Pravnik

Šteta je opšti i stalni uslov građanskopravne odgovornosti. Bez nastanka štete, nema ni odgovornosti za naknadu, bez obzira na karakter radnje štetnika.
Zakonska definicija (ZOO): Šteta se definiše kroz dva osnovna pojavna oblika:
1. Imovinska šteta: Umanjenje nečije imovine ili sprečavanje njenog povećanja.
2. Neimovinska šteta: Nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha.

VRSTE ŠTETE (Bitni elementi)
Zakon o obligacionim odnosima taksativno prepoznaje sledeće oblike:
• Imovinska (Materijalna) šteta:
    ◦ Obična šteta: Stvarno umanjenje postojeće imovine.
    ◦ Izmakla korist: Sprečavanje povećanja imovine koje bi se osnovano očekivalo.
• Neimovinska (Nematerijalna/Moralna) šteta: ZOO priznaje samo sledeće manifestacije kao pravno relevantnu štetu:
    ◦ Fizički bol.
    ◦ Strah.
    ◦ Psihički (duševni) bol.

Katalog priznatih duševnih bolova (ZOO): Naknada se dosuđuje za duševne bolove nastale usled:
• Umanjenja životne aktivnosti.
• Naruženosti.
• Povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti.
• Smrti bliskog lica.
• Krivičnog dela protiv dostojanstva ličnosti i morala/polne slobode.

TERMINOLOGIJA I PRAVNA PRIRODA
• Sinonimi u praksi: U našem pravu i sudskoj praksi izrazi „materijalna“ i „imovinska“ šteta se koriste kao sinonimi, isto kao i „moralna“, „neimovinska“ i „nematerijalna“ šteta.
    ◦ Teorijska napomena (Prof. O. Stanković): Iako je teorija ukazivala da „materijalno“ ne treba vezivati samo za vidljivu fizičku manifestaciju (jer npr. fizički bol ima materijalni uzrok ali je moralna šteta), praksa je zadržala sinonimnu upotrebu ovih termina.
• Imovinski karakter odgovornosti: Odgovornost za štetu u savremenom pravu je imovinskog karaktera – ona pogađa imovinu štetnika radi reparacije ili satisfakcije oštećenog.

RAZGRANIČENJE OD DRUGIH INSTITUTA
Ključno je na ispitu razlikovati „odgovornost za štetu“ od šireg pojma „imovinske odgovornosti“.
• Imovinska odgovornost (Širi pojam): Obuhvata sve imovinske sankcije, uključujući:
    ◦ Obavezu naknade štete.
    ◦ Plaćanje kamate, penala i ugovorne kazne.
    ◦ Obavezu uklanjanja opasnosti od štete.
• Odgovornost za štetu (Uži pojam): Svodi se isključivo na obavezu da se naknade posledice štetnog događaja (reparacija).
• Odnos prema kaznenoj odgovornosti: Pogrešno postupanje koje nije dovelo do štete može povlačiti krivičnu ili prekršajnu odgovornost, ali nikada građanskopravnu odgovornost za štetu.

DEJSTVA I PROCESNI POLOŽAJ
• Teret dokazivanja: Postojanje štete uvek dokazuje oštećenik u svojstvu tužioca.
• Dispozicija: Oštećeni nije dužan da zahteva naknadu; on ima slobodu da se pomiri sa gubitkom i ne traži pravnu zaštitu.
• Suština obaveze: Biti odgovoran za štetu znači biti u obavezi da se imovinskopravne posledice poprave (nadoknade).

Pojam štete

Šteta se u pravnoj teoriji i pozitivnom pravu definiše kao uštrb u oštećenikovoj imovinskoj ili neimovinskoj sferi. To je gubitak koji je oštećeniku pričinjen povredom nekog njegovog subjektivnog prava.
Pravna priroda:
• Zabranjena posledica: Šteta je uvek zabranjena posledica tuđe radnje.
• Intersubjektivnost: Šteta je uvek nečija (postoji oštećenik). Odgovornost za štetu podrazumeva odnos dva lica – u tom odnosu se ne može biti sa samim sobom.
• Pravna vs. faktička šteta: Nije svaki gubitak u imovini ili moralnoj sferi pravno priznata šteta. Svakodnevni pojam štete je širi od onog za koji se može pravno odgovarati.

ODNOS PREMA NAMERI (ANIMUS)
Za postojanje pravno priznate štete, namera štetnika je irelevantna.
• Animus obligandi (Namera vezivanja): Namera štetnika da stupi u obligacioni odnos nije bitna za nastanak štete.
• Animus nocendi (Namera nanošenja štete):
    ◦ Čak i ako štetnik nije imao nameru da naškodi, ili ako je imao nameru da štetu kasnije nadoknadi – to ne utiče na postojanje štete.
    ◦ Namera je bitna za stepenovanje krivice (teži oblik), ali ne i za samu činjenicu da šteta postoji.

VOLJA OŠTEĆENIKA (Pristanak na štetu)
Generalno pravilo je da je šteta gubitak koji oštećeni nije hteo (neželjeni ishod).
• Samopovređivanje: Ako oštećenik svojom voljom sam sebi nanese gubitak (ili se posluži drugim da to učini), to se ne može kvalifikovati kao pravno priznata šteta.
• Pristanak na radnju drugog: Ako oštećeni pristane da mu neko drugi nanese povredu, šteta kao takva postoji, ali se taj pristanak razmatra na terenu isključenja odgovornosti, a ne na terenu postojanja štete.