Pravnik

Finansijski derivati predstavljaju specifičnu vrstu finansijskih instrumenata.

• Na ispitu obavezno naglasite ključnu negativnu definiciju: iako mogu biti standardizovani i predstavljati predmet berzanske trgovine, finansijski derivati nisu serijske hartije od vrednosti.
• To su ugovori, po svojoj prirodi ročni poslovi (izvršavaju se u određenom trenutku ili periodu u budućnosti), čija vrednost direktno proizilazi (izvodi se) iz vrednosti neke vezane imovine (eng. underlying asset), poput robe, akcija, obveznica, valuta ili kamatnih stopa.

Pravna priroda i osnovne karakteristike

• Ratio legis (Ekonomska svrha): Osnovni smisao zaključenja ovih deivativnih (izvedenih) pravnih poslova jeste iskorišćavanje ili zaštita od promene vrednosti vezane imovine tokom trajanja ugovora.
• Način ispunjenja obaveze: Trgovina finansijskim derivatima je jeftinija i jednostavnija od trgovine samom imovinom iz razloga što ugovorne strane najčešće i ne moraju posedovati vezanu imovinu. Obaveza iz derivata se punovažno može izvršiti pukom isplatom razlike u ceni (npr. plaća se samo razlika između ugovorene i aktuelne tržišne cene).
• Zakon i praksa prepoznaju četiri najznačajnije vrste derivata: fjučersi, forvardi, opcije i svopovi.

Vrste derivata i mehanizmi S obzirom na to da se ovde ne radi o formi privrednog društva, prava i obaveze posmatramo kroz položaj ugovornih strana kod svake pojedinačne vrste derivata:

• 1. Fjučersi i Forvardi
  • Oba instrumenta su ročni poslovi gde se strane obavezuju da izvrše kupoprodaju određene imovine po unapred utvrđenoj ceni, tačno određenog dana u budućnosti.
  • Fjučersi su standardizovani i prenosivi ugovori kojima se redovno trguje na berzi. Koriste se dominantno u špekulativne svrhe (strana očekuje profit zbog povoljnog kretanja cene).
  • Forvardi su nestandardizovani i neprenosivi ugovori (zaključuju se van berze). Njihova primarna svrha je zaštitna funkcija (hedžing) – omogućavaju stranama da fiksiranjem cene unapred eliminišu rizik nepovoljnog rasta ili pada cena na tržištu.
• 2. Opcije
  • Opcijski sporazum daje sticaocu (imaocu) pravo, ali nikada i obavezu, da u određenom roku od druge strane kupi ili joj proda određenu stvar/pravo po ugovorenoj ceni. Za ovo pravo, imalac drugoj strani plaća premiju.
  • Vrste prema pravu: Kupovne opcije (sticalac ima pravo da kupi) i Prodajne opcije (sticalac ima pravo da proda).
  • Vrste prema vremenu izvršenja: Evropski tip opcije (pravo se može iskoristiti isključivo i samo na dan isteka roka) i Američki tip opcije (pravo se može iskoristiti bilo kog dana do isteka roka). Uporednopravna napomena: Ovi nazivi se ne odnose na teritorijalnu primenu, već isključivo na tehniku i momenat izvršenja opcije.
  • Da li će imalac iskoristiti svoje pravo iz opcije zavisi isključivo od toga da li opcija u momentu dospeća „ima vrednost“ (npr. tržišna cena je veća od ugovorene cene po kojoj on ima pravo da kupi predmet).
• 3. Svopovi
  • Svopovi su ugovori kojima dve strane dogovaraju razmenu novčanih tokova u budućnosti, u tačno definisanim terminima.
  • Glavna karakteristika mehanizma je da jedna strana po pravilu plaća fiksan novčani iznos, dok je obaveza druge strane varijabilna (zavisi od promenljivih parametara).
  • Najčešći u praksi su kamatni svopovi (društvo „A“ plaća fiksnu kamatu od 5%, a društvo „B“ za isti iznos plaća varijabilnu LIBOR kamatu) i valutni svopovi (razmena različitih valuta uz obavezu povratne kupovine).