz određenih lica o krivičnom delu i njegovom učiniocu.

  • Pravna priroda (Teorijski status): U krivičnoprocesnoj teoriji svedok se označava kao „lično dokazno sredstvo“. Ispitivanje svedoka je složena procesna radnja koja zahteva poznavanje procesnih normi, ali i kriminalističke taktike i psihologije.
  • Kumulacija procesnih svojstava (Izuzeci): Pored običnih građana koji imaju saznanja o delu, u svojstvu svedoka se mogu ispitati i lica koja u postupku imaju druga procesna svojstva:
    1. oštećeni,
    2. oštećeni kao tužilac,
    3. privatni tužilac.

MATERIJALNI USLOVI ZA ISPITIVANJE SVEDOKA

Materijalni uslovi za pozivanje i ispitivanje svedoka ispoljavaju se u dva oblika – pozitivnom i negativnom.

A. Pozitivan materijalni uslov (Sposobnost svedočenja)

  • Pravilo: Svako lice koje je sposobno da prenese svoja saznanja ili opažanja u vezi sa predmetom svedočenja (krivičnim delom, učiniocem ili drugim relevantnim činjenicama) ima sposobnost svedočenja.

B. Negativan materijalni uslov (Isključenje od dužnosti svedočenja)

  • Pravilo (Zabrana ispitivanja): Određena lica su po zakonu isključena od dužnosti svedočenja, što znači da ne mogu biti ispitana kao svedoci dok se ne ispune posebni zakonski uslovi.
  • Taksativno nabrojana isključena lica i posebni uslovi za njihovo ispitivanje:
    1. Lice koje bi iskazom povredilo dužnost čuvanja tajnog podatka.
      • Poseban uslov za ispitivanje: Nadležni organ (odnosno lice organa javne vlasti) mora opozvati tajnost podatka ili osloboditi lice dužnosti čuvanja tog podatka.
    2. Lice koje bi iskazom povredilo dužnost čuvanja profesionalne tajne (verski ispovednik, advokat, lekar, babica i dr.).
      • Poseban uslov za ispitivanje: Lice mora biti oslobođeno te dužnosti posebnim propisom ili izričitom izjavom lica u čiju je korist ustanovljeno čuvanje tajne.
    3. Lice koje je branilac oklivljenog.
      • Predmet isključenja: Ne može svedočiti o onome što mu je oklivljeni kao svom braniocu poverio.
    4. Maloletno lice koje nije sposobno da shvati značaj prava na oslobođenje.
      • Uslov: Maloletnik koji s obzirom na uzrast i duševnu razvijenost ne može da shvati značaj prava da je oslobođen od dužnosti svedočenja.
      • Izuzetak: Može se ispitati samo ako to sam oklivljeni zahteva.

⚠️ Posebno pravilo o relativizaciji isključenja (Kritički osvrt)

  • Izuzetak: Sud može na predlog oklivljenog ili njegovog branioca odlučiti da ispita lice koje je inače isključeno od dužnosti svedočenja. Time su relativizovani svi zakonski slučajevi isključenja.
  • Kritika rešenja:
    • Omogućava se lako devalviranje dužnosti čuvanja tajnih podataka i profesionalnih tajni, što u praksi može biti štetno i opasno.
    • Dopušta se ispitivanje branioca o stvarima koje mu je oklivljeni poverio, što narušava elementarni odnos poverenja.
    • Budući da predlog može podneti i sam branilac (a ne samo oklivljeni), stvara se opasna situacija u kojoj branilac teoretski može predložiti sebe i postati svedok „u prilog optužbe“.

FORMALNI USLOVI ZA ISPITIVANJE SVEDOKA

Formalni uslovi se odnose na procesnu inicijativu i donošenje odluke o sprovođenju radnje ispitivanja.

  • Pravilo o procesnoj inicijativi: Formalni uslov je podnošenje dokaznog predloga (procesne inicijative) stranaka da se određeno lice pozove i ispita.
  • Odnos organa postupka prema predlogu: Organ postupka nije procesno vezan podnesenim predlogom (može ga prihvatiti ili odbiti).
  • Ispitivanje po sopstvenoj inicijativi (ex officio):
    • Sud može i bez predloga stranaka, po sopstvenoj inicijativi, da pozove i ispita određeno lice u svojstvu svedoka.
    • Javni tužilac u istrazi po pravilu ispituje svedoke po sopstvenoj inicijativi, bez formalnog predloga.

PROCESNE DUŽNOSTI SVEDOKA I SANKCIJE ZA NJIHOVO NEISPUNJENJE

Svedok ima pet osnovnih procesnih dužnosti predviđenih Zakonikom:

  1. dužnost odazivanja pozivu,
  2. dužnost svedočenja,
  3. dužnost obaveštavanja o promeni adrese,
  4. dužnost polaganja zakletve,
  5. dužnost davanja istinitog iskaza.

A. Dužnost odazivanja pozivu i procesne sankcije

  • Pravilo: Svako lice pozvano kao svedok palo je pod zakonsku obavezu da se odazove pozivu organa krivičnog postupka.
  • Mere u slučaju neopravdanog izostanka (kumulativno ili alternativno):
    • Ako je svedok uredno pozvan, a ne dođe niti izostanak opravda (or se bez odobrenja udalji), organ postupka može odrediti:
      1. Prinudno dovođenje svedoka.
      2. Novčanu kaznu do 100.000 dinara (izriče je sud).
  • Pravni lek: Protiv rešenja o izricanju novčane kazne dozvoljena je žalba.
    • Nadležnost: O žalbi odlučuje vanpretresno veće.
    • Dejstvo: Žalba ne zadržava izvršenje rešenja.

PRIVILEGOVANI SVEDOCI (OSLOBOĐENJE OD DUŽNOSTI SVEDOČENJA)

Za razliku od isključenih lica (koja uopšte ne mogu svedočiti), privilegovani svedoci imaju pravo izbora.

  • Pojam (Suština oslobođenja): Ova lica mogu da svedoče ako to žele, ali ne moraju ako se odluče da ne daju iskaz.
  • Krug privilegovanih svedoka (Taksativno određena lica):
    1. Bračni drug oklivljenog, kao i lice sa kojim oklivljeni živi u vanbračnoj ili drugoj trajnoj zajednici života.
    2. Srodnik po krvi u pravoj liniji oklivljenog.
    3. Srodnik u pobočnoj liniji do trećeg stepena zaključno.
    4. Srodnik po tazbini do drugog stepena zaključno.
    5. Usvojenik i usvojitelj oklivljenog.

A. Obaveze organa postupka prema privilegovanom svedoku

  • Dužnost upozorenja: Organ postupka je dužan da upozori privilegovano lice da nije u obavezi da svedoči.
  • Trenutak upozorenja: Pre početka ispitivanja, ili čim sazna za postojanje srodničkog ili ličnog odnosa prema oklivljenom.
  • Zapisnička forma: Upozorenje i odgovor svedoka se obavezno unose u zapisnik o ispitivanju.

B. Posebna pravila i dejstvo oslobođenja

  • Proširenje na saoptužene: Lice koje ima zakonski osnov da uskrati svedočenje prema jednom oklivljenom, oslobođeno je dužnosti svedočenja i prema ostalim oklivljenima, pod uslovom da se njegov iskaz prema prirodi stvari ne može ograničiti isključivo na ostale oklivljene.

C. Sankcije za neopravdano odbijanje svedočenja

  • Pravilo: Ako svedok koji ne spada u isključene ili privilegovane kategorije (ili se privilegovani svedok odrekao prava i pristao da svedoči) odbije da svedoči nakon što je upozoren na posledice, sud primenjuje sledeće mere:
    1. Prva novčana kazna: Sud ga može kazniti novčano do 150.000 dinara.
    2. Druga novčana kazna: Ako svedok i nakon kažnjavanja ponovo odbije da svedoči, sud ga može kazniti još jednom u istom iznosu (novčana kazna do 150.000 dinara).
  • Pravni lek: Protiv rešenja o kazni dozvoljena je žalba.
    • Nadležnost: O žalbi odlučuje veće.
    • Dejstvo: Žalba ne zadržava izvršenje rešenja.

Zakonska pravila o ispitivanju svedoka

Sadržinom ispitivanja svedoka se prvenstveno bave kriminalistika (kriminalistička taktika u opštem smislu, a kriminalistička metodika u odnosu na pojedine vrste krivičnih dela) i sudska psihologija. Zakonik o krivičnom postupku (ZKP) sadrži pravila koja su uglavnom formalnog karaktera.

Obuhvat osnovnih krivičnoprocesnih pravila Ova bazična pravila se odnose na sledećih devet pitanja:

  1. Davanje pre ispitivanja određenih pouka i upozorenja svedoku, te polaganje zakletve;
  2. Pojedinačno ispitivanje svedoka, uz neprisustvovanje ostalih još neispitanih svedoka;
  3. Pravilo o primarno verbalnom karakteru svedočenja;
  4. Poseban način ispitivanja svedoka sa nekim telesnim manama;
  5. Vrsta i redosled postavljanja pitanja svedoku;
  6. Zabrana korišćenja nekih metoda ispitivanja;
  7. Pravila koja se odnose na suočenje svedoka;
  8. Pravila koja se odnose na prepoznavanje lica ili stvari od strane svedoka;
  9. Pravila ispitivanja posebno osetljivih svedoka i zaštićenih svedoka.

Posebna pravila za maloletna oštećena lica

  • Gde su sadržana: U jednom delu Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica.
  • Osobina pravila: Sadržinski su veoma slična pravilima ZKP-a koja se odnose na posebno osetljive svedoke.
  • Ratio legis: Osnovni smisao i cilj ovih modifikujućih pravila jeste sprečavanje, odnosno minimiziranje sekundarne viktimizacije ove načelno posebno osetljive kategorije oštećenih.

      POUKE I UPOZORENJA SVEDOKU PRE ISPITIVANJA

      • Pojam i svrha Obaveza predočavanja procesnih dužnosti, prava i krivične odgovornosti svedoku pre nego što započne sa izlaganjem o samom krivičnom događaju, čime se formalno osigurava zakonitost njegovog iskaza.
      • Sadržina opomena i upozorenja Svedok se pre otpočinjanja iskazivanja podvrgava sledećim merama:
        • Opomena o dužnosti kazivanja: Svedok se najpre opominje da je dužan da govori istinu i da ne sme ništa da prećuti. Ova dužnost predstavlja njegovu centralnu i suštinski najvažniju obavezu.
        • Upozorenje na krivičnu odgovornost: Svedok se izričito upozorava da davanje lažnog iskaza predstavlja krivično delo.
        • Upozorenje na blagodet uskraćivanja odgovora: Svedok se upozorava da nije dužan da odgovori na određeno pitanje ako je verovatno da bi time izložio sebe ili njemu blisko lice nekoj od zakonom propisanih štetnih posledica.
      • Krug bliskih lica (kod uskraćivanja odgovora) Pod bliskim licima podrazumevaju se lica koja su inače oslobođena dužnosti svedočenja, poput bračnog druga, bliskih srodnika i drugih zakonom predviđenih lica.
      • Opciono propisane štetne posledice (kod uskraćivanja odgovora) Svedok može uskratiti odgovor ako bi odgovorom sebe ili blisko lice izložio:
        1. Teškoj sramoti;
        2. Znatnoj materijalnoj šteti;
        3. Krivičnom gonjenju.
      • Procesno-dokumentarno dejstvo Upozorenje o blagodeti uskraćivanja odgovora na pojedinačna pitanja se obavezno unosi u zapisnik.

      PROCESNA DUŽNOST UZIMANJA LIČNIH PODATAKA I OBAVEŠTAVANJA O ADRESI

      Faza u kojoj se pre otpočinjanja svedočenja i polaganja zakletve vrši formalna identifikacija svedoka i utvrđuje njegova eventualna povezanost sa strankama u postupku.

      • Krug ličnih podataka Svedok se obavezno ispituje radi utvrđivanja sledećih šest ličnih podataka:
        1. Ime i prezime;
        2. Jedinstveni matični broj građana (JMBG);
        3. Ime oca ili majke;
        4. Prebivalište i boravište;
        5. Mesto i godina rođenja;
        6. Odnos sa okrivljenim i oštećenim.
      • Dužnost obaveštavanja o adresi Svedok se izričito upozorava da je dužan da o svakoj promeni svoje adrese, prebivališta ili boravišta bez odlaganja obavesti organ postupka.

      POLAGANJE ZAKLETVE SVEDOKA

      Svečani akt kojim svedok garantuje istinitost svog budućeg izlaganja. Prema svojim procesnim i teorijskim obeležjima, ova zakletva je:

      • Promisorna — jer se polaže pre davanja samog iskaza;
      • Laička — jer je sekularnog karaktera i ne sadrži religijske elemente, već se oslanja na ličnu čast svedoka;
      • Načelno obavezna — jer se u našem krivičnom postupku uvek polaže, izuzev za zakonom izričito isključene kategorije.
      • Tekst zakletve Zakonik propisuje striktnu verbalnu formulu zakletve koja glasi: „Zaklinjem se svojom čašću da ću o svemu što budem pitan govoriti samo istinu i da ništa od onoga što mi je poznato neću prećutati.„
      • Načini polaganja (oblici) Svedok može položiti zakletvu na jedan od sledeća dva načina:
        1. Usmeno — neposrednim čitanjem njenog teksta;
        2. Potvrdno — davanjem jasnog potvrdnog odgovora nakon što mu organ postupka naglas pročita tekst zakletve.
      • Posebna pravila kod telesnih mana svedoka
        • Nemi svedoci koji znaju da čitaju i pišu: Zakletvu polažu tako što potpisuju tekst zakletve.
        • Gluvi, slepi ili nemi svedoci koji ne znaju da čitaju i pišu: Zaklinju se uz pomoć tumača.
      • Procesno dejstvo odbijanja Činjenica da je svedok odbio da položi zakletvu, kao i konkretni razlozi za to odbijanje, obavezno se unose u zapisnik.
      • Odstupanje od vremena polaganja (pre glavnog pretresa)
        • Pravilo: Zakletva se zahteva neposredno pre svedočenja.
        • Izuzetak: Pre glavnog pretresa svedok može položiti zakletvu samo ako postoji opravdana bojazan da zbog bolesti ili drugih važnih razloga neće moći uopšte da pristupi na glavni pretres.
        • Obaveza dokumentovanja: Konkretan razlog zbog kog je zakletva položena u ovoj fazi mora se izričito navesti u zapisniku.
      • Apsolutno isključenje od dužnosti polaganja zakletve (Izuzeci) Zakletvu ne polaže i ne može položiti svedok koji ispunjava neki od sledeća dva uslova:
        1. Ako u vreme saslušanja nije punoletan;
        2. Ako zbog svog duševnog stanja nije sposoban da shvati stvarni značaj i važnost zakletve.

      PRAVILO O POJEDINAČNOM ISPITIVANJU SVEDOKA (IZOLACIJA SVEDOKA)

      • Pojam i sadržina pravila Imperativno procesno pravilo prema kojem se svaki svedok u krivičnom postupku mora ispitati potpuno samostalno, odvojeno i bez prisustva drugih svedoka.
      • Bitni uslovi za sprovođenje Tokom ispitivanja jednog svedoka u prostoriji ne smeju biti prisutni svedoci koji u tom krivičnom postupku još uvek nisu ispitani.
      • Svrha pravila (Ciljevi) Sprovođenje ovog pravila usmereno je na ostvarivanje sledećih ciljeva:
        • Obezbeđenje maksimalne objektivnosti iskaza svedoka;
        • Eliminisanje štetnih uticaja koje bi samo prisustvo drugih neispitanih svedoka moglo da izazove;
        • Sprečavanje širenja sugestivnog dejstva (ili bilo kog drugog uticaja koji bi delovao na objektivnost, modifikovao iskaz, svest i volju svedoka koji iskaz daje, a što bi samim tim izvitoperilo i sam iskaz).
      • Procesno-dokazne posledice povrede pravila Ukoliko se svedok ispita u prisustvu drugog svedoka ili nakon što je prisustvovao tuđem svedočenju o istom predmetu, nastupaju sledeće štetne posledice:
        • Gubitak originalnosti: Iskaz gubi neophodan stepen originalnosti u odnosu na svog davaoca.
        • Gubitak autentičnosti svesti: Iskaz prestaje da bude verna slika svesti i volje davaoca, kao i njegovih stvarnih sposobnosti opažanja određenog sadržaja, memorisanja i reprodukcije.
        • Nedopuštena modifikacija: Iskaz biva modifikovan bilo direktnim zabranjenim uticajima, bilo posredstvom suptilnog dejstva sugestije i veštački izazvane autosugestije.
        • Destrukcija dokazne vrednosti: Svi ovi nedopušteni uticaji u velikoj meri deluju destruktivno po dokazni kredibilitet tako pribavljenog iskaza.

      PRAVILO O PRIMARNO VERBALNOM KARAKTERU SVEDOČENJA

      Primarno verbalni karakter svedočenja jeste krivičnoprocesno pravilo prema kojem je svedok dužan da svoj iskaz pred organom postupka iznese usmeno.

      • Pravna priroda – Ovo pravilo predstavlja opšte procesno pravilo komunikacije u krivičnom postupku, što znači da se svedočenje primarno odvija u oralnom obliku.

      Prava i obaveze

      • Svedok ima izričitu obavezu da svedoči usmeno.
      • Verbalna komunikacija se mora odvijati između organa postupka i svedoka, kao i između svedoka i drugih subjekata postupka, a pre svega onih koji ga ispituju.
      • Ova verbalna komunikacija obuhvata sve zakonske vidove ispitivanja svedoka na glavnom pretresu:
        • Osnovno ispitivanje;
        • Unakrsno ispitivanje;
        • Dopunsko ispitivanje.

      ISPITIVANJE SVEDOKA SA TELESNIM MANAMA ILI UZ UČEŠĆE TUMAČA

      Ispitivanje svedoka sa telesnim manama predstavlja specifičan procesni modalitet izvođenja ove dokazne radnje kada se zbog fizičkih nedostataka svedoka komunikacija ne može odvijati na uobičajen usmeni način.

      • Kategorije svedoka sa nedostacima Ova pravila se primenjuju na sledeće kategorije lica:
        • Nemi svedoci;
        • Gluvi svedoci;
        • Slepi svedoci.

      Način sprovođenja (Upućujuća norma)

      • Kada se ispituje gluv, nem ili slep svedok, ili se ispitivanje obavlja preko tumača, odnosno prevodioca, ispitivanje se obavezno vrši na način koji je u Zakoniku propisan za saslušanje okrivljenog sa takvim nedostacima.

      FAZE ISKAZIVANJA SVEDOKA (TOK ISPITIVANJA)

      Tok iskazivanja svedoka predstavlja hronološki i procesno uređen redosled faza kroz koje svedok iznosi svoja saznanja pred organom postupka.

      • Faze u toku iskazivanja (Sled radnji) Ispitivanje svedoka se obavezno odvija kroz sledeće tri sukcesivne faze:
        1. Opšta pitanja — prva faza u kojoj se utvrđuje identitet svedoka i njegov odnos sa strankama;
        2. Slobodno izlaganje — faza u kojoj se svedok poziva da samostalno i u kontinuitetu iznese sve što mu je o predmetu poznato;
        3. Postavljanje ciljanih pitanja — faza koja nastupa isključivo nakon što svedok završi svoje slobodno izlaganje, a sa ciljem da se iskaz proveri, dopuni ili razjasni.

      USLOVI ZA ZAKONITOST POSTAVLJENIH PITANJA SVEDOKU

      Pravila o postavljanju pitanja su zakonska ograničenja kojima se štiti autentičnost svedočenja od nedopuštenih spoljnih uticaja, obmana ili sugerisanja odgovora.

      Bitni elementi / Kumulativni uslovi za postavljanje pitanja Sva pitanja koja se svedoku postavljaju radi provere, dopune ili razjašnjenja iskaza moraju kumulativno ispunjavati sledeća četiri uslova:

      1. Moraju biti jasna, određena i razumljiva;
      2. Ne smeju sadržati obmanu;
      3. Ne smeju se zasnivati na netačnoj pretpostavci da je svedok izjavio nešto što u stvarnosti nije izjavio;
      4. Ne smeju biti sugestivna (odnosno ne smeju predstavljati navođenje na odgovor).

      Pravna priroda – Ova pravila predstavljaju imperativne procesne garancije zaštite slobodne volje svedoka.

      Dejstva / Zaštitna funkcija

      • Očuvanje originalnosti i autentičnosti: Zakon štiti originalnost iskaza koji mora proizaći isključivo iz svedokovog ličnog opažanja i memorisanja.
      • Conditio sine qua non: Autentičnost i odsustvo nedopuštenih uticaja (poput obmanjivanja ili nedopuštenog navođenja da iskaže ono što sam nije želeo) su neophodan uslov za postizanje dokaznog kredibiliteta iskaza svedoka u krivičnom postupku.

      KLASIFIKACIJA ZABRANJENIH SUGESTIVNIH PITANJA

      Sugestivna pitanja su ona pitanja koja svojom formulacijom svesno ili nesvesno navode svedoka na određeni odgovor, odnosno u sebi već sadrže željeni odgovor.

      • Podele / Vrste (Šest oblika u teoriji i zakonu) U zavisnosti od načina na koji se sugestija vrši, ova pitanja se dele na:
        1. Potpuno disjunktivna pitanja — ona koja svedoku uopšte ne dopuštaju drugi odgovor osim striktnog izjašnjavanja sa „da” ili „ne”;
        2. Nepotpuno disjunktivna pitanja — ona koja sugerišu određene odgovore, ali formalno ne isključuju i druge mogućnosti koje tom sugestijom nisu obuhvaćene;
        3. Ekspektativna (iščekujuća) pitanja — pitanja koja u svojoj gramatičkoj formi (bilo potvrdnoj ili odričnoj) jasno izražavaju iščekivanje određenog odgovora (npr. „Zar ne, vi ste bili u kući?” ili „Zar ne, vi niste bili u kući?”);
        4. Odlučna pitanja — pitanja koja svedoku direktno predlažu neko konkretno svojstvo ili obeležje predmeta ili događaja (npr. „Da li je automobil bio plave boje?”);
        5. Kapciozna pitanja — obmanjujuća pitanja koja u sebi sadrže neistinitu pretpostavku da je rečeno nešto što u stvarnosti uopšte nije iskazano;
        6. Nadovezujuća pitanja — pitanja kojima se, nakon što svedok jednom popusti pod dejstvom primarne sugestije, svesno nastavlja ispitivanje u tom smeru i na bazi već prihvaćene sugestije.

      IZUZETAK OD ZABRANE SUGESTIVNIH PITANJA: UNAKRSNO ISPITIVANJE

      Izuzetak od zabrane sugerisanja jeste zakonom dopuštena mogućnost da se svedoku u tačno određenoj fazi postupka postavljaju pitanja u kojima je već sadržan odgovor na njih (sugestivna pitanja).

      Uslovi za primenu izuzetka Da bi postavljanje sugestivnih pitanja bilo zakonito, moraju se ispuniti sledeći uslovi:

      • Procesni forum: Radnja se mora izvoditi isključivo na glavnom pretresu.
      • Procesni metod: Ispitivanju se mora pristupiti u formi unakrsnog ispitivanja svedoka.

      Zakonodavne zabrane u drugim fazama (Gde izuzetak ne važi) Postavljanje sugestivnih pitanja je apsolutno zabranjeno u sledećim situacijama:

      • Tokom ispitivanja svedoka u istrazi;
      • Tokom osnovnog ispitivanja na glavnom pretresu;
      • Tokom dopunskog ispitivanja na glavnom pretresu.

      Izuzeci unutar izuzetka (Granica dopuštenosti u unakrsnom ispitivanju)

      • Dozvoljeno: U unakrsnom ispitivanju dozvoljeno je postavljati isključivo klasična sugestivna pitanja (pitanja koja navode na odgovor ili sadrže odgovor).
      • Zabranjeno: Iako bi iz bukvalnog tumačenja zakona moglo izgledati da su u unakrsnom ispitivanju dozvoljene sve varijante zabranjenih pitanja, to nije tačno. Pitanja koja su obmanjujuća ili se zasnivaju na pretpostavljenom iskazu (kapciozna pitanja) ostaju strogo zabranjena i tokom unakrsnog ispitivanja.

      POSEBNO FORMALNO PITANJE ZA OŠTEĆENOG KAO SVEDOKA

      Formalno ispitivanje oštećenog svedoka jeste specifična zakonska obaveza postavljanja ciljanog pitanja oštećenom licu koje se u postupku nalazi u dvostrukoj procesnoj ulozi (i kao oštećeni i kao svedok).

      • Sadržina formalnog pitanja
        • Oštećeni koji se ispituje kao svedok mora se obavezno pitati: da li želi da u krivičnom postupku ostvaruje imovinskopravni zahtev.
      • Pravna priroda
        • Ova obaveza predstavlja formalno-procesni podsticaj i obezbeđenje prava oštećenog na pokretanje sopstvene procesne inicijative u pogledu naknade štete ili povraćaja stvari u okviru krivičnog postupka.

      SUOČENJE SVEDOKA (ČL. 211 ZKP)

      Suočenje svedoka je fakultativna krivičnoprocesna radnja koja se sastoji u neposrednom usmenom i ličnom sučeljavanju dva svedoka, ili svedoka i okrivljenog, čiji se ranije dati iskazi ne podudaraju.

      Uslovi za sprovođenje

      • Materijalni uslov: Postojanje neslaganja (kontradiktornosti) u ranije datim iskazima svedoka i drugog svedoka ili okrivljenog.
      • Predmet neslaganja: Iskazi se moraju neslagati u pogledu važnih činjenica koje su predmet dokazivanja u konkretnom postupku.
      • Formalni uslov: Odluku o suočenju donosi organ postupka na osnovu sopstvene slobodne procene (što predstavlja činjenično pitanje – questio facti), ukoliko smatra da se tom radnjom mogu postići određeni ciljevi (pre svega motivisanje svedoka da da potpun, odnosno istinit iskaz).

      Pravna priroda

      • Fakultativni karakter: Radnja nije obavezna, već njeno preduzimanje zavisi od diskrecione procene i ocene organa koji vodi postupak.
      • Shodna primena pravila: Na suočenje svedoka se direktno i u potpunosti primenjuju zakonske odredbe koje se odnose na suočenje okrivljenog.

      Dejstva / Psihološki mehanizam

      • Verifikacija iskaza: Svrha radnje je neposredna provera pouzdanosti i verodostojnosti već datih iskaza u postupku.
      • Stvaranje psihičkog pritiska: Radnja je usmerena na stvaranje specifičnog psihičkog pritiska na svedoka koji ne govori istinu ili ne daje celovit iskaz u odnosu na saznanja koja zaista poseduje o okolnostima o kojima svedoči.
      • Korekcija iskaza: Pod uticajem sučeljavanja i psihičkog pritiska, svedok se motiviše da koriguje svoj iskaz i počne istinito da iskazuje.
      • Subjektivni karakter istinitosti: Istinitost iskaza se i u ovom slučaju mora shvatiti u nužno subjektivnom i relativnom smislu — svedok govori istinu kada iznosi ono za šta u tom trenutku zaista veruje da je istina.

      Posebnosti i efikasnost u praksi

      • Smanjen praktični uspeh: U realnoj sudskoj praksi suočenje svedoka ne daje veće rezultate.
      • Razlog: Lica koja se suočavaju po pravilu tvrdoglavo ostaju pri svojim ranije datim, makar i potpuno kontradiktornim iskazima.

      PREPOZNAVANJE LICA I STVARI OD STRANE SVEDOKA (ČL. 211 ZKP)

      Prepoznavanje je dokazna radnja koja se preduzima radi pouzdanog utvrđivanja istovetnosti (identiteta) nekog lica ili predmeta sa ranije viđenim objektom, kao i radi provere verodostojnosti prethodno datih iskaza.

      Vrste

      • Prema objektu prepoznavanja (predmetna podela):
        1. Prepoznavanje lica — koje u postupku može da vrši isključivo svedok;
        2. Prepoznavanje stvari — koje ravnopravno mogu vršiti i svedok i okrivljeni.
      • Prema tehničkom načinu sprovođenja:
        1. Direktno prepoznavanje — predočavanjem i pokazivanjem lica ili stvari uživo;
        2. Indirektno prepoznavanje putem fotografija — primenjuje se kao supsidijarni oblik ako lice ili predmet koji treba prepoznati nije neposredno dostupan (pokazuje se fotografija tog objekta pomešana sa fotografijama drugih nepoznatih objekata sličnih osobina);
        3. Prepoznavanje na osnovu glasa — specifičan oblik usmeren na auditivnu identifikaciju, koji se sprovodi na isti način (odnosno metodološki upodobljen) kao i opšte izborno prepoznavanje lica.
      • Prema stepenu uspešnosti (na osnovu izjave svedoka):
        1. Uspešno u potpunosti — kada svedok izjavi da lice ili predmet može da prepozna sa sigurnošću;
        2. Delimično uspešno — ukoliko se svedok izjasni da lice ili predmet može da prepozna sa određenim stepenom verovatnoće;
        3. Neuspešno — ako svedok izričito izjavi da uopšte nije u stanju da prepozna predočeno lice ili predmet.

      Bitni elementi / Uslovi za sprovođenje Da bi se radnja prepoznavanja mogla zakonito spovesti, moraju se ispuniti sledeći uslovi:

      1. Materijalni uslov: Postojanje potrebe da se utvrdi da li svedok prepoznaje određeno lice ili predmet koji je prethodno opisao (ovaj uslov predstavlja procenu suda u skladu sa njegovim slobodnim uverenjem).
      2. Formalni uslov: Zakon ne propisuje poseban formalni akt; radnja se preduzima na predlog stranke (ili drugog lica koje ima pravo podnošenja dokaznih predloga) koji je sud prihvatio, a sud je ovlašćen da prepoznavanje sprovede i samostalno, po sopstvenoj inicijativi.
      3. Preliminarni opis kao prethodna faza (uslov sine qua non): Pre nego što se uopšte pristupi prepoznavanju, svedok (a u pogledu predmeta i okrivljeni) mora objekat prepoznavanja preliminarno opisati i navesti njegove specifične osobine.
      4. Pravilo izbornog predočavanja (izborni niz): Prepoznavanje se obavezno sprovodi pokazivanjem ciljanog objekta pomešanog u nizu više sličnih objekata.
      5. Kumulativni uslovi za sastav izbornog niza:
        1. Lice ili predmet se svedoku moraju pokazati pomešani sa drugim svedoku nepoznatim licima ili predmetima;
        2. Svi predočeni objekti u nizu moraju imati slične osnovne osobine onima koje je svedok u svom preliminarnom opisu prethodno naveo.

      Pravna priroda i dokazni kredibilitet

      • Shodna primena pravila: Prepoznavanje od strane svedoka obavezno se obavlja u skladu sa zakonskim pravilima koja se odnose na prepoznavanje lica ili predmeta od strane okrivljenog.
      • Visok dokazni kredibilitet: Izborno predočavanje obezbeđuje načelno viši stepen dokaznog kredibiliteta od tzv. pojedinačnog prepoznavanja (predočavanja samo jednog sumnjivog lica ili predmeta radi izjašnjavanja o identitetu).
      • Slobodna ocena rezultata: Sve rezultate prepoznavanja (bilo uspešne, delimične ili neuspešne) organ postupka ceni potpuno slobodno, shodno načelu slobodne ocene dokaza i na temelju svog slobodnog sudijskog uverenja. Suštinski stepen uspešnosti ove radnje u procesno-dokaznom smislu zavisi isključivo od ove sudske ocene.

      Dejstva / Prava i obaveze strana

      • Obaveza izjašnjavanja: Nakon pokazivanja niza, od svedoka se zahteva da se izjasni da li objekat prepoznaje sa sigurnošću ili verovatnoćom.
      • Obaveza neposrednog ukazivanja: U slučaju potvrdnog izjašnjenja, svedok je dužan da na prepoznato lice ili predmet neposredno ukaže.

      Izuzeci i posebna pravila u ranim fazama postupka Kada se prepoznavanje lica sprovodi u predistražnom postupku i istrazi, važe sledeća tri striktna bezbednosna i formalna pravila:

      1. Sprečavanje vizuelnog kontakta (zaštita svedoka): Radnja se mora obaviti tako da lice koje je predmet prepoznavanja ne može da vidi svedoka;
      2. Zabrana prethodnog viđenja: Svedok ne sme da vidi ciljano lice pre nego što sam formalni postupak prepoznavanja zvanično otpočne;
      3. Obavezno prisustvo tužioca: U predistražnom postupku i istrazi, prepoznavanje lica se obavezno mora sprovesti u prisustvu javnog tužioca.

      Uporedno-pravni osvrt

      • Većina savremenih krivičnih procedura se opredeljuje za izborno predočavanje, mada mnoga zakonodavstva uopšte ne uređuju detaljnije način prepoznavanja lica ili stvari, već to u celini prepuštaju sudskoj i policijskoj praksi.
      • Primer SAD: Nasuprot našem sistemu, u krivičnom postupku SAD se prepoznavanje lica (koje se po pravilu obavlja pre formalnog započinjanja krivičnog postupka) zakonski može sprovesti na dva alternativna načina: bilo kao izborno, tzv. linijsko prepoznavanje (lineup), bilo u vidu pojedinačnog predočavanja.

      Originarni i derivativni svedoci

      Svedok će se uvek pitati otkuda mu je poznato ono o čemu svedoči.

      • Svrha postavljanja ovog pitanja:
        • Utvrđivanje prirode njegovog saznanja.
        • Utvrđivanje njegovog odnosa sa izvorom saznanja.
        • Razjašnjenje da li je svedok neku činjenicu lično i neposredno opazio svojim čulima (pre svega video ili čuo) ili je ta saznanja dobio od drugog lica koje je bilo u direktnom kontaktu sa izvorom saznanja.

      PODELA SVEDOKA PREMA IZVORU SAZNANJA

      Prema načinu i izvoru saznanja o krivičnom događaju, svedoci se dele na dve osnovne kategorije:

      A. Originarni svedoci

      • Definicija: Svedok koji ima neposredna saznanja o događaju o kojem svedoči.
      • Uslov (pretpostavka): Da je svedok neposredno prisustvovao događaju ili imao drugu vrstu neposrednog kontakta, te je nešto lično video, čuo ili uopšte opazio svojim čulima.
      • Procesno postupanje organa postupka:
        • Organ postupka prvenstveno ispituje ovu vrstu svedoka.
        • Nakon što utvrdi da je svedok lično opazio činjenice o kojima treba da iskazuje, organ postupka utvrđuje način tog opažanja – pre svega koje je čulo ili čula svedok koristio.
        • Organ postupka može svedoku postavljati niz pitanja radi dobijanja celovitog („kompletnijeg“) iskaza, otklanjanja nejasnoća i dopunjavanja praznina u izlaganju (ove mogućnosti su najšire kod originalnih svedoka).

      B. Derivativni svedoci („svedoci po čuvenju“)

      • Definicija: Svedok koji je o krivičnom događaju saznao posrednim putem, preko kontakta sa nekim drugim licem ili preko određene isprave.
      • Terminološka napomena: Tradicionalno se u našem pravu označava kao „svedok po čuvenju“, što je terminološki pogrešno jer nije reč o svedoku koji je čuven, već o licu koje je od drugoga nešto „čulo“, pa o tome svedoči.
      • Karakteristike saznanja:
        • Sadržaj činjenica o kojima iskazuje usmeren je na neposredno opažanje koje je imalo neko drugo lice – ono od koga je derivativni svedok dobio saznanje.
        • Svedok ima isključivo posredna saznanja – činjenice nije neposredno opazio čulima, već mu je saznanja prenela druga osoba, najčešće kroz usmeni razgovor.
        • Izuzetak (saznanje preko pisanih izvora): Saznanje može poticati i iz pisanog sadržaja, poput pisma, e-mail-a i slično. Ukoliko su ti materijali dostupni, oni sami po sebi predstavljaju materijalni dokaz pa ispitivanje svedoka po čuvenju možda nije ni potrebno (ili se on ispituje samo o načinu na koji je došao do njih). Međutim, do ispitivanja derivativnog svedoka o sadržaju isprave može doći ako su ti materijali iz nekog razloga nedostupni ili uništeni. Bez obzira na medij (razgovor ili pismo), suština je ista – ostvarena je samo posredna veza sa izvorom saznanja.
      • Procesni uslovi i dokazna snaga:
        • Ispitivanje ove vrste svedoka je složeno i različito se rešava u pravnim sistemima.
        • Tamo gde je njihovo ispitivanje dozvoljeno, ono je po pravilu moguće samo uz ispunjenje dodatnih i posebnih uslova u odnosu na opšte uslove za ispitivanje svedoka.
        • Mogućnost organa postupka da ispitivanjem otkloni nejasnoće i dopuni praznine postoji u znatno manjoj meri nego kod originalnih svedoka.
        • Načelno imaju manji stepen dokazne verodostojnosti u odnosu na iskaze originalnih svedoka (koji se često u teoriji smatraju jedinim pravim svedocima).

      DOKAZNA VREDNOST I OCENA ISKAZA SVEDOKA

      • Pravni osnov: Iskaz svedoka je dokaz u krivičnom postupku, a njegov konkretan dokazni značaj sud određuje na osnovu načela slobodne ocene dokaza i prema svom slobodnom sudijskom uverenju.
      • Metodologija ocene: Sud procenjuje dokazni kredibilitet (stepen istinitosti) svedokovog iskaza na dva načina:
        1. Pojedinačno (svaki iskaz sam za sebe).
        2. U vezi sa ostalim dokazima izvedenim u postupku.
      • Faktori koji utiču na ocenu kredibiliteta:
        • Niz procesnih i faktičkih okolnosti.
        • Verbalni vid izražavanja svedoka.
        • Neverbalni elementi (simptomatska slika): gestovi, mimika i celokupno držanje svedoka tokom ispitivanja.
        • Zabrana svedočenja o ličnim sudovima: Ispitivanje svedoka je u logičkom smislu posredan način saznanja jer svedok reprodukuje svoje ranije opažanje. Zato svedok ne može davati svoj sud o opaženim činjenicama, niti saopštavati svoje zaključke o njihovom značaju za konkretan slučaj.
        • Izuzetak: Svedok ipak može saopštiti svoje utiske koje je imao prilikom opažanja.
      • Predmet dokazivanja (Ograničenje svedočenja na prošlost):
        • Svedok uvek svedoči o onome što se ranije zbilo.
        • Činjenice iz sadašnjosti (koje postoje u vremenu „isleđenja“ krivičnog dela) se po pravilu ne dokazuju svedocima, već uviđajem ili veštačenjem, jer tim radnjama sud neposredno stiče potrebno znanje.

      UPOZORENJE SVEDOKU I NJEGOVO PRAVNO DEJSTVO

      • Pravilo o opomeni: Pre davanja iskaza, svedok se upozorava (opominje) da je davanje lažnog iskaza krivično delo.
      • Dvostruko dejstvo upozorenja:
        1. Faktičko dejstvo: Vrši se dodatni pritisak na svedoka u pravcu davanja istinitog iskaza, uz opštu pretpostavku da većina građana svest o dužnosti govorenja istine pred sudom smatra svojom važnom građanskom dužnošću.
        2. Krivičnopravno (procesno) dejstvo: Unošenjem ovog upozorenja u zapisnik o ispitivanju formalno se otklanja mogućnost da se svedok pozove na pravnu zabludu (odnosno da tvrdi kako nije znao da je davanje lažnog iskaza krivično delo).
      • Pravna zabluda u sudskoj praksi:
        • Institut pravne zablude se u domaćoj krivičnopravnoj praksi tumači veoma restriktivno.
        • Čak i bez ovog upozorenja ili njegovog unošenja u zapisnik, malo je verovatno da bi se svedok u eventualnom postupku zbog davanja lažnog iskaza mogao uspešno pozvati na pravnu zabludu.
      • Procesno postupanje u slučaju sumnje u lažan iskaz (Krivična prijava sui generis):
        • Ako sud stekne uverenje da postoje osnovi sumnje da je svedok izvršio krivično delo davanja lažnog iskaza, dužan je da u odgovarajućoj procesnoj formi o tome obavesti nadležnog javnog tužioca, što predstavlja krivičnu prijavu sui generis.
      • Kriminalno-politički aspekt i generalna prevencija:
        • U praksi se svedoci koji su dali lažan iskaz veoma retko krivično gone, što je neopravdano.
        • Češće krivično gonjenje i kažnjavanje takvih lica imalo bi jak efekat generalne prevencije i uticalo bi na jačanje opšte svesti građana o obavezi da govore istinu.

      UPOREDNOPRAVNI ASPEKTI ISPITIVANJA DERIVATIVNIH SVEDOKA

      U pogledu dokaznog kredibiliteta i dozvoljenosti ispitivanja svedoka po čuvenju, uporednopravno se izdvajaju dva potpuno suprotna stanovišta:

      1. Anglo-saksonski krivičnoprocesni sistemi: U ovim sistemima se iskazima derivativnih svedoka apsolutno negira bilo kakav dokazni kredibilitet (pravilo o zabrani svedočenja po čuvenju – hearsay rule).
      2. Kontinentalno-evropski krivični postupci:
        • Nemaju striktna zakonska dokazna pravila koja bi unapred zabranila ove iskaze.
        • Sudska praksa definiše određene uslove pod kojima se iskaz ovih svedoka može prihvatiti, što se rešava u okviru opšteg dejstva načela slobodne ocene dokaza.

      SPECIFIČNOST U DOMAĆOJ SUDSKOJ PRAKSI: ISPITIVANJE POLICIJSKIH SLUŽBENIKA KAO SVEDOKA

      • Praksa pozivanja policajaca kao svedoka: U domaćoj sudskoj praksi postojali su slučajevi pozivanja ovlašćenih službenih lica (službenika policije) u svojstvu svedoka.
      • Sadržina svedočenja: Oni su svedočili o okolnostima pod kojima je okrivljeni (tada u statusu osumnjičenog u pretkrivičnom postupku) dao određene izjave policiji tokom informativnog razgovora (prikupljanja obaveštenja od građana), pri čemu su svedočili i o samoj sadržini tih izjava.
      • Procesni uslov: Do ovoga je dolazilo u vreme kada je, po retkom procesnom izuzetku, mogla da se koristi izjava koju je lice dalo policiji u pretkrivičnom postupku (koja nije imala formu saslušanja). Pozivani su najčešće kada je okrivljeni tvrdio da mu je izjava bila iznuđena.
      • Stručni stav o opravdanosti ove prakse:
        • Autor ističe da ova praksa nije bila dobra.
        • Teško je zamisliti da će policijski službenici u svojstvu svedoka pred sudom priznati da su prekoračili svoja ovlašćenja ili izvršili krivično delo iznuđivanja iskaza.
        • Takvim ispitivanjem se suštinski nije mogao čvršće potkrepiti dokazni kredibilitet spornih izjava, koje inače same po sebi nisu mogle ostvariti potreban dokazni značaj u postupku.

      U nastavku se nalazi pregledan i sistematizovan sadržaj ove skripte koji direktno odgovara na vaša ispitna pitanja:

      Isključenje iskaza i ocena dokazne vrednosti iskaza svedoka

      ISKLJUČENJE ISKAZA SVEDOKA KAO DOKAZA

      Greške ili zloupotrebe koje organ postupka učini tokom ispitivanja svedoka dovode do dokazne devalvacije datog iskaza. Glavna pravna posledica takvih procesnih propusta jeste da se na tom iskazu ne može zasnivati sudska odluka.

      Zakon taksativno predviđa slučajeve kada se iskaz svedoka mora izdvojiti (isključiti) iz krivičnih spisa:

      • Ispitivanje lica koje je isključeno od dužnosti svedočenja: Kada je kao svedok ispitano lice koje po zakonskim pravilima uopšte ne može biti ispitano u tom svojstvu.
      • Povreda pravila kod privilegovanih svedoka (lica oslobođenih dužnosti svedočenja): Iskaz je nevaljan ukoliko ovo lice:
        1. Nije upozoreno da ima zakonsko pravo da ne svedoči.
        2. Nije se izričito odreklo svog prava da ne svedoči.
        3. Ako pomenuto upozorenje i izričito odricanje nisu ubeleženi u zapisnik o ispitivanju.
      • Iskaz dobijen prinudom: Kada je iskaz svedoka pribavljen protivno apsolutnoj zabrani mučenja i iznuđivanja iskaza.

      DOKAZNA VREDNOST I METODOLOGIJA OCENE ISKAZA SVEDOKA

      1. Savremeni status svedoka u teoriji i praksi

      • Skepticizam i nepouzdanost: Savremena krivičnoprocesna teorija svedoka tretira kao najnesigurnije dokazno sredstvo. Razlozi za to leže u nesavršenosti ljudskih čula, uticaju sugestije i autosugestije, protoku vremena i zaboravljanju, fiziološkim ili patološkim promenama psihofizičkog stanja, emotivnim elementima, kao i greškama u samoj percepciji, pamćenju i reprodukciji.
      • Praktični značaj: Uprkos teorijskom skepticizmu, nijedno zakonodavstvo se nije odreklo svedoka, jer oni u praksi i dalje pružaju dragocene podatke neophodne za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja.

      2. Svesno modifikovanje iskaza (Davanje lažnog iskaza)

      • Pojedini svedoci svesno menjaju svoj iskaz kako bi pomogli ili koristili jednoj od stranaka u postupku.
      • Takvo ponašanje predstavlja krivično delo davanja lažnog iskaza.
      • U domaćoj sudskoj praksi svedoci se veoma retko krivično gone za ovo delo, što je posledica teškog dokazivanja u konkretnim slučajevima, ali i oportunog ponašanja pojedinih službenih aktera koji ne reaguju po službenoj dužnosti.

      3. Pravila za sudsku ocenu verodostojnosti iskaza

      Nakon napuštanja formalne (zakonske) dokazne teorije koja je unapred određivala podobnost svedoka (testes habiles i inhabiles) i dokaznu snagu (testes suspecti i classici), ocena svedočkih iskaza vrši se isključivo po načelu slobodne ocene dokaza.

      Sud je dužan da primeni sledeću metodologiju:

      • Savesna i pojedinačna ocena: Svaki iskaz se mora proceniti kritički, pojedinačno i u povezanosti sa svim ostalim izvedenim dokazima.
      • Obaveza obrazloženja: Sud u presudi mora precizno i argumentovano obrazložiti svoj stav o tome zašto neki iskaz smatra verodostojnim ili neverodostojnim.
      • Korišćenje sudske psihologije: Sud treba da koristi naučne zaključke i dostignuća sudske psihologije kako bi znao na šta da obrati pažnju pri oceni iskaza.
      • Zabrana mehaničke primene: Zaključci sudske psihologije se ne smeju primenjivati mehanički ili površno, jer to može stvoriti pogrešna i štetna predubeđenja kod sudije.