Kategorija: Krivično procesno pravo

Sporazum o svedočenju okrivljenog

21. jula 2026.

Sporazum o svedočenju okrivljenog predstavlja zakonski mehanizam kojim okrivljeni dobija status okrivljenog saradnika (što je novi zakonski izraz za nekadašnji termin „svedok saradnik“).

  • Pravna priroda (Hibridni karakter): Okrivljeni saradnik ima specifičan „hibridni“ procesni karakter. On istovremeno poseduje određene procesne osobine okrivljenog, ali i određena procesna svojstva svedoka. Budući da se radi o licu koje se i dalje krivično goni, težište njegovog statusa ipak ostaje na procesnom svojstvu okrivljenog.
  • Materijalno ograničenje (Uži delokrug primene): Ovaj sporazum se ne može zaključiti za sva krivična dela. Primena instituta je striktno ograničena na dela koja spadaju u delokrug tužilaštava posebne nadležnosti:
    • organizovani kriminal.
    • krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom.
  • Vremenski okvir za zaključenje: Sporazum se može zaključiti u fazi od donošenja naredbe o sprovođenju istrage pa sve do završetka glavnog pretresa.

Uslovi za zaključenje sporazuma i procesne pretpostavke

Za zaključenje sporazuma o svedočenju moraju biti ispunjena dva kumulativna uslova:

  1. Uslov celovitog priznanja: Potrebno je da okrivljeni u potpunosti prizna da je učinio krivično delo koje mu se stavlja na teret.
  2. Uslov celishodnosti: Neophodno je da je značaj iskaza tog okrivljenog za otkrivanje, dokazivanje ili sprečavanje krivičnih dela iz posebne nadležnosti pretežniji od štetnih posledica krivičnog dela koje je on sam učinio.
  3. Apsolutna zakonska prepreka (Izuzetak): Iz razloga pravičnosti, zakon izričito zabranjuje zaključenje sporazuma sa okrivljenim za koga postoji osnovana sumnja da je organizator organizovane kriminalne grupe. On nikada ne može biti predložen za okrivljenog saradnika.
  4. Obavezna stručna odbrana: Prilikom pregovaranja i zaključenja ovog sporazuma, okrivljeni mora imati branioca.

Prethodna faza: Davanje preliminarnog iskaza

  • Rok i forma: Pre nego što formalno zaključi sporazum, javni tužilac poziva okrivljenog da u roku od najduže 30 dana samostalno i svojeručno, što detaljnije, potpunije i istinitije opiše pismeno sve što zna o krivičnom delu povodom kojeg se vodi postupak, kao i o drugim delima iz posebne nadležnosti.
  • Izuzetak za nepismene: Ukoliko je okrivljeni nepismen, svoj preliminarni iskaz će diktirati u aparat za snimanje glasa.
  • Podnošenje sudu: Sporazum se sačinjava u pisanoj formi i podnosi se sudu do završetka glavnog pretresa, uz obavezno prilaganje zapisnika o iskazu koji je okrivljeni dao.

Sadržaj sporazuma o svedočenju okrivljenog

A. Obavezni elementi sporazuma

Sporazum mora obavezno sadržati sledeće elemente:

  • Opis krivičnog dela koje je predmet optužbe.
  • Dualistička izjava okrivljenog kojom:
    1. U potpunosti priznaje sopstveno krivično delo (deo izjave koji se tiče aktuelnog krivičnog gonjenja protiv njega).
    2. Preuzima obavezu da kao specifičan svedok dâ iskaz o svemu što mu je poznato o delu i da ništa ne prećuti, pri čemu potvrđuje da je svestan da se ne može pozvati na pogodnost oslobođenja od dužnosti svedočenja ili odgovaranja na pojedina pitanja.
  • Sporazum o krivičnoj sankciji ili odustanku od gonjenja: Dogovor o vrsti i meri (ili rasponu) kazne koja će mu biti izrečena, o potpunom oslobođenju od kazne, ili pak o obavezi javnog tužioca da odustane od krivičnog gonjenja pod uslovom da okrivljeni na glavnom pretresu svedoči u skladu sa preuzetim obavezama.
  • Sporazum o sporednim pitanjima: Dogovor o troškovima postupka, oduzimanju imovinske koristi i imovinskopravnom zahtevu (ako je podnet).
  • Izjava o odricanju od prava na žalbu protiv odluke kojom je sud u potpunosti prihvatio sporazum.
  • Potpisi stranaka i branioca.

B. Fakultativni (mogući) elementi

  • Sporazum u pogledu imovine proistekle iz krivičnog dela koja će se oduzeti od okrivljenog u skladu sa posebnim zakonom (tzv. prošireno oduzimanje imovinske koristi).

Sudska kontrola sporazuma i donošenje odluke

  • Funkcionalna nadležnost suda: O sporazumu odlučuje sud, i to:
    • Sudija za prethodni postupak – ako je sporazum podnet do potvrđivanja optužnice.
    • Predsednik veća – ako je sporazum podnet nakon potvrđivanja optužnice.
  • Forma i tok odlučivanja: Sud odlučuje na ročištu na koje se pozivaju javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac.
  • Vrste odluka suda (donose se u formi rešenja):
    1. Rešenje o odbacivanju: Sud donosi ovo rešenje ako sporazum ne sadrži obavezne elemente ili ako uredno pozvani okrivljeni neopravdano izostane sa ročišta.
    2. Rešenje o prihvatanju: Sud donosi ako su kumulativno ispunjena tri uslova:
      • Uslov budućeg svedočenja: da je okrivljeni svesno i dobrovoljno pristao da svedoči (da govori istinu i ništa ne prećuti);
      • Uslov relevantne svesti: da je potpuno svestan svih posledica (naročito odricanja od prava na žalbu);
      • Uslov zakonitosti pogodnosti: da su predložene pogodnosti (kazna, oslobođenje ili odustanak od gonjenja) u skladu sa zakonom.
    3. Rešenje o odbijanju: Sud donosi ako postoje razlozi za obustavu postupka u fazi optuženja (npr. zastarelost, delo nije krivično delo) ili ako nije ispunjen neki od uslova za prihvatanje.
  • Pravne posledice pravnosnažnosti rešenja o odbijanju: Sporazum i svi spisi se uništavaju u prisustvu sudije (o čemu se sastavlja zapisnik), a taj sudija se obavezno izuzima iz daljeg toka postupka.

Procesna pravila o ispitivanju okrivljenog saradnika na glavnom pretresu

  • Dužnost svedočenja: Okrivljeni saradnik je dužan da govori istinu i da ne prećuti ništa što mu je poznato o predmetu svedočenja (u zakonu neprecizno stoji „predmet suđenja“).
  • Redosled ispitivanja: Ispituje se nakon saslušanja optuženih.
  • Udaljavanje iz sudnice (Procesni izuzetak i kritika): Nakon što dâ iskaz, okrivljeni saradnik se udaljava iz sudnice. Time se stvara paradoksalna situacija da on, kao stranka koja se i dalje krivično goni, ne prisustvuje sopstvenom suđenju (što predstavlja drastičan izuzetak od opštih pravila). Teorija kritikuje ovo rešenje i smatra da bi mu se moralo dozvoliti da ostane u sudnici ukoliko on to sam zahteva ili se sa tim saglasi, radi ostvarivanja prava na dokaznu aktivnost.

Pravna dejstva prihvaćenog sporazuma i stavljanje van snage

  • Formalno obavezujuće dejstvo: Ako okrivljeni saradnik u potpunosti ispuni obaveze iz sporazuma, pravnosnažno rešenje o prihvatanju sporazuma apsolutno obavezuje prvostepeni i drugostepeni sud prilikom donošenja odluka o:
    1. krivičnoj sankciji;
    2. troškovima postupka;
    3. oduzimanju imovinske koristi pribavljene krivičnim delom;
    4. imovinskopravnom zahtevu;
    5. oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.
  • Stavljanje sporazuma van snage: Sud će rešenje o prihvatanju staviti van snage (i dalje postupati kao da je sporazum odbijen) u dva alternativna slučaja:
    1. Ako okrivljeni saradnik ne ispuni obaveze koje je preuzeo sporazumom.
    2. Ako javni tužilac pokrene istragu protiv njega za drugo delo ili sazna za njegovu raniju osuđivanost i podnese obrazloženi predlog sudu.

Sporazum o priznanju krivičnog dela

21. jula 2026.
  • Sporazum o priznanju krivičnog dela predstavlja neku vrstu „ispregovaranog“ ishoda krivičnog postupka od strane stranaka.
  • Uporednopravna sličnost: Ovaj institut je donekle sličan ustanovi plea bargains koja postoji u američkom krivičnom postupku.
Uslovi za zaključenje i procesna pravila
  • Vremenski okvir (rok): Javni tužilac i okrivljeni mogu zaključiti ovaj sporazum od donošenja naredbe o sprovođenju istrage pa do završetka glavnog pretresa.
  • Obavezna stručna odbrana: Zakon predviđa slučaj obavezne odbrane – prilikom zaključenja sporazuma okrivljeni mora imati branioca.
  • Ratio legis i šire tumačenje roka: Ako bi se zakonski tekst interpretirao doslovno, proizilazilo bi da sporazum nije moguć u skraćenom postupku (jer tamo nema istrage), niti u opštem postupku kada se podnosi neposredna optužnica (gde takođe izostaje istraga). Međutim, rukovodeći se smislom zakona (ratio legis), usvojeno je šire tumačenje po kojem je zaključenje sporazuma moguće uvek – što uključuje i skraćeni postupak i situacije kada je optužnica podnesena neposredno.
  • Postupanje sa imovinskopravnim zahtevom: Ako ovlašćeno lice (oštećeni) nije postavilo imovinskopravni zahtev, javni tužilac će ga pre zaključenja sporazuma pozvati da to učini. Iako zakonska formulacija sugeriše da se ovaj zahtev mora podneti, to u praksi nije imperativ (jer se oštećeni ne može naterati da podnese zahtev ako želi da ga ostvari u parnici). Tužilac oštećenog faktički samo poučava o mogućnosti podnošenja zahteva.
Podnošenje sporazuma i nadležnost suda
  • Forma: Sporazum se sačinjava u pisanom obliku.
  • Funkcionalna nadležnost suda: Javni tužilac podnosi sporazum sudu, pri čemu nadležnost zavisi od stadijuma postupka:
    1. Do potvrđivanja optužnice – sporazum se podnosi sudiji za prethodni postupak.
    2. Nakon potvrđivanja optužnice – sporazum se podnosi predsedniku veća.
  • Slučaj zaključenja pre podizanja optužnice: Ako se sporazum zaključi u ovoj fazi, tužilac uz njega dostavlja i optužnicu koja čini sastavni deo sporazuma. Ključni izuzetak od opštih pravila jeste da se ova optužnica neće ispitivati na način na koji se inače obavezno ispituje obična optužnica.
Sadržaj sporazuma o priznanju krivičnog dela

A. Obavezni elementi sporazuma

Sporazum mora da sadrži sledeće obavezne elemente:

  • Opis krivičnog dela koje je predmet optužbe.
  • Priznanje okrivljenog da je učinio krivično delo koje je predmet sporazuma.
  • Sporazum o krivičnoj sankciji: Dogovor o vrsti, meri ili rasponu kazne ili druge krivične sankcije.
  • Sporazum o pratećim merama: Dogovor o troškovima krivičnog postupka, o oduzimanju imovinske koristi pribavljene krivičnim delom i o imovinskopravnom zahtevu (ukoliko je podnet).
  • Izjava o odricanju od prava na žalbu: Izjava stranaka i branioca da se odriču prava na žalbu protiv odluke kojom je sud u potpunosti prihvatio sporazum.
    • Izuzetak: Žalba je ipak dozvoljena ako se presuda uopšte ne odnosi na sporazum ili ako postoje razlozi zbog kojih bi krivični postupak trebalo obustaviti.
  • Potpisi: Potpis stranaka (javnog tužioca i okrivljenog) i branioca.

B. Fakultativni (mogući) elementi sporazuma

Pored obaveznih, sporazum može sadržati i sledeće fakultativne elemente:

  1. Izjava o odustajanju od krivičnog gonjenja: Izjava javnog tužioca da odustaje od gonjenja za krivična dela koja nisu obuhvaćena ovim sporazumom. Ovo predstavlja specifičan oblik oportuniteta krivičnog gonjenja koji je prepušten slobodnoj oceni tužioca (bez zakonom utvrđenih kriterijuma celishodnosti).
  2. Prihvatanje obaveza iz uslovljenog oportuniteta: Izjava okrivljenog da prihvata obaveze koje se inače izriču u okviru odlaganja krivičnog gonjenja, pod uslovom da priroda tih obaveza dozvoljava da se sa njihovim izvršenjem započne pre podnošenja sporazuma sudu.
  3. Prošireno oduzimanje imovine: Sporazum o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, koja se od okrivljenog (ili drugog vlasnika) oduzima u skladu sa odredbama posebnog zakona (Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela), a ne po klasičnim pravilima Krivičnog zakonika.

Sudsko odlučivanje o sporazumu o priznanju

Stranački sporazum o priznanju krivičnog dela ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo dok ga formalno ne afirmiše sud.

  • Funkcionalna nadležnost za odlučivanje: Zavisi isključivo od stadijuma u kojem se krivični postupak nalazi u trenutku podnošenja sporazuma:
    • Do potvrđivanja optužnice: O sporazumu odlučuje sudija za prethodni postupak.
    • Nakon potvrđivanja optužnice: O sporazumu odlučuje predsednik veća.
Ročište o sporazumu
  • Forma odlučivanja: Sud o sporazumu odlučuje na posebnom ročištu.
  • Obavezni učesnici: Na ročište se obavezno pozivaju javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac.
  • Isključenje javnosti: Ročište se obavezno održava bez prisustva javnosti.

Vrste odluka koje sud može doneti

Nakon održanog ročišta, sud može doneti jednu od tri odluke:

  1. Odbaciti sporazum (donosi se u formi rešenja).
  2. Prihvatiti sporazum (donosi se u formi presude).
  3. Odbiti sporazum (donosi se u formi rešenja).

Odbacivanje sporazuma o priznanju krivičnog dela

Sud donosi rešenje o odbacivanju kada utvrdi postojanje jednog od dva alternativna razloga:

  • Ako sporazum ne sadrži podatke koji spadaju u njegove obavezne elemente.
  • Ako na ročište nije došao uredno pozvani okrivljeni, a svoj izostanak nije opravdao.

Prihvatanje sporazuma o priznanju krivičnog dela

  • Forma odluke: Sud donosi presudu kojom prihvata sporazum i okrivljenog oglašava krivim (ovo je po prirodi stvari uvek osuđujuća presuda).
  • Poseban sadržaj presude: Pored opštih elemenata koje svaka osuđujuća presuda mora da ima, ova presuda obavezno sadrži i razloge kojima se sud rukovodio prilikom prihvatanja sporazuma.
  • Kumulativni uslovi za prihvatanje sporazuma: Sud će doneti osuđujuću presudu samo ako utvrdi da su ispunjeni sledeći uslovi:
    • Da je okrivljeni svesno i dobrovoljno priznao krivično delo ili dela koja su predmet optužbe.
    • Da je okrivljeni svestan svih pravnih posledica sporazuma (posebno da se odriče prava na suđenje i da pristaje na ograničenje prava na ulaganje žalbe).
    • Da postoje i drugi dokazi u spisima koji nisu u suprotnosti sa priznanjem okrivljenog.
    • Da je predložena krivična sankcija (ili druga mera) u skladu sa krivičnim ili drugim zakonom.

Odbijanje sporazuma o priznanju krivičnog dela

  • Forma odluke: Sud donosi rešenje o odbijanju.
  • Razlozi za odbijanje: Sud donosi ovo rešenje ako utvrdi postojanje bilo kog od sledećih alternativnih razloga:
    1. Ako utvrdi da nije ispunjen jedan ili više kumulativnih uslova potrebnih za prihvatanje sporazuma (videti tačku 5).
    2. Ako postoje razlozi zbog kojih bi postupak inače trebalo nakon optuženja obustaviti, što podrazumeva sledeće situacije:
      • delo koje je predmet optužbe nije krivično delo (a nema uslova za primenu mere bezbednosti);
      • krivično gonjenje je zastarelo, obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem, ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje;
      • nema dovoljno dokaza za opravdanu sumnju da je okrivljeni učinio delo koje je predmet optužbe.

Pravne posledice pravnosnažnosti rešenja o odbijanju

Kada rešenje o odbijanju sporazuma postane pravnosnažno, nastupaju sledeće zakonske posledice:

  • Uništenje spisa: Sam sporazum i svi prateći spisi u vezi sa njim se uništavaju u prisustvu sudije koji je doneo rešenje, o čemu se sastavlja zapisnik.
  • Vraćanje u pređašnje stanje: Postupak se u potpunosti vraća u fazu koja je prethodila zaključenju sporazuma.
  • Obavezno izuzeće sudije: Sudija koji je učestvovao u postupku odlučivanja o sporazumu ne može učestvovati u daljem toku postupka.
    • Ratio legis: Izbegavanje situacije da o krivici odlučuje sudija koji je kroz pregovore o sporazumu već stekao potencijalno „predubeđenje“ o krivici okrivljenog.

Žalba protiv odluke o sporazumu

  • Pravo na dostavljanje odluke: Odluka suda o sporazumu dostavlja se javnom tužiocu, okrivljenom i njegovom braniocu.
  • Žalba protiv rešenja o odbacivanju ili odbijanju: Žalba nije dozvoljena.
  • Žalba protiv presude o prihvatanju sporazuma: Dozvoljena je strankama i braniocu pod sledećim restriktivnim uslovima:
    • Rok za žalbu: Žalba se može izjaviti u roku od osam dana od dana dostavljanja presude.
    • Dozvoljeni žalbeni osnovi: Žalba se može izjaviti isključivo iz dva alternativna osnova:
      1. Zbog postojanja razloga zbog kojih bi inače trebalo da se obustavi krivični postupak u postupku ispitivanja optužnice.
      2. Ako se presuda uopšte ne odnosi na predmet samog sporazuma.

Korišćenje presude proistekle iz sporazuma o priznanju krivičnog dela

Različit ratio legis stranačkih sporazuma

  • Svrha sporazuma o priznanju krivičnog dela: Ovaj institut ima sopstveni, specifični ratio legis koji se ogleda u tome da se omogući relativno sumarno okončanje krivičnog postupka.
  • Svrha sporazuma o svedočenju: Za razliku od prethodnog, sporazum o svedočenju okrivljenog ili osuđenog služi isključivo kao zakonski mehanizam za (za)dobijanje „kooperativnih svedoka“.
  • Zabrana supsitutcije (mešanja) instituta: Iz činjenice da je zakonodavac paralelno i odvojeno uredio ove dve vrste sporazuma, proizilazi da se sporazumom o priznanju krivičnog dela ne mogu ostvarivati oni interesi koji se mogu postići jedino sporazumom o svedočenju.

Nedozvoljena praksa kombinovanja instituta i povreda procesnih načela

  • Zloupotreba u praksi: Uočava se tendencija pojedinih javnih tužilaca da kombinuju ove institute na neprihvatljiv način. Sporazum o priznanju krivičnog dela se posredno koristi za dobijanje kooperativnog svedoka tako što se u tekst priznanja unose elementi koji terete nekog drugog okrivljenog (u istom ili drugom postupku), a zatim se sama presuda doneta na osnovu tog sporazuma koristi kao dokaz protiv tog drugog okrivljenog.
  • Pravne posledice ovakve zloupotrebe:
    • Predstavlja direktno „izigravanje“ zakonskog rešenja.
    • Dovodi do krupnog odstupanja od načela pravičnog vođenja krivičnog postupka.
    • Predstavlja drastično i sasvim neopravdano odstupanje od načela neposrednosti, jer se sama presuda o priznanju koristi kao dokaz u drugom postupku protiv trećeg lica, umesto neposrednog izvođenja dokaza.

Procesni položaj okrivljenog koji je priznao krivicu u drugom postupku

  • Pogrešno shvatanje pojedinih sudova: Neki sudovi su zauzeli pogrešan stav da okrivljeni koji je sporazumno priznao krivično delo ne može biti ispitan kao svedok u drugom krivičnom postupku koji se vodi protiv drugih saizvršilaca. Ovo su obrazlagali tvrdnjom da isti procesni subjekt u odnosu na isti predmet ne može istovremeno biti i svedok i okrivljeni.
  • Pravilno tumačenje (otklanjanje zablude): Ovo suđenje je suštinski pogrešno. Pravilo da isto lice ne može biti i svedok i okrivljeni važi isključivo u odnosu na krivični postupak koji se vodi protiv njega samog. Nasuprot tome, kada je u pitanju krivični postupak koji je usmeren protiv drugih lica, to lice može i mora da se pojavi u ulozi svedoka.

Značenje člana 481. stav 2. ZKP i nemogućnost primene analogije

  • Domašaj zabrane: Zabrana propisana u članu 481. stav 2. ZKP-a se ne odnosi na mogućnost svedočenja okrivljenog koji je zaključio sporazum o priznanju krivičnog dela iz kojeg je proistekla pravnosnažna presuda.
  • Svrha člana 481. stav 2. ZKP: Ova odredba predviđa poseban slučaj obaveznog odstupanja od načela neposrednosti u izvođenju dokaza, ali isključivo u specifičnoj situaciji – prilikom ponovnog suđenja licu koje je prethodno pravnosnažno osuđeno u odsustvu.
  • Pravila postupanja u tom posebnom slučaju:
    • U ponovljenom postupku već osuđeni saučesnik se ne može ponovo saslušavati, niti se može suočiti sa okrivljenim.
    • Sadržina njegovog iskaza se izvodi tako što predsednik veća ukratko iznosi sadržinu zapisnika o ranijim iskazima, čita ih ili reprodukuje optički/tonski snimak.
    • Nova presuda se ne može isključivo ili u odlučujućoj meri zasnivati na tom dokazu.
  • Zabrana analogije: Iako je ovo zakonsko rešenje o suđenju u odsustvu samo po sebi nekorektno i predstavlja preterano odstupanje od načela neposrednosti, ono se ne može primeniti na situaciju sporazuma o priznanju krivičnog dela jer nema zakonskih uslova za primenu analogije.

Sporazumi javnog tužioca i okrivljenog

21. jula 2026.

Sporazum javnog tužioca i okrivljenog o priznanju krivičnog dela predstavlja „uprošćenu“, odnosno pojednostavljenu procesnu formu.

  • Istorijski razvoj u domaćem zakonodavstvu:
    • U krivično procesno pravo Srbije ovaj institut je prvi put uveden 2009. godine pod nazivom „sporazum o priznanju krivice“.
    • Uveden je u velikoj meri po uzoru na rešenje iz ZKP-a iz 2006. godine (koji nikada nije celovito primenjivan).
    • U novom Zakoniku o krivičnom postupku iz 2011. godine, ovaj institut je zadržan uz određene modifikacije.
  • Povezanost sa kooperativnim svedocima: U okviru stranačkog sporazumevanja o priznanju krivice, omogućeno je i „zadobijanje“ tzv. kooperativnih svedoka. Pod njima se podrazumevaju nekadašnji svedoci saradnici i okrivljeni saradnici, kako su oni regulisani u novom Zakoniku.
  • Poreklo instituta: Ovaj procesni institut izvorno potiče iz adversijalnih (anglosaksonskih) krivičnih procedura, prvenstveno iz SAD. Danas su različiti oblici ovog procesnog mehanizma prisutni i u mnogim drugim, uključujući i brojne kontinentalno-evropske krivične procedure.

Vrste stranačkih sporazuma u ZKP Srbije

Zakonik o krivičnom postupku Republike Srbije izričito poznaje i razlikuje tri vrste stranačkih sporazuma:

  1. Sporazum o priznanju krivičnog dela
  2. Sporazum o svedočenju okrivljenog
  3. Sporazum o svedočenju osuđenog

Sporazum o priznanju krivice u SAD

1. Pojam, suština i istorijski razvoj instituta

  • Pojam i doslovno značenje: Plea bargaining u bukvalnom prevodu označava „cenkanje“ i „pogađanje“ o priznanju. U žargonu se ovaj sporazum označava kao „deal“.
  • Suština instituta: Predstavlja pogađanje i pregovaranje između državnog tužioca i okrivljenog (odnosno njegovog branioca) o ustupcima koje su spremni da učine u zamenu za protivustupke druge strane.
  • Širina predmeta sporazuma: Dogovor se ne mora odnositi isključivo na priznanje krivice, već se okrivljeni može obavezati i na ispunjenje drugih prestacija, kao što je svedočenje u krivičnim postupcima protiv drugih okrivljenih (tzv. kooperativni svedoci).
  • Istorijski razvoj: Institut ne potiče izvorno iz američke procedure. Do polovine 19. veka klasično porotno suđenje je bilo pravilo, a institut se uvodi u ograničenom vidu u drugoj polovini 19. veka. Široku primenu doživljava dvadesetih godina 20. veka (usled skoka kriminaliteta tokom prohibicije) u neformalnom obliku, a Vrhovni sud SAD je 1970. godine u slučaju „Bredi“ formalno potvrdio ustavnost ove prakse.

2. Ratio (razlozi) za široku primenu sporazuma u SAD

Suprotno uobičajenom shvatanju u kontinentalnoj Evropi da je jedini cilj ovog instituta rasterećenje suda i procesna ekonomija, u teoriji se izdvaja više specifičnih razloga:

  • Ograničavanje prostora sudiji pri odmeravanju kazne: Normativne mogućnosti kažnjavanja (maksimalne zakonske kazne) u SAD često nisu u srazmeri sa „razumnom proporcionalnošću“. Sporazumom optuženi pokušava da ograniči sudijsku slobodu u pogledu visine kazne.
  • Izbegavanje neizvesnosti porotnog suđenja: Odluka porotnika (kao laika) donosi se u uslovima velike neizvesnosti, pa optuženi zaključenjem sporazuma želi da se „osigura“.
  • Finansijski i vremenski troškovi odbrane: U američkom (adversijalnom) postupku, branilac mora samostalno da istražuje činjenice i pronalazi dokaze u korist odbrane (npr. pronalaženje svedoka, priprema optuženog za unakrsno ispitivanje). To iziskuje ogroman gubitak vremena i velike finansijske izdatke, zbog čega je odbrana motivisana na pregovore.

3. Vrste (tipovi) plea bargaining-a u SAD

Prema predmetu sporazuma, u američkom pravu razlikuju se tri osnovna tipa sporazumevanja (koji se mogu i kombinovati):

  1. Redukcija optužbe: Tužilac se fokusira na lakše krivično delo ili lakši oblik krivičnog dela u odnosu na prvobitnu optužbu.
  2. Odustanak tužioca od krivičnog gonjenja: Tužilac odustaje od gonjenja za pojedina krivična dela koja su stavljena na teret okrivljenom.
  3. Postizanje saglasnosti u pogledu kazne: Stranke se usaglašavaju oko kazne čije će izricanje predložiti sudiji.

4. Pravne posledice i uticaj na pravni sistem SAD

  • Rešavanje predmeta bez suđenja: Najmanje 90% svih krivičnih slučajeva u SAD rešava se sporazumom i nikada ne dospe na suđenje.
  • Uloga sudije: Pošto se sudbina optuženog faktički rešava van sudnice, uloga sudije je svedena na to da obezbedi ispravnu i zakonitu proceduru i poštovanje ustavnih prava optuženog.
  • Uticaj na materijalno krivično pravo: Sporazum može obuhvatiti i čisto materijalnopravne elemente (stepen krivice, vrstu dela, pravnu kvalifikaciju). Zbog toga u praksi SAD materijalno krivično pravo gubi na značaju, a za pravnike (tužioce i branioce) postaje daleko važnija veština pregovaranja i procesnog cenkanja nego poznavanje materijalnog prava.

Sporazumevanje u Nemačkom krivičnom postupku

Nemačko krivično procesno pravo se razvijalo drugačije i predstavlja kontinentalni pandan američkom modelu.

1. Pravna priroda i uvođenje u zakonodavstvo

  • Odsustvo klasičnog priznanja krivice: Nemačko krivično procesno pravo ne poznaje ustanovu „guilty plea“ (formalno izjašnjavanje o krivici koje zamenjuje suđenje).
  • Razvoj i kodifikacija: Institut se najpre razvio u sudskoj praksi (gde je sud nudio ublažavanje kazne u zamenu za priznanje), a formalno je unet u nemački Zakon o krivičnom postupku 2009. godine pod nazivom „sporazumevanje u krivičnom postupku“.

2. Predmet i granice sporazumevanja u Nemačkoj

Nemački model postavlja stroga zakonska ograničenja u poređenju sa američkim:

  • Zabrana pregovaranja o pravnoj kvalifikaciji: Predmet sporazuma nikada ne može biti pravna kvalifikacija, odnosno pravna ocena krivičnog dela.
  • Primena načela oportuniteta: Sporazum može sadržati elemente oportuniteta krivičnog gonjenja samo u pogledu dogovora o odustajanju od gonjenja za pojedina dela u slučaju kada se radi o delima u sticaju.

3. Dejstvo sporazuma i uloga suda

  • Nemogućnost obećanja tačne kazne: Sud ne može optuženom unapred garantovati i obećati tačno određenu kaznu. Sud može isključivo odrediti gornju i donju granicu (raspon) kažnjavanja (minimum i maksimum zatvorske ili novčane kazne).
  • Uslovni karakter sporazuma (nije „zakovan“): Sporazum ne obavezuje sud apsolutno. Ako se u međuvremenu pojave nove okolnosti koje ukazuju da predloženi raspon kazne nije adekvatan težini dela ili stepenu krivice, sud se više ne smatra vezanim postignutim sporazumom.

Prekid i okončanje istrage

21. jula 2026.

Prekid istrage

  • Pravna priroda: Prekid istrage ne predstavlja njeno definitivno okončanje, već se svodi na privremeni zastoj u njenom sprovođenju. Kada prestanu smetnje koje su prekid prouzrokovale, javni tužilac nastavlja istragu.
  • Forma odluke: Donosi se isključivo naredbom javnog tužioca.
  • Obaveza tužioca pre donošenja naredbe: Pre nego što donese naredbu o prekidu, javni tužilac je dužan da prikupi sve dokaze o krivičnom delu i osumnjičenom do kojih se u tom trenutku može doći.
  • Podela: Zakonik razlikuje dva vida prekida istrage:
    1. Obavezni prekid
    2. Fakultativni prekid

A. Obavezni prekid istrage

Javni tužilac je dužan da prekine istragu ukoliko nastupi neki od sledećih alternativno propisanih razloga:

  • Procesna nesposobnost osumnjičenog: Kada kod osumnjičenog, nakon učinjenog krivičnog dela, nastupi duševno oboljenje, duševna poremećenost ili druga teška bolest zbog koje ne može da učestvuje u postupku.
    • Posebno pravilo: Ovaj razlog je primenjiv isključivo u istrazi koja se vodi protiv poznatog osumnjičenog.
  • Privremene smetnje za krivično gonjenje: Kada nedostaje predlog oštećenog, odobrenje nadležnog državnog organa za gonjenje, ili kada nastupe druge okolnosti koje privremeno sprečavaju krivično gonjenje.

B. Fakultativni prekid istrage

Do ovog prekida dolazi usled nedostupnosti osumnjičenog u budućem, vremenski neizvesnom periodu (bilo zbog aktivnog bekstva i skrivanja, bilo zato što se nalazi u državi koja odbija ekstradiciju). Može se izreći iz sledećih alternativnih razloga:

  • Ako se ne zna boravište osumnjičenog.
  • Ako je osumnjičeni u bekstvu ili na drugi način nije dostižan državnim organima.
  • Posebna pravna posledica: Ako se istraga prekida zbog bekstva ili nedostupnosti, javni tužilac će predložiti da se osumnjičenom odredi pritvor.

Okončanje istrage

Istraga se obavezno okončava na jedan od sledeća dva načina:

  1. Obustavom istrage (kada nema uslova za optuženje).
  2. Završetkom istrage (kada je stanje stvari dovoljno razjašnjeno).
Obustava istrage
  • Pojam: Predstavlja vid okončanja krivičnog postupka usled „neuspeha optužbe“, odnosno odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja jer nisu ispunjeni faktički uslovi za prelazak u fazu optuženja.
  • Forma odluke: Donosi se naredbom javnog tužioca o obustavi istrage.

Razlozi za obustavu istrage

Donosi se kada nastupi neki od sledećih zakonom propisanih alternativnih razloga:

  • Razlog koji se odnosi na predmet: Ako delo koje je predmet istrage nije krivično delo, a nema uslova za primenu mere bezbednosti.
  • Trajne procesne smetnje: Ako je krivično gonjenje zastarelo, ako je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem, ili ako postoje druge okolnosti koje trajno isključuju gonjenje.
  • Dokazna insuficijencija: Ako nema dovoljno dokaza za optuženje.

Pravna priroda odluke („može“ vs. „mora“)

  • Zakonska formulacija: Zakon navodi da javni tužilac „može“ u toku istrage da odustane od gonjenja i obustavi istragu.
  • Ispitni stav: Ova formulacija je pravno neprecizna. Prema procesnoj logici i nameri zakonodavca, javni tužilac mora (ima dužnost) da obustavi istragu kada ovi razlozi nastupe (npr. ako je delo zastarelo, on nema diskreciono pravo da nastavi gonjenje).

Obaveštavanje i pravni lek

  • O donetoj naredbi tužilac obaveštava osumnjičenog i oštećenog.
  • Zaštita prava oštećenog: Oštećeni se mora obavestiti u roku od osam dana. Uz obaveštenje, tužilac mu obavezno dostavlja pouku da može podneti prigovor neposredno višem javnom tužiocu.
Završetak istrage
  • Materijalni uslov: Donosi se kada javni tužilac oceni da je stanje stvari u istrazi dovoljno razjašnjeno za donošenje odluke o podizanju optužnice ili o odustanku od gonjenja.
  • Forma odluke: Donosi se naredbom o završetku istrage.
  • Dostavljanje: Naredba se dostavlja osumnjičenom i njegovom braniocu (ako ga ima), a oštećeni se samo obaveštava o završetku.

Rokovi za završetak istrage i procesne posledice prekoračenja

Zakon propisuje rokove čije prekoračenje aktivira kontrolnu funkciju višeg tužioca:

  • Opšti rok: Šest meseci.
  • Posebni rok (za predmete u nadležnosti javnog tužilaštva posebne nadležnosti): Jedna godina.
  • Pravna posledica prekoračenja: Ako ne završi istragu u ovim rokovima, javni tužilac je dužan da obavesti neposredno višeg javnog tužioca o razlozima kašnjenja. Viši tužilac je tada dužan da preduzme mere kako bi se istraga što pre okončala.

Odustanak od gonjenja nakon završetka istrage

Ako javni tužilac nakon formalnog završetka istrage odluči da odustane od gonjenja, o tome obaveštava osumnjičenog i oštećenog (oštećenog obaveštava u roku od osam dana uz pouku o pravu na podnošenje prigovora neposredno višem javnom tužiocu).

Podaci koji se obavezno ili fakultativno pribavljaju pre završetka istrage

Pre nego što završi istragu, javni tužilac je dužan da, pored dokaza o samom delu, pribavi i tri specifične grupe podataka:

  1. Obavezni podaci formalnog karaktera:
    • Lični podaci o osumnjičenom koji se uzimaju prilikom prvog saslušanja (ako nedostaju ili ih treba proveriti).
    • Podaci o ranijim osudama osumnjičenog.
    • Ukoliko osumnjičeni trenutno izdržava kaznu zatvora – podaci o njegovom ponašanju tokom izdržavanja krivične sankcije.
  2. Fakultativni podaci o ličnosti (pribavljaju se „po potrebi“):
    • Podaci o ranijem životu osumnjičenog, prilikama u kojima živi i drugim okolnostima njegove ličnosti.
    • Radi dopune ovih podataka, tužilac može odrediti preglede ili psihološka ispitivanja osumnjičenog.
  3. Podaci u slučaju sticaja (pravnosnažne presude):
    • Ako u obzir dolazi izricanje jedinstvene kazne koja obuhvata i ranije presude, tužilac pribavlja spise tih predmeta ili overene prepise pravnosnažnih presuda.

Dopuna istrage

  • Pojam i uslov: Ako nakon formalnog završetka istrage javni tužilac samostalno utvrdi da je potrebno preduzeti nove dokazne radnje, on donosi naredbu o dopuni istrage.
  • Inicijativa odbrane i sudska kontrola:
    • Dopunu istrage javnom tužiocu mogu predložiti osumnjičeni i njegov branilac.
    • Uloga sudije za prethodni postupak: Ako javni tužilac odbije predlog odbrane ili o njemu ne odluči u roku od osam dana, odbrana može podneti predlog sudiji za prethodni postupak.
    • Rok za odlučivanje suda: Sudija za prethodni postupak donosi odluku u roku od osam dana.
    • Pravna posledica usvajanja predloga: Ako sudija usvoji predlog odbrane, donosi rešenje kojim nalaže javnom tužiocu da sprovede dopunu istrage i određuje mu rok za postupanje.

Čuvanje tajne, disciplina i kontrola istrage

21. jula 2026.

Čuvanje tajne u istrazi

Pravna priroda javnosti u istrazi

  • Odsustvo klasične javnosti: Istraga po svojoj prirodi načelno nema javni karakter za razliku od glavnog pretresa koji je javan.
  • Ograničavanje tajnosti: Iako javnost često saznaje detalje istrage preko medija (naročito kada se vodi protiv poznatog osumnjičenog), zakonodavac predviđa posebne mehanizme za dodatno limitiranje javnosti radi zaštite određenih vrednosti.
  • Predmet ograničenja: Ovo dodatno ograničenje se ne odnosi na istragu kao celinu, već na konkretne dokazne radnje ili na uvid u konkretne dokaze u spisima predmeta.

Uslovi za izricanje obaveze čuvanja tajne

Organ postupka koji preduzima dokaznu radnju može narediti licima koja saslušava/ispituje, prisutnim licima ili licima koja razgledaju spise da čuvaju određene podatke kao tajnu. Ova mera se izriče kada je to neophodno radi zaštite nekog od sledećih alternativnih dobara:

  1. Interesa nacionalne bezbednosti
  2. Javnog reda i morala
  3. Interesa maloletnika
  4. Privatnosti učesnika u postupku
  5. Drugih opravdanih interesa u demokratskom društvu

Formalna procedura i procesna svrha

  • Način određivanja: Naredba o čuvanju tajne se unosi u zapisnik o dokaznoj radnji ili se beleži na spisima koji se razgledaju, uz obavezan potpis upozorenog lica.
  • Upozorenje na posledice: Lice se izričito upozorava da odavanje tajne predstavlja krivično delo.
  • Svrha formalnog upozorenja: Potpisivanjem zapisnika/beleške formalno se otklanja mogućnost pravne zablude – sprečava se da se lice kasnije pravda da nije znalo da čini krivično delo odavanjem tih podataka.

Sankcije za narušavanje reda tokom istrage (Procesna disciplina)

Sprovodjenje dokaznih radnji zahteva procesnu disciplinu kako bi se stvorili uslovi za uspešno izvođenje radnje. U slučaju narušavanja reda, reaguje se kroz dvostepeni mehanizam:

A. Primarna mera (Nadležnost javnog tužioca)

  • Opomena: Javni tužilac je dužan da najpre opomene lice koje za vreme preduzimanja dokazne radnje narušava red.

B. Supsidijarna mera (Nadležnost suda)

  • Novčano kažnjavanje: Ako opomenuto lice nastavi sa narušavanjem reda, sud ga može novčano kazniti iznosom do 150.000 dinara.
  • Pravni lek: Protiv rešenja o novčanom kažnjavanju dozvoljena je žalba o kojoj odlučuje vanpretresno veće. Žalba nema suspenzivno dejstvo (ne odlaže izvršenje kazne).
  • Udaljenje sa mesta radnje: Ukoliko učešće lica koje narušava red nije neophodno za sprovođenje dokazne radnje, ono može biti udaljeno sa mesta gde se radnja preduzima.

Prigovor i pritužba zbog nepravilnosti u toku istrage

Ukoliko u toku istrage dođe do nezakonitosti ili odugovlačenja, zakon odbrani stavlja na raspolaganje pravna sredstva kroz primarnu (tužilačku) i supsidijarnu (sudsku) kontrolu.

A. Primarna kontrola: Prigovor neposredno višem javnom tužiocu

  • Aktivna legitimacija: Prigovor mogu podneti osumnjičeni i njegov branilac.
  • Rok za podnošenje: Odmah po saznanju za nepravilnost, a najkasnije do završetka istrage.
  • Razlozi za podnošenje:
    1. Odugovlačenje postupka.
    2. Druge nepravilnosti u toku istrage.
  • Odlučivanje i rok: Neposredno viši javni tužilac donosi rešenje o odbijanju ili usvajanju prigovora u roku od osam dana od dana prijema.
  • Pravna sredstva: Protiv ovog rešenja nisu dozvoljena posebna pravna sredstva (ni žalba ni prigovor).
  • Pravno dejstvo usvajanja: Ukoliko usvoji prigovor, viši tužilac izdaje obavezno uputstvo nadležnom javnom tužiocu da otkloni utvrđene nepravilnosti.
  • Kritička napomena za ispit: S obzirom na to da viši javni tužilac kroz princip hijerarhije i redovnu kontrolu već ima ovlašćenje da nižem tužiocu izdaje obavezna uputstva, ovaj formalni mehanizam prigovora se u teoriji smatra u određenoj meri suvišnim.

B. Supsidijarna kontrola: Pritužba sudiji za prethodni postupak

  • Uslov za podnošenje: Može se podneti isključivo ako je prethodni prigovor višem javnom tužiocu odbijen.
  • Rok za podnošenje: U roku od osam dana od dana prijema rešenja o odbijanju prigovora.
  • Nadležni organ: Podnosi se sudiji za prethodni postupak.
  • Pravne posledice: Ako sudija oceni da je pritužba osnovana, doneće nalog da se preduzmu mere za otklanjanje nepravilnosti.
  • Karakter odluke: Ovaj sudski mehanizam je u osnovi instruktivnog karaktera.

Ciljna usmerenost (granice) istrage i njeno proširenje

Istraga je strogo limitirana i pravno uokvirena naredbom o sprovođenju istrage na dva načina:

  • Subjektivna usmerenost: Istraga se sprovodi samo u pogledu konkretnog osumnjičenog lica.
    • Izuzetak: Pravilo subjektivne usmerenosti važi samo kod istrage protiv poznatog osumnjičenog, budući da se istraga može voditi i protiv nepoznatog učinioca (NN lica).
  • Objektivna usmerenost: Istraga se odnosi samo na konkretno krivično delo za koje je pokrenuta.

Institut proširenja istrage

  • Uslov za primenu: Ukoliko se u toku istrage pokaže potreba da se postupak proširi na drugo krivično delo ili protiv drugog lica.
  • Procesna forma: Javni tužilac donosi naredbu o proširenju istrage.
  • Pravna pravila: Za odluku o proširenju i samo sprovođenje proširene istrage važe identične opšte zakonske odredbe koje se primenju i za pokretanje i sprovođenje inicijalne istrage.

Upoznavanje sa dokazima prikupljenim u istrazi

21. jula 2026.

Ovaj institut predstavlja specifičan oblik delovanja načela kontradiktornosti u fazi istrage, ali ne u njegovoj punoj meri.

  • Razlika u odnosu na glavni pretres: Dok se na glavnom pretresu pod okriljem načela raspravnosti dokazi prezentuju sudu, u istrazi se prikupljeni dokazi i materijali ne iznose pred sud, već stranke i branilac uzajamno upoznaju jedna drugu sa materijalom do kojeg su došli.
  • Dvostruki značaj instituta:
    • Značaj za odbranu: Predstavlja važan element prava na pravično suđenje, jer omogućava odbrani da već u ranoj fazi postupka procesno parira dokazima javnog tužioca.
    • Praktičan značaj za javnog tužioca: Omogućava tužiocu da se blagovremeno upozna sa dokazima odbrane koji potencijalno „ruše“ optužbu, što mu daje priliku da korguje optužbu ili u potpunosti odustane od krivičnog gonjenja.
  • Procesni nedostatak (kritička tačka za usmeni ispit): U teoriji se postavlja pitanje realne koristi za odbranu. Iako joj zakon omogućava neformalno delovanje, istovremeno joj nameće i obavezu saradnje sa suprotnom stranom (tužiocem), jer je dužna da ga obavesti o svemu što je tokom istrage prikupila.

Obaveze javnog tužioca prema odbrani

Javni tužilac ima precizno definisane dužnosti u pogledu omogućavanja uvida u dokazni materijal:

  • Omogućavanje uvida u spise i predmete: Dužan je da osumnjičenom koji je saslušan i njegovom braniocu omogući da razmotre spise i razgledaju predmete koji služe kao dokaz.
    • Uslov: Uvid se mora omogućiti u roku koji je dovoljan za pripremanje odbrane.
  • Izuzetak kod saoptuženih (odlaganje uvida): Ako je više lica osumnjičeno za isto krivično delo, javni tužilac može odložiti razmatranje spisa i razgledanje predmeta dok ne sasluša poslednjeg dostupnog osumnjičenog.
  • Poziv za podnošenje dokaznih predloga: Nakon što odbrana izvrši uvid u spise i predmete, javni tužilac je dužan da pozove osumnjičenog i njegovog branioca da u određenom roku stave predlog za preduzimanje određenih dokaznih radnji.

Obaveze odbrane prema javnom tužiocu (Recipročna dužnost)

Uspostavljajući procesnu simetriju, zakon propisuje i stroge dužnosti za subjekte odbrane:

  • Dužnost obaveštavanja: Osumnjičeni koji je saslušan i njegov branilac dužni su da po prikupljanju dokaza i materijala u korist odbrane o tome obaveste javnog tužioca.
  • Omogućavanje uvida tužiocu: Odbrana je dužna da pre završetka istrage omogući javnom tužiocu razmatranje svojih spisa i razgledanje predmeta koji služe kao dokaz.

Prisustvo određenih lica dokaznim radnjama koje sprovodi javni tužilac

21. jula 2026.

Javni tužilac ima zakonsku dužnost da omogući prisustvo određenim licima prilikom sprovođenja dokaznih radnji, što realizuje upućivanjem poziva ili obaveštenja:

  • Saslušanje osumnjičenog: Javni tužilac je dužan da braniocu osumnjičenog uputi poziv da prisustvuje saslušanju.
  • Ispitivanje svedoka ili veštaka: Javni tužilac je dužan da osumnjičenom i njegovom braniocu uputi poziv, a da oštećenog obavesti o vremenu i mestu ispitivanja.
  • Pravilo dostavljanja kada osumnjičeni ima branioca: Ako osumnjičeni ima branioca, javni tužilac će, po pravilu, pozivati i obaveštavati samo branioca. Napomena za ispit: U teoriji se ukazuje da ovo pravilo može biti nepravično, jer je osumnjičeni izvorno u funkciji odbrane, pa bi u praksi uvek trebalo obaveštavati i samog osumnjičenog kada je to moguće.
  • Pravilo za osumnjičenog u pritvoru: Ako se osumnjičeni nalazi u pritvoru, a dokazna radnja se preduzima van sedišta suda, javni tužilac samostalno odlučuje da li je prisustvo osumnjičenog neophodno.
Prisustvo pojedinačnim dokaznim radnjama

Uviđaj

  • Krug lica: Pravo da prisustvuju uviđaju imaju osumnjičeni, branilac i oštećeni.
  • Karakter prava: Ovo pravo je bezuslovno, ali isključivo u istrazi koja se vodi protiv poznatog osumnjičenog.
  • Pravne posledice neprisustvovanja: Neprisustvo ovih lica uviđaju ne proizvodi nikakve procesne posledice, bez obzira na to da li su o uviđaju bila obaveštena ili ne, i nezavisno od razloga neobaveštavanja.

Veštačenje

  • Obaveštavanje stručnog savetnika: Javni tužilac je dužan da obavesti stručnog savetnika da može prisustvovati veštačenju.
  • Uloga stručnog savetnika: Njegova uloga je da kontroliše veštačenje koje obavlja zvanični sudski veštak, čime se ostvaruje određeni stepen „raspravnosti“ u pogledu ove dokazne radnje.

Pravne posledice odsustva pozvanih lica (Opšte pravilo)

  • Osim kada je prisustvo određenog lica apsolutna procesna pretpostavka (npr. saslušanje osumnjičenog u slučaju obavezne odbrane), prisustvo pozvanih lica nije obavezni uslov za sprovođenje dokazne radnje.
  • Ako pozvano ili obavešteno lice ne dođe, dokazna radnja se može nesmetano preduzeti u njegovom odsustvu.
Izuzeci od pravila o prisustvu i pozivanju

Zakon predviđa dva specifična izuzetka kada se odstupa od opštih pravila o pozivanju odbrane:

A. Izuzetak kod tužilaštava posebne nadležnosti

  • Pravilo: U postupcima za krivična dela za koja je zakonom određena nadležnost javnog tužilaštva posebne nadležnosti, javni tužilac može ispitati svedoka bez pozivanja osumnjičenog i branioca.
  • Uslov: Potrebno je da javni tužilac oceni da bi prisustvo odbrane moglo uticati na svedoka.
  • Pravna posledica (ograničenje dokazne snage): Sudska odluka se ne može zasnivati isključivo ili u odlučujućoj meri na ovakvom iskazu svedoka.
  • Kritički osvrt za visoku ocenu: Ova norma potencijalno ugrožava pravo na pravično suđenje i načelo neposrednosti, jer se odbrana posmatra kao „destruktivan“ faktor, a zapisnik o ispitivanju se pod određenim uslovima može čitati na glavnom pretresu. Formula „u odlučujućoj meri“ predstavlja fleksibilnu („kaučuk“ normu) podložnu širokim tumačenjima.

B. Izuzetak kod nepravilnog dostavljanja poziva ili istrage protiv NN lica

  • Pravilo: Ako poziv osumnjičenom i njegovom braniocu nije pravilno dostavljen, ili se istraga vodi protiv nepoznatog učinioca (NN lica), javni tužilac može ispitati svedoka ili veštaka samo uz prethodno odobrenje sudije za prethodni postupak.
  • Svrha: Na ovaj način sudija za prethodni postupak vrši kontrolnu funkciju nad radom javnog tužioca.
Aktivna procesna prava lica koja prisustvuju radnjama

Lica koja prisustvuju dokaznim radnjama imaju sledeća aktivna prava u cilju razjašnjenja stvari:

  1. Predlaganje i postavljanje pitanja: Mogu predložiti javnom tužiocu da postavi određena pitanja osumnjičenom, svedoku ili veštaku, a uz dozvolu javnog tužioca mogu mu postavljati pitanja i neposredno.
  2. Unošenje primedbi: Imaju pravo da zahtevaju da se njihove primedbe u pogledu preduzimanja pojedinih radnji unesu u zapisnik.
  3. Predlaganje dokaza: Ovlašćeni su da predlažu prikupljanje pojedinih dokaza.
  4. Učešće u vezi sa stručnim objašnjenjima:
    • Javni tužilac može radi razjašnjenja tehničkih ili stručnih pitanja zatražiti objašnjenja od stručnog lica ili stručne ustanove.
    • Ako su tom prilikom prisutni osumnjičeni ili branilac, oni imaju pravo da zahtevaju da stručno lice pruži bliža objašnjenja.

Preduzimanje dokaznih radnji u korist odbrane

21. jula 2026.

Preduzimanje dokaznih radnji u korist odbrane predstavlja drugi formalni oblik delovanja u korist odbrane tokom istrage.

  • Pravna priroda i razlika u odnosu na „paralelnu istragu“:
    • Kod tzv. paralelne istrage, osumnjičeni i branilac sami preduzimaju neformalne aktivnosti koje nemaju formalni dokazni kredibilitet.
    • Kod ovog instituta, dokazne radnje u korist odbrane preduzima državni organ koji i inače sprovodi istragu – javni tužilac.
    • Ove radnje se sprovode u skladu sa svim formalnim zahtevima Zakonika o krivičnom postupku (ZKP).
  • Pravna posledica (Dokazni kredibilitet): Budući da su sprovedene po formalnim pravilima ZKP-a, ove radnje imaju puni dokazni kredibilitet u krivičnom postupku, što znači da se na njima može zasnivati odluka suda.
  • Korektivna funkcija: Ovaj mehanizam služi kao svojevrsni korektiv tužiočeve procene o tome koje dokaze treba izvesti.
  • Opšta dužnost nepristrasnosti javnog tužioca: Ovaj institut je praktična manifestacija zakonske obaveze javnog tužioca da tokom istrage i celog postupka deluje nepristrasno. On je dužan da sa jednakom pažnjom ispituje kako činjenice koje terete okrivljenog, tako i one koje mu idu u korist.

Načini realizacije (Procesni mehanizmi)

Do preduzimanja dokaznih radnji u korist odbrane dolazi kroz dva procesna mehanizma: primarni i supsidijarni.

A. Primarni procesni mehanizam (Tužilački put)

  • Pokretanje: Pokreće se upućivanjem konkretnog dokaznog predloga javnom tužiocu od strane osumnjičenog i njegovog branioca.
  • Dejstvo: Ukoliko javni tužilac prihvati (usvoji) predlog, on samostalno sprovodi predloženu dokaznu radnju.

B. Supsidijarni procesni mehanizam (Sudski put)

  • Pokretanje: Aktivira se kada se javni tužilac „ogluši“ o primarni predlog odbrane.
  • Oblici oglušivanja javnog tužioca:
    1. Izričito – donošenjem odluke kojom se odbija dokazni predlog odbrane.
    2. Prećutno – neizjašnjavanjem o predlogu odbrane u zakonom predviđenom roku.
  • Rok za odlučivanje tužioca: Javni tužilac je dužan da o predlogu odluči u roku od osam dana od dana podnošenja predloga.
  • Uloga sudije za prethodni postupak:
    • Ako tužilac odbije predlog ili ne odluči o njemu u roku od 8 dana, odbrana podnosi predlog sudiji za prethodni postupak.
    • Sudija za prethodni postupak je dužan da o predlogu odluči u roku od osam dana.
  • Pravna posledica usvajanja predloga: Ako sudija usvoji predlog odbrane, on donosi rešenje kojim nalaže javnom tužiocu da preduzme tu dokaznu radnju i određuje mu rok za njeno izvršenje.
Izuzetak i procesni nedostatak supsidijarnog mehanizma
  • Instruktivan karakter mehanizma: Iako je tužilac formalno dužan da postupi po nalogu sudije za prethodni postupak, ovaj mehanizam je u suštini instruktivnog karaktera.
  • Nedostatak sankcije: Zakonodavac nije predvideo nikakve procesne posledice (sankcije) za slučaj da se javni tužilac oglasi nepokornim prema nalogu sudije, niti za slučaj da naloženu radnju sprovede površno, neefikasno ili aljkavo.
  • Praktični problem: Budući da je tužilac na ove radnje praktično „prinuđen“, a prethodno ih je smatrao nepotrebnim, u praksi postoji rizik od njihovog nekvalitetnog izvođenja.

Prikupljanje dokaza i materijala u korist odbrane

21. jula 2026.

Iako je istraga u isključivoj nadležnosti javnog tužioca, on nije samo jednostrana stranka u postupku, već državni organ koji ima zakonsku dužnost nepristrasnosti.

  • Zakonska dužnost: Javni tužilac je formalno obavezan da nepristrasno razjasni sumnju o krivičnom delu.
  • Pravilo jednake pažnje: Dužan je da sa jednakom pažnjom ispituje kako činjenice koje terete oštetitelja/okrivljenog, tako i činjenice koje mu idu u korist.
  • Specifični oblici delovanja u korist odbrane: Zakonik uspostavlja dva osnovna oblika:
    1. Prikupljanje dokaza i materijala u korist odbrane (od strane same odbrane).
    2. Preduzimanje dokaznih radnji u korist odbrane (preko javnog tužioca ili suda).
Pojam i priroda „paralelne istrage“
  • Pojam: Aktivnost odbrane tokom istrage u teoriji se opisuje kao „paralelna istraga“ (ovo je teorijski koncept, a ne zakonski termin).
  • Uslov za primenu: Ova aktivnost je moguća isključivo kada se vodi istraga protiv poznatog osumnjičenog.
  • Razlika u odnosu na istragu javnog tužioca:
    • Ne radi se o „pravoj“ istrazi jer osumnjičeni nema dužnost da se brani, niti da bilo šta istražuje.
    • Pretpostavka nevinosti nalaže da suprotna stranka (tužilac) mora da dokazuje optužbu, a ne okrivljeni svoju nevinost.
    • Prikupljanje materijala je isključivo mogućnost (pravo), a ne dužnost odbrane.
  • Materijalna optužba: Iako u novom tipu istrage ne postoji formalni optužni akt (jer se istraga pokreće naredbom tužioca, a ne rešenjem istražnog sudije kao ranije), optužba postoji u materijalnom smislu jer se naredba donosi na osnovu osnova sumnje da je konkretno lice učinilo delo. Iz te materijalne optužbe izvire pravo na odbranu.
Ovlašćenja odbrane u samostalnom prikupljanju materijala

U cilju ostvarivanja prava na odbranu, osumnjičeni i njegov branilac imaju sledeća taksativno određena prava:

  • Pravo na razgovor i pribavljanje pisanih izjava: Mogu razgovarati sa licima koja imaju korisne podatke i od njih pribavljati pisane izjave i obaveštenja, ali isključivo uz njihovu saglasnost.
    • Izuzetak (zabrana): Ovo pravo se ne može koristiti prema oštećenom, kao ni prema licima koja su već ispitana od strane policije ili javnog tužioca.
  • Pravo na ulazak u privatne prostore: Mogu ulaziti u privatne prostorije, prostore koji nisu otvoreni za javnost, stan ili prostore povezane sa stanom, ali isključivo uz pristanak njihovog držaoca.
  • Pravo na preuzimanje predmeta i isprava: Mogu od fizičkih ili pravnih lica preuzimati predmete, isprave i obaveštenja, isključivo uz njihovu saglasnost.
    • Obaveza odbrane: Prilikom preuzimanja predmeta i isprava, odbrana ima strogu obavezu da tom licu izda potvrdu sa popisom preuzetih stvari.
Dokazni značaj prikupljenog materijala odbrane

Zakon pravi oštru razliku između dokazne snage pisanih izjava i materijalnih dokaza koje odbrana prikupi:

A. Dokazni značaj pisanih izjava i obaveštenja

  • Pravno dejstvo: Pisane izjave i obaveštenja građana data odbrani nemaju nikakav posebni dokazni značaj.
  • Zabrana: Sudska odluka se ne može zasnivati na ovim izjavama, niti one imaju značaj svedočenja (iskaza svedoka).
  • Pravna priroda: Radi se o potpuno neformalnom materijalu bez neposrednog dokaznog značaja.
  • Dozvoljene (limitirane) svrhe korišćenja: Ovaj materijal odbrana može koristiti isključivo u tri zakonom predviđena slučaja:
    1. Tokom ispitivanja svedoka.
    2. Radi provere verodostojnosti iskaza svedoka.
    3. Kao osnov za donošenje odluke da javni tužilac ili sud ispitaju to lice kao svedoka.

B. Dokazni značaj predmeta i isprava (materijalnih dokaza)

  • Pravno dejstvo: Materijalni dokazi (predmeti i isprave) mogu imati neposredan dokazni značaj.
  • Uslov za priznavanje dokaza: Dokazni značaj se ne stiče automatski, već je neophodno da se u istrazi ili kasnijem toku postupka sprovede uviđaj u odnosu na te predmete i o tome sastavi zapisnik (ili se uviđaj registruje na drugi dokazno podoban način).
Granice delovanja odbrane i nedostatak prinude
  • Pravilo saglasnosti: Za apsolutno svaki oblik delovanja osumnjičenog ili branioca (pribavljanje izjava, ulazak u prostor, uzimanje predmeta) neophodna je saglasnost lica prema kojem se radnja preduzima.
  • Nedostatak procesne prinude: Subjekti odbrane nemaju na raspolaganju nikakav procesno-pravni mehanizam kojim bi treća lica mogli da prinude na saradnju ako ona to ne žele.
  • Supsidijarno rešenje: Ukoliko lice odbije saradnju sa odbranom, jedina preostala mogućnost jeste da se podnese inicijativa javnom tužiocu da on preduzme te dokazne radnje. Ako javni tužilac tu inicijativu odbije, odbrana se može obratiti sudiji za prethodni postupak radi donošenja odluke o preduzimanju te radnje.

Sprovođenje istrage

21. jula 2026.

Uslovi za sprovođenje istrage

Za pokretanje i sprovođenje istrage zakonom je predviđeno kumulativno ispunjenje materijalnih i formalnih uslova:

Materijalni uslov (stepen sumnje)

  • Osnovi sumnje: Predstavljaju najniži zakonski definisani stepen sumnje u krivičnom postupku, koji obavezno mora proisticati iz konkretnih dokaza.
  • Primena prema tipu istrage:
    • Kod istrage protiv poznatog osumnjičenog, osnovi sumnje se odnose na verovatnoću da je to konkretno lice učinilo krivično delo.
    • Kod istrage protiv nepoznatog učinioca (NN lica), osnovi sumnje se odnose na verovatnoću da je krivično delo uopšte učinjeno.
  • Izuzetak (zahtev za višim stepenom sumnje): Ukoliko se osumnjičenom u istrazi određuje pritvor, kao najteža mera procesne prinude, opšti materijalni uslov se podiže na nivo osnovane sumnje da je to lice učinilo krivično delo (uz ispunjenje nekog od posebnih, alternativno propisanih razloga za pritvor).

Formalni uslov (odluka)

  • Naredba nadležnog javnog tužioca: Istraga se formalno pokreće isključivo donošenjem ove odluke. Uz ovaj osnovni formalni uslov, proces zahteva i poštovanje zakonskih rokova, kao i precizno definisan odnos javnog tužioca i policije.

Naredba o sprovođenju istrage: Rokovi, sadržaj i dostavljanje

Rokovi za donošenje naredbe

Zakonik predviđa dva roka za donošenje naredbe o sprovođenju istrage, koji su po svojoj pravnoj prirodi instruktivnog karaktera:

  • Primarni rok (faktičkog karaktera): Naredba se donosi pre ili neposredno posle prve dokazne radnje koju su preduzeli javni tužilac ili policija u predistražnom postupku.
  • Sekundarni (maksimalni formalni) rok: Najkasnije u roku od 30 dana od dana kada je javni tužilac obavešten o prvoj dokaznoj radnji koju je policija preduzela.

Sadržaj naredbe o sprovođenju istrage

Zakon striktno propisuje obavezne elemente koje naredba mora da sadrži:

  1. Lični podaci osumnjičenog – ovaj element je obavezan isključivo u istrazi protiv poznatog osumnjičenog (u naredbi protiv NN lica ovaj podatak logično izostaje).
  2. Opis dela iz kojeg proizlaze zakonska obeležja krivičnog dela.
  3. Zakonski naziv krivičnog dela.
  4. Okolnosti iz kojih proizlaze osnovi sumnje.

Dostavljanje naredbe i obaveštavanje subjekata

  • Dostavljanje odbrani: Naredba o sprovođenju istrage se obavezno dostavlja osumnjičenom i njegovom braniocu (ako ga ima). Dostavljanje se vrši zajedno sa pozivom, odnosno obaveštenjem o prvoj dokaznoj radnji kojoj ova lica imaju pravo da prisustvuju.
  • Pravilo u slučaju naknadne identifikacije NN lica: Ako se tokom istrage protiv NN lica utvrdi njegov identitet, javni tužilac ima obavezu da dopuni naredbu o sprovođenju istrage unošenjem ličnih podataka tog lica. Nakon toga, dopunjenu naredbu dostavlja osumnjičenom i braniocu uz poziv/obaveštenje o prvoj dokaznoj radnji.
  • Obaveštavanje oštećenog: Istovremeno sa dostavljanjem naredbe odbrani, javni tužilac je dužan da obavesti oštećenog o pokretanju istrage i da ga pouči o pravima koja mu pripadaju u postupku.

Neobaveznost (fakultativnost) istrage

Istraga u našem krivičnom procesnom pravu nije obavezni procesni stadijum iz sledećih razloga:

  • Isključenost u posebnim postupcima: Istraga se uopšte ne sprovodi u skraćenom postupku i u postupku prema maloletnicima.
  • Neposredno optuženje: Čak i kod krivičnih dela za koja se inače vodi opšti krivični postupak, javni tužilac može bez ikakvih posebnih uslova podneti neposrednu optužnicu, pod uslovom da na osnovu prikupljenih podataka smatra da ima dovoljno osnova za optuženje.

Nadležnost i pružanje pomoći u sprovođenju istrage

Nadležnost za sprovođenje

  • Javni tužilac: Istragu primarno sprovodi nadležni javni tužilac.
  • Istražni centar: Zakonom se može odrediti jedno javno tužilaštvo (istražni centar) u kome će se istraga sprovoditi za područje više različitih javnih tužilaštava.

Mesna nadležnost za preduzimanje dokaznih radnji

  • Opšte pravilo: Javni tužilac preduzima dokazne radnje na području nadležnosti suda pred kojim postupa.
  • Eksteritorijalno preduzimanje (izuzetak): Ako to zahteva interes istrage, javni tužilac može preduzeti pojedine radnje i van svog područja, ali je dužan da o tome bez odlaganja obavesti javnog tužioca koji postupa pred sudom na čijem se području te radnje preduzimaju.

Saradnja i pružanje pomoći tužiocu

Svi pozvani organi i subjekti dužni su da postupe po zahtevu javnog tužioca:

  • Pomoć policije i državnih organa: Policija (pruža forenzičku, analitičku i drugu pomoć) i drugi državni organi dužni su da na zahtev javnog tužioca pruže neophodnu pomoć.
  • Poveravanje dokaznih radnji policiji: Javni tužilac može, u skladu sa zakonskim odredbama, poveriti policiji izvršenje pojedinih dokaznih radnji.
  • Dužnost pravnih lica: Svako pravno lice dužno je da na zahtev javnog tužioca pruži pomoć za preduzimanje one dokazne radnje koja ne trpi odlaganje.
  • Poveravanje radnji drugom javnom tužiocu (pravna pomoć):
    • Javni tužilac može poveriti preduzimanje pojedinih dokaznih radnji javnom tužiocu na čijem području radnju treba preduzeti (ili tužiocu pred sudom koji je određen za pružanje pravne pomoći za više sudova).
    • Zamoljeni javni tužilac će po potrebi preduzeti i druge dokazne radnje koje su u vezi sa poverenim radnjama ili iz njih proističu.
    • Postupanje kod nenadležnosti: Ako javni tužilac kome je radnja poverena utvrdi da za nju nije nadležan, dostaviće predmet nadležnom javnom tužiocu i o tome obavestiti tužioca koji mu je predmet prvobitno dostavio.

Istraga – pojam i karakteristike

14. jula 2026.

Istraga je faza krivičnog postupka koja prethodi suđenju.

  • Svrha: Njena osnovna svrha je prikupljanje dokaza potrebnih za optuženje, ili obrnuto, konstatovanje da nema uslova za podizanje optužnice, čime se omogućava prelazak u narednu procesnu fazu.
  • Sistem istražnih faza: U krivičnom postupku Srbije, istraga je jedna od dve „istražne“ faze, jer njenom vođenju obavezno prethodi predistražni postupak.

Osnovne specifičnosti i pravna obeležja istrage

  • Nadležnost: Istraga je u isključivoj nadležnosti javnog tužioca.
  • Pokretanje i pravna priroda odluke: Pokreće se formalno, donošenjem naredbe javnog tužioca.
    • Posebno pravilo: Protiv naredbe o pokretanju istrage žalba nije dozvoljena.
    • Pravna posledica: Ova odluka je momentom donošenja istovremeno i pravnosnažna i izvršna.
  • Stepen sumnje: Pokreće se na nivou relativno niskog stepena sumnje (najniži zakonom definisani stepen), odnosno kada postoje osnovi sumnje da je određeno lice učinilo krivično delo ili da je krivično delo učinjeno.
  • Fakultativnost (neobaveznost) istrage: Istraga ne predstavlja obavezni procesni stadijum iz sledećih razloga:
    • Izuzeci po vrsti postupka: Ne vodi se za krivična dela koja su predmet skraćenog postupka, niti u postupku prema maloletnicima.
    • Neposredna optužnica: Javni tužilac može uvek i bez posebnih formalnih uslova, umesto vođenja istrage, neposredno podići optužnicu ukoliko na osnovu slobodnog uverenja smatra da prikupljeni podaci o delu i učiniocu pružaju dovoljno osnova za optuženje.
  • Vrsta krivičnih dela: Može se voditi isključivo za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti.

Tipovi istrage prema poznatosti učinioca – Zakonik predviđa dva osnovna tipa istrage s obzirom na to da li je identitet učinioca poznat u trenutku pokretanja:

  1. Istraga protiv poznatog osumnjičenog: Pokreće se prema konkretnom licu za koje postoje osnovi sumnje da je učinilo krivično delo, i istraga je od samog početka usmerena na njega.
  2. Istraga protiv nepoznatog učinioca (protiv NN lica): Pokreće se kada postoje osnovi sumnje da je krivično delo učinjeno, ali je učinilac nepoznat. Primarni cilj ovog tipa istrage jeste otkrivanje i identifikovanje lica kome se na nivou osnova sumnje može pripisati krivično delo koje je predmet istrage.

Ciljna orijentisanost i krug dokaza koji se prikupljaju – U istrazi se prikupljaju sledeći dokazi i podaci:

  • Dokazi potrebni za donošenje odluke o tome da li će se podići optužnica ili će se postupak obustaviti.
  • Dokazi potrebni za utvrđivanje identiteta učinioca (samo u istrazi protiv NN lica).
  • Dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu, ili bi njihovo izvođenje na pretresu bilo otežano.
  • Drugi dokazi koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti, pokazuje celishodnim.

Procesne uloge subjekata u istrazi

Uloga suda (sudije za prethodni postupak)

Uloga suda je u javnotužilačkoj istragi svedena na strogo ograničen i limitiran broj radnji:

  • Odlučivanje o pojedinim merama procesne prinude (gde je najznačajniji pritvor kao oblik lišenja slobode).
  • Donošenje odluka koje spadaju u isključivu nadležnost suda (npr. naredba o pretresanju stana, drugih prostorija i lica).
  • Delovanje u određenoj meri u korist odbrane, uz vršenje drugih zakonom taksativno određenih funkcija.

Uloga i prava odbrane

  • Izvođenje dokaznih radnji: Iako istragu formalno vodi javni tužilac, određene radnje dokaznog karaktera u korist odbrane mogu sprovoditi i sam okrivljeni, kao i njegov branilac.
  • Obaveza obaveštavanja: Odbrana ima zakonsku dužnost da o sprovođenju ovih dokaznih radnji na odgovarajući način obavesti javnog tužioca.

Saslušanje uhapšenog i zadržavanje osumnjičenog u predistražnom postupku

13. jula 2026.

SASLUŠANJE UHAPŠENOG OD STRANE JAVNOG TUŽIOCA

Kada se lice lišeno slobode (uhapšeni) privede nadležnom organu, nastupaju stroge zakonske obaveze javnog tužioca u pogledu zaštite njegovih prava i sprovođenja prvog saslušanja.

1. Obaveze javnog tužioca pre saslušanja

Nakon što mu uhapšeno lice bude dovedeno, javni tužilac je dužan da preduzme sledeće radnje:

  • Pouka o pravima: Dužan je da uhapšenog odmah pouči o pravima koja mu u skladu sa Zakonikom pripadaju kao licu lišenom slobode.
  • Obezbeđivanje komunikacije sa odbranom: Dužan je da uhapšenom omogući da u njegovom prisustvu, uz korišćenje telefona ili drugog elektronskog prenosioca poruka, obavesti branioca. Obaveštavanje se može izvršiti:
    • neposredno (direktnim kontaktom sa braniocem);
    • posredstvom članova porodice ili trećeg lica (uz uslov da istovetnost tog trećeg lica mora biti otkrivena javnom tužiocu).
  • Pomoć u pronalaženju branioca: Ako je potrebno, javni tužilac će pomoći uhapšenom da nađe branioca.

2. Rokovi za obezbeđivanje branioca i sprovođenje saslušanja

Zakon pravi razliku zavisno od toga da li je u pitanju obavezna odbrana ili ne:

  • Opšte pravilo (Fakultativna odbrana): Ako uhapšeni ne obezbedi prisustvo branioca u roku od 24 časa od kada mu je to omogućeno, ili ako izričito izjavi da ne želi branioca, javni tužilac je dužan da ga bez odlaganja sasluša.
  • Izuzetak (Obavezna stručna odbrana): Ako je u pitanju slučaj obavezne odbrane, a uhapšeni ne uzme branioca u roku od 24 časa od časa kada je poučen o tom pravu (ili izjavi da ga neće uzeti), javni tužilac mu mora postaviti branioca po službenoj dužnosti.

3. Odluka javnog tužioca neposredno nakon saslušanja

Odmah nakon završenog saslušanja, javni tužilac ima obavezu da donese jednu od dve odluke:

  1. da uhapšeno lice pusti na slobodu, ili
  2. da sudiji za prethodni postupak predloži određivanje pritvora.

4. Fakultativni lekarski pregled uhapšenog

  • Inicijatori: Lekarski pregled se može odrediti na zahtev samog uhapšenog, njegovog branioca, člana porodice, lica sa kojim živi u vanbračnoj ili drugoj traјnoj zajednici života, ili po službenoj dužnosti od strane samog tužioca.
  • Nadležnost: Odluku o određivanju lekara koji će obaviti pregled donosi javni tužilac.
  • Dokumentovanje: Odobrenje (odluka) o određivanju lekara, kao i zapisnik o saslušanju lekara, obavezno se prilažu spisima predmeta.

ZADRŽAVANJE OSUMNJIČENOG U PREDISTRAŽNOM POSTUPKU

Zadržavanje predstavlja meru privremenog lišenja slobode osumnjičenog lica u predistražnom postupku radi njegovog saslušanja.

1. Vremenski limit zadržavanja

  • Ova mera može trajati najduže 48 časova.
  • Početak računanja roka: Rok od 48 časova se računa od časa hapšenja, odnosno od časa odazivanja na poziv.

2. Kategorije lica prema kojima se zadržavanje može primeniti

Zakon limitira primenu ove mere isključivo na sledeće kategorije lica:

  1. Lice koje je policija uhapsila nakon procene da postoji zakonski razlog za određivanje pritvora (policijsko hapšenje) i sprovela ga javnom tužiocu.
  2. Lice koje je policija pozvala u svojstvu osumnjičenog.
  3. Lice koje je status osumnjičenog steklo tokom prikupljanja obaveštenja od građana (odnosno tokom tzv. informativnog razgovora sa policijom).

3. Materijalni i formalni uslovi za zadržavanje

Za punovažnost ove mere moraju biti ispunjena dva kumulativna uslova:

  • Materijalni uslov: Predstavlja postojanje odgovarajućeg razloga koji se svodi na diskrecionu ocenu javnog tužioca u svakom konkretnom slučaju da je zadržavanje neophodno radi saslušanja.
  • Formalni uslov (Donošenje i uručenje rešenja):
    • Mera se može realizovati isključivo na osnovu pismenog rešenja o zadržavanju.
    • Rok za donošenje: Rešenje se mora doneti i uručiti odmah, a najkasnije u roku od dva časa od kada je osumnjičenom saopšteno da je zadržan.
    • Nadležnost: Odluku o zadržavanju donosi isključivo javni tužilac. On donošenje i uručenje samog rešenja može poveriti policiji. Policija nikada ne može samostalno odlučiti o zadržavanju lica do 48 časova.

4. Obavezni sadržaj rešenja o zadržavanju

U rešenju o zadržavanju moraju biti precizno navedeni sledeći elementi:

  • krivično delo za koje se osumnjičeni tereti,
  • osnovi sumnje,
  • dan i čas lišenja slobode ili odazivanja pozivu,
  • tačno vreme početka zadržavanja.

5. Pravni lek (Žalba na rešenje o zadržavanju)

  • Aktivno legitimisana lica: Pravo na žalbu imaju osumnjičeni i njegov branilac.
  • Rok za izjavljivanje žalbe: Iznosi šest časova od trenutka dostavljanja rešenja o zadržavanju.
  • Nadležnost za odlučivanje: O žalbi odlučuje sudija za prethodni postupak.
  • Rok za donošenje odluke o žalbi: Sudija je dužan da odluči u roku od četiri časa od prijema žalbe.
  • Dejstvo žalbe: Žalba ne zadržava izvršenje rešenja.

6. Prava zadržanog osumnjičenog i obavezna odbrana

  • Obim prava: Zadržani osumnjičeni ima sva prava koja pripadaju i uhapšenom licu. To podrazumeva:
    • pravo da odmah, na jeziku koji razume, bude obavešten o razlogu hapšenja;
    • pravo da pre prvog saslušanja obavi sa svojim braniocem poverljiv razgovor (ovaj razgovor se može nadzirati isključivo gledanjem, ali ne i slušanjem).
  • Obaveznost branioca: Osumnjičeni mora imati branioca od trenutka kada organ postupka (javni tužilac, ili po njegovom ovlašćenju policija) donese rešenje o zadržavanju.
  • Postavljanje branioca po službenoj dužnosti: Ako osumnjičeni sam ne obezbedi branioca u roku od četiri časa, javni tužilac mu ga postavlja po službenoj dužnosti (prema redosledu sa spiska advokata koji dostavlja nadležna advokatska komora).

Lišenje slobode u predistražnom postupku

13. jula 2026.

U predistražnom postupku zakonom su predviđeni sledeći oblici lišenja osumnjičenog slobode i ograničenja lične slobode određenih lica:

  1. Zadržavanje na mestu izvršenja krivičnog dela
  2. Policijsko hapšenje
  3. Hapšenje pri izvršenju krivičnog dela (često označeno i kao građansko hapšenje)
  4. Zadržavanje osumnjičenog

ZADRŽAVANJE NA MESTU IZVRŠENJA KRIVIČNOG DELA

1. Pravna priroda i karakter mere

  • Ova mera ne predstavlja „pravo” lišenje slobode, već je pretežno u funkciji obezbeđenja dokaza.
  • Ipak, ona neosporno predstavlja određeni oblik limitiranja lične slobode jer se licu ograničava sloboda kretanja.
  • Nije isključeno da neko od ovih zadržanih lica kasnije u postupku stekne i procesni status osumnjičenog.

2. Uslovi za primenu

Policija može lica zatečena na mestu izvršenja krivičnog dela uputiti javnom tužiocu ili ih zadržati do njegovog dolaska kada su kumulativno ispunjena dva uslova:

  1. ako bi ta lica mogla da daju podatke važne za postupak;
  2. ako je verovatno da se ispitivanje tih lica kasnije ne bi moglo obaviti ili bi bilo skopčano sa znatnim odugovlačenjem ili drugim teškoćama.

3. Zakonski rok (Vremenski limit)

  • Budući da se ovom merom ograničava sloboda kretanja, zakonodavac je strogo vremenski limitirao njeno trajanje – zadržavanje na mestu izvršenja krivičnog dela može trajati najduže šest časova.

POLICIJSKO HAPŠENJE

1. Pravna priroda i stepen sumnje

  • Policijsko hapšenje preduzima policija ako postoji zakonski razlog za određivanje pritvora.
  • Procesni standard (Stepen sumnje): Za primenu ove mere potreban je viši stepen sumnje od onog koji je inače potreban za vođenje samog predistražnog postupka (gde su dovoljni samo osnovi sumnje). Osnovni uslov za policijsko hapšenje jeste postojanje osnovane sumnje da je lice učinilo krivično delo, uz postojanje nekog od opciono propisanih razloga za pritvor (npr. opasnost od bekstva).

2. Dužnosti policije nakon hapšenja

Kada policija liši slobode neko lice, dužna je da postupi po sledećim pravilima:

  • uhapšenog mora bez odlaganja sprovesti nadležnom javnom tužiocu;
  • prilikom dovođenja, dužna je da javnom tužiocu preda izveštaj o razlozima i o vremenu hapšenja;
  • uhapšeni mora odmah biti poučen o pravima koja shodno Zakoniku pripadaju licu lišenom slobode.

3. Izuzetak usled neotklonjivih smetnji (Prekoračenje roka dovođenja)

  • Ukoliko je zbog neotklonjivih smetnji sprovođenje uhapšenog do javnog tužioca trajalo duže od osam časova, policija je dužna da to zakašnjenje posebno obrazloži javnom tužiocu.
  • Javni tužilac o ovom zakašnjenju sačinjava formalnu službenu belešku.
  • U ovu službenu belešku se obavezno unosi i izjava uhapšenog o tačnom vremenu i mestu hapšenja.

HAPŠENJE PRI IZVRŠENJU KRIVIČNOG DELA (GRAĐANSKO HAPŠENJE)

1. Pravna priroda i ovlašćena lica

  • Za razliku od policijskog hapšenja, u pogledu lica zatečenih pri izvođenju krivičnog dela (tzv. flagrantnih „učinilaca“) za koja se goni po službenoj dužnosti, zakon predviđa široko definisano pravo, ali ne i dužnost lišavanja slobode.
  • Ovaj oblik se u teoriji označava kao građansko hapšenje, jer ovim pravom načelno raspolaže bilo koji građanin (svako može uhapsiti lice zatečeno pri izvršenju takvog krivičnog dela).

2. Dužnosti građanina nakon hapšenja

Lice koje je izvršilo građansko hapšenje ima striktne zakonske dužnosti:

  • uhapšeni se mora odmah predati javnom tužiocu ili policiji;
  • Izuzetak: ukoliko neposredna predaja nije moguća, građanin je dužan da o hapšenju odmah obavesti jedan od ova dva organa.
  • Dalje postupanje organa: nakon što primi obaveštenje ili uhapšeno lice, policija ili javni tužilac će postupiti u skladu sa zakonskim odredbama koje se odnose na policijsko hapšenje i saslušanje uhapšenog od strane javnog tužioca.

Prikupljanje obaveštenja od građana i saslušanje osumnjičenog

13. jula 2026.

OBLICI VERBALNE KOMUNIKACIJE POLICIJE (UZIMANJE ISKAZA)

Zakon pravi oštru razliku između dva osnovna oblika verbalne komunikacije policije sa građanima i osumnjičenima, što je jedna od najvažnijih podela za usmeni ispit:

  • 1. Prikupljanje obaveštenja od građana (Informativni razgovor):
    • Pravna priroda: Predstavlja policijsku radnju operativnog karaktera.
    • Dokazni značaj: Dobijeni iskaz nema neposredan dokazni značaj.
  • 2. Saslušanje osumnjičenog:
    • Pravna priroda: Predstavlja formalnu dokaznu radnju policije u predistražnom postupku.
  • Uporedo ovlašćenje: Obe ove radnje (kako prikupljanje obaveštenja od građana, tako i saslušanje osumnjičenog) u predistražnom postupku, pored policije, može preduzeti i javni tužilac.

PRIKUPLJANJE OBAVEŠTENJA OD GRAĐANA (INFORMATIVNI RAZGOVOR)

1. Pojam, pravna priroda i dokazni značaj

  • Pojam i svrha: Prikupljanje obaveštenja od građana (tradicionalno označeno kao informativni razgovor) je oblik verbalne komunikacije koji policija preduzima radi prikupljanja podataka o krivičnom delu.
  • Karakter radnje: Ova radnja je pretežno neformalnog i operativnog karaktera.
  • Zabrana formalnog procesnog tretmana: Prilikom preduzimanja ove radnje, policija nema mogućnost da građane tretira kao lica od kojih se u formalnoj procesnoj formi uzima iskaz u krivičnom postupku. To znači da policija ne može građane saslušavati u svojstvu okrivljenog, niti ih ispitivati u svojstvu svedoka ili veštaka (jedini izuzetak je Zakonikom regulisano saslušanje osumnjičenog).
  • Dokazni značaj: Iskaz dat na ovaj način sam po sebi nema dokazni značaj i ne može se koristiti kao dokaz u krivičnom postupku.

2. Uslovi za pozivanje i prinudno dovođenje

  • Sadržaj poziva: U pozivu se mora izričito naznačiti razlog pozivanja i svojstvo u kome se građanin poziva.
  • Uslovi za prinudno dovođenje: Građanin se može prinudno dovesti samo ako su kumulativno ispunjena dva uslova:
    1. da je uredno pozvan, a pozivu se nije odazvao;
    2. da je u samom pozivu bio izričito upozoren na mogućnost prinudnog dovođenja.

3. Zabrana prinude i vremenska ograničenja (Faktički i formalni rokovi)

  • Zabrana prinudnog prikupljanja: Obaveštenja od građana se ne smeju prikupljati prinudno.
  • Vremenska ograničenja: Trajanje ove radnje je dvostruko ograničeno:
    • Faktički maksimalni rok: Prikupljanje može trajati samo onoliko koliko je neophodno da se dobije potrebno obaveštenje.
    • Formalni maksimalni rok: Radnja može trajati najduže četiri časa.
    • Izuzetak (produženje): Radnja može trajati i duže od četiri časa, ali isključivo uz dobrovoljan pristanak lica koje daje obaveštenje.

4. Dokumentovanje radnje i prava građana

  • Bez zapisnika: O obavljenom informativnom razgovoru se ne sastavlja zapisnik.
  • Sastavljanje službene beleške: O radnji se sastavlja isključivo službena beleška.
  • Prava građana kod sastavljanja beleške:
    • Službena beleška o datom obaveštenju se mora pročitati građaninu koji je dao obaveštenje.
    • Građanin ima pravo da stavi primedbe, koje je policija dužna da unese u samu službenu belešku.
    • Građanin ima pravo da zahteva da mu se izda kopija službene beleške, što je policija dužna da učini.

5. Pravila o ponovnom pozivanju

  • Novo krivično delo: Građanin se može ponovo pozivati radi prikupljanja obaveštenja, ali isključivo o okolnostima drugog krivičnog dela ili učinioca.
  • Isto krivično delo: Radi prikupljanja obaveštenja o istom krivičnom delu, građanin se ne može ponovo prinudno dovoditi.

6. Posebna pravila: Prikupljanje obaveštenja od pritvorenika

  • Uslov nadležnosti (Sudsko odobrenje): Policija može prikupljati obaveštenja od lica koje se nalazi u pritvoru, ali isključivo uz prethodno odobrenje:
    • sudije za prethodni postupak,
    • predsednika veća, ili
    • sudije pojedinca.
  • Svrha: Ova radnja se može preduzeti isključivo ako je to potrebno radi otkrivanja drugih krivičnih dela ili drugih učinilaca.
  • Mesto i vreme: Radnja se sprovodi u samom zavodu u kojem je okrivljeni pritvoren, i to isključivo u vreme koje odredi nadležni sud.
  • Obavezno prisustvo branioca: Ova radnja se obavezno obavlja u prisustvu branioca.

SASLUŠANJE OSUMNJIČENOG U PREDISTRAŽNOM POSTUPKU

1. Pojam i prelazak iz statusa građanina u status osumnjičenog

  • Pojam: Saslušanje osumnjičenog je formalna dokazna radnja koja se sprovodi u predistražnom postupku kada se verbalna komunikacija usmerava prema licu za koje postoje osnovi sumnje da je učinilac krivičnog dela.
  • Ekskluzivnost procesnog statusa: Kada za određeno lice postoje osnovi sumnje da je učinilac krivičnog dela, ono se od strane policije može pozivati samo u svojstvu osumnjičenog.
  • Zabrana kumulacije statusa: Isto lice ne može u isto vreme da bude i „građanin” i „osumnjičeni”.
  • Jedini način verbalne komunikacije: Ako je lice steklo status osumnjičenog, jedini dopušteni vid verbalne komunikacije policije sa njim jeste formalno saslušanje, dok je vođenje informativnog razgovora (prikupljanje obaveštenja od njega kao građanina) zakonski apsolutno isključeno.
  • Upozorenje u pozivu: Kada se osumnjičeni poziva radi saslušanja, on se već u samom pozivu mora upozoriti na pravo da uzme branioca.

2. Pouka o pravima (Prelazak u status osumnjičenog tokom informativnog razgovora)

Ako policija tokom informativnog razgovora sa običnim građaninom oceni da taj građanin može biti smatran osumnjičenim, dužna je da odmah prekine razgovor i građanina detaljno pouči o sledećim pravima na odbranu:

  • Informisanje o optužbi: Osumnjičeni mora u najkraćem roku, a uvek pre prvog saslušanja, biti подробно i na jeziku koji razume obavešten o delu koje mu se stavlja na teret, kao i o prirodi i razlozima optužbe.
  • Upozorenje o dokaznoj vrednosti: Mora biti obavešten da sve što izjavi može biti korišćeno kao dokaz u postupku.
  • Pravo na ćutanje i odbranu: Mora biti obavešten da ima pravo da ništa ne izjavi, da uskrati odgovor na pojedinačna pitanja, da slobodno iznese svoju odbranu, te da prizna ili ne prizna krivicu.
  • Pravo na branioca: Mora biti poučen o pravu da uzme branioca koji će prisustvovati njegovom saslušanju.

3. Obaveštavanje javnog tužioca i njegove procesne opcije

  • Obaveza policije: O pojavi osnova sumnje i sticanju procesnog statusa osumnjičenog, policija je dužna da bez odlaganja obavesti nadležnog javnog tužioca.
  • Procesne opcije javnog tužioca: Nakon obaveštenja, javni tužilac ima na raspolaganju tri zakonske opcije:
    1. da samostalno obavi saslušanje osumnjičenog;
    2. da prisustvuje saslušanju koje vrši policija;
    3. da saslušanje osumnjičenog poveri policiji.
  • Dostavljanje zapisnika: Ako javni tužilac nije prisutan saslušanju, policija je dužna da mu bez odlaganja dostavi zapisnik o saslušanju.

4. Uslovi za punovažnost i dokaznu vrednost zapisnika o saslušanju

Da bi zapisnik o saslušanju osumnjičenog mogao da se koristi kao zakonit dokaz u krivičnom postupku, moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:

  • Pristanak osumnjičenog: Osumnjičeni mora pristati da da svoj iskaz.
  • Prisustvo branioca (Ključni uslov): Kako pristanak osumnjičenog da bude saslušan, tako i njegov sam исказ tokom saslušanja, moraju biti dati u prisustvu branioca.
  • Pravila saslušanja: Organ koji obavlja saslušanje (bilo policija, bilo tužilac) dužan je da postupa striktno u skladu sa odredbama ZKP-a koje uređuju saslušanje okrivljenog.
  • Pravna posledica ispunjenja uslova: Ako su ovi uslovi ispunjeni, zapisnik o saslušanju se ne izdvaja iz spisa i može se punovažno koristiti kao dokaz u daljem krivičnom postupku.

ULOGA PRIKUPLJENIH OBAVEŠTENJA U FORMIRANJU KRIVIČNE PRIJAVE

1. Sastavljanje krivične prijave i zabrana unošenja iskaza građana

  • Sastavljanje prijave: Na osnovu prikupljenih obaveštenja od građana, policija sastavlja formalnu krivičnu prijavu u kojoj navodi dokaze za koje je saznala.
  • Zabrana unošenja izjava građana (Opšte pravilo): U samu krivičnu prijavu se ne sme uneti sadržina izjava koje su pojedini građani dali tokom informativnih razgovora.
  • Izuzetak: U krivičnu prijavu se može uneti isključivo onaj iskaz koji je osumnjičeni dao u skladu sa zakonskim pravilima o formalnom saslušanju osumnjičenog u predistražnom postupku (dakle, uz pouku o pravima i u obaveznom prisustvu branioca).

2. Prateći materijal uz krivičnu prijavu

Uz krivičnu prijavu policija obavezno dostavlja prateći materijal:

  • predmete, skice i fotografije;
  • pribavljene izveštaje;
  • spise o preduzetim merama i radnjama;
  • službene beleške, izjave i druge materijale koji mogu biti korisni za uspešno vođenje postupka.

3. Dopuna krivične prijave

  • Obaveza policije: Ako policija nakon podnošenja osnovne krivične prijave sazna za nove činjenice, dokaze ili tragove krivičnog dela, dužna je da:
    1. prikupi potrebna obaveštenja o tim novim okolnostima;
    2. sastavi izveštaj o tome kao dopunu krivične prijave i dostavi ga nadležnom javnom tužiocu.

Ovlašćenja javnog tužioca i policije u predistražnom postupku

13. jula 2026.

U predistražnom postupku zakon jasno razlikuje tri državna organa i njihove funkcionalne uloge:

1. Javni tužilac

  • Ima rukovodeću ulogu u ovoj procesnoj fazi.
  • Njegova funkcija je formalnog karaktera i usmerena je na opšte usmeravanje postupka.

2. Policija

  • Ima operativnu ulogu.
  • Njene aktivnosti su usmerene na:
    • otkrivanje krivičnog dela;
    • pronalaženje učinioca;
    • obezbeđenje određenih dokaza.

3. Krivični sud (Sudija za prethodni postupak)

  • Ima relativno redukovanu ulogu u predistražnom postupku.
  • Nadležnost: Sudija za prethodni postupak donosi ključne odluke koje zadiru u osnovna prava i slobode građana, što obuhvata:
    • odlučivanje o sprovođenju određenih posebnih dokaznih radnji;
    • donošenje naredbe za pretres stana, drugih prostorija ili lica;
    • nalaganje policiji (a na predlog javnog tužioca) pribavljanje evidencije ostvarene telefonske komunikacije, korišćenih baznih stanica ili lociranje mesta sa kojeg se obavlja komunikacija;
    • odobravanje policiji da obavi informativni razgovor sa licem koje se nalazi u pritvoru.
  • Izuzetak u nadležnosti suda: Zavisno od faze krivičnog postupka u odnosu na pritvoreno lice, kao i od vrste postupka (opšti ili skraćeni), ovo odobrenje za informativni razgovor mogu dati i drugi funkcionalni oblici suda – predsednik veća ili sudija pojedinac.

ODNOS JAVNOG TUŽIOCA I POLICIJE I KONTROLNI MEHANIZMI

1. Funkcionalno-hijerarhijski odnos

  • Odnos između javnog tužioca i policije postavljen je na strogoj funkcionalno-hijerarhijskoj osnovi.
  • Pravo javnog tužioca: Poseduje naredbodavno ovlašćenje, odnosno mogućnost izdavanja obavezujućih naloга policiji radi otkrivanja dela i pronalaženja osumnjičenih.
  • Obaveze policije: Policija ima dužnost postupanja po svim naloziма tužioca, kao i obavezu da ga redovno obaveštava o svim preduzetim aktivnostima.

2. Mehanizmi kontrole u slučaju nepostupanja policije

Ukoliko policija ili drugi državni organ ne postupi po zahtevu javnog tužioca, tužilac raspolaže trostepenim kontrolnim i prinudnim mehanizmom:

  1. Obaveštavanje starešine: Javni tužilac odmah obaveštava starešinu koji rukovodi tim organom.
  2. Šire obaveštavanje: Po potrebi, tužilac može obavestiti nadležnog ministra, Vladu ili nadležno radno telo Narodne skupštine.
  3. Zahtev za disciplinski postupak: Ako u roku od 24 časa od kada je starešina primio obaveštenje organ i dalje ne postupi po zahtevu, javni tužilac može zahtevati pokretanje disciplinskog postupka protiv lica odgovornog za nepostupanje.

3. Ovlašćenje neposrednog preuzimanja radnji

  • Pravilo: Javni tužilac je ovlašćen da od policije preuzme vršenje radnje koju je policija na osnovu zakona samostalno preduzela.
  • Obim i primena:
    • Ovo se bez teškoća odnosi na radnje koje po opštim pravilima mogu vršiti oba organa, kao što je prikupljanje obaveštenja od građana (odnosno vođenje informativnih razgovora).
    • Zakon omogućava tužiocu da preuzme i tipično operativne policijske radnje, kao što su praćenje ili kontakt sa policijskim saradnicima i informatorima (iako je to u praksi izuzetno retko).

POSEBNA OVLAŠĆENJA JAVNOG TUŽIOCA U PREDISTRAŽNOM POSTUPKU

Pored opšteg rukovođenja predistražnim postupkom i preduzimanja radnji gonjenja, javni tužilac ima sledeća specifična zakonska ovlašćenja:

  • Pribavljanje podataka: U cilju provere navoda iz krivične prijave ili razjašnjenja krivičnog dela, može i sam (ili angažovanjem policije) pribavljati podatke kroz prikupljanje obaveštenja od građana ili traženje informacija od pravnih lica.
  • Iniciranje sudskih naredbi: Ovlašćen je da predloži sudiji za prethodni postupak da naloži policiji pribavljanje evidencije telefonske komunikacije, korišćenih baznih stanica ili lociranje mesta komunikacije.
  • Saslušanje osumnjičenog: Može samostalno obaviti saslušanje osumnjičenog, prisustvovati saslušanju koje sprovodi sama policija, ili to saslušanje u potpunosti poveriti policiji.
  • Saslušanje privedenog lica: Dužan je da sasluša osumnjičenog kojeg mu je policija privela nakon što ga je lišila slobode (tzv. policijsko hapšenje).
  • Donošenje rešenja o zadržavanju: Ovlašćen je da donese formalno rešenje o zadržavanju osumnjičenog u predistražnom postupku.

OPŠTA OVLAŠĆENJA I DUŽNOSTI POLICIJE U PREDISTRAŽNOM POSTUPKU

  • Materijalni uslov za postupanje: Da bi policija uopšte mogla da aktivira svoja zakonska ovlašćenja u ovoj fazi, moraju postojati osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.
  • Sistematizacija načelnih dužnosti: Sve opšte dužnosti policije zakon razvrstava u tri osnovne funkcionalne grupe:
    1. U odnosu na potencijalnog osumnjičenog: Mere čiji je primarni cilj da se pronađe učinilac krivičnog dela.
    2. U pogledu sprečavanja bekstva: Mere kojima se obezbeđuje da se učinilac ili saučesnik ne sakrije ili ne pobegne.
    3. U odnosu na dokaze i podatke: Mere usmerene na otkrivanje i obezbeđivanje tragova krivičnog dela i predmeta koji mogu poslužiti kao dokaz, kao i prikupljanje svih obaveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje krivičnog postupka.

RADNJE OPERATIVNOG KARAKTERA POLICIJE

U cilju ispunjenja svojih načelnih dužnosti, policija u predistražnom postupku preduzima niz konkretnih aktivnosti operativnog karaktera.

  • Katalog operativnih radnji:
    • Traženje potrebnih obaveštenja od građana.
    • Vršenje potrebnog pregleda prevoznih sredstava, putnika i prtljaga.
    • Ograničenje kretanja na određenom prostoru za neophodno potrebno vreme, a najduže do osam časova.
    • Preduzimanje potrebnih mera u vezi sa utvrđivanjem istovetnosti (identiteta) lica i predmeta.
    • Raspisivanje potrage za licem i predmetima za kojima se traga.
    • Pregled određenih objekata i prostorija državnih organa, preduzeća, radnji i drugih pravnih lica u prisustvu odgovornog lica, ostvarivanje uvida u njihovu dokumentaciju, kao i njeno privremeno oduzimanje po potrebi.
    • Preduzimanje drugih potrebnih mera i radnji.
  • Način dokumentovanja: O svim činjenicama i okolnostima koje su utvrđene prilikom preduzimanja ovih radnji, a mogu biti od interesa za postupak (kao i o pronađenim ili oduzetim predmetima), obavezno se sastavlja zapisnik ili službena beleška.

POSEBNE MERE POLICIJE UZ ODOBRENJE SUDA I ZAŠTITA PRAVA GRAĐANA

Zakon predviđa posebne mere kojima se neposredno limitira pravo na privatnost građana, a koje policija ne može preduzimati samostalno.

  • Proceduralni uslov: Ove mere se mogu preduzeti isključivo po nalogu sudije za prethodni postupak, koji se izdaje na predlog javnog tužioca.
  • Vrste specifičnih mera:
    1. Pribavljanje evidencije ostvarene telefonske komunikacije.
    2. Pribavljanje evidencije korišćenih baznih stanica.
    3. Lociranje mesta sa kojeg se obavlja komunikacija.
  • Obaveza obaveštavanja javnog tužioca: O preduzimanju ovih i svih drugih mera i radnji iz svog domena u predistražnom postupku, policija je dužna da odmah, a najkasnije u roku od 24 časa nakon preduzimanja, obavesti javnog tužioca.
  • Pravno sredstvo zaštite građana: Lice prema kome je primenjena neka od ovih policijskih mera i radnji ima zakonsko pravo da podnese pritužbu nadležnom sudiji za prethodni postupak.

DOKAZNE RADNJE POLICIJE I OPŠTA PROCESNA PRAVILA

Pored čisto operativnih mera, policija u predistražnom postupku može vršiti i formalne dokazne radnje.

  • Katalog dokaznih radnji:
    • Pretresanje stana, drugih prostorija i lica (bilo sa naredbom suda, bilo bez naredbe kada je za to ispunjen potreban zakonski uslov).
    • Uviđaj (pod određenim zakonskim uslovima).
    • Privremeno oduzimanje predmeta.
  • Opšta pravila za dokazne radnje policije: Zakonik postavlja dva striktna pravila:
    1. Dužnost obaveštavanja: Ako policija u predistražnom postupku preduzme dokaznu radnju, o tome će bez odlaganja obavestiti javnog tužioca.
    2. Načelna dokazna verodostojnost: Dokazi koje je policija pribavila preduzimanjem ovih radnji mogu se koristiti u daljem toku krivičnog postupka, pod uslovom da su same radnje sprovedene u skladu sa pravilima ZKP-a.

OBLICI VERBALNE KOMUNIKACIJE POLICIJE (UZIMANJE ISKAZA)

Zakon pravi oštru razliku između dva osnovna oblika verbalne komunikacije policije sa građanima i osumnjičenima, što je jedna od najvažnijih podela za usmeni ispit:

  • 1. Prikupljanje obaveštenja od građana (Informativni razgovor):
    • Pravna priroda: Predstavlja policijsku radnju operativnog karaktera.
    • Dokazni značaj: Dobijeni iskaz nema neposredan dokazni značaj.
  • 2. Saslušanje osumnjičenog:
    • Pravna priroda: Predstavlja formalnu dokaznu radnju policije u predistražnom postupku.
  • Uporedo ovlašćenje: Obe ove radnje (kako prikupljanje obaveštenja od građana, tako i saslušanje osumnjičenog) u predistražnom postupku, pored policije, može preduzeti i javni tužilac.