Kauza (osnov) daje odgovor na pitanje zašto se jedno lice obavezuje pravnim poslom.

Klasično shvatanje – francuski civilista Doma:

• kauza je cilj kome stranke teže pri sačinjavanju ugovora i preuzimanja ugovornih obaveza
  • jedna strana se obavezuje jer se obavezuje i druga
  • obaveza jedne je osnov obaveze druge
• kod dobročinih postoji namera darežljivosti – intentio liberalis, animus donandi

Subjektivna teorija:

• kauza se posmatra na psihološkom polju
• izjednačava se s motivom pravnog posla
• kauza je onaj motiv koji je bio odlučujući pri nastanku pravnog posla

Objektivna teorija:

• kauza je ekonomski cilj koji stranke žele da postignu
• ekonomski ekvivalent, protivčinidba jedne odnosno druge strane
• dobročini pravni poslovi ili nemaju kauzu ili se sastoji u negativnom ekonomskom efektu

Teorija Anri Kapitana:

• kauza je pravni cilj koji stranke ostvaruju izvršavajući svoje obaveze iz pravnog posla
• kod dvostrano obaveznih ugovora stranka se obavezuje zbog izvršenja obaveze druge stranke
• ovako shvaćena teorija kauze je korisna u slučajevima neispunjenja ugovornih obaveza ili nemogućnosti izvršenja obaveze
  • suštinski razlog za primenu određenih pravnih sredstava – raskid ugovora zbog neizvršenja

Pobude koje stoje iza neposrednog pravnog cilja su najčešće ekonomske prirode, stoje u drugom planu i nisu bitne za sudbinu pravnog posla.

• u nekim slučajevima i pobude ulaze u kauzu pravnog posla
  • tada pobude mogu dovesti do njegove ništavosti
    • kod teretnih pravnih poslova u slučaju obostrane nesavesnosti
    • kod dobročinih poslova obična zabluda o motivu dovodi do rušljivosti

Kauza je i zakonska ustanova.

• ZOO – svaka ugovorna obaveza mora imati svoj dopušteni osnov
  • dopušten je ako nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima
• pretpostavka je da obaveza ima osnov iako on nije izražen
  • oboriva pretpostavka da svaki posao ima osnov
  • ako posao nije imao kauzu i to se dokaže, biće apsolutno ništav
• odnos motiva i kauze
  • pobude ne utiču na punovažnost ugovora sem
    • ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor a drugi ugovarač je to znao ili je morao znati ugovor će biti ništav – obostrana nesavesnost
    • ugovor bez naknade neće imati pravno dejstvo kad drugi ugovarač nije znao da je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku njegovog saugovarača

Predmet pravnog posla je ono na šta se posao odnosi, o čemu je posao – akti davanja, činjenja, nečinjenja ili uzdržavanja.

• dare, facere, non facere i pati
• u praksi se izjednačava predmet i objekt pravnog posla što u nauci nije prihvatljivo

Da bi posao bio punovažan, predmet mora imati određene osobine, predmet mora da bude:

• moguć
  • ono što je nemoguće, niko nije dužan da izvrši
  • materijalna odnosno faktička nemogućnost
    • obaveza preskočiti Dunav kod Beograda
  • pravna nemogućnost – stvari van prometa odnosno prestacije vezane za takve stvari ne mogu biti predmet pravnog posla
    • preneti svojinu na mostu „Gazela“
  • dopušten
    • predmet je nedopušten ukoliko je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima
    • prinudni propisi koji ograničavaju predmet pravnog posla se odnose na niz građanskopravnih, krivičnopravnih i upravnih propisa
      • npr ako je predmet obaveza jedne strane da izvrši neko krivično delo ili nanese štetu nekom licu
    • određen
      • ako je obaveza neodređena njeno izvršenje nije moguće pa se uzima da pravni posao nije ni punovažno nastao
        • ugovor gde prodavac preda kupcu „neku“ stvar a kupac prodavcu plati „izvesnu“ sumu novca
      • ne mora biti uvek precizno i tačno određen
        • pravni posao će biti punovažan i ako se predmet može odrediti
          • zaveštalac otavi isporuku odnosno legat kojom svoj stan u Beogradu ostavlja određenom licu i ne utvrdi tačno stan – ali ima samo jedan stan
        • predmet mora biti određen ili odrediv

Ukoliko je predmet pravnog posla nemoguć, nedopušten, neodređen odnosno neodrediv, takav pravni posao je apsolutno ništav.

Ukoliko postoji pravnorelevantni nesklad između unutrašnje i izjavljene volje tako što je izjava volje data usled mane volje nije reč o tumačenju već o nevažnosti pravnih poslova usled rušljivosti.

Pravila za tumačenje se razlikuju s obzirom na vrste pravnih poslova.

• Jednostrani i dobročini pravni poslovi su više vezani za autonomiju volje i to individualnu autonomiju pa time i za subjektivno tumačenje.
  • osnovno pravilo je subjektivno tumačenje – kod subjektivnog tumačenja treba tumačiti prema pravoj nameri pravnog subjekta
  • npr kod zaveštanja odredbe testamenta treba tumačiti prema pravoj nameri zaveštaoca
• Dvostrani i teretni pravni poslovi se tumače objektivno
  • subjektivno tumačenje je praktično neprimenljivo u svakom slučaju kad među strankama postoji spor o smislu i domašaju odredbi njihovog posla
  • prosto objektivno tumačenje pretpostavlja da se odredbe ugovora primenjuju onako kako glase
    • nekad prosto tumačenje nije dovoljno ako su odredbe ugovora dvosmislene, nedovoljno određene ili stranke imaju oprečno tumačenje ugovora koje su sačinile
  • dopunsko tumačenje – dopunska pravila nalažu da treba istraživati zajedničku nameru ugovarača
    • sporne odredbe razumeti kako odgovara načelima obligacionog prava
      • namera ugovarača se mora propustiti kroz objektivni filter načela sadržanih u ZOO
      • ravnopravnost stranaka, savesnost i poštenje, zabrana zloupotrebe prava, zabrana stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja, načelo jednake vrednosti davanja, zabrana prouzrokovanja štete i dr
    • dopunsko pravilo je da se svi dobročini pravni poslovi tumače u smislu koji je manje težak za dužnika, a teretni u smislu kojim se ostvaruje pravičan odnos uzajamnih davanja
  • prosta i dopunska tumačenja su opšta pravila tumačenja
  • postoje i posebna odnosno specijalna pravila tumačenja
    • ugovori zaključeni na unapred odštampanom sadržaju ili kada je ugovor bio na drugi način pripremljen i predložen od jedne strane, nejasne odredbe se tumače u korist druge strane
    • tumačenje testamenta u odnosu na slučajeve kada je zaveštalac odredio naslednike ali nije određeno iskazao svoju nameru u pogledu veličine njihovog naslednog dela

Ako se i upotrebom svih pravila tumačenja ipak ne može doći do smisla date izjave volje, pravni posao je ništav zbog neodređenosti u celini ili delimično u zavisnosti da li se neodređenost odnosi na celinu ili samo na pojedine odredbe.

Volja se može izjaviti na razne načine: rečima (usmeno ili pismeno), uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti o njenom postojanju.

S obzirom na način izražavanja, sve izjave se mogu podeliti na izričite ili neposredne i prećutne ili posredne

1. Izričita izjava je ona koja je učinjena postupcima čija je neposredna svrha da trećima pokažu određenu volju.
   • najčešće rečima mada može i uobičajenim znacima kao što je npr. klimanje glavom ili rukovanje kojim se izražava pristanak
2. Prećutna izjava je ona koja je učinjena tzv. konkludentnim radnjama (ponašanjima)
   • konkludentne radnje su postupci čija neposredna svrha nije u tome da pokažu određenu volju već nešto drugo, ali iz kojih se sa izvesnošću može zaključiti da lice njima izražava određenu volju
     1. kad po proteku vremena za koje je ugovor o zakupu bio zaključen, zakupac produži da upotrebljava stvar, a zakupodaac se tome ne protivi, smatra se da je zaključen nov ugovor o zakupu neodređenog trajanja, pod istim uslovima kao i prethodni
     2. naslednik koji (bez prethodnog izjašnjavanja) otuđi neku nepokretnost iz zaostavštine daje u stvari (prećutno) pozitivnu nasledničku izjavu da prihvata nasledstvo
   • prećutna izjava ima taj nedostatak što sugeriše pomisao kako se volja prećutno može izjaviti i ćutanjem a što inače u načelu nije tačno
   • retki su slučajevi u kojima ćutanje određenog lica može biti, s obzirom na okolnosti slučaja, sa sigurnošću protumačeno kao njegova izjava određene volje
     1. kad zakupac produži da upotrebljava stvar a zakupodavac se tome ne protivi, njegovo neprotivljenje je u stvari saglašavanje ćutanjem da se ugovor obnovi

Po pravilu, unutrašnja i izjavljena volja se poklapaju, ali iz raznih razloga može doći i do neslaganja, pa se postavlja pitanje kojoj od njih treba dati primat nad onom drugom.

1. Teorija volje – merodavna je unutrašnja volja, budući da izjava i nema drugu svrhu već da stvarnu volju manifestuje u spoljnom svetu.
2. Teorija izjave – pravno dejstvo treba priznati izjavi volje, pošto ona redovno odgovara unutrašnjoj volji i pošto se u pravnom životu unutrašnja volja ne može saznati na drugi način do pomoću izjave.

Zakonodavstva ne usvajaju nijednu od ove dve teorije u potpunosti, već različite slučajeve različito rešavaju.

• u slučaju tzv. mentalne rezerve, kada se subjekt koji daje izjavu volje određene sadržine u sebi ograđuje od njenih dejstava (intimno ih ne želi i ne priznaje) merodavna je izjavljena a ne unutrašnja volja
• u slučaju tzv. manljivosti volje merodavna je stvarna a ne izjavljena volja

Pravi se razlika između pravnih poslova u užem smislu i činova volje, saopštenja i realnih akata.

Činovi volje spadaju u pravne poslove u širem smislu odnosno radnje slične pravnim poslovima.

• postoji kod okupacije ili derelikcije

• imaju za cilj da direktno proizvedu određenu pravnu posledicu, akt objavljivanja je irelevantan
• volja je usmerena na izazivanje pravne posledice tako što će da se ostvari realno stanje koje odgovara toj pravnoj posledici
  • volja je relevantna u njenom izvršnom a ne izjavnom činu
  • primer: vlasnik prstena koji je namenjen veridbi baci prsten u more – derelikcija
    • drugo lice posle par godina nađe taj prsten i jednostavno ga uzme s namerom da postane njegova svojina – okupacija
      • ne mora nikom da objavi svoju volju

Saopštenja mogu biti saopštenja volje ili saopštenja zamisli.

• Saopštenje volje jeste izjava volje ali nije pravni posao
  • izaziva određene zakonske posledice bez obzira na stvarnu volju lica koje ju je izjavilo
    • kod ugovora o zajmu kod koga nije određeno vreme vraćanja novca, opomena zajmodavca podrazumeva da dužnik pada samom opomenom u docnju
      • dužnička docnja proizvodi pravne posledice bez obzira da li je poverilac to znao ili je jednostavno želeo faktičko ispunjenje obaveze dužnika
    • Saopštenje zamisli ili izjava znanja nije izjava volje već izveštaj o određenim činjenicama koji ima pravni značaj.
      • cesija – ustupanje potraživanja npr.
        • potraživanje prelazi na osnovu ugovora sa poverioca na novog poverioca
        • dužnikova saglasnost nije uslov punovažnosti cesije ali da bi obavezu ispunio cesus mora biti obavešten o cesiji – denuncijacija
      • denuncijacija nije izjava volje već izveštaj cesusu ko je njegov poverilac
        • cesus posle denuncijacije duguje ispunjenje potraživanja samo cesionaru

Na radnje slične pravnim poslovima po pravilu i mutatis mutandis se primenjuju propisi o pravnim poslovima.

Realni odnosno faktički akti nemaju za cilj da saopšte drugome nešto što je pravno relevantno ali ipak izazivaju pravne posledice.

• lice kome je oduzeta poslovna sposobnost ili maloletno lice stvori neko umetničko delo njemu po sili zakona pripadaju autorska prava
• pravne posledice proizilaze po sili zakona bez obzira na propise koji uređuju kvalitet volje ili poslovnu sposobnost
  • kod faktičkih akata ne primenjuju se propisi o pravnim poslovima

Pravni posao se može definisati kao izjava volje koja proizvodi pravno dejstvo odnosno nastanak, prestanak, prenos ili izmenu postojećih subjektivnih prava.

Prema opštem pravilu izjava treba  

• da potiče od lica koje ima potrebnu poslovnu sposobnost
• da je ozbiljna odnosno data u nameri proizvođenja pravnog dejstva
• da je slobodna
• da je data u potrebnoj formi ako zakon to zahteva
• da su željena pravna dejstva u skladu sa ustavnim načelima, imperativnim normama i društvenim moralom.

U protivnom postoji nedostatak koji čini da je posao nevažeći.