Autor: Ted

Delatnost privrednog društva

29. juna 2026.

Pojam/Definicija:

  • Delatnost privrednog društva predstavlja skup poslova koje društvo obavlja radi sticanja dobiti.
  • Važno je razlikovati delatnost od cilja društva: cilj je sticanje dobiti, dok je delatnost samo sredstvo (način) za ostvarivanje tog cilja. Zbog toga cilj ne mora biti izričito naveden u aktima, ali delatnost mora.

Pravna priroda i osnovne karakteristike:

  • Vrste delatnosti: Društvo može obavljati jednu ili više delatnosti, koje se dele na glavnu i sporedne.
  • Pretežna (glavna) delatnost: To je delatnost u kojoj društvo ostvaruje najveći prihod i to je jedina delatnost koja se upisuje u registar.
  • Ratio legis: Obaveza preciznog razvrstavanja i označavanja delatnosti (umesto opisnog) uvedena je radi statistike, praćenja privrednih kretanja i ekonomske politike, a domaći sistem klasifikacije usklađen je sa standardima Evropske unije i OUN.
  • Ultra vires pravilo (Punovažnost pravnih poslova): Jedno od najvažnijih pravila kompanijskog prava jeste da pravni posao (npr. ugovor) koji društvo preduzme izvan svoje registrovane delatnosti ostaje punovažan.
  • Identifikacioni brojevi: Da bi društvo poslovalo, neophodni su mu Matični broj (MB) i Poreski identifikacioni broj (PIB).

Osnivanje i akti:

  • Delatnost određuju osnivači i ona je bitan (obavezan) element osnivačkog akta.
  • Zabranjeno je uopšteno i apstraktno određivanje delatnosti (npr. ne može se navesti: „društvo se osniva za sve delatnosti“).
  • Uslovi za početak rada vs. Uslovi za osnivanje:
    • Načelno pravilo: Društvo je slobodno da izabere bilo koju delatnost i može se osnovati pre nego što dobije dozvole za rad. Međutim, društvo ne sme otpočeti njeno obavljanje dok ne ispuni posebne propisane uslove (prostorne, tehničke, ekološke itd.), što proverava nadležna inspekcija.
    • Izuzetak (Dozvola kao uslov za osnivanje): U specifičnim slučajevima (npr. banke ili osiguravajuća društva), dozvola državnog organa je uslov da bi se društvo uopšte osnovalo.
  • Obavezna pravna forma: Određene delatnosti zakon rezerviše isključivo za specifične pravne forme (npr. banka može biti samo akcionarsko društvo).
  • Postupak registracije: Prilikom upisa osnivanja u registar, registarski organ po službenoj dužnosti pribavlja MB (od Zavoda za statistiku) i PIB (od Poreske uprave) i upisuje ih u rešenje o registraciji. Tek nakon registracije, društvo samostalno bira banku i otvara tekući račun.

Organi društva (Upravljanje):

  • Odluku o promeni delatnosti (proširenje, suženje ili zamena) donose članovi društva ili nadležni organ društva (npr. Skupština akcionarskog društva).
  • Ova promena se sprovodi kroz izmenu osnivačkog akta po zakonski predviđenoj proceduri.

Prestanak/Statusne promene:

  • Poništaj društva: Ukoliko registarski organ napravi propust i registruje društvo bez prethodno pribavljene dozvole (u slučajevima gde je dozvola uslov za osnivanje, npr. banka) ili registruje društvo u pravnom obliku koji nije zakonom dozvoljen za tu delatnost, sud će poništiti takvo društvo.
  • Sankcije za rad bez ispunjenih uslova: Ako društvo obavlja delatnost bez ispunjenih uslova, pravni poslovi ostaju na snazi, ali društvo podleže upravnopravnim merama (npr. zabrana obavljanja delatnosti od strane inspekcije) i trpi kaznene sankcije (privredni prestup ili prekršaj).

Sedište i nacionalnost privrednog društva

29. juna 2026.

Pojam/Definicija:

  • Sedište: Mesto u kojem se društvo nalazi, tačnije mesto iz kog ono redovno upravlja svojim poslovima (to je mesto u kom se nalazi organ koji vodi tekuće poslove, npr. direktor). Društvo mora da ima samo jedno sedište.
  • Nacionalnost (državna pripadnost): Pravni odnos privrednog društva sa jednom državom, u kojem mu ona priznaje pravni subjektivitet i svojstvo domaćeg lica, ali ga i podređuje svom pravnom poretku (npr. plaćanje poreza). Privredno društvo mora imati nacionalnost, i to samo jedne države (zabranjeno je da bude apatrid ili bipatrid).

Pravna priroda i osnovne karakteristike:

  • Određivanje nacionalnosti u pravu Srbije (ZPD): Srbija primenjuje mešoviti sistem. Osnovno pravilo jeste sistem registracije – društvo ima nacionalnost države po čijem pravu je osnovano. Dopunsko merilo je sistem stvarnog sedišta – ukoliko društvo ima stvarno sedište van države registracije, a ta država ga po svom pravu smatra domaćim, onda ono ima njenu nacionalnost i za Srbiju.
  • Uporednopravna napomena: U anglosaksonskom pravu primenjuje se sistem inkorporacije (mesto registracije), u kontinentalnom sistem stvarnog sedišta, dok se u vanrednim i ratnim prilikama primenjuje sistem kontrole, gde se zanemaruju formalni kriterijumi i gleda ko stvarno upravlja i čiji je kapital.
  • Ratio legis (Pravo EU): Na nivou Evropske unije garantovana je sloboda premeštanja sedišta iz jedne države članice u drugu, što proizlazi iz načela slobode poslovnog nastanjivanja (kretanje lica). Društvo premeštanjem menja nacionalnost, ali zadržava pravni subjektivitet bez potrebe da se ponovo osniva i likvidira.

Pravni značaj sedišta (Zašto je važno?):

  • Mesto čuvanja dokumentacije: Tu se drže opšti akti, poslovne knjige (koje se mogu ugovorom poveriti i stručnom licu van društva) i druge isprave.
  • Mesto komunikacije i dostave: Pored sedišta, društvo može imati i registrovanu posebnu adresu za prijem pošte, kao i obaveznu adresu za prijem elektronske pošte.
    • Fikcija uredne dostave: Ako se preporučena pošiljka ne uruči na adresi, smatra se dostavljenom istekom osmog dana od ponovnog slanja (uz razmak od najmanje 15 dana između dva slanja). Ovo pravilo ne važi za sudsku i upravnu dostavu.
  • Procesnopravni značaj: Prema sedištu se određuje mesna nadležnost sudova (actor sequitur forum rei – tužba se podnosi sudu tuženog), upravnih i poreskih organa, kao i nadležnost u stečajnom i izvršnom postupku.
  • Materijalnopravni značaj: Određuje mesto zaključenja ili ispunjenja ugovora (ako stranke nisu drugačije ugovorile).

Osnivanje i akti:

  • Sedište određuju osnivači i ono je obavezan element osnivačkog akta.
  • Upisuje se u registar sa tačnim geografskim nazivom naselja, nazivom ulice i brojem (adresom).

Organi društva (Upravljanje) i promena sedišta:

  • Odluku o promeni sedišta donosi nadležni organ društva (organ koji je po zakonu i statutu nadležan za izmenu osnivačkog akta – npr. Skupština članova/akcionara).
  • Budući da je sedište obavezni element, njegova promena iziskuje izmenu osnivačkog akta i obaveznu registraciju promena.

Prestanak/Statusne promene (Premeštanje u inostranstvo):

  • Ukoliko društvo premešta sedište u inostranstvo, država novog sedišta najčešće zahteva da se društvo tu ponovo osnuje prema njenim propisima.
  • Po pravu Srbije, stranim licima je dozvoljeno iznošenje kapitala prilikom preseljenja sedišta, ali pod apsolutnim uslovom da su prethodno izmirene sve obaveze prema državi (porezi) i domaćim poveriocima (dugovi).

Zaštita poslovnog imena

29. juna 2026.

Pojam/Definicija:

  • Zaštita poslovnog imena predstavlja sistem pravnih mehanizama kojima se privredno društvo (ali i druga pravna lica i preduzetnici) štiti od neovlašćenog korišćenja, podražavanja ili zloupotrebe njegovog naziva od strane drugih učesnika na tržištu.

Pravna priroda i osnovne karakteristike: Privredno društvo uživa tri osnovna oblika zaštite: upravnopravnu, parničnu i kaznenopravnu.

  • 1. Upravnopravna zaštita (Preventivna zaštita)
    • Sprovodi je registarski organ po službenoj dužnosti prilikom odlučivanja o prijavi za upis u registar.
    • Registar će odbaciti prijavu ako se zahteva upis naziva koji je isti ili sličan sa već registrovanim (ili ranije prijavljenim) nazivom drugog društva.
    • Teritorijalni i stvarni obim: Zaštita važi za teritoriju cele Srbije i primenjuje se bez obzira na delatnost (čak i ako društva obavljaju potpuno različite delatnosti).
  • 2. Parnična (Građanskopravna) zaštita Ostvaruje se u sudskom postupku po tužbi oštećenog lica, a može se zasnivati na tri različita pravna osnova:
    • Po pravilima kompanijskog prava (ZPD): Naziv mora biti dovoljno različit da ne dovede učesnike na tržištu u zabludu o identitetu društva. Tužilac mora dokazati da je ranije registrovao naziv. Rok za podnošenje tužbe je tri godine od registracije naziva tuženog. Tužbeni zahtev obuhvata promenu naziva tuženog i naknadu štete.
    • Po pravu konkurencije: Primenjuje se kada tuženi učini delo nepoštene tržišne utakmice (postupa protivno dobrim poslovnim običajima i navodi druge da ga zamene za tužioca). Ratio legis: Sprečavanje „parazitiranja“ na tuđem ugledu i zaštita stranih kompanija (zaštitu uživa i strano društvo koje nije registrovano u Srbiji, ali je prepoznatljivo). Rok za tužbu je šest meseci od saznanja (subjektivni), a najkasnije tri godine od okončanja radnje (objektivni). Traži se prestanak radnje, naknada materijalne i nematerijalne štete (npr. objavljivanje presude).
    • Po pravu industrijske svojine: Aktivira se kada je naziv registrovan kao žig (znak razlikovanja robe ili usluga). Zaštita podrazumeva isključivo pravo upotrebe. Rok za tužbu je tri godine od saznanja, a maksimalno pet godina od prve povrede. Zahteva se prestanak povrede, oduzimanje/uništenje spornih predmeta i naknada štete.
  • 3. Kaznenopravna zaštita
    • Krivično delo: Postoji ukoliko lice neovlašćeno upotrebljava tuđe ime ili žig u nameri da obmane kupce ili korisnike usluga (sankcija je novčana kazna ili kazna zatvora).
    • Privredni prestup: Postoji ukoliko lice povređuje propise o poslovnom imenu (npr. ne označava ga pravilno u pismima), ali bez namere obmanjivanja (sankcija je isključivo novčana kazna).

Prestanak/Statusne promene:

  • Prinudna likvidacija kao sankcija: Ukoliko sud u parničnom postupku (po osnovu ZPD-a) usvoji tužbeni zahtev i naloži tuženom promenu naziva, presuda se po pravnosnažnosti dostavlja registru. Ako tuženi u roku od 30 dana nakon pravnosnažnosti presude ne promeni svoj naziv, registar po službenoj dužnosti pokreće postupak njegove prinudne likvidacije. Ovo je ultimativni mehanizam kojim država eliminiše iz pravnog prometa subjekte koji odbijaju da postupe po sudskoj zabrani korišćenja tuđeg imena.

Poslovno ime privrednog društva

29. juna 2026.

Pojam/Definicija:

  • Poslovno ime je ime pod kojim privredno društvo posluje, prikazuje se na tržištu i stupa u pravne odnose sa drugim licima. Predstavlja obavezno lično obeležje društva bez kojeg se ono ne može osnovati niti upisati u registar.

Pravna priroda i osnovne karakteristike:

  • Uporednopravna napomena: U starijoj teoriji i stranim pravima (npr. nemačkom) koristio se termin „firma“, međutim po pozitivnom pravu Srbije, firma u širem smislu obuhvata svaki poslovni subjekt, dok je „poslovno ime“ strogo pravni termin vezan za individualizaciju društva.
  • Vrste prema sadržini:
    • Subjektivno: Sadrži lično ime osnivača, članova ili trećih lica (češće kod društava lica).
    • Objektivno: Zasniva se na predmetu poslovanja/delatnosti (češće kod društava kapitala).
  • Vrste prema dužini:
    • Puno poslovno ime: Sadrži sve obavezne elemente i obavezno je za svako društvo.
    • Skraćeno poslovno ime: Sastoji se samo od naziva i pravnog oblika, nije obavezno i služi uglavnom za oglašavanje i lakšu upotrebu.
  • Načela poslovnog imena:
    1. Načelo obaveznosti (nema društva bez imena).
    2. Načelo isključivosti (zabranjeno je isto ili slično ime zbog opasnosti od zablude na tržištu).
    3. Načelo jedinstvenosti (društvo može imati isključivo jedno ime).
    4. Načelo istinitosti (zabrana lažnih i zbunjujućih podataka).
    5. Načelo javnosti (obavezan upis u javni registar).
    6. Načelo trajnosti (ime je deo imovine, nosilac poslovnog ugleda – goodwill).
    7. Načelo srpskog jezika (sedište u RS zahteva ime na srpskom; Izuzetak: sam naziv može biti na stranom jeziku, ali obavezno latiničnim pismom).

Osnivanje i akti (Struktura poslovnog imena): Poslovno ime se određuje osnivačkim aktom. Njegovi elementi se dele u četiri grupe:

  • 1. Obavezni elementi: Bez njih registar odbacuje prijavu.
    • Naziv: Reč ili znak po kom se društvo razlikuje od drugih.
    • Pravni oblik: Zakonski naziv ili skraćenica (npr. DOO, AD, OD, KD).
    • Sedište: Geografski naziv naselja, ulica i broj (mesto iz kog se upravlja društvom).
    • Oznaka posebnog stanja: Dodatak u imenu ako je društvo „u likvidaciji“, „u prinudnoj likvidaciji“ ili „u stečaju“.
  • 2. Neobavezni (fakultativni) elementi: Oznaka delatnosti, godina osnivanja, slike ili znakovi koji pomažu prepoznavanju.
  • 3. Uslovno dopušteni elementi:
    • Lično ime fizičkog lica: Isključivo uz saglasnost tog lica (ili naslednika ako je preminulo). Saglasnost se može opozvati ako društvo narušava ugled tog lica.
    • Ime države, teritorijalne jedinice ili međunarodne organizacije: Isključivo uz odobrenje nadležnog organa (koje je uvek opozivo).
  • 4. Zabranjeni elementi: Reči koje vređaju javni moral, kao i lažni ili zbunjujući podaci (npr. o identitetu ili delatnosti).
  • Institut rezervacije naziva: Ratio legis – Zaštita naziva tokom postupka osnivanja od preduhitrenja drugih lica. Rezervacija u registru traje 60 dana i može se obnoviti za još najviše 60 dana.

Organi društva (Upravljanje i promena):

  • Društvo može slobodno, ili po sili zakona (npr. opoziv saglasnosti za ime lica/države, promena oblika, sedišta ili stečaj), promeniti ime.
  • Pošto je ime bitan element osnivačkog akta/statuta, o promeni odlučuje:
    • Skupština – kod društava kapitala (DOO, AD).
    • Ortaci/Komanditori – kod društava lica (OD, KD).

Prava i obaveze (Upotreba i neprenosivost):

  • Spoljašnja upotreba: Obavezno je isticanje natpisa sa punim poslovnim imenom na poslovnim prostorijama.
  • Upotreba u pravnom prometu: Na poslovnim pismima (uključujući e-mail) i dokumentima moraju biti naznačeni: poslovno ime (puno ili skraćeno), sedište, adresa, matični broj i PIB.
  • Pravilo o pečatu: Strogo je zabranjeno uslovljavati punovažnost bilo kog ugovora ili pravnog posla upotrebom pečata društva (dovoljan je samo potpis ovlašćenog lica).
  • Prenos imena: Poslovno ime je lično pravo i načelno je neprenosivo. Izuzetak postoji samo kod statusnih promena.

Prestanak/Statusne promene:

  • Statusne promene: Ako društvo prestaje (npr. pripajanjem drugom društvu), ono može preneti svoje poslovno ime na društvo sticaoca (uz promenu pravne forme ukoliko je to slučaj).
  • Sankcija za zabranjeno ime (Prinudna likvidacija): Ako pravnosnažnom presudom sud naloži promenu poslovnog imena (npr. zbog zabranjenog/zbunjujućeg elementa ili tužbe pravobranioca), a društvo u roku od 30 dana ne podnese zahtev za promenu u registru, registar po službenoj dužnosti pokreće postupak prinudne likvidacije.

Probijanje pravne ličnosti i zajam umesto uloga

29. juna 2026.

INSTITUT PROBIJANJA PRAVNE LIČNOSTI

1. Pojam i pravna priroda

Probijanje pravne ličnosti jeste sudsko zanemarivanje (neuvažavanje) zloupotrebljenog svojstva pravnog lica privrednog društva kapitala u parnici po tužbi poverioca, kako bi od njegovog člana, kao zloupotrebioca, namirio potraživanje koje ima prema društvu. Ovaj institut predstavlja izuzetak od načela odvojenosti imovine i pravnog subjektiviteta, prema kojem članovi društva kapitala ne odgovaraju za njegove dugove svojom imovinom koju u njega nisu uneli. Poverilac tužbom pokušava da se namiri od člana koji je kriv za nenamirenje od strane društva jer je imovina društva postala nedovoljna usled zloupotrebe.

2. Predmet probijanja pravne ličnosti

Predmet probijanja može biti pravni subjektivitet isključivo onih vrsta društava čiji članovi po zakonu ne odgovaraju za njihove dugove:

  • Akcionarsko društvo, odnosno njegovi akcionari koji zloupotrebe odvojeni pravni subjektivitet na štetu poverioca,
  • Društvo sa ograničenom odgovornošću, odnosno njegovi članovi, što je naročito učestalo kada je društvo jednočlano,
  • Komanditno društvo, ali isključivo u pogledu komanditora koji u načelu ne odgovara za obaveze društva, ukoliko poverilac dokže da je izvršio zloupotrebu.

Predmet probijanja ne može biti pravna ličnost društva lica u odnosu na članove koji inače neograničeno odgovaraju za njegove dugove (kao što su ortaci u ortačkom društvu i komplementari u komanditnom društvu), jer za tim nema pravne potrebe pošto oni već odgovaraju solidarno i neograničeno celokupnom svojom imovinom.

3. Cilj tužbe, parnične stranke i rokovi

Cilj tužbe jeste da poverilac od člana društva namiri potraživanje koje ne može da namiri od samog društva, usled toga što je član zloupotrebio pravni subjektivitet radi sticanja koristi sebi ili trećem licu. Parnične stranke i procesne uloge u sporu za probijanje pravne ličnosti su:

  • Tužilac – poverilac privrednog društva,
  • Tuženi – privredno društvo čija se pravna ličnost probija i jedan ili više njegovih članova koji su je zloupotrebili (ukoliko je član koji je izvršio zloupotrebu poslovno nesposoban, tuženi je njegov zakonski zastupnik).

Poverilac može osporiti pravnu ličnost i putem prigovora prebijanja svog potraživanja prema članu za dug koji ima prema društvu, u sporu u kojem ga je društvo tužilo.

  • Zakonski rokovi za podnošenje tužbe:
    • Subjektivni rok – iznosi šest meseci od dana kada je poverilac saznao za zloupotrebu, s tim što ako potraživanje dospeva nakon saznanja, rok počinje da teče od dana dospelosti potraživanja,
    • Objektivni rok – iznosi pet godina od dana izvršenja zloupotrebe.

4. Nastanak instituta i precedent

Pitanje zanemarivanja odvojene pravne ličnosti društva kapitala prvi put se javilo u engleskom pravnom sistemu kroz čuveni slučaj Salomon v Salomon & Co Ltd iz 1897. godine. Iako u ovom konkretnom sporu engleski vrhovni sud (Dom lordova) nije probio pravnu ličnost već je dosledno poštovao načelo odvojenosti, kasnijim sudskim presudama su ustanovljeni izuzeci od tog načela, čime je nastao institut probijanja pravne ličnosti, koji se potom proširio i na države kontinentalnog pravnog sistema.

5. Uslovi za probijanje pravne ličnosti

Da bi sud usvojio zahtev za probijanje pravne ličnosti, tužilac mora dokazati kumulativno ispunjenje tri zakonska uslova:

  • Zloupotreba pravne ličnosti društva od strane člana, koja naročito postoji u sledećim taksativno navedenim slučajevima kada član:
    1. Iskoristi društvo za postizanje zakonom zabranjenog cilja,
    2. Koristi imovinu društva ili njome raspolaže kao da je njegova lična imovina (tzv. mešanje lične i društvene imovine), čime u javnosti stvara privid o većoj imovini društva,
    3. Koristi društvo ili njegovu imovinu sa namerom da ošteti poverioce društva,
    4. Umanji imovinu društva radi sticanja koristi za sebe ili treća lica, iako zna ili mora znati da društvo usled toga neće moći da ispunjava svoje obaveze (odnosno vrši намерно изазивање стечаја).
  • Ostvarenje imovinske koristi ili nastanak štete, pri čemu se korist (kao interes zloupotrebioca) sastoji u pribavljanju imovinskih vrednosti ili ušteda koje zloupotrebilac ili treće lice ostvaruje na štetu poverioca kojem je onemogućeno da namiri svoje potraživanje.
  • Uzročna veza između preduzete zloupotrebe (uzrok) i imovinske koristi odnosno nastale štete (posledica).
  • Pravila o teretu dokazivanja uzročne veze:
    • Pretpostavlja se postojanje uzročne veze u slučajevima ostvarenja zabranjenog cilja i mešanja imovine, te tužilac u ovim situacijama ne mora dokazivati uzročnu vezu,
    • Tužilac snosi teret dokazivanja uzročne veze u svim ostalim slučajevima zloupotrebe, što u praksi predstavlja otežavajuću okolnost za poverioce i glavni je razlog zbog kojeg se domaći sudovi ustručavaju da primenjuju ovaj institut.
  • Kritika domaće sudske prakse: Domaći sudovi u praksi često protivzakonito postavljaju uslov da tužilac mora dokazati da je član preduzeo prevarne radnje kako bi usvojili zahtev za probijanje pravne ličnosti. Ova praksa je protivzakonita jer takav uslov ne postoji u zakonu, s obzirom na to da je zloupotreba širi pravni pojam od prevare i može se izvršiti i drugim radnjama.

6. Dejstvo uspešnog probijanja pravne ličnosti

Osnovno pravno dejstvo jeste da član društva odgovara poveriocu neograničeno celokupnom svojom imovinom za dugove društva. Uspešnim probijanjem pravni subjektivitet društva ne prestaje, već se on odlukom suda samo privremeno zanemaruje za konkretno utuženo potraživanje u odnosu između tog poverioca, s jedne strane, i društva i njegovog člana, s druge strane.

  • Stav sudske prakse o stvaranju privida identiteta: Ukoliko član društva (npr. jedini vlasnik) ličnom imovinom usmeno garantuje poveriocu ispunjenje obaveza društva i time ga dovede u zabludu o veličini imovine kojom se odgovara za obaveze, sud će usvojiti zahtev za probijanje pravne ličnosti jer je član kod poverioca stvorio privid svog privrednog identiteta sa društvom, odnosno stvorio je privid da su on i društvo isto lice (presuda Vrhovnog suda Srbije).

PRAVILO „ZAJAM UMESTO KAPITALA“

1. Pojam i svrha pravila

Pravilo „zajam umesto kapitala“ predstavlja pravni institut kojim se zajam koji je član dao društvu u stanju krize (gubitka) izjednačava sa njegovim udelom u osnovnom kapitalu u slučaju stečaja. Svrha ovog pravila jeste da se član društva spreči da kroz formu davanja zajma (umesto dopune uloga kojom bi povećao kapital) izigra obične poverioce i izbegne položaj sekundarnog poverioca u stečajnom postupku.

2. Pravne posledice i režim namirenja u stečaju

Kada se nad društvom otvori postupak stečaja, zajam koji je član dao društvu podleže posebnom pravnom režimu namirenja:

  • Član koji je društvu dao зајам у року од poslednje dve godine pre otvaranja stečaja, svoje potraživanje za vraćanje pozajmljenog iznosa može namiriti tek nakon što svi obični (neobezbeđeni) poverioci budu namireni u celosti (svrstava se u četvrti isplatni red),
  • Zanemaruje se (ne proizvodi pravno dejstvo) konstituisana zaloga na stvarima ili potraživanjima društva u korist člana za dati зајам, te se i tako obezbeđeno potraživanje namiruje tek nakon potpunog namirenja običnih poverilaca.

3. Krug lica i izuzeci od primene pravila

Pravilo o „zajmu umesto kapitala“ primenjuje se na potraživanja člana koja potiču iz zajma, ali i iz svih drugih poslova i radnji koje imaju isti ekonomski smisao.

  • Krug lica na koja se primenjuje ovo pravilo:
    • Članovi privrednog društva,
    • Povezana lica sa društvom (direktor, prokurista, likvidacioni upravnik i sa njima povezana lica).
  • Zakonski izuzetak (Banke): Iz primene ovog pravila zakonom su izuzeta potraživanja lica koja se u okviru svoje redovne delatnosti bave davanjem zajmova, kao što su banke, čak i kada su one članovi društva u stečaju.
  • Teorijska i ustavna kritika izuzetka: Izuzimanje banaka iz ovog pravila u teoriji se kritikuje kao neopravdano povlašćivanje banaka u odnosu na ostale članove i poverioce, čime se direktno narušavaju načelo ravnopravnosti članova društva i načelo ravnopravnosti poverilaca u stečaju. Ova zakonska odredba se smatra ustavno sporom jer je protivna načelu ravnopravnosti svih učesnika na tržištu garantovanom Ustavom Republike Srbije.
  • Značaj pravila prema vrsti društva: Iako pravilo o „zajmu umesto kapitala“ formalno važi za sve oblike društava, ono ima znatno veći značaj u zaštiti poverilaca kod društava kapitala nego kod društava lica, jer kod društava lica ortaci ionako odgovaraju solidarno i neograničeno celokupnom svojom imovinom za obaveze društva.

Članovi društva

29. juna 2026.

I POJAM I KLASIFIKACIJA ČLANOVA DRUŠTVA

  • Definicija: Članovi društva su lica koja su unela uloge u društvo, stekavši time udele u njemu, čime su postali njegovi vlasnici.
  • Pravna priroda vlasništva: Izraz „vlasnici“ se ovde koristi uslovno i slikovito, jer društvo i udeo člana nisu telesne stvari, pa pravno ne mogu biti objekat klasičnog prava svojine ili drugog stvarnog prava.
  • Nazivi članova prema formi društva:
    • U ortačkom društvu (OD): ortaci.
    • U komanditnom društvu (KD): komplementari (odgovaraju neograničeno) i komanditori (odgovaraju do visine uloga).
    • U društvu s ograničenom odgovornošću (DOO): članovi.
    • U akcionarskom društvu (AD): akcionari.

Vrste članova prema momentu sticanja statusa

  • Osnivači: Lica koja osnivaju društvo i potpisuju osnivački akt.
  • Naknadni članovi: Lica koja pristupe društvu nakon njegovog osnivanja. Oni status naknadnog člana mogu steći na jedan od tri načina:
    1. Ugovorom o ulaganju ili o pristupanju koji zaključuju neposredno sa društvom.
    2. Sticanjem udela od postojećeg člana na osnovu ugovora (npr. ugovor o kupoprodaji ili poklonu udela).
    3. Nasleđem (odnosno pravnim sledbeništvom usled prestanka pravnog lica koje je bilo član).

Tri ključne razlike između osnivača i naknadnih članova

Ovo je izuzetno važno ispitno pitanje na kojem profesori proveravaju dubinu razumevanja materije:

  1. Retroaktivna odgovornost naknadnog ortaka: U društvima lica (OD i KD), naknadni ortak odgovara za obaveze društva prema trećim licima koje su nastale i pre njegovog pristupanja, a ne samo nakon toga.
  2. Solidarna odgovornost sticaoca udela: Novi član koji stiče udeo od postojećeg člana solidarno odgovara društvu sa prenosiocem za unošenje onog uloga koji prenosilac nije u celosti unneo do momenta prenosa.
  3. Posebna prava osnivača: Osnivači mogu u osnivačkom aktu za sebe zadržati specifična prava u odnosu na naknadne članove (npr. pravo na naknadu troškova osnivanja, preuzimanje ličnih obaveza nastalih u vezi sa osnivanjem, ili pravo prvenstvenog snabdevanja proizvodima zavisnog društva), pod uslovom da se time bitno ne vređa ravnopravnost članova istog položaja.

II ČLANSKA PRAVA I OBAVEZE

  • Udeo u društvu: Predstavlja ukupnost svih članskih prava i obaveza koje jedno lice ima u društvu. Obično je srazmeran udelu člana u osnovnom kapitalu.
  • Granice unutrašnjih akata: Opštim aktom društva (npr. statutom) ne mogu se menjati minimalne obaveze člana koje su utvrđene zakonom.

Obaveze članova

  1. Glavna obaveza: Obaveza člana da unese ugovoreni ulog u društvo.
  2. Dužnost odanosti (lojalnosti): Obavezuje članove društva lica i članove društva kapitala koji poseduju veliki (značajan) udeo. Iz nje proizilaze dve dužnosti:
    • Obaveza nesukobljavanja ličnog interesa sa interesom društva.
    • Obaveza uzdržavanja od konkurisanja društvu.
  3. Sporedne obaveze:
    • Obaveza povećanja uloga u društvu lica.
    • Obaveza dodatnih uplata u društvu kapitala.
    • Obaveza sporednih činidbi.

Sporedne činidbe (Uslovi i vrste)

  • Definicija: Radnje koje se član obavezao da izvršava u korist društva na osnovu ugovora o osnivanju ili ugovora o pristupanju. Dopuštena je svaka radnja koja nije zakonom zabranjena.
  • Klasifikacija sporednih činidbi:
    1. Vršenje određenog posla (npr. vođenje poslova kao zakonski zastupnik, pružanje stručnih saveta, ili obaveza društva majke da u svojim prodavnicama prodaje robu koju proizvodi društvo ćerka).
    2. Davanje stvari društvu (npr. snabdevanje društva ćerke sirovinom koju proizvodi matično društvo).
    3. Uzdržavanje (trpeljenje) od radnji na koje bi član inače imao pravo (npr. trpljenje prekomerne buke koju društvo stvara svojim radom).
  • Pravo na naknadu: Član ima pravo na naknadu za svaku obavljenu sporednu činidbu. Naknada mora biti srazmerna vrednosti činidbe, u skladu sa načelom ekvivalencije kod dvostrano-teretnih ugovora.

Tri osnovna članska prava

Svaki član po zakonu ima tri osnovna statusna prava:

  1. Pravo na udeo u osnovnom kapitalu (učešće u kapitalu).
  2. Pravo na učešće u upravljanju (pravo glasa):
    • Aktivni vid: Pravo člana da glasa prilikom donošenja odluka ili izbora organa društva.
    • Pasivni vid: Pravo člana da bude biran na funkcije u društvu (npr. za poslovođu ili direktora).
    • Zakonski izuzeci (uskraćivanje prava glasa): Zakon može uskratiti pravo glasa određenim članovima (npr. komanditori u KD i vlasnici povlašćenih akcija u AD nemaju pravo glasa, osim u zakonom propisanim slučajevima).
  3. Pravo na učešće u dobiti.

Prateća (podrazumevajuća) prava

Služe neposrednom ostvarenju osnovnih prava:

  • Pravo na obaveštavanje.
  • Pravo nadzora nad zakonitošću i valjanošću poslovanja društva, njegovih članova i organa.

III STICANJE I PRESTANAK ČLANSTVA

1. Način i osnov (Modus i Iustus titulus)

Sticanje i prestanak članstva zahtevaju kumulativno ispunjenje formalnog načina i materijalnog osnova:

  • Način sticanja i prestanka (Modus acquirendi): Upis, odnosno brisanje iz registra. Ovaj upis ima konstitutivno dejstvo – članstvo i sva članska prava i obaveze nastaju tek momentom upisa u registar, a prestaju momentom brisanja iz registra.
  • Pravni osnov (Iustus titulus): Punovažan pravni osnov je neophodna pretpostavka za vršenje upisa ili brisanja.
    • Osnovi sticanja članstva: Osnivački akt (ugovor ili odluka o osnivanju), ugovor o pristupanju, ugovor o sticanju udela od postojećeg člana, nasleđe, ili pravno sledbeništvo usled prestanka pravnog lica.
    • Osnovi prestanka članstva: Ugovor o prenosu celog udela, odluka člana o istupanju, odluka o isključenju člana, odluka o otkupu i poništenju udela, smrt člana, prestanak pravnog lica koje je član, ili prestanak samog društva.

2. Razlika između unutrašnjeg i spoljašnjeg dejstva

Za usmeni ispit je ključno razlikovati pravna dejstva prema društvu i prema trećim licima (poveriocima):

  • Unutrašnje dejstvo (U krugu društva): Radnja kojom društvo upiše člana u svoju internu evidenciju (knjigu članova ili udela) ili ga iz nje obriše proizvodi pravna dejstva samo unutar društva (između članova međusobno i u odnosu sa društvom). Isto tako, ugovori zaključeni pre registracije deluju samo inter partes:
    • Osnivački ugovor obavezuje samo osnivače, a članovi prema trećima postaju tek registracijom društva.
    • Ugovor o pristupanju obavezuje ulagača da unese ulog, a društvo da ga upiše u registar.
    • Ugovor o prenosu udela obavezuje samo prenosioca (prodavca) i sticaoca (kupca), a sticalac postaje član za treća lica tek registracijom.
  • Spoljašnje dejstvo (Prema trećim licima): Prema trećim licima van društva (poveriocima), sticanje i prestanak članstva deluju isključivo od momenta registracije u APR-u.
    • Primer: Izjava ortaka o istupanju ne važi za poverioce društva sve dok se ortak ne izbriše iz registra. Ortak odgovara trećim licima za sve obaveze koje za društvo nastanu u tom međuvremenu.

3. Pravni položaj tajnog člana

  • Pojam/Definicija: Tajni član je neregistrovani član društva.
  • Pravni položaj: Za treća lica van društva tajni član pravno ne postoji.
  • Statusna i obligaciona prava: Tajni član nema nikakvih statusnih prava ni obaveza u društvu. On poseduje isključivo obligacionopravna prava i obaveze na osnovu ugovora koji je privatno zaključio sa društvom ili sa nekim od njegovih članova.

Vrednosno procenjive i neprocenjive stvari. Stvari u prometu i van prometa. Zbirna stvar i zbir stvari i prava

28. juna 2026.

1. Pojam i pravna priroda

  • Vrednosno procenjive stvari: Stvari čija se materijalna vrednost može utvrditi poređenjem sa vrednošću drugih stvari, a u savremenom svetu se najčešće iskazuje u novcu kao opštem ekvivalentu.
  • Vrednosno neprocenjive stvari: Stvari koje se ne mogu upoređivati jer za vlasnika imaju poseban, nemerljiv značaj (subjektivni razlog) ili ne postoje druge slične stvari za poređenje (objektivni razlog).
  • Stvari u pravnom prometu (res in commercio): Stvari povodom kojih vlasnik ima ovlašćenje da njima pravno raspolaže, odnosno ima potpuno pravo svojine (plena in re potestas). (Istorijski kontekst: Rimska podela na stvari u prometu i van prometa se odnosila isključivo na pravni promet prava svojine, a ne na fizičko premeštanje stvari).
  • Stvari van pravnog prometa (res extra commercium): Stvari na kojima je ustanovljeno nepotpuno (neprenosivo) pravo svojine.

2. Predmet i obim (Utvrđivanje vrednosti i režimi prometa)

  • Utvrđivanje cene kod procenjivih stvari:
    • Redovna (tržišna) cena: Objektivna vrednost formirana na tržištu na osnovu ponude i potražnje.
    • Vanredna cena: Subjektivna vrednost koja postoji kada je lice spremno da plati više od tržišne cene zbog specifičnih okolnosti (npr. specijalizovani robot) ili zbog posebne emotivne naklonosti prema stvari (tzv. afekciona vrednost – praetium affectionis).
  • Stvari u ograničenom pravnom prometu: Za određene stvari važe posebni zakonski režimi koji ograničavaju slobodu raspolaganja kroz tri modaliteta:
    1. Mogu se pribaviti/otuđiti samo uz posebnu administrativnu dozvolu (npr. oružje, lekovi).
    2. Mogu ih pribaviti i pod posebnim uslovima otuđiti samo ovlašćena pravna lica (npr. narkotici za zdravstvene ustanove).
    3. Mogu biti u prometu isključivo između dva ili više ovlašćenih pravnih lica (npr. dinamit za rudnike).

3. Prava i obaveze titulara (Javna svojina i zakonska ograničenja prometa)

  • Režim javne svojine: Prema pozitivnom pravu (Zakon o javnoj svojini), javnu svojinu čine državna (Republika Srbija), pokrajinska (AP) i opštinska/gradska svojina (jedinice lokalne samouprave).
  • Jednakost oblika svojine: Na javnu svojinu se primenjuju ista pravila kao i na privatnu svojinu ukoliko posebnim zakonom nije drugačije određeno, što je garantovano i Ustavom RS (čl. 86).
  • Ograničenje prava raspolaganja (Prekluzivni rok): Titular prava svojine ne može uvek slobodno raspolagati stvari. Zakon o stanovanju i održavanju zgrada izričito propisuje rok od 10 godina tokom kojeg se ne mogu otuđiti stanovi na kojima je pravo svojine stečeno dodelom u okviru stambene podrške. U tom periodu, takav stan se smatra stvari koja je van pravnog prometa.

4. Zaštita instituta (Zahtev po ZOSPO-u i sticanje od nevlasnika)

  • Aktivna i pasivna legitimacija po ZOSPO-u: Poseban značaj razlikovanja procenjivih i neprocenjivih stvari (afekcione vrednosti) ogleda se u primeni pravila o sticanju od nevlasnika.
  • Zahtev za povraćaj (Član 31. stav 2. ZOSPO): Raniji vlasnik (aktivno legitimisan) može od savesnog sticaoca (pasivno legitimisan) zahtevati da mu stvar vrati, uz obavezu da mu isplati naknadu po prometnoj (tržišnoj) ceni.
  • Specifični uslov: Ovaj zahtev za povraćaj je pravno osnovan isključivo pod kumulativnim uslovom da ta konkretna stvar ima za ranijeg vlasnika poseban značaj (čime pozitivno pravo direktno štiti neprocenjivost stvari, odnosno praetium affectionis).

Zbirna stvar i zbir stvari i prava

1. Pojam i pravna priroda

  • Zbirna stvar (universitas rerum ili universitas rerum distantium): Predstavlja imovinsku celinu koja se sastoji od više fizički odvojenih stvari, pri čemu je svaka od njih objekat posebnog prava svojine. U pravnom prometu, ovakva celina može biti samostalni predmet jedne ugovorne obaveze (npr. cela biblioteka).
  • Komplementarne stvari: Ovo su fizički odvojene, ali funkcionalno strogo povezane stvari koje uobičajenu upotrebnu vrednost imaju samo kao komplet i kao takve se nalaze u redovnom pravnom prometu (npr. komplet šahovskih figura ili par rukavica).
  • Zbir stvari i prava (universitas iuris): U domaćoj civilistici, ovaj pojam označava zbir stvari i prava koji čine jednu jedinstvenu celinu (npr. zaostavština, kompanija, miraz). Istorijski i uporedni kontekst: U uporednom pravu ovo označava ukupnost prava i obaveza jednog lica, a slična obeležja zajednice ljudi i dobara imale su i porodične zadruge, nalik na rimsku porodicu (familia).

2. Predmet i obim (Klasifikacija i specifičnosti)

  • Količinski povezane stvari (quantitates): U ovu grupu spadaju stvari poput zrna pšenice ili kukuruza, koje uobičajenu vrednost i prometnu sposobnost po pravilu imaju samo kada postoji neka minimalna količina.
  • Izuzeci od količinskog pravila: Nekada i samo jedan jedini komad (npr. zrno laboratorijski kreiranog hibridnog kukuruza ili zrno pšenice pronađeno u egipatskoj piramidi) može imati izuzetno veliku vrednost i biti samostalan predmet pravnog prometa.
  • Širenje predmeta stvarnog prava (Savremene tendencije): Pod uticajem četvrte industrijske revolucije, granice između subjekta i objekta prava se pomeraju i brišu, te se pojam stvari širi kako bi obuhvatio informacioni kod DNK, delove tela iz matičnih ćelija, internet stvari, humanoide, veštačku inteligenciju, pa čak i elemente virtuelne stvarnosti poput avatara i digitalne imovine.

3. Prava i obaveze titulara (Posebni zakonski režimi) Za prolaznu i visoku ocenu iz ovog pitanja apsolutno je neophodno poznavanje posebnog pravnog režima prema važećem Zakonu o javnoj svojini:

  • Distributivne mreže kao zbirne stvari: Zakon izričito definiše distributivnu mrežu (namenjenu protoku materije ili energije) kao nepokretnu stvar sa pripacima, odnosno kao zbir stvari.
  • Pravni režim i ograničenja: Mreže po sili zakona predstavljaju dobro od opšteg interesa.
  • Pravo privatne svojine na mreži: Mreža (ili njen odvojeni deo) može biti isključivo u privatnoj svojini titulara ukoliko služi isključivo za potrebe jednog ili više precizno određenih lica. Takođe, zakon propisuje da mreže na kojima je do stupanja na snagu Zakona o javnoj svojini već postojalo pravo privatne svojine, ostaju u privatnoj svojini titulara.

Deljive i nedeljive stvari. Potrošne i nepotrošne stvari

28. juna 2026.

Deljive i nedeljive stvari

1. Pojam i pravna priroda

  • Fizička naspram pravne deobe: Iako je svaku stvar fizički moguće izdeliti do nivoa atoma (čije dalje usitnjavanje dovodi do destrukcije), pravna klasifikacija se ne oslanja na granice fizičkog deljenja.
  • Kriterijum deobe: U stvarnom pravu, podela na deljive i nedeljive stvari odnosi se primarno na posledice koje ta deoba izaziva u vrednosnom (ekonomskom) i pravnom smislu.

2. Predmet i obim (Klasifikacija i primeri)

  • Deljive stvari: Prema tradicionalnom shvatanju, to su stvari koje se mogu podeliti tako da svaki dobijeni deo ima vrednost srazmernu vrednosti celine, a zbir vrednosti svih delova ostaje jednak vrednosti prvobitne celine.
    • Primeri i tržišna odstupanja: Tipični primeri su brašno (npr. džak od 25 kg podeljen u pakovanja od 1 kg) ili kotur sira. Iako u praksi manja pakovanja mogu ukupno koštati više (zbog troškova ambalaže i trgovačke marže), to ne menja njihovu pravnu prirodu deljive stvari.
  • Nedeljive stvari: To su stvari čije bi deljenje materije dovelo do njihovog uništenja (npr. porcelanska vaza) ili bi izazvalo nesrazmerno manju vrednost delova u odnosu na celinu (npr. usitnjavanje dijamanta).
    • Funkcionalna nedeljivost: U ovu kategoriju spadaju i zasebni entiteti koji su međusobno funkcionalno povezani i jedino kao celina imaju pravu vrednost (npr. šahovske figure, komplet raritentnih knjiga).

3. Prava i obaveze titulara (Pravni značaj u pozitivnom pravu) Ova klasifikacija je od presudnog praktičnog značaja u svim situacijama gde je potrebno raspraviti imovinske odnose i podeliti određeni predmet između više lica. Pravni značaj ove podele direktno uslovljava primenu sledećih instituta:

  • Susvojina i zajednička svojina (naročito prilikom fizičke deobe stvari na kojoj postoji pravo više lica).
  • Priraštaj (u situacijama spajanja i smeše stvari).
  • Obligacioni odnosi: Ugovori sa više dužnika i instituti poput solidarnog jemstva.

Potrošne i nepotrošne stvari (i pravna priroda novca)

1. Pojam i pravna priroda

  • Potrošne stvari: To su stvari koje su karakteristične po jednokratnoj upotrebi, nakon koje trajno gube svoju primarnu namenu, a po pravilu i korisnost za vlasnika (ili imaoca drugog stvarnog prava).
    • Sukcesivno trošenje: Pojam „jednokratno“ se u pravu shvata šire; trošenje može biti i dugotrajnije (sukcesivno) – npr. vekna hleba se može jesti kroz više obroka, a gorivo se troši postepeno dok se rezervoar ne isprazni.
  • Nepotrošne stvari: To su stvari koje imaju trajniju upotrebnu vrednost i mogu se više puta koristiti za svoju namenu.

2. Predmet i obim (Primeri i fizička transformacija)

  • Primeri nepotrošnih stvari: Automobil, kuća, obradivo poljoprivredno zemljište, vinograd.
  • Primeri potrošnih stvari: Hrana, voda za piće, vino, gorivo za motorna vozila, ogrevno drvo.
  • Fizička transformacija (Prestanak stvari): Prilikom upotrebe potrošnih stvari, njihovi činioci (materija, energija i strukturna informacija) se u potpunosti transformišu (ne nestaju, već dobijaju drugi oblik i funkciju u prirodi). Ovaj spontani prirodni proces transformacije i autodestrukcije poznat je kao ентропија.

3. Pravna priroda novca (Izuzetak i distinkcija) Novac predstavlja specifičan pravni fenomen u pogledu ove klasifikacije:

  • Subjektivno (laičko) stanovište: Za samog vlasnika novca, on predstavlja „potrošnu“ stvar, jer plaćanjem vlasnik gubi pravo svojine na novčanicama i vrednost koju one garantuju.
  • Objektivno (pravno i ekonomsko) stanovište: Novac je u pravnom smislu apsolutno nepotrošna stvar. Nakon plaćanja, on ne propada niti se transformiše u drugu materiju, već i dalje zadržava svoju funkciju sredstva plaćanja u pravnom prometu (samo menja subjekta koji ima pravo svojine na njemu). Da je drugačije, onda bi se i svaka druga stvar koja se može prodati (npr. automobil) smatrala potrošnom.

4. Prava i obaveze titulara (Pravni značaj podele) Ova klasifikacija ima direktne posledice na mogućnost konstituisanja određenih stvarnih i obligacionih prava. Samo nepotrošne stvari mogu biti predmet sledećih instituta:

  • Plodouživanje (ususfructus – vrsta lične službenosti).
  • Posluga (commodatum).
  • Najam / Zakup.

Načelo jedinstva nepokretnosti

28. juna 2026.

1. Pojam i pravna priroda

  • Definicija: U pravnim sistemima evropsko-kontinentalnog tipa važi pravilo da sve što se nalazi na površini tla i sa njom je fizički trajnije povezano, po sili zakona pripada vlasniku tog zemljišta.
  • Pravna maksima: Ovo načelo se izražava rimskim pravilom Superficies solo cedit (površina pripada tlu).
  • Pravna priroda (Glavna stvar i pripadak): Zemljište, odnosno njegova površina, uvek predstavlja primarnu, glavnu stvar (res principalis). Sve ono što je trajnije povezano sa tom površinom smatra se sekundarnim, odnosno predstavlja pripadak zemljišta (accessorium).

2. Predmet i obim (Na šta se načelo primenjuje) Načelo jedinstva nepokretnosti obuhvata sve trajnije aspekte prostora (iznad i ispod tla):

  • Građevinski objekti: Kuće za stanovanje, zgrade i drugi zidani objekti.
  • Flora (Biljke): Biljke koje su na zemljištu same nikle (npr. livadska trava, kamilica), kao i one koje je čovek namenski zasejao (npr. pšenica) ili posadio (npr. vinograd, voćnjak).
  • Šire (savremeno) tumačenje: Pravni pojam „površine“ (superficium) nije isključivo vezan za suvo tlo. On obuhvata i vodene površine (npr. veštačka jezera, privatni ribnjaci) na kojima se nalaze trajnije stacionirani objekti za stanovanje ili industrijsku proizvodnju.

3. Prava titulara i sticanje (Praktični značaj pravila)

  • Pravna sudbina pripatka: Primenjuje se apsolutno pravilo Accessio cedit principale (odnosno accessorium sequitur principali) – pripadak uvek prati pravnu sudbinu glavne stvari.
  • Rešavanje imovinskih sporova: Ovo pravilo je pravni osnov za rešavanje komplikovanih situacija u pozitivnom pravu:
    • Kada lice na tuđem zemljištu izgradi objekat od svog materijala, ili tuđu njivu zaseje svojim semenom.
    • Kada vlasnik zemljišta na svojoj parceli izgradi kuću od tuđeg materijala.
    • Ishod: Prema načelu jedinstva nepokretnosti, vlasniku zemljišta po sili zakona pripada površina tla, ali i sve što se nalazi na njoj i ispod nje.

4. Odstupanja i ograničenja (Dualistička koncepcija)

  • Socijalistički relikt: Nakon Drugog svetskog rata, u pravne sisteme socijalističkih zemalja (uključujući i našu) uvedena je dualistička koncepcija kojom je ukinuto pravno jedinstvo nepokretnosti.
  • Razdvajanje svojine: Obezbeđeno je da jedno lice može biti vlasnik zgrade, a drugo lice (ili država) vlasnik parcele na kojoj je zgrada izgrađena.
  • Inverzija pravila: Vlasnici zgrada su na zemljištu sticali pravo korišćenja. Zemljište je apsurdno postalo akcesorijum (pripadak), te je prenosom svojine na zgradi po automatizmu prenošeno i pravo korišćenja zemljišta. (Ovaj relikt i danas stvara probleme u praksi, ali se moderno zakonodavstvo polako vraća izvornom jedinstvu nepokretnosti).

Nepokretne i pokretne stvari

28. juna 2026.

Pojam i vrste nepokretnih stvari (Nepokretnosti)

1. Pojam i pravna priroda

  • Definicija: Nepokretnosti (res immobilis) su stvari koje su trajnije locirane na tačno određenom delu površine planete Zemlje i koje se prema pozitivnim pravnim pravilima smatraju nepokretnim stvarima.
  • Savremeno shvatanje (Napuštanje stare teorije): Tradicionalno stanovište da je nepokretnost samo ono što se ne može pomeriti bez uništenja je anahrono, jer se danas cele zgrade mogu preseliti na drugu lokaciju. Zbog toga je danas za pravnu prirodu ključna određenost mesta (), a ne sama (ne)mogućnost fizičkog prenošenja.

2. Predmet i obim (Kumulativni uslovi za svojstvo nepokretnosti) Da bi se neki činilac smatrao nepokretnom stvari u stvarnopravnom smislu, mora ispuniti dva kumulativna uslova: fizički i pravni.

  • Fizički uslov (Stacioniranost): Stvar mora biti trajnije pozicionirana u prostoru i vremenu (situs, odnosno statio).
    • Način utvrđivanja: Pozicija se utvrđuje kroz sistem geodetskih referentnih tačaka (državni sistem Agros i GPS), a rezultati su vidljivi na katastarskom planu (dvodimenzionalnom prikazu parcela i objekata).
    • Odstupanja u prirodi: Fizički uslov predstavlja izazov kod nepokretnosti sa promenljivom pozicijom, poput klizišta ili plivajućih ostrva (npr. Vlasinsko jezero), čije se stvarne koordinate na terenu moraju naknadno korigovati u katastarskoj mreži.
  • Pravni uslov (Mogućnost uspostavljanja vlasti): Stvar mora biti u pravnom prometu (res in commercio) i pogodna za prisvajanje.
    • Samo one nepokretnosti koje su evidentirane u katastru smatraju se stvarima u prometu i samo one mogu biti predmet kupoprodaje, poklona ili trampe.

3. Sticanje instituta (Konstituisanje i prenos prava)

  • Način sticanja (): Pravo svojine i druga stvarna prava na nepokretnostima stiču se, prenose i ograničavaju isključivo upisom u Katastar nepokretnosti.
  • Načelo pouzdanja i savesnost: Polazi se od zakonske pretpostavke da su podaci u katastru istiniti i potpuni, te savesno lice (sticalac) ne može snositi štetne posledice zbog oslanjanja na taj registar.
  • Izuzetak za dejstvo: Iako se u izuzetnim zakonskim slučajevima pravo može steći i pre upisa u registar, ono će proizvoditi pravno dejstvo prema savesnim trećim licima tek od trenutka formalnog upisa u katastar. Primenjuje se rimsko pravilo o ograničenju prenosa ovlašćenja: Nemo plus iuris transfere ad alium potest quam ipse habet (Niko na drugog ne može preneti više prava nego što i sam ima).

4. Prava i obaveze titulara (Vrste nepokretnosti) Kao objekti svojinskih prava, u srpskom pozitivnom pravu (Zakon o državnom premeru i katastru i Zakon o prometu nepokretnosti), nepokretnosti se klasifikuju u tri kategorije:

  • Zemljište: Poljoprivredno, šumsko, građevinsko, vodno.
  • Zgrade i građevinski objekti: Nadzemni i podzemni građevinski objekti (fizički spojeni sa tlom).
  • Posebni delovi objekata: Stanovi, poslovni prostori, garaže, na kojima prema zakonu može postojati zasebno pravo svojine.
  • Numerus clausus (Zatvoren sistem): Iako zakon koristi reč „i drugi građevinski objekti“, lista vrsta nepokretnosti u pravnom sistemu Srbije je striktno zatvorena (utvrđena zakonima) i ne mogu se autonomijom volje izmišljati novi tipovi nepokretnosti.

Pojam pokretnih stvari i nepokretnosti po nameni

1. Pojam i pravna priroda

  • Pozitivna definicija: Pokretne stvari (res mobiles) su nestacionarne stvari čija pozicija na površini planete Zemlje ne mora biti tačno (pa ni uopšte) određena da bi mogle biti objekat prava svojine i drugih stvarnih prava u pravnom prometu.
  • Negativna definicija: Pokretne su sve one stvari koje se po opštim zakonskim pravilima ne smatraju nepokretnostima.
  • Pravna priroda: S obzirom na njihovu prirodu, za pokretne stvari u većini slučajeva važi znatno jednostavniji pravni režim u odnosu na nepokretnosti. Ipak, njihova vrednost može biti izuzetno velika u materijalnom i duhovnom smislu (npr. umetnička dela, nakit, hartije od vrednosti), što opravdava savremene i složenije vidove evidencije.

2. Predmet i obim (Vrste pokretnih stvari) Zavisno od načina individualizacije i evidencije, pokretne stvari se dele na:

  • Obične pokretne stvari: Predmeti koji se ne vode u posebnim javnim evidencijama (npr. bicikl, lopta).
  • Evidentirane (registrovane) pokretne stvari: Veliki kontingenti istovrsnih stvari često zahtevaju individualizaciju putem serijskih brojeva (npr. automobili, električni aparati). Ovo je neophodno iz pravnih razloga, prevashodno radi ostvarivanja prava na otklanjanje materijalnih nedostataka u garantnom roku, kao i zbog upisa u posebne baze podataka.
  • Stacionirane pokretne stvari (Nepokretnosti po nameni): To su samostalne pokretne stvari ili zbir pokretnih stvari koje su u stalnoj funkciji nepokretnosti (npr. poljoprivredna mehanizacija koja služi za obradu zemljišta u sastavu registrovanog gazdinstva). U ovu grupu spadaju i stvari koje su nepotpuno inkorporisane u nepokretnost (npr. skulptura u niši zida, posebno izrađen kamin).

3. Prava i obaveze titulara (Pravni režim i dejstvo)

  • Pravna sudbina nepokretnosti po nameni: Osnovno pravilo jeste da ove stacionirane pokretne stvari dele pravnu sudbinu nepokretne stvari kojoj služe, izuzev ako je zakonom ili izričitim sporazumom ugovornih strana predviđeno drugačije. (Ovo je izuzetak o kojem uvek vodite računa kod kupoprodaje nepokretnosti!).
  • Zalaganje u registru: Evidencija pokretnih stvari pomoću serijskih brojeva omogućava titularima uspostavljanje specifičnog oblika založnog prava – upis u založni registar bez obaveze fizičke predaje stvari poveriocu (tzv. bezdržavinska ili registrovana zaloga).
  • Izuzetak (Kontekstualno poređenje sa nepokretnostima): S druge strane, nadzemni i podzemni vodovi predstavljaju svojevrstan izuzetak od pravila superficies solo cedit (načela jedinstva nepokretnosti) i vode se u posebnoj evidenciji – Katastru vodova.

4. Sticanje i prestanak (Razlike u pravnim režimima) Zbog različitog društvenog i egzistencijalnog značaja, zakonodavac je predvideo strogo odvojene pravne režime za pokretne i nepokretne stvari, što se direktno odražava na niz instituta:

  • Sticanje od nevlasnika: Samo kod pokretnih stvari u našem pravu postoji mogućnost sticanja prava svojine od lica koje nije vlasnik stvari (nevlasnika).
  • Održaj: Postoje različita pravila za sticanje svojine održajem na pokretnim stvarima u odnosu na nepokretnosti.
  • Prestanak prava i okupacija: Vlasnik se može punovažno odreći prava svojine na pokretnoj stvari (derelikcija), nakon čega je bilo koje drugo lice može steći u svojinu jednostavnim uspostavljanjem faktičke vlasti – okupacijom.

Generične i individualno određene stvari. Zamenljive i nezamenljive stvari

28. juna 2026.

Generične i individualno određene stvari.

1. Pojam i pravna priroda

  • Po rodu određene (generične) stvari: To su stvari koje se u pravnom prometu označavaju po vrsti, broju, odnosno po nekoj jedinici mere (kilogram, litar, metar). Za njihovo precizno definisanje koriste se rod, vrsta i podvrsta (npr. rod: pšenica, vrsta: semenska, podvrsta: sorta simonida).
  • Individualno određene stvari (species): To su stvari koje imaju posebna (identitetska) obeležja na osnovu kojih se jasno razlikuju od svih drugih stvari. Ova posebnost može biti:
    • Izvorna: Stvar je po svojoj priроди unikatna (npr. umetnička slika).
    • Izvedena: Stvar je nastala individualizacijom (izdvajanjem) iz mase istovrsnih generičnih stvari.
  • Individualizacija i identifikacija: Ovo su korelativni pojmovi. Individualizacija stvara identitet (dodeljivanjem obeležja), dok se identifikacijom taj identitet naknadno utvrđuje. Moguće je identifikovati samo ono što je prethodno individualizovano.
  • Generizacija: Proces suprotan individualizaciji, gde individualno određena stvar (npr. unikatna knjiga) postaje deo šire celine i tretira se kao generična (npr. ulaskom u bibliotečki fond).

2. Predmet i obim (Pravo svojine na generičnim stvarima)

  • Opšte pravilo: Zabluda je da samo individualno određena stvar može biti objekat prava svojine. Pravila jasno kažu da pravo svojine postoji i na generičnim stvarima (npr. poljoprivrednik je vlasnik svoje požnjevene pšenice čak i pre nego što je izmeri i spakuje).
  • Obim ovlašćenja: Svaki vlasnik generične stvari ima ista svojinska ovlašćenja, ali lična svojstva vlasnika nemaju uticaja na samu individualizaciju stvari (vino Petra Petrovića je i dalje generična stvar dok se ne obeleži).

3. Sticanje instituta (Konstituisanje i prenos prava) U zavisnosti od osnova sticanja prava svojine, zahteva se različit stepen određenosti objekta:

  • Sticanje pravnim poslom (ugovor i testament): Da bi se pravo svojine prenelo sa jednog lica na drugo (npr. kupoprodaja), generična stvar se mora individualizovati. To se postiže izdvajanjem iz mase i obeležavanjem (npr. pakovanjem pšenice u džakove sa deklaracijom). Primenjuje se načelo: Nemo plus iuris ad alium transferre potest quam ipse habet (Niko na drugog ne može preneti više prava nego što sam ima).
  • Sticanje po drugom pravnom osnovu (izuzeci): Individualna određenost nije neophodna za sticanje svojine održajem (npr. tuđe vino u nasleđenom podrumu), okupacijom (res nullius) ili ličnom proizvodnjom.
  • Pozitivno pravo (Primer nivoa individualizacije): Zakon o vinu i prateći pravilnici u Srbiji nalažu vrlo strog nivo obeležavanja i deklarisanja prilikom stavljanja ovakvih stvari u promet.

4. Zaštita instituta (Tužbe/Zahtevi) Zavisno od vrste stvari, na raspolaganju su potpuno različiti mehanizmi zaštite:

  • Actio rei vindicatio (Vlasnička tužba): Ovo je tužba za povraćaj stvari kojom vlasnik (aktivna legitimacija) zahteva od lica kod kog se stvar nalazi bez pravnog osnova (pasivna legitimacija) da mu istu preda. Ovu tužbu vlasnik može osnovano podneti isključivo ako je stvar individualno određena.
  • Obligaciona tužba: Ukoliko je vlasniku protivpravno oduzeta određena količina generičnih (neindividualizovanih) stvari, on nema pravo na rei vindicatio, već može podneti isključivo obligacionopravnu tužbu za naknadu štete.

5. Prestanak prava (Propast stvari i gašenje obaveze)

  • Genera non pereunt (Rod ne propada): Ako propadnu generične stvari koje su predmet obaveze (npr. usled više sile/elementarne nepogode), obligacioni odnos ne prestaje. Dužnik je i dalje u obavezi da pribavi i preda sticaocu istu količinu stvari te vrste.
    • Izuzetak: Obaveza će prestati jedino ako su strane izričito dogovorile da se stvar izdvaja iz tačno određene mase, a ta cela masa propadne.
  • Propast individualno određene stvari: Ako usled više sile propadne individualno određena stvar (species), obligacioni odnos (ugovor) se gasi i obaveza predaje prestaje.

Zamenljive i nezamenljive stvari

1. Pojam i pravna priroda

  • Definicija zamenljive stvari: Stvar je s pravnog stanovišta zamenljiva ukoliko kao objekat određenog građanskopravnog odnosa (npr. ispunjenje obaveze) umesto nje može biti predata neka druga stvar.
  • Tradicionalni uslov: U pravnoj teoriji se najčešće insistira na tome da zamenska stvar mora biti istih osoбина i vrednosti (npr. novac kod ugovora o zajmu).
  • Pravna priroda novca: Novac je tipična zamenljiva stvar. Iako u laičkom govoru kažemo da smo novac „potrošili“, novac u pravnom smislu nije potrošna stvar (fizički nastavlja da postoji), već se njegovim korišćenjem iscrpljuje isključivo naša platežna sposobnost.

2. Predmet i obim (Odstupanja od pravila istih osobina i vrednosti) U pozitivnom pravu i savremenim odnosima postoje brojni izuzeci gde se stvari menjaju, a da nisu ni istih osobina ni iste vrednosti:

  • Datio in solutum (Davanje umesto ispunjenja): Pravni institut gde se, na osnovu sporazuma, obaveza može ispuniti predajom potpuno drugačije stvari (npr. vraćanje novčanog zajma predajom određene količine pšenice).
  • Realna subrogacija: Savremeniji oblik sporazumne promene (zamene) predmeta obaveze u obligacionom odnosu.
  • Razlika u vrednosti: Kod zajma sa kamatom, zamenljive stvari očigledno nisu iste vrednosti (vraća se veći iznos od pozajmljenog).

3. Povezanost sa drugim podelama stvari i pravni režim Zamenljivost je direktno povezana sa individualizacijom i potrošnošću stvari:

  • Odnos sa generičnim stvarima: U načelu, sve stvari određene po rodu (generične) su istovremeno i zamenljive.
  • Odnos sa potrošnim stvarima: Stvar može biti istovremeno potrošna i zamenljiva (npr. jedna flaša vina iz velike serije), ali može biti i potrošna, a nezamenljiva (npr. ukoliko je to poslednja preostala flaša vina iz te iste serije).
  • Promenljivost svojstva (Individualizacija novca i prerada): Zamenljiva stvar može postati nezamenljiva i obrnuto, voljom vlasnika. Novac se može individualizovati (npr. popisivanjem serijskih brojeva i stavljanjem u sef). Takođe, vlasnik može preraditi stvar (npr. od drvenih paleta napraviti stolicu), pri čemu zamenljivost ostaje u samoj imovinskoj masi.

4. Prestanak prava, propast stvari i zaštita titulara

  • Opšte pravilo za propast – Genera non pereunt: Smatra se da rod ne propada. Ako propadne određena količina generičnih stvari, dužnik se ne oslobađa obaveze, već mora nabaviti i predati istu količinu istovrsnih stvari.
  • Izuzetak (Propast roda): Ukoliko faktički propadne ceo rod (npr. specifična sorta vinove loze izumre zbog bolesti), dužnik se oslobađa primarne obaveze. U tom slučaju dužan je da vrati primljeni avans, osim ako ne dogovori datio in solutum (predaju druge sorte).
  • Propast izdvojene mase: Isto pravilo važi ako ugovor predviđa izdvajanje iz tačno određene konkretne mase, a ta cela masa propadne pre namirenja poverioca.
  • Zahtev za naturalnu restituciju kod nezamenljivih stvari: Iako su industrijski proizvodi (npr. novi automobil) per definitionem individualno određene i nezamenljive stvari (imaju specifičan broj šasije i motora), u slučaju totalne štete vlasniku se dozvoljava da zahteva naknadu u naturalnom obliku – isporuku novog, istovrsnog automobila iz iste serije, kako bi se očuvala ravnoteža u njegovoj imovini.

Suplementi stvari

28. juna 2026.

1. Pojam i pravna priroda

  • Definicija: Suplementi (subplementum) su elementi koji su naknadno postali deo strukture (korpusa) stvari ili su sa njom funkcionalno povezani radi postizanja određenih efekata.

2. Predmet i obim (Klasifikacija suplemenata) Zavisno od načina povezanosti sa glavnom stvari, suplementi se dele na četiri vrste:

  • 1. Prirast supstance: Uvećanje same stvari iznutra, prirodnim putem (npr. rast drveta) ili delovanjem čoveka (npr. umnožavanje ćelija bioinženjeringom).
  • 2. Priraštaj druge stvari (): Trajnije spoljašnje pripajanje jedne (sporedne) stvari drugoj (glavnoj) stvari.
  • 3. Plod (): Stvar koja periodično nastaje od supstance ili u vezi sa supstancom druge (plodonosne) stvari, a da se pritom supstanca glavne stvari ne iscrpi u celosti (ako bi se iscrpela, to bi bila prerada).
    • Klasifikacija plodova: Dele se na neodvojene i odvojene; prirodne i uzgajane; kao i na naturalne/nenovčane (npr. kupine) i civilne/novčane (npr. zakupnina).
  • 4. Pripadak: Pokretna sporedna stvar (npr. ključ) koja omogućuje upotrebu glavne stvari, koja može biti pokretna (npr. automobil) ili nepokretna (npr. kuća).

3. Prava titulara i sticanje (Pravni režim i svojina nad suplementima) Za visoku ocenu presudno je poznavanje pravne sudbine svake od ovih kategorija u pravnom prometu:

  • Pravo svojine na prirastu supstance:
    • Opšte pravilo: Rast supstance ne utiče na pravo svojine; cela uvećana stvar ostaje u isključivoj svojini vlasnika.
    • Izuzetak (ugovorni odnos): Voljom strana se može ustanoviti obligaciono pravo na naknadu za prirast (npr. uslužni tov stoke) ili se može steći pravo susvojine nad ostvarenim prirastom.
  • Pravo svojine na plodovima:
    • Neodvojeni plodovi: Uvek dele pravnu sudbinu glavne (plodonosne) stvari i pripadaju njenom vlasniku.
    • Odvojeni plodovi: Postaju samostalni objekti prava svojine i o njihovoj sudbini odlučuje vlasnik.
    • Specifičan zakonski uslov: Mladunci domaćih životinja po sili zakona pripadaju vlasniku ženke.
  • Pravo svojine na pripatku:
    • Konstituisanje: Sporedna stvar postaje pripadak isključivo voljom vlasnika (ili zakonom), i to pod uslovom da su i glavna stvar i pripadak u svojini istog lica.
    • Pravna sudbina u prometu: Pripadak obavezno deli sudbinu glavne stvari. Prilikom prodaje, poklona ili nasleđivanja, pravo svojine na glavnoj stvari i pripatku istovremeno prelazi na sticaoca.

4. Prestanak prava (Gubitak svojstva pripatka)

  • Odricanje od svojstva: Svojstvo pripatka može prestati. Vlasnik ima ovlašćenje da svojom voljom izuzme pripadak od glavne stvari i odluči da on ponovo postane samostalna stvar kojom će odvojeno raspolagati.

Stvar kao celina i elementi stvari

28. juna 2026.

1. Pojam i pravna priroda

  • Polazište (Opšti pravni režim): Objekat prava svojine je stvar u celini. Pravo svojine postoji na celoj stvari i odnosi se na apsolutno sve njene činioce.
  • Pojam celine stvari: Pod celinom se podrazumeva jedinstvo strukturalno povezanih elemenata. Svaka stvar u građanskopravnom smislu je složena (čine je materija, energija i strukturna informacija) i ne postoje potpuno „proste“ stvari.
  • Najmanja celina u pravu: Najmanja samostalna jedinica materije koja ispunjava sve uslove da bude tretirana kao objekat stvarnih prava je atom. Iako se meri pikometrima, na njemu se uz pomoć tehnologije može uspostaviti faktička vlast i on može biti predmet pravnog i fizičkog prisvajanja, što je od krucijalnog značaja za moderno pravo u eri nanotehnologije.

2. Predmet i obim (Pravila obuhvatanja) Stvarnopravni instituti po pravilu obuhvataju celokupnu stvar, a ne samo njene delove:

  • Pravo svojine i stvarna prava na tuđim stvarima (iura in re aliena – npr. ručna zaloga, zaloga u registru, hipoteka) uvek za objekat imaju celu stvar.
  • Nasledno pravo: Univerzalni sukcesor (naslednik) stiče sve predmete iz zaostavštine kao celine. Izuzetak (poseban pravni režim) postoji isključivo na osnovu volje ostavioca, gde legatar (singularni sukcesor) stiče pravo da zahteva sticanje prava svojine na samo jednom delu stvari.
  • Elementi stvari (Klasifikacija): Elementi su ono od čega je stvar sačinjena i dele se na:
    • Izvorne (koji su deo stvari od njenog nastanka) i inkorporisane (naknadno unete/ugrađene u strukturu stvari).
    • Odvojive (mogu se izdvojiti bez bitnijeg uticaja na funkciju stvari, npr. presvlaka sedišta) i neodvojive (čije izdvajanje ima destruktivan efekat, npr. radilica motora).

3. Sticanje instituta (Konstituisanje i prenos)

  • Predmet ispunjenja: Kod ugovora usmerenih na prenos prava svojine (kupoprodaja, poklon, trampa), obaveza prenioca je predaja cele stvari (tradicija) koja mora biti funkcionalna i imati sve delove.
  • Izuzeci (Sporazum strana): Ovakvo redovno sticanje se može izmeniti ako je ugovorom jasno određeno da se stvar pribavlja u nekompletnom ili viđenom stanju, ili ako prodavac adekvatno upozori sticaoca na nedostatke.

4. Prava i obaveze titulara

  • Ovlašćenja na elementima: Svi elementi, bez obzira da li su izvorni ili inkorporisani, nalaze se u isključivom pravu svojine vlasnika stvari.
  • Određivanje namene: Titulari imaju ovlašćenje da koriste stvar po svojoj volji i određuju joj funkciju, ali isključivo u granicama koje propisuju zakoni (koje donosi država) i priroda same stvari.
  • Obaveze i ograničenja: Prenosilac je dužan da preda stvar kao ispravnu celinu. Ukoliko to prekrši, na njega se primenjuju opšta pravila obligacionog prava, te on snosi odgovornost za materijalne nedostatke stvari.

5. Prestanak prava (Propast stvari)

  • Fizička i pravna propast: Pravo svojine može prestati ako se iz celine izdvoje neodvojivi činioci. Izdvajanje ovakvih elemenata ima destruktivan efekat po samu strukturu, usled čega stvar postaje nefunkcionalna ili faktički može u potpunosti propasti (prestati da postoji), što automatski gasi i stvarna prava na njoj.

Opšti pojam stvari u stvarnom pravu

28. juna 2026.

1. Pojam i pravna priroda

  • Definicija: Stvar u najširem stvarnopravnom smislu je svaki činilac čovekovog okruženja koji fizički i pravno može biti predmet prisvajanja.
  • Pravna priroda: Stvar je polazišna, temeljna kategorija stvarnog prava i predstavlja osnovni objekat subjektivnih stvarnih prava povodom kojeg nastaju ovlašćenja za titulara i dužnosti za druga lica.
  • Kumulativni uslovi: Da bi određeni činilac imao pravno svojstvo stvari, mora istovremeno da ispuni dva opšta uslova: fizički i pravni.

2. Predmet i obim (Fizički i pravni uslov za pojam stvari)

  • Fizički uslov: Podrazumeva mogućnost da ljudi uspostave faktičku vlast (aprehenziju) i vrše kontrolu nad tim činiocem.
    • Ovu vlast čovek može uspostavljati samostalno, preko trećih lica (po nalogu), ali i upotrebom programiranih tehničko-tehnoloških sredstava (npr. automatizovani solarni sistemi ili softveri koji deluju u njegovom interesu).
  • Pravni uslov: Podrazumeva da država (društvena zajednica) dopušta da taj činilac bude prisvojen i da se nađe u nečijoj imovini (res in nostro patrimonio), nasuprot dobrima u opštoj upotrebi koja su svima dostupna (npr. obale reka, trgovi).
    • Istorijsko-teorijski kontekst: Još je rimsko pravo jasno razdvajalo stvari koje mogu biti u imovini od onih koje ne mogu, pri čemu stvar ostaje stvar čak i ako je privremeno ili trajno izuzeta iz pravnog prometa (res extra commercium), kao što je to bio slučaj sa starim porodičnim fideikomisima.
  • Posebni pravni režimi: Određeni činioci okruženja zahtevaju ispunjenje i dodatnih, posebnih uslova (npr. delovi tela živog čoveka ili telo umrlog lica podvedeni su pod specifičan, restriktivniji pravni režim).

3. Prava i obaveze titulara (Ograničenja prava raspolaganja) Iako titular obično ima pravo da slobodno raspolaže stvari, pozitivno zakonodavstvo Republike Srbije propisuje stroge rokove (zabrane otuđenja i opterećenja) za određene nepokretnosti stečene pod specifičnim uslovima:

  • Zakon o stanovanju i održavanju zgrada: Zabranjuje se otuđenje stana/kuće u roku od 5 godina (ako je pravo svojine stečeno pod neprofitnim uslovima), odnosno 10 godina (ako je stečeno dodelom u okviru stambene podrške).
  • Zakon o poljoprivrednom zemljištu: Propisana je zabrana otuđenja i opterećenja u trajanju od 15 godina za poljoprivredno zemljište koje je državljanin Srbije kupio iz državne svojine.
  • Zakon o posebnim uslovima za realizaciju projekata izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti: Propisuje zabranu otuđenja u roku od 10 godina za stanove kupljene pod povoljnijim uslovima.

4. Sticanje i prestanak (Ničije stvari i Okupacija)

  • Prestanak faktičke vlasti (Derelikcija): Određeni predmet je stvar u stvarnopravnom smislu čak i kada trenutno nema svog vlasnika, odnosno kada ga se vlasnik odrekao (npr. napušten ranac pored puta). Takve stvari nazivaju se ničije stvari (res nullius).
  • Način sticanja (modus acquirendi): Bilo koje lice može uspostaviti faktičku vlast na ničijoj stvari i time postati njen vlasnik putem okupacije (occupatio).

Načela stvarnog prava

28. juna 2026.

1. Pojam i pravna priroda

  • Definicija: Pravna načela su visokoapstraktna pravila, proistekla iz sistema vrednosti određene društvene zajednice, koja predstavljaju koordinate (smernice) za oblikovanje, разумевање i funkcionisanje pravnog sistema.
  • Kontekst: Kao što je definisao antički mislilac Aristotel, načela su ono „prvo odakle štogod jest, nastaje ili se spoznaje“.

2. Predmet i obim (Značaj načela za pravni sistem) Načela stvarnog prava imaju višestruku ulogu i značaj u društvu i pravnom poretku:

  • Opšti društveni značaj: Određuju vrednosnu orijentaciju zajednice, obezbeđuju stabilnost, predvidivost i pravnu sigurnost. Štite javni poredak (skup pisanih i nepisanih načela esencijalnih za očuvanje sistema vrednosti). Obavezuju i državne organe i građane.
  • Praktični značaj: Ključna su za kreiranje pravne politike, normativno uređenje, a posebno za sistemsko tumačenje normi i popunjavanje pravnih praznina u stvarnopravnoj materiji.
  • Teorijski (Doktrinarni) značaj: Predstavljaju osnovu za grupisanje srodnih instituta. Pomažu da se utvrdi kako pravo trenutno glasi (de lege lata), kao i kritičku analizu kako bi u budućnosti trebalo da glasi (de lege ferenda).
  • Obrazovni značaj: Predstavljaju apsolutno polazište za sticanje svih znanja o pravnom sistemu.

3. Klasifikacija (Vrste načela na kojima se zasniva stvarno pravo) Stvarno pravo, kao grana privatnog prava, odnosno građanskog prava, oslanja se na sledeću hijerarhiju načela:

  • Opšta načela: Svojstvena celokupnom pravnom sistemu (npr. pravna sigurnost, jednakost, pravičnost, nečinjenje štete drugome).
  • Diferencijalna načela privatnog prava.
  • Diferencijalna načela građanskog prava: (npr. autonomija volje, ravnopravnost subjekata, dispozitivnost normi, prenosivost prava).
  • Diferencijalna načela stvarnog prava: Ona su njegova differentia specifica. Čine stvarno pravo posebnim i specifičnim, a u udžbenicima se metodološki najčešće prikazuju kroz poređenje sa obligacionim pravom (iako neki evropski civilisti ukazuju na proces postepene fuzije ove dve grane).
  • Posebna načela: Svojstvena pojedinim užim institutima (npr. specifična načela založnog prava).

Promenljivost načela: Iako o pravnim načelima tradicionalno ne bi trebalo raspravljati (prema maksimi non est certandum de regulis iuris) jer ona predstavljaju temelj stabilnosti društva, ona nisu apsolutno zamrznuta. Mnoge odrednice se preispituju pod uticajem društvenih promena kako bi se obezbedila dinamička ravnoteža pravnog sistema.

Načelo ograničenog broja vrsta stvarnih prava (numerus clausus) i vrste stvarnih prava u Srbiji

1. Pojam i pravna priroda (Načelo numerus clausus)

  • Definicija: Načelo ograničenog broja stvarnih prava (zatvoreni sistem ili numerus clausus) znači da su vrste stvarnih prava unapred zakonom određene, te da subjekti ne mogu svojom voljom stvarati nova (neimenovana) prava.
  • Pravna priroda i distinkcija: Za razliku od obligacionog prava gde važi autonomija volje i gde subjekti mogu slobodno kreirati neimenovane ugovore, stvarno pravo ne dozvoljava odstupanje od zakonom propisanih modela.
  • Istorijski kontekst: Smatra se da je načelo ustanovio rimski pravnik Gaj (II vek), a kasnije je striktno primenjivano radi sprečavanja nepregledne fragmentacije svojine i zaštite društvenog poretka (kako u feudalizmu, tako i nakon Francuske revolucije).
  • Otvoreni sistem (numerus apertus): U nekim savremenim pravnim sistemima (npr. Francuska) važi obrnuto načelo – zakonske liste su samo primer, pa subjekti mogu konstituisati neimenovana stvarna prava ukoliko ona ne vređaju javni poredak.

2. Stanje u pozitivnom pravu Srbije (ZOSPO i teorija)

  • Zakonski okvir: Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa (ZOSPO) u članu 7. navodi da se zakonom uređuju sticanje, zaštita i prestanak: prava svojine, prava službenosti, prava stvarnog tereta i prava zaloge.
  • Pravna praznina: ZOSPO nigde eksplicitno ne navodi da li je ovo nabrajanje konačno ili primerne prirode.
  • Doktrinarni stav: I pored nepreciznosti zakona, domaća pravna nauka gotovo jednoglasno stoji na stanovištu da u pravnom sistemu Republike Srbije važi zatvoreni sistem (numerus clausus).

3. Predmet i obim (Klasifikacija stvarnih prava u Srbiji) Na osnovu teorijske nomenklature, stvarna prava u našem sistemu se dele na pravo svojine i prava na tuđim stvarima:

  • Pravo svojine: Osnovni (kardinalni) institut iz kojeg proističu najšira ovlašćenja, stavljajući vlasnika u privilegovan položaj prema svima ostalima.
  • Stvarna prava na tuđim stvarima (iura in re aliena): Predstavljaju ograničenje tuđeg prava svojine. U zavisnosti od toga da li titularu daju pravo na neposrednu faktičku vlast (državinu), dele se na:
    • Prava stvarna prava na tuđim stvarima: Titular ima državinu (faktičku vlast). Tu spadaju: stvarne i lične službenosti, pravo građenja na tuđem zemljištu, susedska prava, pravo retencije i založno pravo na pokretnim stvarima (ručna zaloga). (Napomena: I zakup se transformiše u institut stvarnog prava onog trenutka kada zakupac stupi u posed).
    • Neprava stvarna prava na tuđim stvarima: Deluju erga omnes (prema svima), ali titular nema ovlašćenje da zasnuje faktičku vlast (državinu) na stvari. Tu spadaju: hipoteka (zaloga na nepokretnosti), zaloga na registrovanoj pokretnoj stvari i zakonsko pravo preče kupovine.
    • Stvarni tereti: Spadaju u neprava stvarna prava; titular nema državinu, već pravo da od svakodobnog vlasnika zahteva isplatu novca ili predaju vrednosti (tzv. realne obligacije – obligationes propter rem).

Načelo tipizacije stvarnih prava

1. Pojam i pravna priroda

  • Definicija: U sistemima gde važi koncept zatvorenog sistema (numerus clausus), sva stvarna prava su unapred strogo određena po nazivu (ad nominem), cilju/svrsi (ad causam) i sadržini (ad contentum).
  • Pravno dejstvo: Navedene kategorije su koegzistentne i međusobno uslovljene, što znači da se na osnovu samog naziva unapred zna koji je cilj prava i koja ovlašćenja iz njega proističu.
  • Uporednopravni i teorijski kontekst: Ovo pravilo se u nemačkoj pravnoj nauci (koja teži jasnoj klasifikaciji) i drugim zemljama germanskog pravnog kruga naziva tipizacijom stvarnih prava (Typenzwang im Sachenrecht) ili fiksiranjem tipova (Typenfixierung im Sachenrecht).
  • Pravna priroda (Distinkcija u odnosu na obligaciono pravo): Iako imenovani ugovori u obligacionom pravu funkcionišu slično (naziv ukazuje na cilj), ključna razlika je u tome ko određuje sadržinu prava. U obligacionom pravu učesnici sami, autonomijom volje, kreiraju sadržinu (uz poštovanje javnog poretka), dok u stvarnom pravu tipizaciju i sadržinu isključivo određuje organ državne vlasti.

2. Predmet i obim (Nivoi tipizacije)

  • Dva nivoa tipizacije: Zakonom se tiploška obeležja određuju kroz odnos opšteg i posebnog. Opšta obeležja važe za vrstu u celini (npr. sva prava službenosti), dok posebna važe za pojedine podvrste (npr. specifičnosti stvarnih u odnosu na lične službenosti).
  • Obim tipizacije (Nepotpunost): Zakonodavac po pravilu utvrđuje samo okvir, te tipizacija u najvećem broju slučajeva nije potpuna.
  • Autonomija subjekata i uloga suda: Kako je zakonodavac odredio samo uopšten okvir, ostavljena je mogućnost subjektima da sporazumno preciznije odrede prava i obaveze (npr. da li se stvarna službenost prolaza vrši pešice, automobilom ili traktorom). Ukoliko se sporazum ne postigne, ovlašćenja će precizirati sud.

3. Odstupanja i pravila tumačenja (Nepodudarnost elemenata)

  • Problem u praksi: Može se dogoditi da učesnici u ugovoru navedu pogrešan naziv stvarnog prava koji se ne poklapa sa ovlašćenjima i ciljem koji zapravo žele da ustanove.
  • Pravilo Falsa demonstratio non nocet: U takvim situacijama primenjuje se pravilo da pogrešno imenovanje (deskripcija) ne škodi.
  • Pravno dejstvo: Pogrešan naziv neće učiniti dokument nevažećim ukoliko je stvarna namera (intencija) ugovornih strana jasna.

Načelo apsolutnosti stvarnog prava

1. Pojam i pravna priroda

  • Definicija i značaj: Apsolutnost je glavno diferencijalno obeležje stvarnog prava.
  • Pravo svojine kao apsolut (): Pravo svojine je poletna i centralna kategorija stvarnog prava. Ono predstavlja najviše što se u pravnom smislu može imati – potpuno i najšire pravo na stvari (plena in re potestas).
  • Derivativnost: Sva ostala stvarna prava (prava na tuđim stvarima) izvedena su iz prava svojine i obuhvataju uži skup ovlašćenja.

2. Predmet i obim (Dejstvo stvarnih prava)

  • Dejstvo prema svima (): Subjektivno stvarno pravo je merodavno za sve. Svi ostali subjekti u društvu imaju negativnu obavezu – dužni su da se uzdrže od neovlašćenih postupaka koji ometaju titulara prava.
  • Dejstvo protiv svih (): Pravo svojine je isključivo (ius excludendi tertii). Vlasnik se može uspešno suprotstaviti svakom neovlašćenom držanju, korišćenju ili raspolaganju njegovom stvari.
  • Distinkcija u odnosu na obligaciono pravo: Obligaciono pravo deluje isključivo između tačno određenih lica – poverioca i dužnika (inter partes). Kupac ili oštećeni mogu tužiti samo svog prodavca ili štetnika, dok vlasnik može tužiti bilo koga ko ga ometa.

3. Prava titulara (Pravo prvenstva i konkurencija prava) Iz načela apsolutnosti proizilazi prvenstvo stvarnih prava u slučaju pravne konkurencije:

  • Sukob stvarnog i obligacionog prava: Stvarno pravo je preče i jače. Ako je vlasniku ukradena stvar, a zatim prodata savesnom trećem licu koje zahteva predaju po osnovu ugovora, prednost pred sudom uvek ima vlasnik (jer ima apsolutno pravo). Kupac se može osloniti samo na obligacionu tužbu za povraćaj cene i naknadu štete protiv prodavca.
  • Sukob dva ista stvarna prava: Ukoliko postoji konkurencija istovrsnih stvarnih prava (npr. dve hipoteke na istoj nepokretnosti čija vrednost nije dovoljna za namirenje), primenjuje se pravilo: prvi u vremenu, prvi u pravu (prior tempore, potior iure).

4. Zaštita i ograničenja instituta

  • Pravo sledovanja (pravo sleđenja): S obzirom na to da deluje contra omnes, stvarno pravo „prati stvar“. Vlasnik (aktivna legitimacija) ima pravo da traži predaju stvari od svakog lica kod kog se ona trenutno nalazi (pasivna legitimacija), bez obzira da li je to lice kradljivac ili lice kojem je stvar poklonjena.
  • Ograničenja (Izuzeci od apsolutnosti): Pravo svojine se ne može uspešno isticati protiv onog lica koje na osnovu ugovora ili odluke suda ima drugo stvarno pravo kojim je svojina ograničena (npr. pravo stvarne službenosti prelaza preko njive). U tom slučaju, vlasnik je dužan da trpi ovlašćenja titulara službenosti.

Načelo publiciteta (javnosti) stvarnih prava

1. Pojam i pravna priroda

  • Definicija: Načelo publiciteta podrazumeva da informacija o postojanju stvarnog prava, njegovoj sadržini, objektu na kom postoji i njegovom titularu mora biti javno dostupna svima (publicum).
  • Značaj: Budući da stvarna prava deluju prema svima (apsolutna su), apsolutno je neophodno da sva treća lica imaju mogućnost da se upoznaju sa tim pravom kako ga ne bi povredila.

2. Predmet, obim i način ostvarivanja (Pravila po vrsti stvari) Publicitet se različito ostvaruje u zavisnosti od toga da li je reč o nepokretnim ili pokretnim stvarima:

  • Nepokretnosti: Javna dostupnost podataka o pravima na kućama, stanovima, njivama i dr. obezbeđuje se upisom u registar nepokretnosti (u Republici Srbiji to je Katastar nepokretnosti). (Upis u katastar predstavlja modus acquirendi – način sticanja prava na nepokretnostima).
  • Neregistrovane pokretne stvari: S obzirom na to da se za većinu pokretnih stvari ne vode registri, publicitet obezbeđuje faktička vlast na stvari (državina).
  • Registrovane pokretne stvari (Izuzetak): Razvojem informacionih tehnologija (baze podataka – big data), u naš pozitivni pravni sistem je 2003. godine uvedeno založno pravo na pokretnim stvarima upisanim u registar.

3. Pravne pretpostavke i specifični uslovi (Savesnost)

  • Pretpostavka vlasništva: U odsustvu pisanih evidencija kod pokretnih stvari, polazi se od pravne pretpostavke da je lice koje ima državinu (držalac) ujedno i vlasnik stvari ili imalac nekog užeg stvarnog prava.
  • Teret dokazivanja: Držalac (titular) dužan je da dokaže svoje pravo samo u specifičnim okolnostima (npr. kada prodaje stvar ili u slučaju sudskog spora).
  • Uslov savesnosti sticaoca: Od trećih (zainteresovanih) lica se zahteva određeni stepen pažnje. Ukoliko neko kupuje pokretnu stvar (npr. bicikl) za koju je imao razloga da posumnja da je ukradena, a to ne proveri, smatraće se nesavesnim sticaocem i neće moći valjano da stekne pravo.

4. Distinkcija u odnosu na obligaciono pravo

  • Opšte pravilo: Za nastanak obligacionog prava, po pravilu, nije potreban publicitet.
  • Izuzetak (Ojačanje obligacionog prava): Zakupac (npr. poljoprivrednog zemljišta) može zahtevati da se njegov ugovor o zakupu upiše u Katastar nepokretnosti. Tim upisom njegovo obligaciono pravo se „ojačava“, jer postaje suprotstavljivo vlasniku i svim trećim licima.
  • Uloga javnog beležnika i elektronskih baza: Prilikom prometa nepokretnosti, javni beležnik ima zakonsku obavezu da podatak o zaključenom i solemizovanom ugovoru o kupoprodaji odmah dostavi u sudski informacioni sistem. Ovaj podatak je vidljiv ostalim beležnicima, čime se ostvaruje publicitet, sprečava višestruka prodaja iste stvari i štiti načelo savesnosti.

Načelo određenosti objekta stvarnih prava

1. Pojam i pravna priroda

  • Definicija: Stvarna prava za svoj objekt uvek imaju stvar. Prema ovom načelu, da bi stvarno pravo postojalo, ta stvar mora biti tačno određena (individualizovana i identifikovana).
  • Svrha i značaj: Neophodno je precizno definisati objekt kako bi se tačno znalo na šta se odnose ovlašćenja titulara (nosioca prava) i na šta se tačno odnosi obaveza svih ostalih lica u društvu, a koja se sastoji u pasivnom držanju (obavezi trpljenja i neometanja).

2. Predmet i obim (Pravila o individualizaciji stvari) Nivo određenosti obavezno varira u zavisnosti od toga kojoj vrsti stvari objekt pripada:

  • Nepokretne stvari (Nepokretnosti): Njihova individualizacija se obavezno vrši upisom u javni registar – Katastar nepokretnosti, gde se svakoj nepokretnosti dodeljuje njen poseban broj. Potreba za ponovnom identifikacijom javlja se kada dođe do promene stanja na terenu (npr. izmena granica parcele, prenumeracija u postupku komasacije).
  • Pokretne stvari: Kod pokretnih stvari uglavnom ne postoje evidencije/registri dostupni široj javnosti, te se one razvrstavaju u dve kategorije:
    • Individualno određene (unikatne) stvari: Po svojim objektivnim karakteristikama se jasno razlikuju od drugih i time su same po sebi obeležene (npr. unikatna umetnička slika Uroša Predića).
    • Generične (po rodu određene) stvari: Ove stvari (npr. pšenica) da bi postale obuhvaćene stvarnim pravom prvo se moraju individualizovati. Ovo se obavlja fizičkim izdvajanjem i obeležavanjem (npr. generična pšenica postaje individualizovana stvar u pravnom smislu tek kada se upakuje u džak od 50 kg i obeleži inicijalima vlasnika).

3. Distinkcija (Stvarno vs. obligaciono pravo)

  • Nivo određenosti objekta se bitno razlikuje u zavisnosti od grane prava.
  • Nivo određenosti (individualizacije) koji se zahteva za nastanak i vršenje prava svojine nad stvari na višem je nivou u odnosu na onaj nivo određenosti koji je dovoljan da bi se stvar prenosila putem ugovora u obligacionom pravu.