1. POJAM I DEFINICIJA
Prema pozitivnom pravu, ugovor se definiše kao dvostrani pravni posao, odnosno kao saglasnost uzajamno izjavljenih volja usmerena na proizvodnju određenog pravnog dejstva.
• Cilj ugovora: Nameravano dejstvo može biti nastanak, promena, prenos ili prestanak obligacije.
2. BITNI ELEMENTI I USLOVI ZA NASTANAK
Da bi ugovor nastao i proizveo pravna dejstva, moraju se kumulativno ispuniti sledeći uslovi:
• Saglasnost volja (Consensus): Neophodna je saglasnost izjavljenih (manifestovanih) volja. Unutrašnja volja (misao) bez izjave nema pravno dejstvo.
◦ Napomena: Ćutanje se u našem pravu ne smatra pristankom, osim izuzetno (po zakonu ili prethodnom dogovoru).
• Obim saglasnosti: Strane se moraju saglasiti o bitnim elementima ugovora (minimalna sadržina neophodna za određenu vrstu ugovora).
• Kvalitet izjave volje: Izjave moraju biti:
◦ Uzajamne: Upućene jedna drugoj (ponuda i prihvat).
◦ Podudarne: Sadržinski se moraju poklapati (ono što jedan nudi, drugi prihvata).
◦ Animus contrahendi: Izjava mora biti data u nameri da se zaključi ugovor.
• Forma (samo kod formalnih ugovora): Kod formalnih ugovora, pored saglasnosti, neophodno je da volja bude „zaodenuta“ u zakonom ili ugovorom predviđenu formu.
3. PRAVNA PRIRODA I MESTO U ZOO
• Dvostrani pravni posao: Ugovor nastaje susretom volja dve strane. Razlikuje se od jednostranih pravnih poslova (npr. testament, javno obećanje nagrade) za čiji nastanak je dovoljna izjava volje samo jednog lica.
• Sistem ZOO (Ratio legis): Naš Zakon o obligacionim odnosima (po uzoru na francusko pravo) postavlja ugovor kao centralni institut.
◦ Ne postoji opšti deo o „pravnom poslu“ (kao u nemačkom BGB-u), već su pravila vezana za ugovor.
◦ Shodna primena: Zakon propisuje da se odredbe o ugovorima shodno primenjuju i na ostale (jednostrane) pravne poslove.
• Unitarna koncepcija: U savremenom pravu i ZOO, ugovor se posmatra kao strukturno jedinstvo, a ne kao zbir dva nezavisna obećanja (analitička koncepcija). Zbog ovoga je u našem pravu moguće ustupanje ugovora (prenos celokupne ugovorne pozicije na treće lice), a ne samo pojedinačnih prava i obaveza.
4. STRANE UGOVORNICE
Neophodno je praviti terminološku razliku:
• Ugovorna strana: To je pravna pozicija ili uloga u ugovoru (npr. strana kupca, strana prodavca).
• Ugovornik: To je konkretni pravni subjekt (lice).
• Pravilo: Na jednoj strani može biti više lica (npr. dva lica zajedno kupuju stan – oni su dva subjekta na jednoj ugovornoj strani). Ugovor je po pravilu dvostran (dve strane), ali može biti i višestran.
5. DEJSTVA UGOVORA
Iako se ugovor primarno definiše kao izvor obligacija, njegova dejstva u našem pravu su šira:
• Stvaranje obligacije: Najčešće dejstvo (nastanak duga i potraživanja).
• Modifikacija i gašenje: Ugovorom se postojeća obligacija može izmeniti (novacija), preneti (cesija, preuzimanje duga) ili ugasiti (otpuštanje duga).
• Dvostrana obaveznost: Ugovori su po pravilu dvostrano obavezni (svaka strana je i dužnik i poverilac), ali mogu biti i jednostrano obavezni (jedna strana duguje, druga samo potražuje, npr. poklon).
6. NAČELA
• Sloboda ugovaranja: Strane slobodno uređuju odnose, biraju saugovornike i sadržinu, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja.
• Konsensualizam: Ugovor nastaje prostom saglasnošću volja (solo consensu), forma je izuzetak.
7. ZNAČAJ PODELE (VRSTE) UGOVORA
Iako postoje brojne teorijske podele, za pravo su relevantne samo one klasifikacije koje imaju pravne posledice (različit pravni režim).
• Opšta pravila: Važe za sve ugovore (npr. pravila o ponudi, manama volje).
• Posebna pravila: Važe samo za određene tipove:
◦ Imenovani ugovori: Zakon za njih propisuje posebne obaveze (npr. kod zakupa).
◦ Kategorije ugovora: Posebna pravila za teretne ugovore, formalne ugovore ili intuitu personae ugovore.
Pravnik 