OPŠTI PREGLED I OSOBENOSTI IZVORA

Hijerarhija izvora prava – Izvori kompanijskog prava u Srbiji se prema svojoj pravnoj snazi dele na sledeće kategorije:

1. Zakoni
2. Podzakonski akti
3. Samoregulatorni akti privrednih subjekata
4. Običaji
5. Sudska praksa

Tri ključne osobenosti izvora kompanijskog prava – U odnosu na druge pravne grane, izvore kompanijskog prava karakterišu tri specifičnosti:

• Mnoštvo zakona kojima se detaljno uređuje predmet ove discipline.
• Učestalost podzakonskih propisa koji se donose radi praćenja i sprovođenja zakona.
• Samoregulisanje privrednih subjekata (naročito privrednih društava, njihovih grupa i udruženja), što gotovo u potpunosti izostaje u drugim granama prava.

---

ZAKONI KAO IZVORI PRAVA

Sistem uređivanja u Srbiji

• U uporednom pravu ne postoji čist sistem objedinjenog zakonskog uređivanja (kodiifikacije) zbog prevelike obimnosti i složenosti odnosa.
• Srbija se opredelila za sistem delimičnog objedinjenog zakonog uređivanja privrednih subjekata.
• Ustav Srbije: Predstavlja bazični izvor jer utvrđuje osnove privrednog uređenja zemlje (tržišna privreda, sloboda preduzetništva, samostalnost privrednih subjekata u odnosu na državu, ravnopravnost svih oblika svojine i jednak položaj na tržištu).
• Zakon o privrednim društvima (ZPD) iz 2011. godine: Predstavlja matični (glavni i najopštiji) zakon ove pravne grane. On uređuje preduzetnike, sve vrste privrednih društava, njihove grupe i udruženja.

Hijerarhija i međusoban odnos zakona (Lex specialis i supsidijarna primena) – Na ispitu je ključno objasniti kako se zakoni dopunjuju kada nastane pravna praznina:

• Posebni zakoni (Lex specialis): Uređuju posebne vrste privrednih subjekata (npr. banke, osiguranja, javna preduzeća) ili specifična pitanja (npr. preuzimanje akcionarskih društava). Ovi zakoni imaju prednost u primeni u odnosu na opšte zakone.
• Supsidijarna uloga ZPD-a: ZPD služi kao supsidijerni (dopunski) izvor prava u odnosu na posebne zakone – njegova pravila se primenjuju na specifične subjekte (poput banaka) samo ako ta pitanja nisu drugačije uređena njihovim posebnim zakonima.
• Ostali opšti zakoni: Zakoni poput Zakona o stečaju ili Zakona o tržištu kapitala su posebni u odnosu na ZPD, ali su opšti u odnosu na zakone o specifičnim subjektima (npr. Zakon o bankama).
• Opšti građanskopravni zakoni (Lex generalis): Predstavljaju najšire propise koji uređuju odnose između svih pravnih subjekata. Oni služe kao krajnji supsidijerni izvori kompanijskog prava u pitanjima koja nisu rešena ZPD-om ili posebnim zakonima. Tu spadaju:
  • Zakon o obligacionim odnosima (ZOO): Primenjuje se npr. na ugovor o osnivanju.
  • Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa (ZOSPO).
  • Zakon o nasledjivanju (ZN): Primenjuje se npr. na nasleđivanje udela.
  • Zakon o parničnom postupku (ZPP) i Zakon o vanparničnom postupku (ZVP).

Klasifikacija i taksativno nabrajanje važnijih zakona

A. Važniji opšti zakoni:

• Zakon o postupku registracije u Agenciji za privredne registre (ZPR).
• Zakon o stečaju (ZS).
• Zakon o tržištu kapitala (ZTK).
• Zakon o računovodstvu i Zakon o reviziji.
• Zakon o ulaganjima (uređuje položaj investitora, naročito stranih, i državne podsticaje).
• Zakon o sporazumnom finansijskom restrukturiranju.
• Zakon o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine (na osnovu kog pravila starog Srpskog građanskog zakonika i Srpskog trgovinskog zakona važe za oртаклук, jer on nije u potpunosti uređen važećim zakonima).

B. Važniji posebni zakoni (po subjektima i udruženjima):

• Zakon o zadrugama (ZZ) i Zakon o javnim preduzećima (ZJP).
• Zakon o bankama (ZB) i Zakon o osiguranju (ZO).
• Zakon o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje (ZSLB).
• Zakon o tržištu kapitala (uređuje investiciona društva i berze).
• Zakon o otvorenim investicionim fondovima sa javnom ponudom (ZOIF) i Zakon o alternativnim investicionim fondovima (ZAIF).
• Zakon o robnim berzama (ZRB).
• Zakon o privrednim komorama (ZPK).
• Zakon o preuzimanju akcionarskih društava (ZPAD).

C. Zakoni o nadzoru i regulisanju (delom pripadaju ekonomskom pravu) – Ovi zakoni su nužni privrednim subjektima radi dobijanja dozvola od državnih organa za obavljanje delatnosti. Ključni su:

• Zakon o zaštiti konkurencije (suzbijanje monopola radom Komisije za zaštitu konkurencije).
• Zakon o Narodnoj banci Србије (ZNBS).
• Zakon o Agenciji za privredne registre (ZAPR).
• Zakon o tržištu kapitala (u delu koji uređuje Komisiju za hartije od vrednosti).

---

PODZAKONSKI OPŠTI AKTI

Pojam i opravdanje brojnosti

• Podzakonski akti: Uredbe, odluke, naredbe i pravilnici.
• Razlozi brojnosti: Odnosi u privredi se menjaju izuzetno brzo. Pošto je postupak donošenja zakona spor, izvršni i upravni organi (Vlada, ministarstva, agencije) brže donose podzakonske propise na osnovu opštih nadležnosti ili zakonskih ovlašćenja kako bi sprečili zloupotrebe pravnih praznina.
• Posredna primena zakona: Mnoga zakonska pravila se ne mogu primeniti direktno, već je njihovu primenu najpre nužno bliže urediti podzakonskim aktom.

Pravna priroda i hijerarhija

• Unutar podzakonskih akata vlada stroga hijerarhija po pravnoj snazi – akti manje pravne snage (npr. pravilnik ministarstva) moraju biti usklađeni sa aktima veće pravne snage (npr. uredba Vlade).
• Primeri opštih državnih akata: Pravilnik o sadržini Registra privrednih subjekata, Uredba o postupku i načinu restrukturiranja subjekata privatizacije, Pravilnik o utvrđivanju nacionalnih standarda za upravljanje stečajnom masom.

Podzakonski akti samostalnih stručnih organizacija (Javna ovlašćenja) – Donose ih nezavisna tela koja imaju svojstvo pravnog lica i javna ovlašćenja:

• Komisija za hartije od vrednosti: Donosi pravilnike bez kojih se ne mogu registrovati berze niti obavljati trgovina (npr. pravilnici o uslovima za rad berze ili uslovima za izdavanje hartija).
• Narodna banka Srbije (NBS): Donosi odluke i naredbe kojima reguliše poslovanje poslovnih banaka i monatarno tržište (npr. Odluka o obaveznoj rezervi banaka kod NBS).

---

SAMOREGULATORNI (AUTONOMNI) AKTI

Pojam i „Unutrašnji pravni poredak“

• Definicija: Opšti pravni akti koje ne donosi država, već sami privredni subjekti (privredna društva, zadruge) i njihova udruženja (grupe, komore, poslovna udruženja) na osnovu zakonskog ovlašćenja.
• Njihovim donošenjem subjekti stvaraju svoj „unutrašnji pravni poredak“, koji mora biti usklađen sa zakonskim („spoljnim“) poretkom države.

Autonomija volje i granica uređenja

• Sloboda uređenja: Društvo je potpuno slobodno da uredi sva unutrašnja pitanja koja nisu izričito i imperativno uređena zakonima (npr. prava i obaveze članova, način sazivanja organa, utvrđivanje dnevnog reda skupštine).
• Izmena zakonskih pravila: Društvo je ovlašćeno da svojim autonomnim aktima izmeni dispozitivna pravila zakona i prilagodi ih sopstvenim potrebama (npr. da propiše viši kvorum ili veću većinu glasova za donošenje odluka od one koju zakon minimalno predviđa).

Vrste samoregulatornih akata

• Akti pojedinačnog društva: Osnivački akt (odluka ili ugovor o osnivanju), statut akcionarskog društva, ugovor članova društva, poslovnici o radu organa, pravilnici (o unutrašnjoj organizaciji, o sistematizaciji radnih mesta, o disciplini).
• Akti grupa i udruženja: Ugovor o osnivanju poslovnog udruženja, pravila udruženja, ugovor o povezivanju društava u ugovornu grupu. Grupe (koncerni, holdinzi) i udruženja (komore) donose zajednička pravila koja su obavezujuća za sve članice, koje ih moraju uneti u svoje pojedinačne opšte akte.

Specifičan status i ovlašćenja berze

• Berze su zakonom ovlašćene da svojim aktima urede unutrašnje odnose, ali i ponašanje trećih lica koja na njoj posluju (trgovaca hartijama i izdavalaca kotiiranih hartija).
• Uređuju uslove za prijem članova, uslove za prijem robe ili hartija na tržište (kotaciju) i sama pravila trgovine.

Kodeksi ponašanja (Mere moralnosti) – Zbornici pravila o moralnom ponašanju organa, članova i zaposlenih koje donose šire organizacije, a privredni subjekti ih dobrovoljno prihvataju kao unutrašnja merila:

• Primeri: Kodeks korporativnog upravljanja i Kodeks poslovne etike (doneo PKS), kao i posebni Kodeks korporativnog upravljanja Beogradske berze za društva čije akcije kotiraju na njoj.

Sistem sankcionisanja kod samoregulacije

• Državne sankcije: Ako su samoregulatorni akti usklađeni sa zakonom, država pruža njihovu zaštitu i sankcioniše njihove prekršioce na sudu (npr. u parnicama) kao da je sama donela ta pravila.
• Unutrašnje sankcije privrednih subjekata: Samostalno sankcionisanje povredilaca pravila kroz: opomene, javno objavljivanje imena prekršioca, bojkot, isključenje člana iz društva ili udruženja, odnosno isključenje člana ili hartije iz kotacije na berzi.

---

OBIČAJI I UZANSE

Pojam i razlika

• Običaji: Ustaljeni načini ponašanja učesnika u kompanijskopravnim odnosima zasnovani na nenapisanim pravilima.
• Uzanse: Običaji koji su sistematizovani u pisanom pravnom aktu od strane državnog ili ovlašćenog tela (npr. privredna komora, gransko udruženje). Uzanse po pravilu imaju veću pravnu snagu od običaja.

Razlozi slabog značaja u Srbiji – Običaji su u kompanijskom pravu znatno manje značajni nego u drugim granama (poput opšteg obligacionog ili trgovinskog prava). Razlozi su:

• Potreba za pravnom sigurnošću: Statusni odnosi moraju biti uređeni što detaljnije i jasnim pisanim pravilima, dok su običaji često nedovoljno jasni.
• Istorijski razlog: U Srbiji su običaji nerazvijeni jer se svest o načinu unutrašnjeg funkcionisanja društava nije razvijala u periodu socijalizma. Počeli su da se stvaraju tek u poslednjih par decenija sa razvojem privatnih višečlanih društava, zbog čega su malobrojni i nedovoljno određeni.

---

SUDSKA PRAKSA

Pravna priroda (Zašto formalno nije izvor prava?)

• Formalni status: U našem pravnom sistemu sudska praksa formalno nije izvor prava.
• Razlog: Izvor prava u formalnom smislu može biti isključivo opšti pravni akt (zakon), dok su odluke sudova pojedinačni pravni akti. Sudovi samo primenjuju i tumače pravo, oni ga ne stvaraju.
• Nezavisnost sudija: Sudije su u odlučivanju nezavisne i sude isključivo na osnovu zakona, što znači da nisu obavezne da poštuju odluke drugih sudova u slučajevima sa istim činjeničnim stanjem (za razliku od common law zemalja gde važi sistem precedenata).

Izuzetak: Ujednačena sudska praksa

• Ako svi sudovi u zemlji na isti način presuđuju slučajeve koji imaju isto ili slično činjenično stanje, nastaje ujednačena sudska praksa.
• Ona faktički stvara opšte pravno pravilo koje poštuju svi sudovi, čime postaje izvor prava koji uspešno popunjava pravne praznine i pojašnjava nejasna zakonska pravila, pružajući pravnu sigurnost.

Stanje u Srbiji i arbitražna praksa

• Ujednačena sudska praksa je kod nas nedovoljno izgrađena jer je kompanijsko pravo novija grana. Naši sudovi odluke objavljuju veoma šturo, bez jasnog iznošenja činjeničnog stanja i detaljnih razloga presude, što otežava njenu primenu.
• Arbitražna praksa: Dok je u pojedinim zemljama (Nemačka, UK) arbitraža veoma značajna, u Srbiji u kompanijskom pravu gotovo da je nema jer ne postoji razvijena kultura ugovaranja nadležnosti arbitraže za rešavanje unutrašnjih sporova.

---

PROPISI EVROPSKE UNIJE

Pojam i harmonizacija – Evropska unija nema jedinstveno kompanijsko pravo, već njeni organi (Savet i Komisija) donose propise radi harmonizacije (ujednačavanja) nacionalnih prava država članica. Svrha ovog ujednačavanja je povezivanje nacionalnih tržišta kapitala, robe, usluga i radne snage u jedinstveno evropsko tržište.

Instrumenti i uticaj na pravo Srbije

• Usklađivanje se sprovodi putem uputstava (direktiva) i preporuka. Do danas je doneto 13 direktiva, a 2017. godine je doneto Objedinjeno (kodifikovano) uputstvo koje je zamenilo šest ranijih uputstava.
• Uticaj na Srbiju: Iako Srbija nije članica EU, ona se Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) obavezala na postepeno usklađivanje svog zakonodavstva sa propisima EU. Zbog toga evropske direktive imaju neposredan i snažan uticaj na kreiranje i izmene našeg pozitivnog Zakona o privrednim društvima.

---

Kompanijsko pravo ne predstavlja zatvorenu i izolovanu celinu koja se u praksi može primeniti bez normi drugih grana. Upoređivanjem predmeta, sadržine i metoda kompanijskog prava sa drugim oblastima saznaje se koje grane i izvori dopunjuju njegovu primenu (supsidijarni izvori) i kako zakonodavac mora da usklađuje pravila.

---

Odnos sa Građanskim pravom (Krovna imovinskopravna oblast) – Građansko pravo je opšta imovinskopravna grana koja uređuje pravne subjekte (statusno pravo) i imovinske odnose u koje oni stupaju (stvarno, obligaciono i nasledno pravo).

• Pravna priroda odnosa (Lex specialis derogat legi generali): Kompanijsko pravo je nastalo iz statusnog dela građanskog prava. Ono je posebna grana (lex specialis) u odnosu na građansko pravo koje predstavlja opštiju pravnu oblast (porodicu pravnih grana).
• Razlika u predmetu: Građansko pravo u statusnom delu uređuje pravne subjekte uopšte (pravnu i poslovnu sposobnost i zastupanje fizičkih i pravnih lica). Kompanijsko pravo ima uži predmet jer uređuje isključivo privredne subjekte (preduzetnike, privredna društva, koncerne).
• Pravna posledica (Supsidijarna primena): Pravila građanskog prava se primenjuju kao supsidijeran (dopunjujući) izvor kompanijskog prava u svim pitanjima koja nisu posebno ili drugačije uređena kompanijskopravnim propisima.
• Ključni primeri preplitanja u praksi:
  • Sposobnost i zastupanje: Kompanijsko pravo uređuje specifičnosti sposobnosti (registracija, punovažnost posla izvan delatnosti) i zastupanja društva (putem direktora ili prokuriste), ali ako u njemu nema posebnih pravila, primenjuju se opšta pravila građanskog prava o sposobnosti i zastupanju.
  • Ugovor o osnivanju: Ugovor o osnivanju privrednog društva ima statusnopravno dejstvo (nastanak društva), ali se uslovi za njegovu punovažnost, dejstvo i posledice ništavosti u potpunosti uređuju opštim pravilima ugovornog (obligacionog) prava.
  • Imovina i nasleđivanje: Kompanijsko pravo sadrži samo posebna pravila (svojina društva, nastavljanje društva sa naslednicima umrlog člana), dok se sve ostalo rešava po pravilima stvarnog i naslednog prava.

---

Odnos sa Trgovinskim (poslovnim) pravom (Statika naspram dinamike)

• Dva shvatanja trgovinskog prava:
  • Širi smisao: Obuhvata trgovce (statusni deo), odnos prema državi (upravni deo) i njihove poslove (obligacioni deo). U ovom smislu, kompanijsko pravo je samo statusni deo trgovinskog prava (kao što je bilo u Kraljevini Srbiji i Kraljevini Jugoslaviji).
  • Uži smisao: Obuhvata isključivo trgovinske poslove (ugovore), dok se statusni i upravni deo izdvajaju u kompanijsko i ekonomsko pravo.
• Razlika u predmetu (Statika vs. Dinamika): Ove dve grane se uzajamno dopunjuju:
  • Kompanijsko pravo je pravna „statika“ – uređuje odnose stanja i mirovanja u poslovnom životu (uređuje koji su to subjekti koji mogu da zaključuju poslove).
  • Trgovinsko pravo je pravna „dinamika“ – uređuje odnose „kretanja“ robe i usluga na tržištu kroz trgovinske poslove (ugovore o kupoprodaji roba, građenju, prevozu, menicu; njihovo preuzimanje, sadržinu, ispunjenje i prestanak/raskid/ništavost).
• Razlika u metodu i karakteru pravila:
  • Trgovinsko pravo koristi čist građanskopravni metod (autonomija volje, ravnopravnost), a pravila su mu gotovo isključivo dispozitivna.
  • Kompanijsko pravo u svom metodu ima i elemenata javnopravnog metoda (unutrašnja hijerarhija i potčinjenost odlukama većine) i obiluje imperativnim pravilima kako bi prinudilo brojne aktere da usklade suprotstavljene interese.

---

Odnos sa Ekonomskim (privrednim) i upravnim pravom (Odnos sa državom)

• Definicija ekonomskog prava: Grana prava kojom se uređuju odnosi privrednih subjekata sa državom, odnosno odnosi nastali povodom mešanja države u njihovo poslovanje.
• Svrha (Zadatak): Zaštita opšteg društvenog interesa od sebičnog ponašanja privrednih subjekata koji su motivisani isključivo sticanjem što veće dobiti.
• Sadržina regulative: Uslovi za obavljanje delatnosti (tehnički, građevinski, zdravstveni), provera zakonitosti (putem inspekcija), izdavanje državnih dozvola za rad (npr. bankama), sprečavanje monopolskih sporazuma i gušenja konkurencije, državna pomoć, spoljna trgovina i delatnosti od opšteg interesa (struja, voda).
• Razlika u pravnoj prirodi i metodu:
  • Kompanijsko pravo je priobalnopravna (privatnopravna) grana, dok je ekonomsko pravo pretežno javnopravna grana (grana upravnog prava) jer uređuje mešanje državne uprave u privredu.
  • Ekonomsko i upravno pravo primenjuju javnopravni metod i gotovo isključivo imperativna pravila, dok kompanijsko primenjuje uglavnom građanskopravni metod sa dispozitivnim pravilima.
• Ključne tačke dodira i posledice:
  • Registracija: Obaveza registracije kod Agencije za privredne registre (APR) je način mešanja države. APR je upravna organizacija, a sam postupak registracije je upravni, što znači da se na njega primenjuje upravno pravo.
  • Ograničenje slobode poslovanja: Pravila ekonomskog prava ograničavaju slobodu obavljanja delatnosti na tržištu (npr. osnivači banke moraju dobiti dozvolu od Narodne centralne banke Srbije).
  • Mere prinude: Kršenje pravila ekonomskog prava dovodi do mera prinude od strane državnih nadzornih organa (inspekcija) i sudskog sankcionisanja.

---

Odnos sa Berzanskim pravom

• Definicija berzanskog prava: Uređuje berze i berzanske trgovce (statusni deo), njihov odnos prema državi (upravnopravni deo) i poslove koji se zaključuju na berzi (obligacionopravni deo).
• Razlika u predmetu (Širina predmeta): Predmet berzanskog prava je širi od kompanijskog jer uredi i berzanske poslove (berzansku kupoprodaju ili zajam). Međutim, u statusnom delu kompanijsko pravo je šire jer uredi sve vrste privrednih subjekata, a ne samo berzu i njene trgovce.
• Pravni uslov za status berze: Berza u našem pravu mora da ima pravnu formu akcionarskog društva (AD), što znači da za nju važe opšta pravila kompanijskog prava, osim ako berzansko pravo ne predvidi specifična pravila (posebni organi, veći minimalni kapital, stručni kadrovi).
• Uzajamno dopunjavanje (Izdavanje vs. Trgovina HoV):
  • Kompanijsko pravo uređuje pravo društva da prikuplja kapital izdavanjem (primarnom prodajom) serijskih hartija od vrednosti (akcija ili obveznica) uplatnicima, kao i prava koja ti imaoci ostvaruju prema društvu (dividenda, pravo glasa, isplata glavnice i kamate).
  • Berzansko pravo uređuje isključivo kasniju preprodaju i trgovinu tim izdatim hartijama na sekundarnom tržištu (berzanske poslove kupoprodaje).
• Metod: Obe su pretežno građanskopravne grane i primenjuju građanskopravni metod, osim u javnopravnim pitanjima gde važi upravnopravni metod.

---

Odnos sa Stečajnim pravom (Insolventnost i prestanak)

• Definicija stečajnog prava: Uređuje odnose povodom platežno nesposobnog (insolventnog) dužnika, prvenstveno privrednog društva, radi što povoljnijeg namirenja poverilaca.
• Mogući ishodi: Prestanak dužnika prodajom imovine (bankrot) ili opstanak kroz sporazum sa poveriocima (reorganizacija).
• Pravna priroda i poreklo: Stečajno pravo je nastalo iz kompanijskog prava, usled potrebe da se poverioci bolje zaštite od zloupotreba, te se izdvojilo u posebnu granu.
• Razlika u predmetu (Solventnost vs. Insolventnost):
  • Kompanijsko pravo uređuje nastanak, upravljanje, promene i prestanak solventnog subjekta (npr. postupak likvidacije).
  • Stečajno pravo ima uži predmet i bavi se isključivo namirenjem poverilaca insolventnog dužnika u posebnom sudskom postupku.
• Metod (Uloga suda): Metod stečajnog prava sadrži mnogo javnopravnih elemenata jer sud (kao javnopravni organ), uz poverioce, ima glavnu ulogu. Sud svojim odlukama, po potrebi, nameće svoju volju nesaglasnim učesnicima. Zato stečajno pravo obiluje imperativnim pravilima, naročito u procesnopravnim pitanjima.

---

Odnos sa Poreskim pravom (Poreski uticaj na status)

• Definicija poreskog prava: Javnopravna grana kojom se uređuje pravo države da prikuplja, razrezuje i ubira poreze radi podmirenja javnih potreba.
• Uticaj poreskog režima na statusna pitanja: Poreska politika presudno utiče na odluku osnivača u kojoj pravnoj formi će osnovati privredni subjekt.
  • Primer u Srbiji: U Srbiji ima izuzetno malo ortačkih društava, a komanditnih gotovo uopšte nema. Razlog je to što su ova društva (društva lica) u našem pravu pravna lica, pa se njihova dobit dvostruko oporezuje (porez na dobit plaća društvo, a članovi plaćaju porez na učešće u dobiti kroz porez na dohodak građana). Kada se ovo dvostruko oporezivanje spoji sa činjenicom da članovi društva lica odgovaraju neograničeno solidarno celokupnom privatnom imovinom za dugove društva, osnivači radije biraju društva kapitala (DOO, AD).
  • (Uporedno pravo: U zapadnim državama gde društva lica nisu pravni subjekti, ona nisu ni poreski obveznici, pa članovi plaćaju samo porez na dohodak građana, što podstiče njihovo osnivanje).
• Punovažnost pravnog posla (Izuzetak): Povreda poreskih propisa (npr. neplaćanje PDV-a od strane prodavca) predstavlja kazneno delo, ali nije razlog ništavosti pravnog posla. Ugovor ostaje na snazi kako se ne bi oštetila savesna strana (npr. kupac).

---

Odnos sa Kaznenim pravom (Zaštitna uloga) – Kazneno pravo (krivično pravo, privredni prestupi, prekršaji) deluje kao „zaštitna“ grana za kompanijsko pravo.

• Pravna priroda i odgovornost pravnog lica: Kazneno pravo je javnopravna grana. U pozitivnom pravu Srbije, i fizička i pravna lica (privredna društva, zadruge) mogu kazneno odgovarati. Pravnim licima se umesto zatvora izriču novčane kazne, mere bezbednosti i društveno koristan rad.
• Sprečavanje delovanja u privredi (Smetnje za imenovanje uprave):
  • Mere bezbednosti: Sud može izreći meru bezbednosti zabrane obavljanja delatnosti za društvo ili zabrane vršenja poziva (funkcije) za odgovorno lice (npr. direktora). To predstavlja apsolutnu zakonsku smetnju za njegovo imenovanje na tu funkciju.
  • Pravne posledice osude: Dok traju pravne posledice osude za kazneno delo, osuđeno lice se po zakonu ne može baviti funkcijom (npr. biti direktor), čime se ostali učesnici u privredi štite od kažnjenika.
• Kaznena dela u privredi (Zaštita fiducijarnih dužnosti): Kazneno pravo direktno štiti institute kompanijskog prava kažnjavanjem dela kao što su: zloupotreba položaja odgovornog lica, odavanje poslovne tajne, kao i dela koja predstavljaju direktno kršenje dužnosti uprave: zaključenje posla u slučaju postojanja ličnog interesa, povreda dužnosti izbegavanja sukoba interesa i povreda dužnosti zastupnika da poštuje ograničenja svojih ovlašćenja.

---

Odnos sa Radnim pravom (Upravljanje i zaposleni) – Radno pravo je prvenstveno grana privatnog prava koja uređuje radne odnose.

• Metod: Sličan je kompanijskom pravu (pretežno građanskopravni, ali sa upravnopravnim elementima kod nadležnosti državnih inspekcija rada).
• Razlika u učešću zaposlenih u upravljanju (Srbija vs. Uporedno pravo):
  • U Srbiji: Kompanijsko pravo uređuje isključivo nadležnost preduzetnika i organa privrednog društva (npr. direktora, poslovođe) da izdaje naredbe zaposlenima (kao podređenim licima) u rukovođenju procesom rada.
  • U uporednom pravu (npr. Nemačka i Francuska): Kompanijsko pravo uređuje i učešće radnika u upravljanju (participaciju) kroz radničke savete i predstavnike radnika u organima društva, čime se direktno zalazi u predmet radnog prava.

PREDMET KOMPANIJSKOG PRAVA – Predmet kompanijskog prava je skup društvenih odnosa u vezi sa privrednim subjektima, njihovim grupama i udruženjima.

Načelo zatvorenog broja privrednih subjekata (Numerus clausus)

• U pravnom sistemu Srbije, zakonom su taksativno (ispisano) nabrojane sve dozvoljene vrste i pravni oblici privrednih subjekata.
• Ulagači kapitala imaju pravo da izaberu isključivo neku od zakonom propisanih formi. Nisu slobodni da samovoljno uspostavljaju nove oblike koji zakonom nisu predviđeni.
• Izuzetak: Sloboda ugovaranja (autonomija volje) važi samo za grupe i udruženja privrednih subjekata koja po zakonu ne moraju da se registruju.

Podela privrednih subjekata u Srbiji – U domaćem pravu svi privredni subjekti dele se na dve osnovne kategorije:

• Opšti privredni subjekti: Slobodni su da obavljaju svaku delatnost za koju ispunjavaju uslove, osim one koja im je zakonom izričito zabranjena. U njih spadaju:
  • Preduzetnici.
  • Zadruge.
  • Privredna društva: Dele se na društva lica (ortačko i komanditno društvo) i društva kapitala (društvo s ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo, uključujući i evropsko društvo sa sedištem u Srbiji).
• Posebni privredni subjekti: Obavljaju delatnosti koje su visokorizične po opšti privredni interes, zbog čega im je zabranjeno obavljanje drugih delatnosti kako bi se izbegao sukob interesa i zloupotrebe. Oni moraju ispuniti posebne uslove i dobiti dozvolu države za rad. Po pravilu moraju imati formu akcionarskog društva. U njih spadaju:
  • Banke, osiguravajuća društva, berze i berzanski trgovci (investiciona društva).
  • Društva za upravljanje investicionim fondovima i investicioni fondovi.
  • Javna preduzeća: Privredna društva u svojini države ili lokalne samouprave (grada, opštine) koja obavljaju delatnosti od opšteg interesa (npr. elektroprivreda, vodoprivreda, komunalne delatnosti, vojna industrija).

Grupe i udruženja privrednih subjekata – Pored pojedinačnih subjekata, predmet kompanijskog prava su i njihove trajnije skupine:

• Grupe: Čine ih društva koja su međusobno čvršće povezana kapitalom, ugovorom ili mešovito (npr. koncern, holding, trust).
• Udruženja (savezi): Labavije povezani subjekti, udruženi radi saradnje i zaštite interesa na tržištu ili pred državom. Dele se na:
  • Imenovana (registrovana) udruženja: Privredne komore, zadružni savezi, poslovna udruženja i Evropska ekonomska interesna grupacija.
  • Neimenovana udruženja: Osnivaju se slobodno ugovorom radi zajedničkih interesa i ne moraju se registrovati ako nema zakonskog naređenja (npr. udruženja zanatlija, klasteri).

Javno-pravni aspekti predmeta i izuzeci

• Uži javnopravni predmet: Kompanijsko pravo izuzetno uređuje i javnopravne odnose sa državom, ali samo kada je to od značaja za opstanak i zakonit rad posebnih subjekata koji mogu ugroziti stabilnost čitavog tržišta (npr. banke i berze). Zato se zakonom posebno uređuju i nadziru: Narodna banka Srbije (nadređena poslovnim bankama), Komisija za hartije od vrednosti (nadzire trgovinu serijskim hartijama) i Centralni registar hartija od vrednosti.
• Šta NE SPADA u predmet kompanijskog prava:
  • Opšti nadzor države preko inspekcija nad svim privrednim subjektima (spada u upravno pravo).
  • Zaštita tržišne utakmice i borba protiv monopola koju sprovodi npr. Komisija za zaštitu konkurencije (takođe spada u upravno/reglementarno privredno pravo).

---

SADRŽINA KOMPANIJSKOG PRAVA – Sadržinu kompanijskog prava čine opšta pravna pravila kojima se uređuju sva ključna pitanja u pravnom „životu“ privrednih subjekata, njihovih grupa i udruženja.

Pitanja koja sadržina obuhvata – Uređuju se: osnivanje (nastanak), pravni položaj (pravna i poslovna sposobnost, ogranci), organizacioni oblik, unutrašnji opšti pravni akti (osnivački akt, statut), upravljanje i organi, zaštita nesaglasnih članova, zaštita poverilaca, statusne promene (spajanje, pripajanje, podela), promena pravnog oblika i prestanak (likvidacija, stečaj).

Četiri vrste odnosa u vezi sa privrednim društvom – U vezi sa privrednim društvom, kompanijsko pravo reguliše četiri ključna odnosa:

1. Odnosi između samih vlasnika (članova): Pitanja uloga, udela u kapitalu i glasačke snage pri upravljanju.
2. Odnosi između vlasnika i društva: Raspodela dobiti i snošenje gubitaka, rad organa društva (npr. odbor direktora) i zaštita nesaglasnih članova (njihovo pravo na istupanje, poništaj odluka organa ili naknadu štete).
3. Odnosi unutar samog društva:
   • Organi i unutrašnja organizacija (vrste, delokrug, način rada organa, ogranci).
   • Odnos društva i zaposlenih: Generalno je predmet radnog prava, ali ulazi u kompanijsko pravo onda kada je predviđeno učešće zaposlenih u odlučivanju u organima društva (tzv. participacija).
4. Odnosi između društva i trećih lica na tržištu: Prvenstveno odgovornost vlasnika za dugove društva i pojačana zaštita poverilaca kod statusnih promena ili promene oblika (dok ostala prometna pitanja spadaju u trgovinsko i obligaciono pravo).

Pravna priroda pravila kompanijskog prava – Pravila ove grane su izuzetno heterogena i obuhvataju:

• Statusnopravna pravila (Dominantna): Uređuju pravni položaj specifičnih pravnih subjekata (samo privrednih/poslovnih).
• Obligacionopravna pravila: Budući da se privredni subjekti po pravilu osnivaju pravnim poslom – ugovorom o osnivanju (kod višečlanih) ili odlukom (kod jednočlanih/preduzetnika).
  • Izuzetak: Javna preduzeća i privredne komore osnivaju se javnopravnim aktom države, a ne pravnim poslom.
• Ostala građanskopravna pravila: Stvarnopravna (režim imovine društva i udela), naslednopravna (nasleđivanje udela usled smrti člana) i pravila intelektualne svojine (zaštita poslovnog imena i žigova).
• Materijalnopravna vs. Procesnopravna: Kompanijsko pravo je pretežno materijalno, ali sadrži i procesna pravila za ostvarivanje prava (npr. vanparnični postupak za utvrđivanje cene akcije, parnica člana protiv uprave, i upravni postupak registracije pred APR-om).
• Dispozitivna vs. Imperativna: Pravila su pretežno dispozitivna (mogu se menjati statutom, ugovorom članova). Međutim, u ključnim pitanjima ona su strogo imperativna (prinudna) – npr. pravila o dužnostima uprave, zaštiti nesaglasnih akcionara, zaštiti poslovnog imena i pravila za javna akcionarska društva.

---

METOD KOMPANIJSKOG PRAVA – Kompanijsko pravo kombinuje dva različita metoda regulisanja društvenih odnosa:

Građanskopravni metod (Primarni metod) – Budući da spada u građanskopravnu porodicu, kompanijsko pravo se prvenstveno oslanja na ovaj metod.

• Karakteristike: Odnosi se uređuju slobodnom voljom ravnopravnih učesnika (npr. dobrovoljno osnivanje društva ugovorom, slobodno donošenje statuta) uz prenosivost subjektivnih prava (npr. prenos udela).
• Sankcije kod građanskopravnog metoda:
  • Imovinskopravne: Obaveza povredioca prava da oštećenom naknadi štetu ili vrati imovinu u pređašnje stanje.
  • Ličnopravne: Pogađaju lični status povredioca unutar društva (npr. isključenje člana iz društva ako ne unese ugovoreni ulog).
  • Kaznenopravne: (Novčane kazne, zatvor, zabrana delatnosti) – primenjuju se kod društveno opasnih dela (privredni prestupi, krivična dela), ali one tehnički pripadaju kaznenom pravu.

Metod sličan javnopravnom (Unutrašnji metod) – Iako kompanijsko pravo nije javnopravna grana, unutar samih privrednih društava primenjuje se metod koji imitira javnopravnu subordinaciju.

• Karakteristike (Unutrašnja hijerarhija): Organi društva su hijerarhijski ustrojeni. Niži organi (npr. direktor) zakonski su obavezni da se pridržavaju odluka i pravila koje donose viši organi (npr. skupština društva ili nadzorni odbor).
• Obaveznost odluka većine: Članovi društva koji su glasali protiv neke odluke (nesaglasni članovi) i dalje moraju da se pridržavaju odluke većine, pod uslovom da je ona doneta u skladu sa zakonom i aktima društva.
• Interna prinuda (Sankcije društva): Ukoliko član ili niži organ prekrši unutrašnja pravila, društvo ima pravo da mu preko svojih organa izrekne sankcije poput oduzimanja prava glasa ili isključenja iz društva.

Višestruko značenje kompanijskog prava – U pravnoj teoriji i sistemu razlikuju se dva osnovna značenja kompanijskog prava:

• Kompanijsko pravo u objektivnom smislu (kao grana prava): Skup opštih pravnih pravila kojima se uređuju privredna društva i drugi privredni subjekti (preduzetnici, zadruge) u vezi sa organizovanjem delatnosti koju obavljaju radi sticanja dobiti. Ova pravila su sadržana u različitim pisanim i nepisanim izvorima (zakonima, podzakonskim aktima, običajima).
• Kompanijsko pravo kao naučna disciplina (pravna nauka): Sistematizovan skup znanja o kompanijskom pravu kao pravnoj grani, sa ciljem da omogući i olakša njegovo saznanje i razumevanje.

Predmet kompanijskog prava (Privredni subjekti) – Predmet regulisanja ove grane prava jesu privredni subjekti (trgovci), njihove grupe i udruženja.

• Definicija privrednog subjekta (trgovca): Svako lice koje ulaže svoja sredstva i rad u obavljanje delatnosti (proizvodnja, preprodaja, građenje, prevoz, zastupanje) u nameri da naplati naknadu na tržištu i time ostvari dobit (višak vrednosti u odnosu na uložena sredstva).
• Vrste privrednih subjekata prema izvoru:
  • Preduzetnici: Fizička lica koja obavljaju delatnost radi sticanja dobiti (sa manjom ekonomskom moći).
  • Privredna društva (kompanije): Pravna lica koja obavljaju delatnost radi sticanja dobiti (npr. društvo s ograničenom odgovornošću ili akcionarsko društvo, poput subjekata Imlek, NIS, Bambi, Poštanska štedionica, Dunav osiguranje). Ona imaju veću imovinu, više zaposlenih i veći promet, zbog čega imaju i veći značaj u pravu.
  • Ostali subjekti, njihove grupe i udruženja: Zadruge, njihove grupe (holdinzi ili koncerni) i udruženja (privredne komore, poslovna udruženja).
• Terminološka napomena: Naziv „kompanijsko pravo“ ili „pravo privrednih društava“ je preuzak jer ne obuhvata sve subjekte koje uređuje, zbog čega je pravo privrednih subjekata najpogodniji naziv za ovu granu prava.
• Uporednopravni kontekst: U kontinentalnoj Evropi koristi se izraz pravo trgovinskih (trgovačkih) društava, dok se u zemljama common law sistema koriste nazivi kompanijsko pravo (Velika Britanija) ili korporativno pravo (SAD).

Opravdanje (Razlog nastanka kompanijskog prava)

• Istorijski uzrok (Ratio legis): Kompanijsko pravo je nastalo u 19. veku (znatno kasnije od građanskog i trgovinskog prava) usled završetka građanskih društava i prve industrijske revolucije.
• Ekonomski razlog: Veliki i rizični poduhvati (izgradnja fabrika, veliki brodovi na mehanički pogon) prevazilazili su pojedinačnu imovinsku snagu trgovca pojedinca i bili za njega previše rizični u slučaju neuspeha ili brodoloma.
• Svrha osnivanja društva: Udruživanje imovine većeg broja ulagača (investitora) omogućilo je veću imovinsku moć i podelu rizika neuspeha, čime se izbegavala lična i imovinska propast pojedinca.

Potreba za izdvajanjem u posebnu granu prava (Složenost i sukob interesa) – Regulisanje odnosa u velikim društvima ne može se prepustiti isključivo slobodnoj ugovornoj volji članova (autonomiji volje), kao što je to slučaj u klasičnom građanskom pravu (npr. kod jednostavnog ugovora o ortakluku).

Osnovni razlog za postojanje kompanijskog prava kao posebne grane jeste izuzetna složenost odnosa i sukob interesa između različitih učesnika u privrednom društvu:

• Privredno društvo (kao samostalni subjekt): Teži opstanku na tržištu i ekonomskom jačanju.
• Vlasnici (članovi, ulagači): Teže ubiranju prihoda iz ostvarene dobiti (naplata dividendi).
• Uprava (direktori): Upravlja samim poduhvatom društva.
• Zaposleni: Teže što većim zaradama (što za društvo predstavlja povećanje troškova i direktno umanjuje prihode).
• Poverioci: Teže ispunjenju svojih potraživanja (dugova) od strane društva.
• Država (društvena zajednica): Teži naplati javnih dažbina (poreza i doprinosa).

Nedovoljnost opštih pravila građanskog prava i karakter pravila

• Nemoć klasičnih pravila: Jednostavna pravila klasičnog građanskog prava (okrenutog vanprivrednim subjektima) i opšta pravila o ortakluku nisu dovoljna da usklade sve ove suprotstavljene interese.
• Nepreciznost internih akata: Unutrašnja pravila u ugovoru o osnivanju ili statutu često nisu dovoljno jasna niti detaljna.
• Karakter pravila kompanijskog prava: Iz ovih razloga, država interveniše donošenjem posebnih i detaljnih pravila (u zakonima i podzakonskim aktima), koja se po potrebi primenjuju i na prinudan (imperativan) način (što je posebno izraženo kod akcionarskih društava). Upravo ova specifičnost opravdava izdvajanje kompanijskog prava iz širih oblasti građanskog i trgovinskog prava.