Pojam i karakteristike stvarnog prava

28. juna 2026.

1. Pojam i pravna priroda

  • Problem definisanja: U našem pozitivnom pravu ne postoji zakonska definicija stvarnog prava, već se do nje dolazi kroz pravnu teoriju (doktrinarno poimanje).
  • Definicija (Radni pojam): Stvarno pravo je skup načela i pravnih pravila, sankcionisanih od strane države, kojima su uređeni odnosi među ljudima u vezi sa zasnivanjem i vršenjem vlasti na stvari.
  • Pravna priroda: Pripada oblasti privatnog prava i predstavlja ključni činilac (tradicionalno jezgro) familije grana građanskog prava.
  • Teorijski i istorijski kontekst: S obzirom na to da se stvarno pravo i društvo konstantno menjaju, za razumevanje problema definisanja korisno je setiti se pravila rimskog pravnika Javolena: Omnis definitio in iure civili periculosa est parum est enim ut non subverti possit (Svaka definicija u građanskom pravu je opasna, jer malo je toga što se ne može srušiti).

2. Predmet i obim Normama stvarnog prava uređuju se pribavljanje, sadržina, zaštita i prestanak sledećih instituta:

  • Prava svojine.
  • Stvarnih prava na tuđim stvarima (tzv. iura in re aliena).
  • Faktičke vlasti na stvari (državine).

(Napomena za ispit: Iako su pravila stvarnog prava postojala oduvek i imaju egzistencijalni značaj, u savremenom pravnom sistemu i dalje postoji problem neusaglašenosti oko toga šta sve može biti predmet prisvajanja i kako pravo funkcioniše u evropskom kontekstu, pa je važno da se držite gorenavedene podele i radne definicije).

Karakteristike stvarnog prava u Srbiji

1. Pojam, pravna priroda i tipološka obeležja

  • Pripadnost pravnom krugu: Stvarno pravo u Srbiji pripada zapadnoj pravnoj kulturi i grupi pravnih sistema evropskog kontinentalnog tipa.
  • Istorijski kontekst: Zasnovano je na rimskom pravnom nasleđu, a tradicionalno je povezano s germanskim pravnim krugom.

2. Stanje pozitivnog zakonodavstva (Nekodifikovanost)

  • Odsustvo zakonika: Za razliku od većine evropskih država, Srbija nema jedinstven građanski zakonik.
  • Karakteristike regulative: Pravila pozitivnog prava su rasuta u velikom broju zakona, regulativa je nepotpuna, a u pojedinim segmentima i nejasna, što stvarno pravo čini jednim od najnerazvijenijih delova našeg pravnog sistema.
  • Posledice: Ovakvo stanje (nekodifikovanost) direktno generiše niz teorijskih nedoumica i otežava praktičnu primenu prava.

3. Pravne praznine i njihovo popunjavanje

  • Nedostatak normi: Pojedini instituti stvarnog prava u pozitivnom pravu uopšte nisu normativno uobličeni.
  • Primena predratnih propisa: Ove zakonske praznine se u praksi i dalje popunjavaju primenom pravila iz propisa nekadašnje Kraljevine Jugoslavije.
  • Srpski građanski zakonik (SGZ): Sudovi se najčešće oslanjaju na pravila iz SGZ-a iz 1844. godine, iako je on formalno prestao da važi još 1945. godine. (Smernica za usmeni: Poznavanje istorije prava ovde nije samo teorija, već nužan alat za rešavanje konkretnih sporova u praksi).

4. Disperzija pravne regulative (Dislocirani instituti)

  • Pojam dislociranih instituta: Ovo su instituti stvarnog prava koji su uređeni zakonima čija je pretežna materija posvećena nekoj drugoj grani prava.
  • Problemi u praksi: Zbog disperzije normi, sudije i advokati su primorani da sami utvrđuju pravnu prirodu instituta i pravila postupanja za svaki konkretan slučaj.
  • Pravna nesigurnost: Dislokacija normi dovodi do različitih tumačenja u istovrsnim situacijama, što stvara visok stepen pravne nesigurnosti u društvu.
  • Prevazilaženje problema: Dok se ne donesu odgovarajući propisi, rešenja treba tražiti na doktrinarnom nivou, polazeći pre svega od osnovnih pravnih načela stvarnog prava.

Preduzetnik

28. juna 2026.

1. Pojam preduzetnika

  • Definicija: Preduzetnik je fizičko lice koje obavlja delatnost radi sticanja prihoda. Da bi imao ovaj status, lice mora trajnije da se bavi delatnošću i u njoj obrće kapital (u suprotnom je običan građanskopravni subjekt, npr. kada student samo sporadično izradi program uz naknadu).
  • Izuzeci: U preduzetnike se po zakonu ne ubrajaju nosioci slobodnih zanimanja (profesija) i poljoprivrednici, osim ako je posebnim propisima drugačije određeno.

2. Pravne osobine preduzetnika

  • Fizičko lice: Preduzetnik može biti isključivo fizičko lice (pravno lice ne može biti preduzetnik).
  • Cilj i trajnost: Obavlja delatnost radi sticanja prihoda, odnosno dobiti, i to mora činiti trajnije (sporadično istupanje ne stvara ovaj status).
  • Lični rad i zapošljavanje: Obično lično obavlja poslove u okviru svoje delatnosti, ali ima puno pravo da zapošljava druga lica.
  • Neograničena odgovornost: Preduzetnik odgovara za sve obaveze iz poslovanja celokupnom svojom imovinom (i poslovnom i privatnom). Ne postoji pravna razdvojenost njegovog ličnog i poslovnog subjektiviteta ili imovine.

3. Uslovi za sticanje statusa preduzetnika

Da bi fizičko lice postalo preduzetnik, moraju se ispuniti sledeći uslovi:

  • Potpuna poslovna sposobnost (punoletstvo ili ranije sticanje poslovne sposobnosti, npr. zaključenjem braka).
  • Obavljanje delatnosti koja nije zakonom rezervisana isključivo za drugi organizacioni oblik (npr. banke moraju biti akcionarska društva).
  • Upis u Registar privrednih subjekata.
  • Posedovanje poslovnog imena i sedišta.
  • Ispunjenost posebnih propisanih uslova za obavljanje konkretne delatnosti (tehnički, stručni, građevinski, zdravstveni uslovi). Izuzetak: Preduzetnik se može registrovati i pre ispunjenja ovih uslova, ali delatnost sme da započne tek kada ih u celosti ispuni.

4. Pravni značaj statusa (Razlika od običnog građanina)

  • Obavezna registracija: Neregistrovano obavljanje delatnosti je kazneno delo.
  • Poseban poreski režim: Dužnost prijavljivanja poreskom organu i plaćanja poreza.
  • Zaštita obeležja: Poslovno ime i znaci razlikovanja štite se po pravilima industrijske svojine.
  • Ugovori u privredi: Ugovori koje zaključuje u vezi sa delatnošću su trgovinski (privredni) ugovori.
  • Nadležnost privrednog suda: Za sporove iz ugovora u privredi isključivo je nadležan privredni sud, a ne sud opšte nadležnosti.
  • Vođenje knjiga: Obaveza urednog vođenja poslovnih knjiga i podleganja inspekcijskom nadzoru.
  • Članstvo u PKS: Član je Privredne komore Srbije po sili zakona.

5. Prednosti i mane preduzetničke forme

  • Prednosti: Lakše i jeftinije otpočinjanje rada (bez osnivačkog akta i minimalnog kapitala), jednostavno poslovanje bez obaveznih organa i formalnih odluka, nema dvostrukog oporezivanja dobiti (plaća porez na dohodak građana, a ne porez na dobit i dividendu), nema obaveze dvojnog knjigovodstva kod paušalnog oporezivanja.
  • Mane: Izuzetno visok rizik zbog neograničene odgovornosti celom privatnom imovinom, mala imovinska snaga za veće poduhvate, teže i skuplje dobijanje bankarskih kredita, otežan prenos poslovanja na druga lica jer je za promenu dužnika u tekućim poslovima potrebna saglasnost svakog pojedinačnog poverioca.

LIČNA OBELEŽJA PREDUZETNIKA (ELEMENTI INDIVIDUALIZACIJE)

Preduzetnik se na tržištu individualizuje kroz tri zakonom uređena i zaštićena lična obeležja:

1. Poslovno ime

To je ime pod kojim preduzetnik posluje i zaključuje ugovore.

  • Obavezni elementi (Konstitutivni sastojci):
    1. Lično ime i prezime preduzetnika.
    2. Reč „preduzetnik“ ili skraćenica „пр“ (odnosno „pr“).
    3. Oznaka mesta sedišta (npr. „Preduzetnik Petar Mrkić, Šabac“).
  • Fakultativni elementi (Naziv): Poslovno ime može sadržati i poseban naziv radi jasnijeg razlikovanja.
    • Posebno pravilo: Kada poslovno ime sadrži naziv, ono obavezno mora sadržati i oznaku predmeta poslovanja (delatnosti) (npr. „Obućar Petar Mrkić – Lepi, preduzetnik, Šabac“).
  • Načelo jedinstvenosti i zaštita imena:
    • Ako dva preduzetnika u istom mestu imaju isto ime i prezime i bave se istom delatnošću, nijedan ne može zabraniti drugom korišćenje sopstvenog ličnog imena kao poslovnog.
    • Izuzetak: Ako je jedan preduzetnik registrovao i naziv (npr. „Lepi“), kasnije registrovani preduzetnik u istoj delatnosti ne sme imati isti ili sličan naziv kako ne bi došlo do zabune na tržištu.

2. Sedište

  • Definicija: Mesto u Republici Srbiji u kome preduzetnik obavlja delatnost. Mora biti registrovano sa tačnom adresom.
  • Izdvojeno mesto poslovanja: Preduzetnik može raditi i van sedišta, ali to izdvojeno mesto mora da registruje i na njemu istakne svoje poslovno ime.
  • Izuzetak: Preduzetnik ne mora da registruje izdvojeno mesto niti da ističe poslovno ime ako je delatnost po svojoj prirodi takva da se obavlja na terenu ili u pokretu (npr. zidari, prevoznici, putujući trgovci, kopači bunara, cirkuzanti).
  • Bezbednosni uslovi: Mesto poslovanja mora ispunjavati tehničke, zdravstvene i građevinske bezbednosne standarde.

3. Delatnost

  • Definicija: Skupljanje poslova kojima se stvara i prodaje roba ili pružaju usluge na tržištu radi sticanja dobiti.
  • Pravila registracije: Preduzetnik može obavljati više delatnosti, ali u registar upisuje samo jednu – pretežnu delatnost.
  • Promena i privremeni prekid: Slobodan je da promeni delatnost ako ispuni uslove za novu delatnost. U slučaju privremenog prekida rada, preduzetnik je dužan da prekid registruje i istakne obaveštenje na mestu rada, ali se ne briše iz registra.

POSLOVANJE PREDUZETNIKA (ODGOVORNOST, POSLOVOĐENJE I ZAPOSLENJE)

1. Neograničena odgovornost za dugove

  • Suština odgovornosti: Preduzetnik odgovara za sve dugove iz poslovanja neograničeno, celokupnom svojom imovinom.
  • Jedinstvo imovine (Međusobni uticaj poverilaca): Ne postoji pravna granica između poslovne i lične imovine preduzetnika. Iz toga proizlaze sledeće posledice:
    • Poslovni poverilac (kome preduzetnik duguje iz posla) može radi namirenja potraživanja zapleniti i prodati preduzetnikovu ličnu imovinu (npr. privatna kola, porodičnu kuću).
    • Lični poverilac (kome je preduzetnik ostao dužan privatno, npr. uzeo privatni zajam) može radi namirenja zapleniti i prodati preduzetnikovu poslovnu imovinu (npr. radionicu, opremu, mašine).
    • Izuzetak: Namirenje se ne može sprovesti na onom delu imovine koji je po zakonu o izvršnom postupku izričito izuzet od izvršenja (npr. stvari nužne za osnovne životne potrebe).
  • Odgovornost nakon brisanja: Preduzetnik za sve neizmirene dugove iz poslovanja nastavlja da odgovara celokupnom svojom imovinom i nakon što se izbriše iz registra.

2. Poslovođenje i postavljanje poslovođe

  • Pravilo: Preduzetnik poslove poslovođenja (rukovođenja redovnim poslovanjem) može obavljati lično ili ih poveriti drugom licu kao poslovođi.
  • Pravni uslovi za poslovođu:
    • Mora mu se dati pismeno ovlašćenje i on se obavezno mora upisati u registar.
    • Smatra se zastupnikom preduzetnika za redovno poslovanje.
    • Mora biti u radnom odnosu kod preduzetnika.
    • Mora imati odgovarajuću stručnost ako se ona zakonom zahteva za tu delatnost.
  • Izuzetak (Privremeni poslovođa iz porodice): Ako je preduzetnik privremeno sprečen da radi iz opravdanih razloga (bolest, školovanje, državna funkcija), poslovođenje može poveriti članu svog porodičnog domaćinstva. U ovom slučaju nije potreban radni odnos, niti se ovaj poslovođa mora registrovati.

3. Radnopravni status i zaposlenje

  • Samozapošljavanje: Preduzetnik je samozaposleno lice – on je sam sebi i poslodavac i zaposleni. Dužan je da sam sebi uplaćuje zakonom propisane doprinose za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje.
  • Dopuštenost uporednog zaposlenja: Svojstvo preduzetnika nije zakonska smetnja da se on istovremeno zaposli kod drugog poslodavca, osim ako mu taj drugi poslodavac to izričito zabrani ugovorom.
  • Zapošljavanje drugih lica: Preduzetnik može zapošljavati radnike (ugovorom o radu) ili angažovati saradnike (ugovorom o delu).
  • Izuzetak za članove porodice: Član porodičnog domaćinstva može raditi kod preduzetnika povremeno ili privremeno (npr. dok je preduzetnik na odmoru ili dok se član obučava za zanat) bez zasnivanja radnog odnosa.

4. Preduzetnički ortakluk

  • Definicija: Oblik saradnje u kome se dva ili više registrovanih preduzetnika udružuju na osnovu ugovora o ortakluku radi zajedničkog obavljanja delatnosti (npr. automehaničar i autoelektričar vode zajednički servis). Primenjuju se opšta pravila o ugovornom ortakluku.

PRESTANAK PREDUZETNIKA I NASTAVAK DELATNOSTI

Status preduzetnika se gasi isključivo njegovim brisanjem iz registra. Prestanak može biti voljan (izjava preduzetnika) ili prinudni (nastupanje zakonskih činjenica).

Važna napomena: U pravu Srbije ne postoji stečaj preduzetnika (stečaj se može otvoriti isključivo nad pravnim licima).

1. Voljni prestanak preduzetnika

Do voljnog prestanka dolazi u dva slučaja:

  • Odjava: Pismeni zahtev preduzetnika upućen registru (APR) radi brisanja. Preduzetnik tada prestaje da radi, ali zadržava lični građanskopravni subjektivitet i nastavlja da odgovara celom imovinom za sve neizmirene dugove nastale tokom rada.
  • Pretvaranje u privredno društvo: Pravni posao kojim preduzetnik osniva privredno društvo (sam ili sa drugima) i na njega prenosi celokupno svoje poslovanje i imovinu kao ulog.
    • Pravne posledice prenosa: Novoosnovano privredno društvo preuzima sva prava i obaveze preduzetnika.
    • Pojačana odgovornost: Preduzetnik i nakon osnivanja društva nastavlja da odgovara za te dugove neograničeno celom svojom imovinom, a ne samo onim delom koji je preneo na ime uloga u društvo.

2. Prinudni prestanak preduzetnika

Svojstvo preduzetnika se po sili zakona gasi prinudno u sledećim slučajevima:

  1. Smrt preduzetnika.
  2. Gubitak poslovne sposobnosti (potpuni ili delimični).
  3. Istek vremena na koje je registrovan (kod privremene registracije).
  4. Blokada poslovnog računa u banci neprekidno duže od dve godine (na zahtev Narodne banke Srbije ili Poreske uprave).
  5. Ništavost registracije utvrđena pravosnažnom sudskom presudom.
  6. Prestanak važenja dozvole (odobrenja) za rad ako se ona zahteva za delatnost.
  7. Izrečena pravosnažna mera zabrane obavljanja delatnosti (od strane suda, inspekcije ili suda časti privredne komore).

3. Pravo naslednika na nastavak delatnosti (Izuzetak od prestanka)

Smrt ili gubitak poslovne sposobnosti preduzetnika ne moraju ugasiti poslovanje ukoliko naslednici odluče da nastave rad.

  • Aktivna legitimacija: Pravo na nastavak delatnosti ima naslednik ili član porodičnog domaćinstva (bračni drug, dete, roditelj, brat/sestra) pod uslovom da je potpuno poslovno sposoban.
  • Pravni osnov: Nastavak se mora odrediti pravosnažnim rešenjem o nasleđivanju ili pismenim sporazumom svih naslednika/članova domaćinstva.
  • Registracioni rok: Preuzimalac je dužan da prijavi preuzimanje i registruje se kao novi imalac u roku od 30 dana od dana pravosnažnosti rešenja o nasleđivanju, odnosno rešenja o lišenju poslovne sposobnosti.
  • Ugovor za života (Ustupanje imovine): Naslednik može preuzeti i nastaviti delatnost preduzetnika i pre njegove smrti, na osnovu pismenog ugovora o raspodeli imovine za života koji preduzetnik zaključi sa svojim naslednicima.

Nastanak privrednog subjekta

28. juna 2026.

I POJAM I RAZLOG FORMALIZMA NASTANKA

  • Razlika od fizičkih lica: Čovek stiče pravni subjektivitet samim rođenjem, bez dodatnih formalnosti. Privredni subjekt nastaje isključivo ispunjenjem zakonskih uslova i sprovođenjem propisanog postupka (registracija).
  • Ratio legis (Svrha formalizma): Zaštita pravne sigurnosti trećih lica na tržištu.
  • Kako se postiže sigurnost:
    • Sprečavanjem da poslovno nesposobna lica osnivaju subjekte.
    • Upoznavanjem javnosti sa statusnim podacima (poslovno ime, sedište, delatnost, zastupnici, kapital, vlasnici).
  • Uloga volje i države: Osnova nastanka je volja osnivača (privatnog lica) da uloži kapital. Država nudi samo nadzor nad zakonitošću u postupku registracije, a izuzetno se javlja kao osnivač (kod delatnosti od opšteg interesa).

II ČETIRI SISTEMA NASTANKA (S obzirom na uticaj države)

1. Sistem samopriznanja (Normativni sistem)

  • Suština: Osnivač samostalno stiče svojstvo privrednog subjekta kada ispuni zakonske uslove i registruje se. Nije potrebna dozvola ili saglasnost države. Ovo je opšti i osnovni sistem nastanka u našem pravu.
  • Pet opštih uslova:
    1. Poslovna sposobnost osnivača.
    2. Zakonitost delatnosti.
    3. Osnivački akt donet u propisanoj formi i sadržini.
    4. Organizacioni oblik (ako zakon traži specifičnu formu za delatnost, npr. banka mora biti akcionarsko društvo).
    5. Minimalni osnivački kapital (npr. 3.000.000 dinara za akcionarsko društvo).
  • Nadležnost registarskog organa: Registar (u Srbiji Agencija za privredne registre – APR) ispituje isključivo zakonitost. Nema diskreciono pravo (nahođenje) niti može odbiti upis jer smatra da je društvo „necelishodno“ ili neisplativo. Ako su uslovi ispunjeni, upis je obavezan.

2. Sistem državne odluke

  • Suština: Država svojom jednostranom voljom, odnosno odlukom državnog organa (zakon ili odluka Vlade/skupštine lokalne samouprave), osniva subjekt.
  • Primena: Ovako nastaju javna preduzeća koja obavljaju delatnosti od opšteg interesa (npr. elektroprivreda, komunalne delatnosti, vojna industrija).
  • Pravni položaj: Država u osnivanju nastupa kao vlast (imperium), ali u poslovanju na tržištu javno preduzeće ima status privatnopravnog subjekta i mora se registrovati kao i svi drugi.

3. Sistem odobrenja

  • Suština: Pored ispunjenja zakonskih uslova, osnivač mora dobiti odobrenje (dozvolu/licencu) državnog organa pre registracije.
  • Diskreciona ocena: Državni organ odlučuje po slobodnoj oceni (nahođenju). Može uskratiti dozvolu ako smatra da osnivanje nije svrsishodno ili je protivno opštem interesu, čak i ako su svi zakonski uslovi ispunjeni.
  • Primena: Koristi se za visokorizične delatnosti koje zahtevaju veliku imovinu i stručnost.
  • Nadležni organi u Srbiji:
    • Narodna banka Srbije (NBS): Izdaje dozvole za osnivanje poslovnih banaka i društava za osiguranje.
    • Komisija za hartije od vrednosti: Izdaje dozvole za osnivanje berzi i investicionih društava.

4. Sistem koncesije (Povlašćenja)

  • Suština: Poseban oblik sistema odobrenja gde država, nakon sprovedenog javnog nadmetanja (konkursa), daje privatnom licu (koncesionaru) isključivo pravo (povlasticu) da koristi dobro od opšteg interesa.
  • Ugovor o koncesiji: Pismeni javni ugovor kojim se uređuju prava i obaveze.
  • Predmet koncesije:
    1. Dobro u opštoj upotrebi u javnoj svojini (putevi, aerodromi, luke).
    2. Prirodno bogatstvo (rude, vode, poljoprivredno zemljište).
    3. Javno preduzeće (u pogledu dobara koje inače iskorišćava).
  • Finansijski odnosi i trajanje:
    • Koncesionar plaća koncesionu naknadu državi. Izuzetno država plaća njemu ako je izgradio objekat od opšteg interesa.
    • Koncesija se daje na rok od 5 do 50 godina. Nakon isteka roka, predmet se besplatno vraća široj zajednici.
    • Može se obavljati lično ili kroz mešovito društvo sa državom (javno-privatno partnerstvo).

Preduzeće i sloboda preduzetništva

28. juna 2026.

Preduzeće predstavlja i pravni i ekonomski pojam u pravnom sistemu Srbije. U zemljama sa razvijenom tržišnom privredom ono nije poznato kao pravni subjekt.

1. Preduzeće u pravnom smislu

  • Pravna definicija: U pravnom smislu, preduzeće je pravno lice koje obavlja delatnost sredstvima u državnoj ili društvenoj svojini.
  • Javno preduzeće: Osniva se od strane države ili njenih teritorijalnih jedinica (poput grada ili opštine) i obavlja delatnost u opštem interesu.
  • Društveno preduzeće: Obavlja delatnost sredstvima u društvenoj svojini radi sticanja dobiti. Država je većinu ovih preduzeća radi privatizacije pretvorila u akcionarska društva, pri čemu su mnoga od njih usled lošeg poslovanja danas u stečaju.

2. Preduzeće u ekonomskom smislu

  • Ekonomska definicija: Organizacija putem koje jedno ili više lica samostalno obavlja delatnost upotrebom materijalnih dobara uz mogućnost sticanja dobiti.
  • Ekonomski subjekt: Predstavlja učesnika na tržištu u nadmetanju sa ostalim učesnicima, bez obzira na svoj organizacioni oblik.
  • Organizaciona celina: Čini ga jedinstvo ljudi i materijalnih dobara kojima rade, kao i ukupnost svih poslova koji se na taj način obavljaju.
  • Dinamički karakter: Za razliku od statičkih oblika poput bračne ili suvlasničke zajednice, preduzeće je dinamički pojam jer mu se suština sastoji u organizovanom poslovanju radi ostvarivanja prihoda na tržištu.

II TRI KONSTITUTIVNA ELEMENTA PREDUZEĆA

Preduzeće se sastoji od tri konstitutivna elementa:

  1. Ljudski element: Vlasnici, uprava koja vodi preduzeće i radnici (zaposleni) koji obavljaju poslove u delatnosti.
  2. Materijalni element: Čine ga stvari, prava i stvoreni dugovi koji služe poslovanju:
    • Stvari: Nepokretne (fabrika, poslovna zgrada, skladište, zemljište) i pokretne (mašine, oprema, vozila, alat, sirovine, novac, neprodata roba).
    • Prava: Intelektualna prava (pronalasci, licence, autorska prava) i potraživanja prema trećim licima.
    • Dugovi: Sve obaveze koje je preduzeće tokom poslovanja stvorilo prema trećim licima.
  3. Organizacioni element:
    • Unutrašnji odnosi: Sistem odnosa između ljudi u preduzeću (svojina, upravljanje, rad) koji se održava unutrašnjim pravilima poput osnivačkog akta.
    • Spoljni odnosi: Sistem ugovornih odnosa i poslovnih veza sa trećim licima na tržištu.
    • Minimum samostalnosti: Ogleda se u zakonskoj obavezi vođenja posebnog računovodstva.

III PRAVNA PRIRODA: PREDUZEĆE KAO OBJEKT PRAVA

  • Preduzeće nije pravni subjekt: U ekonomskom smislu preduzeće nije pravni subjekt, već isključivo objekt prava.
  • Imalac preduzeća („vlasnik“): Pravni subjekt koji je nosilac svih prava i obaveza koje se stvaraju radom preduzeća. To može biti preduzetnik, privredno društvo, zadruga, udruženje, privatna škola ili privatni fakultet.
  • Izuzetak kod ogranaka: Ogranak privrednog društva takođe može činiti preduzeće ukoliko ima samostalan obračun poslovanja, iako samostalno nema svojstvo pravnog lica.

IV PRAVNE POSLEDICE RASPOLAGANJA (PRENOSA) PREDUZEĆA

Budući da je objekt prava, imalac može preduzećem slobodno raspolagati, odnosno može ga prodati, razmeniti, pokloniti, založiti ili izdati u zakup. Povodom prenosa javljaju se dva ključna odnosa:

1. Odnos između prenosioca i sticaoca

Pravni osnov ovog odnosa je ugovor o prenosu. Kod teretnog prenosa (poput prodaje ili razmene), prenosilac odgovara sticaocu po opštim pravilima o odgovornosti prodavca za materijalne i pravne nedostatke:

  • Fizički nedostatak: Postoji ukoliko je, na primer, pokvarena mašina u fabrici, a sticalac za to nije znao u trenutku zaključenja ugovora.
  • Pravni nedostatak: Postoji ukoliko preduzeće ima dugove prema trećim licima koji su sticaocu bili potpuno nepoznati u času zaključenja ugovora.

2. Odnos prema trećim licima (Tekući poslovi)

U toku prenosa javlja se problem prenosa prava i obaveza iz tekućih poslova (ugovora koji su zaključeni pre prenosa, a koji još uvek nisu ispunjeni). Za njih važe sledeća pravila:

  • Prenos potraživanja (tražbina): Za promenu poverioca nije potrebna saglasnost dužnika (trećeg lica, cesusa). Potrebno je samo da ga stari poverilac (cedent) obavesti o novom poveriocu (sticaocu, cesionaru).
  • Prenos duga: Za promenu dužnika obavezna je izričita saglasnost trećeg lica (poverioca). Bez ove saglasnosti, prenosilac i dalje pravno ostaje dužnik trećem licu.

V ODGOVORNOST ZA DUGOVE I PRAVO NA REGRES

1. Solidarna odgovornost sticaoca (Zaštita poverilaca)

  • Imperativno pravilo: Radi pojačane zaštite poverilaca od mogućih zloupotreba, sticalac odgovara solidarno sa prenosiocem za sve dugove preduzeća nastale pre prenosa koji se ispunjavaju nakon toga.
  • Nemogućnost isključenja: Ovo pravilo je imperativnog karaktera, te sticalac ne može ugovorom sa prenosiocem isključiti ili ograničiti svoju odgovornost prema trećim licima. Takva ugovorna klauzula ima dejstvo isključivo između njih (inter partes), ali ne obavezuje treća lica.
  • Ograničenje odgovornosti: Solidarna odgovornost sticaoca je ograničena do visine novčane vrednosti stečenog preduzeća (aktivne imovine).
  • Prenos dela preduzeća: Kada se prenosi samo pojedinačni deo preduzeća (npr. jedna fabrika sa celokupnim poslovanjem), sticalac odgovara solidarno samo za dugove u vezi sa tim delom.

2. Pravo na regres

  • Regres sticaoca: Sticalac koji isplati dug trećem licu ima zakonsko pravo da taj iznos povrati od prenosioca (pravo na regres), osim ako je to pravo ugovorom isključeno.
  • Regres prenosioca: Ukoliko je ugovoreno da sticalac preuzima dugove (pa je regres sticaoca isključen), a treće lice ipak prinudi prenosioca da plati dug (jer prenos duga nije odobren), prenosilac ima pravo da isplaćeni iznos u celosti povrati od sticaoca.

Istorija kompanijskog prava

28. juna 2026.

KORENI I RAZVOJ DRUŠTAVA LICA

Ortačko društvo (Preteče: Roman societas i srednjovekovna Compagnia) – Današnje ortačko društvo (OD) vuče korene iz dva različita istorijska instituta:

  • Societas (Rimski ortakluk): Nastajao je ugovorom radi obavljanja zajedničkog posla (npr. trgovine, obrade zemlje).
    • Pravna priroda: Nije imao svojstvo pravnog lica, a imovina je bila u susvojini članova.
    • Prava i obaveze: Članovi su se međusobno zastupali, delili dobit i gubitak, i odgovarali за obaveze solidarno. Bio je strogo vezan za lična svojstva članova (intuitu personae) i prestajao je smrću nekog od njih.
  • Compagnia (Srednjovekovno društvo): Nastala je u 13. veku u severnoj Italiji, najpre nasledstvom (porodična imovina se nije delila među braćom zbog patrijarhalnih pravila), a kasnije ugovorom.
    • Pravna priroda: Direktna preteča današnjeg javnog trgovačkog (ortačkog) društva.
    • Odgovornost za obaveze: Svi članovi su bili poznati trećim licima, imali jednaka prava u vođenju poslova i zastupanju, a za dugove su odgovarali solidarno i neograničeno celokupnom svojom imovinom.

Komanditno društvo (Preteča: Srednjovekovna Commenda)

  • Commenda: Razvijena je u 11. veku u italijanskim gradovima radi pomorske trgovine. Nastala je iz potrebe da se poveže kapital sa preduzetničkim radom uz podelu rizika.
  • Podela uloga i odgovornosti (Konstitutivni elementi):
    1. Komanditor (Ulagatelj, commendator): Vlasnik kapitala koji poverava novac ili robu preduzetniku radi obrtanja u poslu. On nije radio u društvu, nije bio poznat trećim licima, niti je odgovarao za dugove preko iznosa koji je uložio.
    2. Komplementar (Preduzetnik, tractator): Obično brodar ili trgovac који upravlja poslom. On je delio dobit sa ulagačem, ali je u poslovima sa trećim licima odgovarao celom svojom imovinom za preuzete obaveze.
  • Ratio legis: Ovaj institut je stvoren kako bi se omogućilo pasivnim investitorima da bezbedno ulažu kapital bez rizika da izgube privatnu imovinu, što je ostalo bazično pravilo i današnjeg komanditnog društva (KD).

KORENI I RAZVOJ DRUŠTAVA KAPITALA

Akcionarsko društvo (Nastanak i evolucija sistema osnivanja)

  • Nastanak: Prva akcionarska društva (poput engleske i holandske Istočno-indijske kompanije) nastaju u 17. veku tokom kolonijalnih osvajanja. Za skupe i rizične prekookeanske poduhvate bio je potreban masovan kapital koji pojedinci nisu imali, pa se pribegavalo udruživanju kapitala većeg broja lica bez obzira na njihova lična svojstva.
  • Akcije: Društva su uplatnicima izdavala potvrde o udelu – akcije, kojima se moglo slobodno trgovati na berzi.
  • Evolucija sistema osnivanja:
    • Sistem dozvole (Koncesije): Prvobitno se društvo moglo osnovati samo uz izričito odobrenje/dozvolu države ili parlamenta. Zbog spekulacija (npr. krah u vezi sa Kompanijom južnih mora i engleski Zakon o mehuрима) države su pooštrile kontrolu, što je dovelo do visoke korporativne korupcije.
    • Sistem prijave (Normativni sistem): Tokom 19. veka (u UK Zakonom iz 1844. godine) ukinut je sistem dozvole. Zamenjen je slobodnijim sistemom registracije pod uslovom ispunjenja zakonskih uslova (sistem samopriznanja), koji važi i danas.

Društvo s ograničenom odgovornošću (DOO)

  • Ratio legis: Nastalo je znatno kasnije kao „hibridna“ forma koja kombinuje prednosti društava lica (manji broj članova, bliskost) i društava kapitala (ograničena odgovornost).
  • Poreklo: Prви put u svetu je zakonski uređeno u Nemačkoj 1892. godine (Zakon o DOO), odakle se brzo proširilo na ceo svet.

RAZVOJ KOMPANIJSKOG PRAVA U SRBIJI

Razdoblje monarhije (Razvoj privatne svojine i prvih zakonika)

  • Srpski građanski zakonik (SGZ) iz 1844. godine: Donet po uzoru na Austrijski, prvi put u modernoj Srbiji uređuje ugovor o ortakluku.
  • Srpski trgovinski zakonik (STZ) iz 1860. godine: Donet po uzoru na francuski FTZ (Code de commerce). Njime su u naš pravni sistem prvi put uvedena tri oblika društva:
    1. Ortačko društvo (pod nazivom javni ortakluk).
    2. Komanditno društvo (pod nazivom mešoviti ortakluk).
    3. Akcionarsko društvo (pod nazivom bezimeni ortakluk).
  • Zakon o akcionarskim društvima iz 1896. godine: Kraljevina Srbija donosi poseban zakon kojim sistemski izdvaja i uređuje akcionarska društva.
  • Pravna fragmentacija: Nakon stvaranja Kraljevine SHS (1918), na različitim teritorijama su važili različiti zakoni. Trgovinski zakonik Kraljevine Jugoslavije iz 1937. godine (urađen po nemačkom uzoru) nikada nije stupio na snagu zbog izbijanja Drugog svetskog rata.

Razdoblje socijalizma (Ukidanje privatnog vlasništva i samoupravljanje) – Nakon Drugog svetskog rata, dolaskom komunističke vlasti, pravni poredak se radikalno menja:

  • Nacionalizacija (1946): Ukida se privatna svojina u privredi. Osnovnim zakonom o državnim privrednim preduzećima (1946) ukidaju se trgovačka društva, a uvode državna preduzeća kao državni organi pod direktnom upravom vlasti.
  • Sistem radničkog samoupravljanja (1950): Zakonom iz 1950. godine uvode se društvena svojina i samoupravljanje. Preduzeća postaju samostalne organizacije kojima upravljaju sami radnici preko radničkog saveta (glavni organ) i direktora (izvršni organ).
  • Konstitutivne mane i krah samoupravnog modela (Ključno za ispit!):
    1. Odsustvo vlasnika (Problem društvene svojine): Društvena svojina je bila koncipirana kao svojina „bez vlasnika“. Pošto niko nije bio stvarni imovinski vlasnik, niko nije snosio odgovornost za loše poslovanje i gubitke (pojava javašluka).
    2. Sukob interesa zaposlenih: Radnici, kao upravljači, bili su primarno zainteresovani za povećanje svojih plata, dok su svesno zanemarivali investicije i tehnički razvoj (tzv. proširenu reprodukciju).
    3. Dvojni subjektivitet i blokade (Ustav iz 1974): Uvođenjem OOUR-a (Osnovnih organizacija udruženog rada) unutar preduzeća, stvoren je dvojni pravni subjektivitet. To je dovelo do neprekidnih unutrašnjih sporova, blokade odlučivanja, velikih gubitaka i pokrivanja istih inostranim kreditima, što je rezultiralo masovnom privrednom krizom 1980-ih godina.

Povratak tržišnom modelu i put ka važećem ZPD-u

  • Zakon o preduzećima iz 1988. godine: Pokušaj spasa privrede kroz ukidanje OOUR-a, preimenovanje u društvena preduzeća sa centralizovanim upravljanjem i ponovno dopuštanje privatnih trgovačkih društava. Započinje proces privatizacije.
  • Zakon o preduzećima iz 1996. godine (SRJ): Izjednačava privatnu svojinu sa državnom i društvenom, ali su društvena preduzeća i dalje dominantni nosioci privrede jer je privatizacija bila na početku.
  • Zakon o privrednim društvima iz 2004. godine (SCG): Uvodi obaveznu privatizaciju preostalih društvenih preduzeća, koja ubrzo gube svaki značaj u privrednom životu.
  • Zakon o privrednim društvima iz 2011. godine: Današnji važeći zakon Republike Srbije, koji u potpunosti počiva na privatnoj svojini, slobodi preduzetništva i savremenom korporativnom upravljanju.

Izvori kompanijskog prava

20. maja 2026.

OPŠTI PREGLED I OSOBENOSTI IZVORA

Hijerarhija izvora prava – Izvori kompanijskog prava u Srbiji se prema svojoj pravnoj snazi dele na sledeće kategorije:

  1. Zakoni
  2. Podzakonski akti
  3. Samoregulatorni akti privrednih subjekata
  4. Običaji
  5. Sudska praksa

Tri ključne osobenosti izvora kompanijskog prava – U odnosu na druge pravne grane, izvore kompanijskog prava karakterišu tri specifičnosti:

  • Mnoštvo zakona kojima se detaljno uređuje predmet ove discipline.
  • Učestalost podzakonskih propisa koji se donose radi praćenja i sprovođenja zakona.
  • Samoregulisanje privrednih subjekata (naročito privrednih društava, njihovih grupa i udruženja), što gotovo u potpunosti izostaje u drugim granama prava.

ZAKONI KAO IZVORI PRAVA

Sistem uređivanja u Srbiji

  • U uporednom pravu ne postoji čist sistem objedinjenog zakonskog uređivanja (kodiifikacije) zbog prevelike obimnosti i složenosti odnosa.
  • Srbija se opredelila za sistem delimičnog objedinjenog zakonog uređivanja privrednih subjekata.
  • Ustav Srbije: Predstavlja bazični izvor jer utvrđuje osnove privrednog uređenja zemlje (tržišna privreda, sloboda preduzetništva, samostalnost privrednih subjekata u odnosu na državu, ravnopravnost svih oblika svojine i jednak položaj na tržištu).
  • Zakon o privrednim društvima (ZPD) iz 2011. godine: Predstavlja matični (glavni i najopštiji) zakon ove pravne grane. On uređuje preduzetnike, sve vrste privrednih društava, njihove grupe i udruženja.

Hijerarhija i međusoban odnos zakona (Lex specialis i supsidijarna primena) – Na ispitu je ključno objasniti kako se zakoni dopunjuju kada nastane pravna praznina:

  • Posebni zakoni (Lex specialis): Uređuju posebne vrste privrednih subjekata (npr. banke, osiguranja, javna preduzeća) ili specifična pitanja (npr. preuzimanje akcionarskih društava). Ovi zakoni imaju prednost u primeni u odnosu na opšte zakone.
  • Supsidijarna uloga ZPD-a: ZPD služi kao supsidijerni (dopunski) izvor prava u odnosu na posebne zakone – njegova pravila se primenjuju na specifične subjekte (poput banaka) samo ako ta pitanja nisu drugačije uređena njihovim posebnim zakonima.
  • Ostali opšti zakoni: Zakoni poput Zakona o stečaju ili Zakona o tržištu kapitala su posebni u odnosu na ZPD, ali su opšti u odnosu na zakone o specifičnim subjektima (npr. Zakon o bankama).
  • Opšti građanskopravni zakoni (Lex generalis): Predstavljaju najšire propise koji uređuju odnose između svih pravnih subjekata. Oni služe kao krajnji supsidijerni izvori kompanijskog prava u pitanjima koja nisu rešena ZPD-om ili posebnim zakonima. Tu spadaju:
    • Zakon o obligacionim odnosima (ZOO): Primenjuje se npr. na ugovor o osnivanju.
    • Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa (ZOSPO).
    • Zakon o nasledjivanju (ZN): Primenjuje se npr. na nasleđivanje udela.
    • Zakon o parničnom postupku (ZPP) i Zakon o vanparničnom postupku (ZVP).

Klasifikacija i taksativno nabrajanje važnijih zakona

A. Važniji opšti zakoni:

  • Zakon o postupku registracije u Agenciji za privredne registre (ZPR).
  • Zakon o stečaju (ZS).
  • Zakon o tržištu kapitala (ZTK).
  • Zakon o računovodstvu i Zakon o reviziji.
  • Zakon o ulaganjima (uređuje položaj investitora, naročito stranih, i državne podsticaje).
  • Zakon o sporazumnom finansijskom restrukturiranju.
  • Zakon o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine (na osnovu kog pravila starog Srpskog građanskog zakonika i Srpskog trgovinskog zakona važe za oртаклук, jer on nije u potpunosti uređen važećim zakonima).

B. Važniji posebni zakoni (po subjektima i udruženjima):

  • Zakon o zadrugama (ZZ) i Zakon o javnim preduzećima (ZJP).
  • Zakon o bankama (ZB) i Zakon o osiguranju (ZO).
  • Zakon o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje (ZSLB).
  • Zakon o tržištu kapitala (uređuje investiciona društva i berze).
  • Zakon o otvorenim investicionim fondovima sa javnom ponudom (ZOIF) i Zakon o alternativnim investicionim fondovima (ZAIF).
  • Zakon o robnim berzama (ZRB).
  • Zakon o privrednim komorama (ZPK).
  • Zakon o preuzimanju akcionarskih društava (ZPAD).

C. Zakoni o nadzoru i regulisanju (delom pripadaju ekonomskom pravu) – Ovi zakoni su nužni privrednim subjektima radi dobijanja dozvola od državnih organa za obavljanje delatnosti. Ključni su:

  • Zakon o zaštiti konkurencije (suzbijanje monopola radom Komisije za zaštitu konkurencije).
  • Zakon o Narodnoj banci Србије (ZNBS).
  • Zakon o Agenciji za privredne registre (ZAPR).
  • Zakon o tržištu kapitala (u delu koji uređuje Komisiju za hartije od vrednosti).

PODZAKONSKI OPŠTI AKTI

Pojam i opravdanje brojnosti

  • Podzakonski akti: Uredbe, odluke, naredbe i pravilnici.
  • Razlozi brojnosti: Odnosi u privredi se menjaju izuzetno brzo. Pošto je postupak donošenja zakona spor, izvršni i upravni organi (Vlada, ministarstva, agencije) brže donose podzakonske propise na osnovu opštih nadležnosti ili zakonskih ovlašćenja kako bi sprečili zloupotrebe pravnih praznina.
  • Posredna primena zakona: Mnoga zakonska pravila se ne mogu primeniti direktno, već je njihovu primenu najpre nužno bliže urediti podzakonskim aktom.

Pravna priroda i hijerarhija

  • Unutar podzakonskih akata vlada stroga hijerarhija po pravnoj snazi – akti manje pravne snage (npr. pravilnik ministarstva) moraju biti usklađeni sa aktima veće pravne snage (npr. uredba Vlade).
  • Primeri opštih državnih akata: Pravilnik o sadržini Registra privrednih subjekata, Uredba o postupku i načinu restrukturiranja subjekata privatizacije, Pravilnik o utvrđivanju nacionalnih standarda za upravljanje stečajnom masom.

Podzakonski akti samostalnih stručnih organizacija (Javna ovlašćenja) – Donose ih nezavisna tela koja imaju svojstvo pravnog lica i javna ovlašćenja:

  • Komisija za hartije od vrednosti: Donosi pravilnike bez kojih se ne mogu registrovati berze niti obavljati trgovina (npr. pravilnici o uslovima za rad berze ili uslovima za izdavanje hartija).
  • Narodna banka Srbije (NBS): Donosi odluke i naredbe kojima reguliše poslovanje poslovnih banaka i monatarno tržište (npr. Odluka o obaveznoj rezervi banaka kod NBS).

SAMOREGULATORNI (AUTONOMNI) AKTI

Pojam i „Unutrašnji pravni poredak“

  • Definicija: Opšti pravni akti koje ne donosi država, već sami privredni subjekti (privredna društva, zadruge) i njihova udruženja (grupe, komore, poslovna udruženja) na osnovu zakonskog ovlašćenja.
  • Njihovim donošenjem subjekti stvaraju svoj „unutrašnji pravni poredak“, koji mora biti usklađen sa zakonskim („spoljnim“) poretkom države.

Autonomija volje i granica uređenja

  • Sloboda uređenja: Društvo je potpuno slobodno da uredi sva unutrašnja pitanja koja nisu izričito i imperativno uređena zakonima (npr. prava i obaveze članova, način sazivanja organa, utvrđivanje dnevnog reda skupštine).
  • Izmena zakonskih pravila: Društvo je ovlašćeno da svojim autonomnim aktima izmeni dispozitivna pravila zakona i prilagodi ih sopstvenim potrebama (npr. da propiše viši kvorum ili veću većinu glasova za donošenje odluka od one koju zakon minimalno predviđa).

Vrste samoregulatornih akata

  • Akti pojedinačnog društva: Osnivački akt (odluka ili ugovor o osnivanju), statut akcionarskog društva, ugovor članova društva, poslovnici o radu organa, pravilnici (o unutrašnjoj organizaciji, o sistematizaciji radnih mesta, o disciplini).
  • Akti grupa i udruženja: Ugovor o osnivanju poslovnog udruženja, pravila udruženja, ugovor o povezivanju društava u ugovornu grupu. Grupe (koncerni, holdinzi) i udruženja (komore) donose zajednička pravila koja su obavezujuća za sve članice, koje ih moraju uneti u svoje pojedinačne opšte akte.

Specifičan status i ovlašćenja berze

  • Berze su zakonom ovlašćene da svojim aktima urede unutrašnje odnose, ali i ponašanje trećih lica koja na njoj posluju (trgovaca hartijama i izdavalaca kotiiranih hartija).
  • Uređuju uslove za prijem članova, uslove za prijem robe ili hartija na tržište (kotaciju) i sama pravila trgovine.

Kodeksi ponašanja (Mere moralnosti) – Zbornici pravila o moralnom ponašanju organa, članova i zaposlenih koje donose šire organizacije, a privredni subjekti ih dobrovoljno prihvataju kao unutrašnja merila:

  • Primeri: Kodeks korporativnog upravljanja i Kodeks poslovne etike (doneo PKS), kao i posebni Kodeks korporativnog upravljanja Beogradske berze za društva čije akcije kotiraju na njoj.

Sistem sankcionisanja kod samoregulacije

  • Državne sankcije: Ako su samoregulatorni akti usklađeni sa zakonom, država pruža njihovu zaštitu i sankcioniše njihove prekršioce na sudu (npr. u parnicama) kao da je sama donela ta pravila.
  • Unutrašnje sankcije privrednih subjekata: Samostalno sankcionisanje povredilaca pravila kroz: opomene, javno objavljivanje imena prekršioca, bojkot, isključenje člana iz društva ili udruženja, odnosno isključenje člana ili hartije iz kotacije na berzi.

OBIČAJI I UZANSE

Pojam i razlika

  • Običaji: Ustaljeni načini ponašanja učesnika u kompanijskopravnim odnosima zasnovani na nenapisanim pravilima.
  • Uzanse: Običaji koji su sistematizovani u pisanom pravnom aktu od strane državnog ili ovlašćenog tela (npr. privredna komora, gransko udruženje). Uzanse po pravilu imaju veću pravnu snagu od običaja.

Razlozi slabog značaja u Srbiji – Običaji su u kompanijskom pravu znatno manje značajni nego u drugim granama (poput opšteg obligacionog ili trgovinskog prava). Razlozi su:

  • Potreba za pravnom sigurnošću: Statusni odnosi moraju biti uređeni što detaljnije i jasnim pisanim pravilima, dok su običaji često nedovoljno jasni.
  • Istorijski razlog: U Srbiji su običaji nerazvijeni jer se svest o načinu unutrašnjeg funkcionisanja društava nije razvijala u periodu socijalizma. Počeli su da se stvaraju tek u poslednjih par decenija sa razvojem privatnih višečlanih društava, zbog čega su malobrojni i nedovoljno određeni.

SUDSKA PRAKSA

Pravna priroda (Zašto formalno nije izvor prava?)

  • Formalni status: U našem pravnom sistemu sudska praksa formalno nije izvor prava.
  • Razlog: Izvor prava u formalnom smislu može biti isključivo opšti pravni akt (zakon), dok su odluke sudova pojedinačni pravni akti. Sudovi samo primenjuju i tumače pravo, oni ga ne stvaraju.
  • Nezavisnost sudija: Sudije su u odlučivanju nezavisne i sude isključivo na osnovu zakona, što znači da nisu obavezne da poštuju odluke drugih sudova u slučajevima sa istim činjeničnim stanjem (za razliku od common law zemalja gde važi sistem precedenata).

Izuzetak: Ujednačena sudska praksa

  • Ako svi sudovi u zemlji na isti način presuđuju slučajeve koji imaju isto ili slično činjenično stanje, nastaje ujednačena sudska praksa.
  • Ona faktički stvara opšte pravno pravilo koje poštuju svi sudovi, čime postaje izvor prava koji uspešno popunjava pravne praznine i pojašnjava nejasna zakonska pravila, pružajući pravnu sigurnost.

Stanje u Srbiji i arbitražna praksa

  • Ujednačena sudska praksa je kod nas nedovoljno izgrađena jer je kompanijsko pravo novija grana. Naši sudovi odluke objavljuju veoma šturo, bez jasnog iznošenja činjeničnog stanja i detaljnih razloga presude, što otežava njenu primenu.
  • Arbitražna praksa: Dok je u pojedinim zemljama (Nemačka, UK) arbitraža veoma značajna, u Srbiji u kompanijskom pravu gotovo da je nema jer ne postoji razvijena kultura ugovaranja nadležnosti arbitraže za rešavanje unutrašnjih sporova.

PROPISI EVROPSKE UNIJE

Pojam i harmonizacija – Evropska unija nema jedinstveno kompanijsko pravo, već njeni organi (Savet i Komisija) donose propise radi harmonizacije (ujednačavanja) nacionalnih prava država članica. Svrha ovog ujednačavanja je povezivanje nacionalnih tržišta kapitala, robe, usluga i radne snage u jedinstveno evropsko tržište.

Instrumenti i uticaj na pravo Srbije

  • Usklađivanje se sprovodi putem uputstava (direktiva) i preporuka. Do danas je doneto 13 direktiva, a 2017. godine je doneto Objedinjeno (kodifikovano) uputstvo koje je zamenilo šest ranijih uputstava.
  • Uticaj na Srbiju: Iako Srbija nije članica EU, ona se Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) obavezala na postepeno usklađivanje svog zakonodavstva sa propisima EU. Zbog toga evropske direktive imaju neposredan i snažan uticaj na kreiranje i izmene našeg pozitivnog Zakona o privrednim društvima.

Mesto kompanijskog prava u sistemu prava

13. aprila 2026.

Kompanijsko pravo ne predstavlja zatvorenu i izolovanu celinu koja se u praksi može primeniti bez normi drugih grana. Upoređivanjem predmeta, sadržine i metoda kompanijskog prava sa drugim oblastima saznaje se koje grane i izvori dopunjuju njegovu primenu (supsidijarni izvori) i kako zakonodavac mora da usklađuje pravila.

Odnos sa Građanskim pravom (Krovna imovinskopravna oblast) – Građansko pravo je opšta imovinskopravna grana koja uređuje pravne subjekte (statusno pravo) i imovinske odnose u koje oni stupaju (stvarno, obligaciono i nasledno pravo).

  • Pravna priroda odnosa (Lex specialis derogat legi generali): Kompanijsko pravo je nastalo iz statusnog dela građanskog prava. Ono je posebna grana (lex specialis) u odnosu na građansko pravo koje predstavlja opštiju pravnu oblast (porodicu pravnih grana).
  • Razlika u predmetu: Građansko pravo u statusnom delu uređuje pravne subjekte uopšte (pravnu i poslovnu sposobnost i zastupanje fizičkih i pravnih lica). Kompanijsko pravo ima uži predmet jer uređuje isključivo privredne subjekte (preduzetnike, privredna društva, koncerne).
  • Pravna posledica (Supsidijarna primena): Pravila građanskog prava se primenjuju kao supsidijeran (dopunjujući) izvor kompanijskog prava u svim pitanjima koja nisu posebno ili drugačije uređena kompanijskopravnim propisima.
  • Ključni primeri preplitanja u praksi:
    • Sposobnost i zastupanje: Kompanijsko pravo uređuje specifičnosti sposobnosti (registracija, punovažnost posla izvan delatnosti) i zastupanja društva (putem direktora ili prokuriste), ali ako u njemu nema posebnih pravila, primenjuju se opšta pravila građanskog prava o sposobnosti i zastupanju.
    • Ugovor o osnivanju: Ugovor o osnivanju privrednog društva ima statusnopravno dejstvo (nastanak društva), ali se uslovi za njegovu punovažnost, dejstvo i posledice ništavosti u potpunosti uređuju opštim pravilima ugovornog (obligacionog) prava.
    • Imovina i nasleđivanje: Kompanijsko pravo sadrži samo posebna pravila (svojina društva, nastavljanje društva sa naslednicima umrlog člana), dok se sve ostalo rešava po pravilima stvarnog i naslednog prava.

Odnos sa Trgovinskim (poslovnim) pravom (Statika naspram dinamike)

  • Dva shvatanja trgovinskog prava:
    • Širi smisao: Obuhvata trgovce (statusni deo), odnos prema državi (upravni deo) i njihove poslove (obligacioni deo). U ovom smislu, kompanijsko pravo je samo statusni deo trgovinskog prava (kao što je bilo u Kraljevini Srbiji i Kraljevini Jugoslaviji).
    • Uži smisao: Obuhvata isključivo trgovinske poslove (ugovore), dok se statusni i upravni deo izdvajaju u kompanijsko i ekonomsko pravo.
  • Razlika u predmetu (Statika vs. Dinamika): Ove dve grane se uzajamno dopunjuju:
    • Kompanijsko pravo je pravna „statika“ – uređuje odnose stanja i mirovanja u poslovnom životu (uređuje koji su to subjekti koji mogu da zaključuju poslove).
    • Trgovinsko pravo je pravna „dinamika“ – uređuje odnose „kretanja“ robe i usluga na tržištu kroz trgovinske poslove (ugovore o kupoprodaji roba, građenju, prevozu, menicu; njihovo preuzimanje, sadržinu, ispunjenje i prestanak/raskid/ništavost).
  • Razlika u metodu i karakteru pravila:
    • Trgovinsko pravo koristi čist građanskopravni metod (autonomija volje, ravnopravnost), a pravila su mu gotovo isključivo dispozitivna.
    • Kompanijsko pravo u svom metodu ima i elemenata javnopravnog metoda (unutrašnja hijerarhija i potčinjenost odlukama većine) i obiluje imperativnim pravilima kako bi prinudilo brojne aktere da usklade suprotstavljene interese.

Odnos sa Ekonomskim (privrednim) i upravnim pravom (Odnos sa državom)

  • Definicija ekonomskog prava: Grana prava kojom se uređuju odnosi privrednih subjekata sa državom, odnosno odnosi nastali povodom mešanja države u njihovo poslovanje.
  • Svrha (Zadatak): Zaštita opšteg društvenog interesa od sebičnog ponašanja privrednih subjekata koji su motivisani isključivo sticanjem što veće dobiti.
  • Sadržina regulative: Uslovi za obavljanje delatnosti (tehnički, građevinski, zdravstveni), provera zakonitosti (putem inspekcija), izdavanje državnih dozvola za rad (npr. bankama), sprečavanje monopolskih sporazuma i gušenja konkurencije, državna pomoć, spoljna trgovina i delatnosti od opšteg interesa (struja, voda).
  • Razlika u pravnoj prirodi i metodu:
    • Kompanijsko pravo je priobalnopravna (privatnopravna) grana, dok je ekonomsko pravo pretežno javnopravna grana (grana upravnog prava) jer uređuje mešanje državne uprave u privredu.
    • Ekonomsko i upravno pravo primenjuju javnopravni metod i gotovo isključivo imperativna pravila, dok kompanijsko primenjuje uglavnom građanskopravni metod sa dispozitivnim pravilima.
  • Ključne tačke dodira i posledice:
    • Registracija: Obaveza registracije kod Agencije za privredne registre (APR) je način mešanja države. APR je upravna organizacija, a sam postupak registracije je upravni, što znači da se na njega primenjuje upravno pravo.
    • Ograničenje slobode poslovanja: Pravila ekonomskog prava ograničavaju slobodu obavljanja delatnosti na tržištu (npr. osnivači banke moraju dobiti dozvolu od Narodne centralne banke Srbije).
    • Mere prinude: Kršenje pravila ekonomskog prava dovodi do mera prinude od strane državnih nadzornih organa (inspekcija) i sudskog sankcionisanja.

Odnos sa Berzanskim pravom

  • Definicija berzanskog prava: Uređuje berze i berzanske trgovce (statusni deo), njihov odnos prema državi (upravnopravni deo) i poslove koji se zaključuju na berzi (obligacionopravni deo).
  • Razlika u predmetu (Širina predmeta): Predmet berzanskog prava je širi od kompanijskog jer uredi i berzanske poslove (berzansku kupoprodaju ili zajam). Međutim, u statusnom delu kompanijsko pravo je šire jer uredi sve vrste privrednih subjekata, a ne samo berzu i njene trgovce.
  • Pravni uslov za status berze: Berza u našem pravu mora da ima pravnu formu akcionarskog društva (AD), što znači da za nju važe opšta pravila kompanijskog prava, osim ako berzansko pravo ne predvidi specifična pravila (posebni organi, veći minimalni kapital, stručni kadrovi).
  • Uzajamno dopunjavanje (Izdavanje vs. Trgovina HoV):
    • Kompanijsko pravo uređuje pravo društva da prikuplja kapital izdavanjem (primarnom prodajom) serijskih hartija od vrednosti (akcija ili obveznica) uplatnicima, kao i prava koja ti imaoci ostvaruju prema društvu (dividenda, pravo glasa, isplata glavnice i kamate).
    • Berzansko pravo uređuje isključivo kasniju preprodaju i trgovinu tim izdatim hartijama na sekundarnom tržištu (berzanske poslove kupoprodaje).
  • Metod: Obe su pretežno građanskopravne grane i primenjuju građanskopravni metod, osim u javnopravnim pitanjima gde važi upravnopravni metod.

Odnos sa Stečajnim pravom (Insolventnost i prestanak)

  • Definicija stečajnog prava: Uređuje odnose povodom platežno nesposobnog (insolventnog) dužnika, prvenstveno privrednog društva, radi što povoljnijeg namirenja poverilaca.
  • Mogući ishodi: Prestanak dužnika prodajom imovine (bankrot) ili opstanak kroz sporazum sa poveriocima (reorganizacija).
  • Pravna priroda i poreklo: Stečajno pravo je nastalo iz kompanijskog prava, usled potrebe da se poverioci bolje zaštite od zloupotreba, te se izdvojilo u posebnu granu.
  • Razlika u predmetu (Solventnost vs. Insolventnost):
    • Kompanijsko pravo uređuje nastanak, upravljanje, promene i prestanak solventnog subjekta (npr. postupak likvidacije).
    • Stečajno pravo ima uži predmet i bavi se isključivo namirenjem poverilaca insolventnog dužnika u posebnom sudskom postupku.
  • Metod (Uloga suda): Metod stečajnog prava sadrži mnogo javnopravnih elemenata jer sud (kao javnopravni organ), uz poverioce, ima glavnu ulogu. Sud svojim odlukama, po potrebi, nameće svoju volju nesaglasnim učesnicima. Zato stečajno pravo obiluje imperativnim pravilima, naročito u procesnopravnim pitanjima.

Odnos sa Poreskim pravom (Poreski uticaj na status)

  • Definicija poreskog prava: Javnopravna grana kojom se uređuje pravo države da prikuplja, razrezuje i ubira poreze radi podmirenja javnih potreba.
  • Uticaj poreskog režima na statusna pitanja: Poreska politika presudno utiče na odluku osnivača u kojoj pravnoj formi će osnovati privredni subjekt.
    • Primer u Srbiji: U Srbiji ima izuzetno malo ortačkih društava, a komanditnih gotovo uopšte nema. Razlog je to što su ova društva (društva lica) u našem pravu pravna lica, pa se njihova dobit dvostruko oporezuje (porez na dobit plaća društvo, a članovi plaćaju porez na učešće u dobiti kroz porez na dohodak građana). Kada se ovo dvostruko oporezivanje spoji sa činjenicom da članovi društva lica odgovaraju neograničeno solidarno celokupnom privatnom imovinom za dugove društva, osnivači radije biraju društva kapitala (DOO, AD).
    • (Uporedno pravo: U zapadnim državama gde društva lica nisu pravni subjekti, ona nisu ni poreski obveznici, pa članovi plaćaju samo porez na dohodak građana, što podstiče njihovo osnivanje).
  • Punovažnost pravnog posla (Izuzetak): Povreda poreskih propisa (npr. neplaćanje PDV-a od strane prodavca) predstavlja kazneno delo, ali nije razlog ništavosti pravnog posla. Ugovor ostaje na snazi kako se ne bi oštetila savesna strana (npr. kupac).

Odnos sa Kaznenim pravom (Zaštitna uloga) – Kazneno pravo (krivično pravo, privredni prestupi, prekršaji) deluje kao „zaštitna“ grana za kompanijsko pravo.

  • Pravna priroda i odgovornost pravnog lica: Kazneno pravo je javnopravna grana. U pozitivnom pravu Srbije, i fizička i pravna lica (privredna društva, zadruge) mogu kazneno odgovarati. Pravnim licima se umesto zatvora izriču novčane kazne, mere bezbednosti i društveno koristan rad.
  • Sprečavanje delovanja u privredi (Smetnje za imenovanje uprave):
    • Mere bezbednosti: Sud može izreći meru bezbednosti zabrane obavljanja delatnosti za društvo ili zabrane vršenja poziva (funkcije) za odgovorno lice (npr. direktora). To predstavlja apsolutnu zakonsku smetnju za njegovo imenovanje na tu funkciju.
    • Pravne posledice osude: Dok traju pravne posledice osude za kazneno delo, osuđeno lice se po zakonu ne može baviti funkcijom (npr. biti direktor), čime se ostali učesnici u privredi štite od kažnjenika.
  • Kaznena dela u privredi (Zaštita fiducijarnih dužnosti): Kazneno pravo direktno štiti institute kompanijskog prava kažnjavanjem dela kao što su: zloupotreba položaja odgovornog lica, odavanje poslovne tajne, kao i dela koja predstavljaju direktno kršenje dužnosti uprave: zaključenje posla u slučaju postojanja ličnog interesa, povreda dužnosti izbegavanja sukoba interesa i povreda dužnosti zastupnika da poštuje ograničenja svojih ovlašćenja.

Odnos sa Radnim pravom (Upravljanje i zaposleni) – Radno pravo je prvenstveno grana privatnog prava koja uređuje radne odnose.

  • Metod: Sličan je kompanijskom pravu (pretežno građanskopravni, ali sa upravnopravnim elementima kod nadležnosti državnih inspekcija rada).
  • Razlika u učešću zaposlenih u upravljanju (Srbija vs. Uporedno pravo):
    • U Srbiji: Kompanijsko pravo uređuje isključivo nadležnost preduzetnika i organa privrednog društva (npr. direktora, poslovođe) da izdaje naredbe zaposlenima (kao podređenim licima) u rukovođenju procesom rada.
    • U uporednom pravu (npr. Nemačka i Francuska): Kompanijsko pravo uređuje i učešće radnika u upravljanju (participaciju) kroz radničke savete i predstavnike radnika u organima društva, čime se direktno zalazi u predmet radnog prava.

Predmet, sadržina i metod kompanijskog prava

12. aprila 2026.

PREDMET KOMPANIJSKOG PRAVA – Predmet kompanijskog prava je skup društvenih odnosa u vezi sa privrednim subjektima, njihovim grupama i udruženjima.

Načelo zatvorenog broja privrednih subjekata (Numerus clausus)

  • U pravnom sistemu Srbije, zakonom su taksativno (ispisano) nabrojane sve dozvoljene vrste i pravni oblici privrednih subjekata.
  • Ulagači kapitala imaju pravo da izaberu isključivo neku od zakonom propisanih formi. Nisu slobodni da samovoljno uspostavljaju nove oblike koji zakonom nisu predviđeni.
  • Izuzetak: Sloboda ugovaranja (autonomija volje) važi samo za grupe i udruženja privrednih subjekata koja po zakonu ne moraju da se registruju.

Podela privrednih subjekata u Srbiji – U domaćem pravu svi privredni subjekti dele se na dve osnovne kategorije:

  • Opšti privredni subjekti: Slobodni su da obavljaju svaku delatnost za koju ispunjavaju uslove, osim one koja im je zakonom izričito zabranjena. U njih spadaju:
    • Preduzetnici.
    • Zadruge.
    • Privredna društva: Dele se na društva lica (ortačko i komanditno društvo) i društva kapitala (društvo s ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo, uključujući i evropsko društvo sa sedištem u Srbiji).
  • Posebni privredni subjekti: Obavljaju delatnosti koje su visokorizične po opšti privredni interes, zbog čega im je zabranjeno obavljanje drugih delatnosti kako bi se izbegao sukob interesa i zloupotrebe. Oni moraju ispuniti posebne uslove i dobiti dozvolu države za rad. Po pravilu moraju imati formu akcionarskog društva. U njih spadaju:
    • Banke, osiguravajuća društva, berze i berzanski trgovci (investiciona društva).
    • Društva za upravljanje investicionim fondovima i investicioni fondovi.
    • Javna preduzeća: Privredna društva u svojini države ili lokalne samouprave (grada, opštine) koja obavljaju delatnosti od opšteg interesa (npr. elektroprivreda, vodoprivreda, komunalne delatnosti, vojna industrija).

Grupe i udruženja privrednih subjekata – Pored pojedinačnih subjekata, predmet kompanijskog prava su i njihove trajnije skupine:

  • Grupe: Čine ih društva koja su međusobno čvršće povezana kapitalom, ugovorom ili mešovito (npr. koncern, holding, trust).
  • Udruženja (savezi): Labavije povezani subjekti, udruženi radi saradnje i zaštite interesa na tržištu ili pred državom. Dele se na:
    • Imenovana (registrovana) udruženja: Privredne komore, zadružni savezi, poslovna udruženja i Evropska ekonomska interesna grupacija.
    • Neimenovana udruženja: Osnivaju se slobodno ugovorom radi zajedničkih interesa i ne moraju se registrovati ako nema zakonskog naređenja (npr. udruženja zanatlija, klasteri).

Javno-pravni aspekti predmeta i izuzeci

  • Uži javnopravni predmet: Kompanijsko pravo izuzetno uređuje i javnopravne odnose sa državom, ali samo kada je to od značaja za opstanak i zakonit rad posebnih subjekata koji mogu ugroziti stabilnost čitavog tržišta (npr. banke i berze). Zato se zakonom posebno uređuju i nadziru: Narodna banka Srbije (nadređena poslovnim bankama), Komisija za hartije od vrednosti (nadzire trgovinu serijskim hartijama) i Centralni registar hartija od vrednosti.
  • Šta NE SPADA u predmet kompanijskog prava:
    • Opšti nadzor države preko inspekcija nad svim privrednim subjektima (spada u upravno pravo).
    • Zaštita tržišne utakmice i borba protiv monopola koju sprovodi npr. Komisija za zaštitu konkurencije (takođe spada u upravno/reglementarno privredno pravo).

SADRŽINA KOMPANIJSKOG PRAVA – Sadržinu kompanijskog prava čine opšta pravna pravila kojima se uređuju sva ključna pitanja u pravnom „životu“ privrednih subjekata, njihovih grupa i udruženja.

Pitanja koja sadržina obuhvata – Uređuju se: osnivanje (nastanak), pravni položaj (pravna i poslovna sposobnost, ogranci), organizacioni oblik, unutrašnji opšti pravni akti (osnivački akt, statut), upravljanje i organi, zaštita nesaglasnih članova, zaštita poverilaca, statusne promene (spajanje, pripajanje, podela), promena pravnog oblika i prestanak (likvidacija, stečaj).

Četiri vrste odnosa u vezi sa privrednim društvom – U vezi sa privrednim društvom, kompanijsko pravo reguliše četiri ključna odnosa:

  1. Odnosi između samih vlasnika (članova): Pitanja uloga, udela u kapitalu i glasačke snage pri upravljanju.
  2. Odnosi između vlasnika i društva: Raspodela dobiti i snošenje gubitaka, rad organa društva (npr. odbor direktora) i zaštita nesaglasnih članova (njihovo pravo na istupanje, poništaj odluka organa ili naknadu štete).
  3. Odnosi unutar samog društva:
    • Organi i unutrašnja organizacija (vrste, delokrug, način rada organa, ogranci).
    • Odnos društva i zaposlenih: Generalno je predmet radnog prava, ali ulazi u kompanijsko pravo onda kada je predviđeno učešće zaposlenih u odlučivanju u organima društva (tzv. participacija).
  4. Odnosi između društva i trećih lica na tržištu: Prvenstveno odgovornost vlasnika za dugove društva i pojačana zaštita poverilaca kod statusnih promena ili promene oblika (dok ostala prometna pitanja spadaju u trgovinsko i obligaciono pravo).

Pravna priroda pravila kompanijskog prava – Pravila ove grane su izuzetno heterogena i obuhvataju:

  • Statusnopravna pravila (Dominantna): Uređuju pravni položaj specifičnih pravnih subjekata (samo privrednih/poslovnih).
  • Obligacionopravna pravila: Budući da se privredni subjekti po pravilu osnivaju pravnim poslom – ugovorom o osnivanju (kod višečlanih) ili odlukom (kod jednočlanih/preduzetnika).
    • Izuzetak: Javna preduzeća i privredne komore osnivaju se javnopravnim aktom države, a ne pravnim poslom.
  • Ostala građanskopravna pravila: Stvarnopravna (režim imovine društva i udela), naslednopravna (nasleđivanje udela usled smrti člana) i pravila intelektualne svojine (zaštita poslovnog imena i žigova).
  • Materijalnopravna vs. Procesnopravna: Kompanijsko pravo je pretežno materijalno, ali sadrži i procesna pravila za ostvarivanje prava (npr. vanparnični postupak za utvrđivanje cene akcije, parnica člana protiv uprave, i upravni postupak registracije pred APR-om).
  • Dispozitivna vs. Imperativna: Pravila su pretežno dispozitivna (mogu se menjati statutom, ugovorom članova). Međutim, u ključnim pitanjima ona su strogo imperativna (prinudna) – npr. pravila o dužnostima uprave, zaštiti nesaglasnih akcionara, zaštiti poslovnog imena i pravila za javna akcionarska društva.

METOD KOMPANIJSKOG PRAVA – Kompanijsko pravo kombinuje dva različita metoda regulisanja društvenih odnosa:

Građanskopravni metod (Primarni metod) – Budući da spada u građanskopravnu porodicu, kompanijsko pravo se prvenstveno oslanja na ovaj metod.

  • Karakteristike: Odnosi se uređuju slobodnom voljom ravnopravnih učesnika (npr. dobrovoljno osnivanje društva ugovorom, slobodno donošenje statuta) uz prenosivost subjektivnih prava (npr. prenos udela).
  • Sankcije kod građanskopravnog metoda:
    • Imovinskopravne: Obaveza povredioca prava da oštećenom naknadi štetu ili vrati imovinu u pređašnje stanje.
    • Ličnopravne: Pogađaju lični status povredioca unutar društva (npr. isključenje člana iz društva ako ne unese ugovoreni ulog).
    • Kaznenopravne: (Novčane kazne, zatvor, zabrana delatnosti) – primenjuju se kod društveno opasnih dela (privredni prestupi, krivična dela), ali one tehnički pripadaju kaznenom pravu.

Metod sličan javnopravnom (Unutrašnji metod) – Iako kompanijsko pravo nije javnopravna grana, unutar samih privrednih društava primenjuje se metod koji imitira javnopravnu subordinaciju.

  • Karakteristike (Unutrašnja hijerarhija): Organi društva su hijerarhijski ustrojeni. Niži organi (npr. direktor) zakonski su obavezni da se pridržavaju odluka i pravila koje donose viši organi (npr. skupština društva ili nadzorni odbor).
  • Obaveznost odluka većine: Članovi društva koji su glasali protiv neke odluke (nesaglasni članovi) i dalje moraju da se pridržavaju odluke većine, pod uslovom da je ona doneta u skladu sa zakonom i aktima društva.
  • Interna prinuda (Sankcije društva): Ukoliko član ili niži organ prekrši unutrašnja pravila, društvo ima pravo da mu preko svojih organa izrekne sankcije poput oduzimanja prava glasa ili isključenja iz društva.

Pojam i opravdanje kompanijskog prava

12. aprila 2026.

Višestruko značenje kompanijskog prava – U pravnoj teoriji i sistemu razlikuju se dva osnovna značenja kompanijskog prava:

  • Kompanijsko pravo u objektivnom smislu (kao grana prava): Skup opštih pravnih pravila kojima se uređuju privredna društva i drugi privredni subjekti (preduzetnici, zadruge) u vezi sa organizovanjem delatnosti koju obavljaju radi sticanja dobiti. Ova pravila su sadržana u različitim pisanim i nepisanim izvorima (zakonima, podzakonskim aktima, običajima).
  • Kompanijsko pravo kao naučna disciplina (pravna nauka): Sistematizovan skup znanja o kompanijskom pravu kao pravnoj grani, sa ciljem da omogući i olakša njegovo saznanje i razumevanje.

Predmet kompanijskog prava (Privredni subjekti) – Predmet regulisanja ove grane prava jesu privredni subjekti (trgovci), njihove grupe i udruženja.

  • Definicija privrednog subjekta (trgovca): Svako lice koje ulaže svoja sredstva i rad u obavljanje delatnosti (proizvodnja, preprodaja, građenje, prevoz, zastupanje) u nameri da naplati naknadu na tržištu i time ostvari dobit (višak vrednosti u odnosu na uložena sredstva).
  • Vrste privrednih subjekata prema izvoru:
    • Preduzetnici: Fizička lica koja obavljaju delatnost radi sticanja dobiti (sa manjom ekonomskom moći).
    • Privredna društva (kompanije): Pravna lica koja obavljaju delatnost radi sticanja dobiti (npr. društvo s ograničenom odgovornošću ili akcionarsko društvo, poput subjekata Imlek, NIS, Bambi, Poštanska štedionica, Dunav osiguranje). Ona imaju veću imovinu, više zaposlenih i veći promet, zbog čega imaju i veći značaj u pravu.
    • Ostali subjekti, njihove grupe i udruženja: Zadruge, njihove grupe (holdinzi ili koncerni) i udruženja (privredne komore, poslovna udruženja).
  • Terminološka napomena: Naziv „kompanijsko pravo“ ili „pravo privrednih društava“ je preuzak jer ne obuhvata sve subjekte koje uređuje, zbog čega je pravo privrednih subjekata najpogodniji naziv za ovu granu prava.
  • Uporednopravni kontekst: U kontinentalnoj Evropi koristi se izraz pravo trgovinskih (trgovačkih) društava, dok se u zemljama common law sistema koriste nazivi kompanijsko pravo (Velika Britanija) ili korporativno pravo (SAD).

Opravdanje (Razlog nastanka kompanijskog prava)

  • Istorijski uzrok (Ratio legis): Kompanijsko pravo je nastalo u 19. veku (znatno kasnije od građanskog i trgovinskog prava) usled završetka građanskih društava i prve industrijske revolucije.
  • Ekonomski razlog: Veliki i rizični poduhvati (izgradnja fabrika, veliki brodovi na mehanički pogon) prevazilazili su pojedinačnu imovinsku snagu trgovca pojedinca i bili za njega previše rizični u slučaju neuspeha ili brodoloma.
  • Svrha osnivanja društva: Udruživanje imovine većeg broja ulagača (investitora) omogućilo je veću imovinsku moć i podelu rizika neuspeha, čime se izbegavala lična i imovinska propast pojedinca.

Potreba za izdvajanjem u posebnu granu prava (Složenost i sukob interesa) – Regulisanje odnosa u velikim društvima ne može se prepustiti isključivo slobodnoj ugovornoj volji članova (autonomiji volje), kao što je to slučaj u klasičnom građanskom pravu (npr. kod jednostavnog ugovora o ortakluku).

Osnovni razlog za postojanje kompanijskog prava kao posebne grane jeste izuzetna složenost odnosa i sukob interesa između različitih učesnika u privrednom društvu:

  • Privredno društvo (kao samostalni subjekt): Teži opstanku na tržištu i ekonomskom jačanju.
  • Vlasnici (članovi, ulagači): Teže ubiranju prihoda iz ostvarene dobiti (naplata dividendi).
  • Uprava (direktori): Upravlja samim poduhvatom društva.
  • Zaposleni: Teže što većim zaradama (što za društvo predstavlja povećanje troškova i direktno umanjuje prihode).
  • Poverioci: Teže ispunjenju svojih potraživanja (dugova) od strane društva.
  • Država (društvena zajednica): Teži naplati javnih dažbina (poreza i doprinosa).

Nedovoljnost opštih pravila građanskog prava i karakter pravila

  • Nemoć klasičnih pravila: Jednostavna pravila klasičnog građanskog prava (okrenutog vanprivrednim subjektima) i opšta pravila o ortakluku nisu dovoljna da usklade sve ove suprotstavljene interese.
  • Nepreciznost internih akata: Unutrašnja pravila u ugovoru o osnivanju ili statutu često nisu dovoljno jasna niti detaljna.
  • Karakter pravila kompanijskog prava: Iz ovih razloga, država interveniše donošenjem posebnih i detaljnih pravila (u zakonima i podzakonskim aktima), koja se po potrebi primenjuju i na prinudan (imperativan) način (što je posebno izraženo kod akcionarskih društava). Upravo ova specifičnost opravdava izdvajanje kompanijskog prava iz širih oblasti građanskog i trgovinskog prava.

Izvori krivičnog procesnog prava

23. februara 2026.

Izvori krivičnog procesnog prava su pravni akti kojima se reguliše krivični postupak. Prema važećem pravu, dele se na osnovne (glavne), dopunske (sporedne) i međunarodne izvore.

OSNOVNI IZVOR (Glavni izvor) – Zakonik o krivičnom postupku (ZKP): Usvojen 2011. godine (sa kasnijim novelama).

• Karakteristike: Smatra se glavnim izvorom jer se u njemu nalazi daleko najveći broj normi koje se odnose na krivični postupak i isključivo je posvećen definisanju i uobličavanju krivične procedure.

• Odnos prema podzakonskim aktima: ZKP može ovlastiti donošenje podzakonskih akata za rešavanje tehničkih pitanja (npr. pravilnik ministra pravde o kućnom redu u pritvoru). I tada je ZKP suštinski izvor prava jer on daje pravni osnov za takvo regulisanje.

DOPUNSKI IZVORI (Sporedno krivično procesno zakonodavstvo): To su zakoni koji nisu primarno procesni ili su specijalizovani za određene oblasti, ali sadrže norme važne za subjekte ili tok postupka. Dele se na:

• Organizacioni zakoni: Uređuju položaj procesnih subjekata (zakoni koji se odnose na sudove, javna tužilaštva, branioce) i pitanja poput službenog jezika.

• Zakoni za posebne postupke (Lex specialis):

    ◦ Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnika: Sadrži sve odredbe o postupku prema maloletnicima. U odnosu na ZKP (koji je lex generalis), ovaj zakon je lex specialis.

• Zakoni o međunarodnoj saradnji:

    ◦ Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima;

    ◦ Zakon o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom.

• Zakoni o posebnim nadležnostima: Zakoni o organizaciji i nadležnosti državnih organa za suzbijanje organizovanog kriminala, ratnih zločina i visokotehnološkog kriminala, kao i Zakon o policiji.

MEĐUNARODNI IZVORI:

• Vrste: Ratifikovani bilateralni i multilateralni ugovori, a posebno Evropska konvencija o ljudskim pravima i praksa Evropskog suda za ljudska prava.

• Način primene:

    ◦ Posredna (Indirektna) primena (Pravilo): Međunarodni akti najčešće deluju tako što se putem ratifikacije implementiraju u domaće propise ili se domaći zakoni na njih pozivaju putem upućujućih normi.

    ◦ Neposredna (Direktna) primena (Izuzetak): Iako Ustav dozvoljava direktnu primenu međunarodnog prava, ona je u praksi retka ili neadekvatna zbog jezičkih razlika, terminološke neusklađenosti i drugačijih pravila o nadležnosti.

Dejstvo krivičnog procesnog prava

23. februara 2026.

Dejstvo krivičnog procesnog prava predstavlja njegovo realno delovanje, odnosno proizvođenje konkretnih procesnih i pravnih efekata. Ono se manifestuje kroz tri oblika:

1. Prostorno dejstvo;

2. Vremensko dejstvo;

3. Dejstvo na subjekte.

PROSTORNO DEJSTVO (Gde važi zakon?)

Važi načelo teritorijalnosti. Kao što materijalno pravo predstavlja „statiku“, procesno pravo je „dinamika“, pa se primenjuje isti princip.

• Zakon važi za svakog ko na teritoriji Republike Srbije učini krivično delo (član 6. stav 1. KZ).

Pojam državne teritorije: Obuhvata kopno (suvozemna teritorija), obalno more, vodene površine unutar granica i vazdušni prostor iznad njih.

Proširenje teritorijalnosti (Princip zastave): Zakon se primenjuje i na tzv. „plutajuću“ ili „leteću“ teritoriju:

• Domaći brod: Bez obzira gde se nalazi u vreme izvršenja dela.

• Domaći vazduhoplov:

    ◦ Civilni: Dok je u letu.

    ◦ Vojni: Bez obzira gde se nalazi.

VREMENSKO DEJSTVO (Kada važi zakon?)

Period važenja: Od momenta stupanja na snagu do momenta prestanka važenja (obično kada bude zamenjen novim Zakonikom).

• Vacatio legis: Zakon stupa na snagu najranije osmog dana od objavljivanja. Kod donošenja potpuno novog ZKP-a, ovaj rok se obično prolongira (duži period) kako bi se pravosuđe pripremilo za novi normativni ambijent.

Pravila primene (Odnos starog i novog zakona):

• Trenutna primena: Novi ZKP se primenjuje na aktuelni krivični postupak, bez obzira na to kada je izvršeno krivično delo koje je predmet suđenja.

• Odnos prema retroaktivnosti: Za razliku od Krivičnog zakonika (gde je retroaktivnost zabranjena osim ako je zakon blaži), ZKP izuzetno može imati povratno dejstvo ako to zahteva opšti interes.

Prelazne i završne odredbe (Izuzeci radi pravne sigurnosti): Da bi se rešio sukob zakona („starog“ i „novog“), zakonodavac propisuje posebna pravila:

• Kontinuitet započetih radnji: Istraga koja je u toku dovršava se po pravilima ranijeg zakona (član 603 ZKP).

• Stečena prava: Statusi stečeni po starom zakonu ostaju na snazi (npr. status svedoka saradnika stečen pre novog zakona reguliše se po starim pravilima).

DEJSTVO NA SUBJEKTE (Na koga se primenjuje?)

Opšte pravilo: • Procesno pravo deluje korelativno sa materijalnim pravom.

• Primenjuje se na svako lice u pogledu kojeg postoji procesno relevantan stepen sumnje (osnovi sumnje, osnovana sumnja, opravdana sumnja) da je učinilo krivično delo.

Izuzeci i ograničenja:

• Imunitet: Primena procesnog prava je isključena u odnosu na lica koja uživaju imunitetsko pravo.

• Ustupanje gonjenja: Do odstupanja dolazi ako se gonjenje stranca koji je izvršio delo u Srbiji ustupi stranoj državi.

Pojam, svrha i značaj krivičnog procesnog prava

27. januara 2026.

POJAM KRIVIČNOG PROCESNOG PRAVA I KRIVIČNOG POSTUPKA

Pojam i Definicija:

• Sintetička (najpotpunija) definicija: Krivično procesno pravo je skup pravnih propisa kojima se uređuje pravni i procesni položaj subjekata krivičnog postupka, te omogućava da ti subjekti u skladu sa zakonom ostvaruju svoje osnovne procesne funkcije, u cilju realizacije svojih prava i dužnosti, te radi donošenja odluke kojom se rešava stvar koja je predmet krivičnog postupka.

• Krivični postupak (uži pojam): Predstavlja određeno postupanje (proceduru) koja se obavlja radi ostvarenja cilja, odnosno preduzimanje svrsishodnih radnji. U krivičnom smislu, te radnje vrše sud i drugi subjekti radi rešavanja krivične stvari (causa criminalis).

Pravna priroda:

• Grana pozitivnog zakonodavstva: Krivično procesno pravo je sistem pravnih normi ili normativno utvrđeni skup pravnih propisa.

• Teorijski pristup (Kontekst): Definicije se teorijski dele na:

    ◦ Realističke: Posmatraju postupak kao stvaran pojam (skup radnji). Mogu biti bipartitne (radnje + cilj) ili tripartitne (propisi + radnje + odluka).

    ◦ Jurističke: Posmatraju postupak kao pravni fenomen (sistem procesno-pravnih odnosa) između subjekata radi rasvetljavanja krivične stvari.

    ◦ Napomena: Sintetička definicija (navedena gore) spaja elemente obe teorije i smatra se najadekvatnijom.

Bitni elementi (Konstitutivni delovi definicije):

Definicija počiva na četiri ključna elementa:

• Sistem pravnih propisa: Obuhvata Zakonik o krivičnom postupku (osnovni izvor) i druge zakone (sporedno krivična procesno zakonodavstvo).

• Procesni status subjekata: Uređivanje pravnog položaja subjekata, što predstavlja skup njihovih prava i dužnosti.

• Procesne funkcije:

    ◦ Funkcija optužbe: Vrši je ovlašćeni tužilac.

    ◦ Funkcija odbrane: Vrše je okrivljeni i njegov branilac.

    ◦ Funkcija presuđenja: Vrši je krivični sud (vodi postupak i donosi odluku).

    ◦ Ostali: Subjekti dokazne funkcije (svedoci, veštaci) i oštećeni.

• Cilj postupka: Rešavanje predmeta postupka, tj. donošenje odluke o krivičnom delu.

Dejstva i Pravne posledice:

Donošenjem odluke kojom se rešava predmet krivičnog postupka nastupaju sledeće posledice:

• Materijalnopravne: Utvrđuje se postojanje ili nepostojanje krivičnog dela i krivice.

• Sankcije: Izricanje kazne (ili oslobađanje od kazne) ili izricanje mere bezbednosti (ako je lice neuračunljivo).

• Procesne: Utvrđivanje postojanja procesnih smetnji za gonjenje (npr. nastupanje zastarelosti, amnestije ili pomilovanja).

Specifičnosti uloge subjekata:

• Sud: Mora težiti potpuno nezavisnom i nepristrasnom rešenju predmeta (utvrđivanju istine).

• Stranke (Tužilac i Odbrana): Po prirodi stvari su prvenstveno usmerene ka ostvarenju svojih stranačkih interesa (iako bi tužilac kod oficijelnog gonjenja trebalo da teži objektivnosti).

SVRHA I ZNAČAJ KRIVIČNOG PROCESNOG PRAVA

Pojam i Definicija (Pozitivno pravo – ZKP):

Prema članu 1. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, svrha krivičnog procesnog prava određena je kroz dva osnovna cilja:

1. Da niko nevin ne bude osuđen.

2. Da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje propisuje krivični zakon, a na osnovu zakonito i pravično sprovedenog postupka.

Pravna priroda:

Krivično procesno pravo ima instrumentalni i funkcionalni karakter,. Ono je nužno sredstvo za realizaciju materijalnog krivičnog prava, jer materijalne norme (biće krivičnog dela i sankcija) ne mogu postojati „samo na papiru“, već zahtevaju pravno uređeni postupak za svoju primenu.

Bitni elementi i Aspekti svrhe:

Svrha se teorijski razlaže na nekoliko nivoa:

• Neposredna svrha: Stvaranje normativnih uslova za ispunjenje zahteva materijalnog krivičnog prava (utvrđivanje dela, učinioca i sankcije).

• Opšta svrha: Efikasnija zaštita najvažnijih društvenih dobara i vrednosti od kriminaliteta (identično cilju materijalnog prava).

• Poseban cilj u formalnom smislu: Stvaranje uslova da svi procesni subjekti (tužilac, okrivljeni, sud) mogu na zakonit način ostvarivati svoja prava i realizovati svoje dužnosti.

Funkcionalni elementi („Pravno uređeni postupak“): Prema teoriji (Roxin), postupak mora ispuniti tri funkcije:

• Da potpomogne sprovođenje materijalnog krivičnog prava.

• Da ustanovi granice zadiranja državnih organa u slobode pojedinaca.

• Da omogući ponovno uspostavljanje narušenog pravnog mira donošenjem pravnosnažne odluke.

Pravna dejstva i Društveni značaj:

• Balans interesa: Značaj ove grane prava je u dvostrukom cilju – zaštititi društvo od kriminaliteta, a istovremeno svesti na minimum mogućnost izlaganja nevinih ljudi represiji.

• Hijerarhija ciljeva u ZKP: Zakonodavac daje etički prioritet zaštiti nevinih („da niko nevin ne bude osuđen“), pa tek onda navodi kažnjavanje krivca.

Specifičnosti i Izuzeci:

• Uslovnost kažnjavanja: Ostvarenje svrhe ne znači da se učiniocu uvek mora izreći kazna; moguće je da se lice oglasi krivim, ali oslobodi od kazne.

• Zakonitost i pravičnost: Sankcija se može izreći samo ako je postupak bio zakonit i pravičan, što je konstitutivni uslov za ostvarenje svrhe postupka.

POJAM KRIVIČNOG PROCESNOG PRAVA KAO NAUKE

Pojam i Definicija:

Nauka krivičnog procesnog prava je normativna naučna disciplina posvećena izučavanju krivičnoprocesnih pravila.

Njen obuhvat je širi od samog tumačenja domaćeg zakona, te ona obuhvata izučavanje:

• Pravila konkretnog pozitivnog krivičnog postupka (domaće pravo);

• Pravila iz komparativnog (uporednog) zakonodavstva i velikih pravnih sistema;

• Pravila sadržanih u izvorima međunarodnog prava;

• Opštih teorijskih pitanja krivičnog postupka;

• Odgovarajuće sudske prakse u krivičnim stvarima.

Pravna priroda:

• Normativna nauka: Slično kao i nauka krivičnog materijalnog prava, KPP kao nauka za svoj osnovni predmet ima pravne norme.

• Odnos prema zakonodavstvu: Dok je KPP kao grana zakonodavstva skup propisa, nauka se bavi analizom, sistematizacijom i objašnjenjem tih propisa.

Predmet i Zadaci (Šta tačno izučava?):

Nauka mora da popuni praznine koje zakonodavac ostavlja. Njena uloga je dvojaka:

• Objašnjenje instituta: Bavi se teorijskim pitanjima koja imaju praktični značaj, a nisu definisana u zakonu.

    ◦ Primer: Zakonik često pominje „dokaze“, ali ne daje njihovu definiciju – to je zadatak nauke i sudske prakse.

• Dinamika promena: S obzirom na to da je zakonodavstvo dinamično (radi potrebe suprotstavljanja kriminalitetu uz zaštitu ljudskih prava), nauka mora pratiti te promene i nuditi rešenja.

Ciljevi nauke KPP:

1. Otkrivanje pravog smisla konkretnih pravila pozitivnog prava (tumačenje).

2. Ukazivanje na nedostatke u zakonskim izvorima (kritika).

3. Predlaganje promena zakonodavcu (de lege ferenda).

Naučni metodi:

KPP kao nauka koristi klasične metode pravnih nauka, pri čemu se izdvajaju:

• Normativni metod (Osnovni): Analiza samih pravnih normi, što je logična posledica normativnog karaktera ove nauke.

• Uporednopravni metod (Komparativni): Analitičko praćenje razvoja zakonodavstva u drugim državama radi mogućeg korišćenja tih iskustava.

    ◦ Napomena (Ratio): Iako je globalizacija prisutna, direktno preuzimanje („copy-paste“) stranih rešenja je nemoguće ili problematično. Zadatak nauke je da nađe način za najskladnije prilagođavanje stranih uzora (npr. iz međunarodnih konvencija) domaćoj pravnoj tradiciji i postojećem sistemu.

Upućivanje (asignacija)

25. januara 2026.

Upućivanje (asignacija) je pravni posao kojim jedno lice, uputilac (asignant):

1. Ovlašćuje drugo lice, upućenika (asignata), da za njegov račun izvrši nešto određenom trećem licu, i

2. Ovlašćuje to treće lice, primaoca uputa (asignatara), da to izvršenje primi u svoje ime.

Reč je o složenoj pravnoj operaciji u kojoj učestvuju tri subjekta i tri imovine.

Bitni elementi i struktura

Asignacija se sastoji od dva uputa (naloga) koja se odnose na istu činidbu (najčešće isplatu novca):

• Nalog upućeniku: Da izvrši činidbu u korist primaoca uputa, ali za račun uputioca.

• Ovlašćenje primaocu uputa: Da tu činidbu (isplatu) primi u sopstveno ime,.

Napomena za ispit: Ključno je zapamtiti da primalac uputa prima isplatu u svoje ime, dok upućenik plaća za tuđ (uputiočev) račun.

Pravna priroda

• Apstraktan posao: Iz same asignacije se po pravilu ne vidi razlog (kauza) zbog kojeg se ona vrši (da li je u pitanju poklon, vraćanje duga ili zajam).

• Razlika u odnosu na Delegaciju (Pazi na razliku!):

    ◦ Delegacija: Nalog glasi na obvezivanje (upućenik se obavezuje primaocu).

    ◦ Asignacija: Nalog glasi na ispunjenje (isplatu). Uputilac nalaže upućeniku da izvrši radnju, a ne nužno da se obaveže,.

    ◦ Ratio: Romanska delegacija je podrazumevala gašenje jedne obaveze da bi nastala druga (novacija), dok je asignacija u našem pravu podesnija za promet jer ne gasi automatski stare veze.

Dejstva (Gašenje starih dugova)

Asignacija se najčešće koristi da bi se jednim potezom ugasili postojeći („stariji“) dugovi između učesnika.

A) Momenat gašenja duga (Najvažnije pravilo!) Ako asignacija služi gašenju duga, do gašenja dolazi tek momentom ispunjenja (isplate), a ne momentom prihvatanja uputa.

• Stari dug ne prestaje kada upućenik prihvati uput, već tek kada stvarno plati primaocu uputa.

B) „Dvostruko gašenje“ Jednom isplatom mogu se ugasiti dve obligacije istovremeno:

1. Dug uputioca prema primaocu uputa: Uputilac se oslobađa svog duga kada upućenik isplati primaoca.

2. Dug upućenika prema uputiocu: Ako je upućenik dugovao uputiocu, on se tom isplatom oslobađa svog duga prema uputiocu (u meri u kojoj je platio).

Forma

• Neformalnost: Asignacija nema zakonom propisanu konstitutivnu formu.

• Dokazna snaga: Iako nije obavezna, pisana forma je poželjna.

    ◦ Razlog: Bez pisanog traga teško je dokazati da je upućenik platio „za račun uputioca“. Sudovi pretpostavljaju da je neko platio za sopstveni račun ako se ne dokaže suprotno (postojanje uputa).

Odnos između uputioca i upućenika

Ovaj odnos se naziva odnos pokrića. Njegova suština je u nalogu koji uputilac (asignant) daje upućeniku (asignatu).

• Definicija: To je ovlašćenje kojim uputilac traži da upućenik izvrši određenu činidbu u korist trećeg lica (primaoca uputa), ali za račun uputioca.

• Pravna priroda: Reč je o jednostranoj izjavi volje uputioca.

Obaveza prihvatanja uputa (Da li upućenik mora da prihvati?)

Na ispitu je ključno razlikovati dve situacije, u zavisnosti od toga da li upućenik već duguje nešto uputiocu ili ne.

A) Ako upućenik NIJE dužnik uputioca (Nema pokrića)

• Pravilo: Upućenik je slobodan da odbije uput. Nije dužan da ga prihvati jer ne postoji prethodni dug.

• Izuzetak: Dužan je da prihvati samo ako je to ranije izričito obećao.

• Motiv: Ako prihvati (iako ne duguje), to se pravno kvalifikuje kao činjenje poklona uputiocu ili davanje zajma.

B) Ako je upućenik DUŽNIK uputioca (Postoji pokriće)

• Pravilo: Sama činjenica da duguje ne znači automatski da mora prihvatiti uput.

• Izuzeci (Kada MORA prihvatiti?):

    1. Ako je obećao prihvatanje.

    2. Ako mu ispunjenje uputa nije teže od ispunjenja njegove prvobitne obaveze prema uputiocu.

Dejstva ispunjenja (Gašenje duga)

Kada upućenik (koji je imao dug prema uputiocu) izvrši nalog i isplati primaoca uputa:

• On se oslobađa svog duga prema uputiocu u istoj meri.

• Praktično: Umesto da vrati dug uputiocu, on ga vraća tako što plaća uputiočevom poveriocu.

Opozivost uputa (Važno ispitno pitanje!)

• Pravilo: Ovlašćenje je opozivo. Uputilac može povući nalog sve dok upućenik ne izjavi da ga prihvata ili dok ga ne izvrši.

• Imperativnost: Ovo pravilo je strogo. Čak i ako u samom uputu piše da je „neopoziv“, uputilac ga može opozvati.

    ◦ Napomena: Eventualna odgovornost uputioca prema primaocu uputa zbog opoziva je drugo pitanje, ali prema upućeniku opoziv deluje.

Uticaj ličnih stanja (Smrt i poslovna sposobnost)

Upućivanje je specifično jer ne prestaje smrću aktera.

• Smrt uputioca, upućenika ili primaoca uputa, kao ni lišenje njihove poslovne sposobnosti, nema uticaja na važenje uputa.

Odnos između uputioca i primaoca uputa

Ovaj odnos se naziva valutni odnos.

• Osnov: Primalac uputa je po pravilu poverilac uputioca iz nekog ranijeg odnosa.

• Cilj (Causa): Asignacija najčešće služi tome da uputilac izmiri taj svoj stari dug prema primaocu uputa (ispunjenje obaveze).

Pristanak primaoca uputa

• Nema obaveze prihvatanja: Poverilac (primalac uputa) nije dužan da pristane na uput koji mu nudi dužnik (uputilac) radi ispunjenja obaveze.

• Obaveza obaveštavanja: Ako odbije uput, dužan je da o tome odmah izvesti uputioca.

    ◦ Sankcija: U suprotnom, odgovara za imovinsku štetu zbog povrede zakonske dužnosti obaveštavanja.

Dejstvo na staru obavezu (Gašenje duga)

Ovo je ključno pitanje za ispit: Kada prestaje dug uputioca prema primaocu uputa?

• Pravilo (Dejstvo ispunjenja): Stara obaveza prestaje tek kada upućenik izvrši činidbu (plati), a ne kada primalac pristane na uput.

• Izuzetak (Autonomija volje): Strane mogu ugovoriti drugačije:

    ◦ Da obaveza prestane samim pristankom primaoca na uput.

    ◦ Ili da prestane kada upućenik izjavi da prihvata uput.

Transformacija obaveze (Supsidijarnost)

Kada primalac uputa pristane na uput, menja se položaj uputioca:

• On se premešta u drugi dužnički red i postaje supsidijarni dužnik.

• Redosled naplate: Primalac uputa može tražiti isplatu od uputioca samo ako od upućenika ne dobije blagovremeno ispunjenje.

Obaveze primaoca uputa (Diligentnost)

Da bi zadržao pravo da traži isplatu od uputioca, primalac uputa mora biti aktivan:

1. Pozivanje na ispunjenje: Dužan je da pozove upućenika da izvrši uput (da uputilac ne bi pao u docnju).

2. Obaveštenje o odbijanju: Ako upućenik odbije da plati, primalac mora odmah obavestiti uputioca.

    ◦ Posledica propuštanja: Odgovornost za štetu.

Opoziv i odustanak

• Opoziv od strane uputioca: Uputilac načelno može opozvati ovlašćenje dato primaocu.

    ◦ Izuzetak: Ne može ga opozvati ako je uput izdat radi ispunjenja duga prema primaocu ili uopšte u interesu primaoca uputa.

• Odustanak primaoca: Ako primalac uputa nije poverilac uputioca (nema valutnog odnosa), on može odustati od uputa čak i ako ga je već prihvatio, uz obavezu da o tome bez odlaganja obavesti uputioca.

Odnos između primaoca uputa i upućenika

Samim izdavanjem uputa još uvek ne nastaje direktan odnos između primaoca uputa (asignatara) i upućenika (asignata).

• Uslov: Primalac uputa stiče pravo da zahteva ispunjenje neposredno od upućenika tek kada upućenik izjavi da prihvata uput.

• Neopozivost: Jednom data izjava o prihvatanju uputa (upućena primaocu) ne može se opozvati.

Pravna priroda odnosa (Nezavisnost/Apstraktnost)

Ovo je najvažnija teorijska karakteristika za ispit.

• Prihvatanjem nastaje novi obligacioni odnos između primaoca i upućenika.

• Taj odnos je nezavisan (apstrahovan) od osnovnih odnosa zbog kojih je asignacija izdata (nezavisan od valutnog odnosa i odnosa pokrića).

Sistem prigovora

Zbog nezavisnosti odnosa, zakon strogo ograničava prigovore koje upućenik može istaći primaocu uputa.

Upućenik MOŽE istaći samo:

• Prigovore koji se odnose na punovažnost i sadržinu izjave o prihvatanju.

• Prigovore koji se tiču sadržine samog uputa.

• Lične prigovore koje ima prema samom primaocu uputa (npr. prigovor prebijanja sopstvenog potraživanja koje ima prema primaocu).

Zaključak: Upućenik ne može istaći prigovore iz odnosa pokrića (koje ima prema uputiocu) niti prigovore iz valutnog odnosa.

Prenos uputa

• Prenosivost: Primalac može preneti uput na drugog (i pre prihvatanja), a taj drugi ga može preneti dalje.

• Izuzetak: Uput se ne može preneti ako je to u njemu zabranjeno (neprenosiv uput) ili ako to proizlazi iz posebnih okolnosti.

• Dejstvo prihvatanja kod prenosa:

    ◦ Ako upućenik prihvati uput, to važi prema svim budućim imaocima uputa.

    ◦ Ako upućenik izjavi prihvatanje pribaviocu (licu na koje je uput prenet), gubi pravo da ističe lične prigovore koje je imao prema prvobitnom primaocu uputa.

Zastarelost (Specifičan rok)

Potraživanje primaoca uputa prema upućeniku zastareva u kratkom roku.

• Rok: Godinu dana.

• Početak roka:

    ◦ Od isteka roka određenog za ispunjenje.

    ◦ Ako rok za ispunjenje nije određen: Od dana kada je upućenik prihvatio uput.

    ◦ Specifičnost: Ako je prihvatio pre nego što je primalac uopšte dobio uput, rok teče tek od kad uput bude dat primaocu.

Posebne vrste asignacije

ZOO poznaje asignaciju u formi hartija od vrednosti.

A) Uput na donosioca

• Forma: Izdaje se u pisanoj formi i glasi na donosioca.

• Pravna priroda: Ima karakter vrednosnog papira.

• Položaj: Svaki imalac hartije (donosilac) ima položaj primaoca uputa prema upućeniku.

B) Uput po naredbi

• Forma: Pisani uput sa klauzulom „po naredbi“.

• Predmet: Može glasiti na novac, hartije od vrednosti ili zamenljive stvari.

• Uslov za upućenika: Može se izdati samo ako je upućenik lice koje se bavi privrednom delatnošću i ako činidba ulazi u okvir te delatnosti.

Pristupanje dugu

25. januara 2026.

Pristupanje dugu je slučaj eksterne kumulativne promene dužnika:

To je ugovor kojim treće lice (pristupilac) stupa u obavezu pored dužnika.

• Eksterna: Jer nastaje ugovorom između poverioca i trećeg lica.

• Kumulativna: Jer se prvobitni dužnik ne oslobađa obaveze, već poverilac dobija još jednog, novog dužnika pored starog,.

Ratio legis: Za razliku od preuzimanja duga (gde se dužnik menja), ovde se njegova pozicija ne pogoršava već samo „duplira“, pa zakonodavac nije tražio njegovu saglasnost. Naš ZOO je, za razliku od nekih stranih prava (austrijsko), ovaj institut uredio isključivo kao kumulativan, a ne oslobađajući.

Ugovor o pristupanju dugu

Za nastanak punovažnog pristupanja dugu potrebno je:

• Ugovor između Poverioca i Trećeg lica (Pristupioca): Ovo su jedine ugovorne strane.

• Odsustvo pristanka dužnika: Za punovažnost ovog ugovora nije potreban pristanak prvobitnog dužnika. Poverilac ima pravo da sebi pribavi dodatnog dužnika radi sigurnosti naplate, bez pitanja starog dužnika,.

Dejstva prema poveriocu

Pravna posledica je nastanak solidarne odgovornosti.

• Pravo poverioca: Može zahtevati ispunjenje cele obaveze od bilo koga (od starog dužnika ili pristupioca), po svom izboru.

• Položaj pristupioca: On duguje istu obavezu kao i glavni dužnik. Nema pravo na prigovor reda (beneficium ordinis) – ne može tražiti da poverilac prvo tuži starog dužnika.

Interni odnos i pravna priroda obaveze

Ovo je deo gde studenti najčešće greše. Odnos Dužnik – Pristupilac je specifičan:

• Samostalnost obaveze: I dužnik i pristupilac duguju „za sebe“, a ne za onog drugog. Obojica duguju u punom iznosu.

• NEMA regresnog prava: Samim činom isplate poverioca, pristupilac ne stiče pravo da traži povraćaj novca od starog dužnika.

    ◦ Regres postoji samo ako su ga posebno ugovorili u svom internom odnosu.

• NEMA subrogacije: Kada pristupilac isplati dug, ne dolazi do zakonske subrogacije (ne stupa na mesto poverioca).

    ◦ Razlog: On izvršava svoju obavezu prema poveriocu, a ne tuđu.

Napomena: Ugovor o pristupanju dugu je za prvobitnog dužnika res inter alios acta (stvar među drugima). On ne stvara pravnu vezu između dužnika i pristupioca.

Razgraničenje: Pristupanje dugu vs. Jemstvo

Iako su slični (treće lice odgovara za dug), razlike su suštinske:

KriterijumPristupanje duguJemstvo
Pravna prirodaPristupilac duguje svoju obavezu (uz glavnog dužnika).Jemac se obavezuje da ispuni tuđu obavezu.
IsplataIsplatom se dug gasi (nema subrogacije).Isplatom jemac stupa na mesto poverioca (personalna subrogacija).
RedosledUvek odgovara solidarno (nema prigovora reda).Može biti supsidijarno (uživa beneficium ordinis).

Prestanak obaveze i akcesornost

Obaveza pristupioca deli sudbinu glavnog duga (akcesornost):

• Ispunjenje: Kada bilo ko (dužnik ili pristupilac) isplati poverioca, obaveza se gasi i obojica se oslobađaju,.

• Ništavost/Raskid: Ako je ugovor iz kojeg potiče glavni dug ništav ili raskinut, gasi se i obaveza pristupioca jer nema pravnog osnova (naslova) kojem bi se „pristupilo“.

Konverzija iz preuzimanja duga

Ovo je poseban slučaj nastanka eksterne kumulativne promene dužnika. Do njega dolazi kada propadne nameravano preuzimanje duga (koje je trebalo da oslobodi starog dužnika), pa se pravni posao po sili zakona konvertuje u pristupanje dugu.

Da bi došlo do ove konverzije, moraju se ispuniti kumulativni uslovi:

• Postojanje ugovora: Zaključen je ugovor o preuzimanju duga i poverilac je dao pristanak.

• Stanje preuzimaoca (Objektivni uslov): Preuzimalac je bio prezadužen u momentu kada je poverilac dao pristanak na preuzimanje.

• Savesnost poverioca (Subjektivni uslov): Poverilac nije znao niti je morao znati za tu prezaduženost.

Iako stranke nisu postigle cilj oslobađanja starog dužnika, pravni posao se održava na snazi kroz drugi institut (pristupanje dugu) jer postoje elementi saglasnosti:

• Preuzimalac: Izrazio je volju da duguje stupanjem u ugovor.

• Poverilac: Izrazio je saglasnost da mu preuzimalac duguje davanjem pristanka.

• Rezultat: Izostaje samo oslobađajući efekat za starog dužnika (jer bi to oštetilo poverioca), ali opstaje obaveza novog dužnika.

Razgraničenje (Pazi na ispitu): U ovoj situaciji se preuzimanje duga NE konvertuje u preuzimanje ispunjenja (gde preuzimalac ne bi bio u odnosu sa poveriocem), već u pristupanje dugu (gde oba odgovaraju poveriocu).

Dejstva

• Prvobitni dužnik: Ne oslobađa se obaveze. On ostaje u obligacionom odnosu.

• Preuzimalac: Ne stupa umesto dužnika, već pored njega.

• Pravo poverioca: Poverilac stiče pravo da zahteva ispunjenje i od svog starog dužnika i neposredno od preuzimaoca (solidarna odgovornost).

Primanje imovinske celine

Primanje imovinske celine je zakonski oblik pristupanja dugu do kojeg dolazi kada lice na osnovu ugovora pribavi neku imovinsku celinu (npr. zanatsku radnju, preduzeće).

Ovo je slučaj interne kumulativne promene dužnika:

• Interna: Zasniva se na ugovoru između starog vlasnika (dužnika) i pribavioca, a ne na ugovoru sa poveriocem.

• Kumulativna: Prvobitni dužnik se ne oslobađa, već pribavilac stupa u obavezu pored njega.

Ratio legis: Cilj ovog instituta je sprečavanje zloupotreba, odnosno sprečavanje dužnika da izigra poverioce prenošenjem imovine na drugo lice (npr. osnivanjem novog društva na koje prenosi aktivu), ostavljajući poverioce bez mogućnosti naplate.

Bitni elementi (Šta je imovinska celina?)

Da bi došlo do primene člana 452 ZOO, predmet ugovora mora biti imovinska celina.

• Definicija: Skup prava i stvari koji su podvrgnuti jedinstvenom pravnom režimu i služe obavljanju određene delatnosti (npr. ugostiteljski objekat, teretana, zanatska radnja sa alatom i inventarom).

• Pravni status: Imovinska celina nema pravni subjektivitet (nije pravno lice), već je to posebna imovina u okviru opšte imovine jednog lica.

• Način prenosa: Prenosi se jednim pravnim poslom koji obuhvata ceo sistem prava, umesto pojedinačnim ugovorima za svaku stvar.

Dejstva i obim odgovornosti (Ključno za ispit!)

Pravna posledica prenosa imovinske celine nastupa po sili zakona (automatski). Poverilac stiče pravo da zahteva isplatu i od pribavioca.

A) Odgovornost PRIBAVIOCA (Novog vlasnika)

• Osnov: Odgovara za dugove koji se odnose na tu celinu, a koji su postojali u času prenosa (sticanja),.

• Solidarnost: Odgovara solidarno sa otuđiocem.

• Savesnost (Irrelevantna): Odgovara bez obzira na to da li je znao za postojanje dugova,.

• LIMIT ODGOVORNOSTI (Pro viribus):

    ◦ Odgovornost je vrednosno ograničena – odgovara samo do visine vrednosti aktive koju je primio.

    ◦ Nije predmetno ograničena (ne mora platiti baš iz te imovine), već odgovara svojom imovinom, ali samo do iznosa vrednosti primljene celine.

• Imperativnost: Ugovorno isključenje ove odgovornosti prema poveriocima ne proizvodi pravno dejstvo.

B) Odgovornost OTUĐIOCA (Starog vlasnika)

• Ne oslobađa se: Nastavlja da odgovara za dugove nastale pre otuđenja.

• Obim: Odgovara neograničeno (celokupnom svojom imovinom).

• Vremenska granica: Ne odgovara za dugove koji nastanu u poslovanju radnje nakon što ju je otuđio,.

Primena u privrednom pravu (Distinkcija)

Ovaj institut je ključan kod statusnih promena i prometa preduzeća.

• Prodaja preduzeća (Asset deal): Kada se prodaje preduzeće kao skup stvari i prava, primenjuje se član 452 ZOO. Pribavilac odgovara za dugove solidarno, ali ograničeno do vrednosti imovine.

• Prodaja udela/akcija (Share deal) – IZUZETAK:

    ◦ Kada neko kupi akcije ili udelez u privrednom društvu, ne primenjuje se ovaj institut.

    ◦ Razlog: Identitet nosioca preduzeća (pravnog lica) se ne menja, očuvan je kontinuitet društva koje samo odgovara za svoje dugove.