Preduzimanje dokaznih radnji u korist odbrane

21. jula 2026.

Preduzimanje dokaznih radnji u korist odbrane predstavlja drugi formalni oblik delovanja u korist odbrane tokom istrage.

  • Pravna priroda i razlika u odnosu na „paralelnu istragu“:
    • Kod tzv. paralelne istrage, osumnjičeni i branilac sami preduzimaju neformalne aktivnosti koje nemaju formalni dokazni kredibilitet.
    • Kod ovog instituta, dokazne radnje u korist odbrane preduzima državni organ koji i inače sprovodi istragu – javni tužilac.
    • Ove radnje se sprovode u skladu sa svim formalnim zahtevima Zakonika o krivičnom postupku (ZKP).
  • Pravna posledica (Dokazni kredibilitet): Budući da su sprovedene po formalnim pravilima ZKP-a, ove radnje imaju puni dokazni kredibilitet u krivičnom postupku, što znači da se na njima može zasnivati odluka suda.
  • Korektivna funkcija: Ovaj mehanizam služi kao svojevrsni korektiv tužiočeve procene o tome koje dokaze treba izvesti.
  • Opšta dužnost nepristrasnosti javnog tužioca: Ovaj institut je praktična manifestacija zakonske obaveze javnog tužioca da tokom istrage i celog postupka deluje nepristrasno. On je dužan da sa jednakom pažnjom ispituje kako činjenice koje terete okrivljenog, tako i one koje mu idu u korist.

Načini realizacije (Procesni mehanizmi)

Do preduzimanja dokaznih radnji u korist odbrane dolazi kroz dva procesna mehanizma: primarni i supsidijarni.

A. Primarni procesni mehanizam (Tužilački put)

  • Pokretanje: Pokreće se upućivanjem konkretnog dokaznog predloga javnom tužiocu od strane osumnjičenog i njegovog branioca.
  • Dejstvo: Ukoliko javni tužilac prihvati (usvoji) predlog, on samostalno sprovodi predloženu dokaznu radnju.

B. Supsidijarni procesni mehanizam (Sudski put)

  • Pokretanje: Aktivira se kada se javni tužilac „ogluši“ o primarni predlog odbrane.
  • Oblici oglušivanja javnog tužioca:
    1. Izričito – donošenjem odluke kojom se odbija dokazni predlog odbrane.
    2. Prećutno – neizjašnjavanjem o predlogu odbrane u zakonom predviđenom roku.
  • Rok za odlučivanje tužioca: Javni tužilac je dužan da o predlogu odluči u roku od osam dana od dana podnošenja predloga.
  • Uloga sudije za prethodni postupak:
    • Ako tužilac odbije predlog ili ne odluči o njemu u roku od 8 dana, odbrana podnosi predlog sudiji za prethodni postupak.
    • Sudija za prethodni postupak je dužan da o predlogu odluči u roku od osam dana.
  • Pravna posledica usvajanja predloga: Ako sudija usvoji predlog odbrane, on donosi rešenje kojim nalaže javnom tužiocu da preduzme tu dokaznu radnju i određuje mu rok za njeno izvršenje.
Izuzetak i procesni nedostatak supsidijarnog mehanizma
  • Instruktivan karakter mehanizma: Iako je tužilac formalno dužan da postupi po nalogu sudije za prethodni postupak, ovaj mehanizam je u suštini instruktivnog karaktera.
  • Nedostatak sankcije: Zakonodavac nije predvideo nikakve procesne posledice (sankcije) za slučaj da se javni tužilac oglasi nepokornim prema nalogu sudije, niti za slučaj da naloženu radnju sprovede površno, neefikasno ili aljkavo.
  • Praktični problem: Budući da je tužilac na ove radnje praktično „prinuđen“, a prethodno ih je smatrao nepotrebnim, u praksi postoji rizik od njihovog nekvalitetnog izvođenja.

Prikupljanje dokaza i materijala u korist odbrane

21. jula 2026.

Iako je istraga u isključivoj nadležnosti javnog tužioca, on nije samo jednostrana stranka u postupku, već državni organ koji ima zakonsku dužnost nepristrasnosti.

  • Zakonska dužnost: Javni tužilac je formalno obavezan da nepristrasno razjasni sumnju o krivičnom delu.
  • Pravilo jednake pažnje: Dužan je da sa jednakom pažnjom ispituje kako činjenice koje terete oštetitelja/okrivljenog, tako i činjenice koje mu idu u korist.
  • Specifični oblici delovanja u korist odbrane: Zakonik uspostavlja dva osnovna oblika:
    1. Prikupljanje dokaza i materijala u korist odbrane (od strane same odbrane).
    2. Preduzimanje dokaznih radnji u korist odbrane (preko javnog tužioca ili suda).
Pojam i priroda „paralelne istrage“
  • Pojam: Aktivnost odbrane tokom istrage u teoriji se opisuje kao „paralelna istraga“ (ovo je teorijski koncept, a ne zakonski termin).
  • Uslov za primenu: Ova aktivnost je moguća isključivo kada se vodi istraga protiv poznatog osumnjičenog.
  • Razlika u odnosu na istragu javnog tužioca:
    • Ne radi se o „pravoj“ istrazi jer osumnjičeni nema dužnost da se brani, niti da bilo šta istražuje.
    • Pretpostavka nevinosti nalaže da suprotna stranka (tužilac) mora da dokazuje optužbu, a ne okrivljeni svoju nevinost.
    • Prikupljanje materijala je isključivo mogućnost (pravo), a ne dužnost odbrane.
  • Materijalna optužba: Iako u novom tipu istrage ne postoji formalni optužni akt (jer se istraga pokreće naredbom tužioca, a ne rešenjem istražnog sudije kao ranije), optužba postoji u materijalnom smislu jer se naredba donosi na osnovu osnova sumnje da je konkretno lice učinilo delo. Iz te materijalne optužbe izvire pravo na odbranu.
Ovlašćenja odbrane u samostalnom prikupljanju materijala

U cilju ostvarivanja prava na odbranu, osumnjičeni i njegov branilac imaju sledeća taksativno određena prava:

  • Pravo na razgovor i pribavljanje pisanih izjava: Mogu razgovarati sa licima koja imaju korisne podatke i od njih pribavljati pisane izjave i obaveštenja, ali isključivo uz njihovu saglasnost.
    • Izuzetak (zabrana): Ovo pravo se ne može koristiti prema oštećenom, kao ni prema licima koja su već ispitana od strane policije ili javnog tužioca.
  • Pravo na ulazak u privatne prostore: Mogu ulaziti u privatne prostorije, prostore koji nisu otvoreni za javnost, stan ili prostore povezane sa stanom, ali isključivo uz pristanak njihovog držaoca.
  • Pravo na preuzimanje predmeta i isprava: Mogu od fizičkih ili pravnih lica preuzimati predmete, isprave i obaveštenja, isključivo uz njihovu saglasnost.
    • Obaveza odbrane: Prilikom preuzimanja predmeta i isprava, odbrana ima strogu obavezu da tom licu izda potvrdu sa popisom preuzetih stvari.
Dokazni značaj prikupljenog materijala odbrane

Zakon pravi oštru razliku između dokazne snage pisanih izjava i materijalnih dokaza koje odbrana prikupi:

A. Dokazni značaj pisanih izjava i obaveštenja

  • Pravno dejstvo: Pisane izjave i obaveštenja građana data odbrani nemaju nikakav posebni dokazni značaj.
  • Zabrana: Sudska odluka se ne može zasnivati na ovim izjavama, niti one imaju značaj svedočenja (iskaza svedoka).
  • Pravna priroda: Radi se o potpuno neformalnom materijalu bez neposrednog dokaznog značaja.
  • Dozvoljene (limitirane) svrhe korišćenja: Ovaj materijal odbrana može koristiti isključivo u tri zakonom predviđena slučaja:
    1. Tokom ispitivanja svedoka.
    2. Radi provere verodostojnosti iskaza svedoka.
    3. Kao osnov za donošenje odluke da javni tužilac ili sud ispitaju to lice kao svedoka.

B. Dokazni značaj predmeta i isprava (materijalnih dokaza)

  • Pravno dejstvo: Materijalni dokazi (predmeti i isprave) mogu imati neposredan dokazni značaj.
  • Uslov za priznavanje dokaza: Dokazni značaj se ne stiče automatski, već je neophodno da se u istrazi ili kasnijem toku postupka sprovede uviđaj u odnosu na te predmete i o tome sastavi zapisnik (ili se uviđaj registruje na drugi dokazno podoban način).
Granice delovanja odbrane i nedostatak prinude
  • Pravilo saglasnosti: Za apsolutno svaki oblik delovanja osumnjičenog ili branioca (pribavljanje izjava, ulazak u prostor, uzimanje predmeta) neophodna je saglasnost lica prema kojem se radnja preduzima.
  • Nedostatak procesne prinude: Subjekti odbrane nemaju na raspolaganju nikakav procesno-pravni mehanizam kojim bi treća lica mogli da prinude na saradnju ako ona to ne žele.
  • Supsidijarno rešenje: Ukoliko lice odbije saradnju sa odbranom, jedina preostala mogućnost jeste da se podnese inicijativa javnom tužiocu da on preduzme te dokazne radnje. Ako javni tužilac tu inicijativu odbije, odbrana se može obratiti sudiji za prethodni postupak radi donošenja odluke o preduzimanju te radnje.

Sprovođenje istrage

21. jula 2026.

Uslovi za sprovođenje istrage

Za pokretanje i sprovođenje istrage zakonom je predviđeno kumulativno ispunjenje materijalnih i formalnih uslova:

Materijalni uslov (stepen sumnje)

  • Osnovi sumnje: Predstavljaju najniži zakonski definisani stepen sumnje u krivičnom postupku, koji obavezno mora proisticati iz konkretnih dokaza.
  • Primena prema tipu istrage:
    • Kod istrage protiv poznatog osumnjičenog, osnovi sumnje se odnose na verovatnoću da je to konkretno lice učinilo krivično delo.
    • Kod istrage protiv nepoznatog učinioca (NN lica), osnovi sumnje se odnose na verovatnoću da je krivično delo uopšte učinjeno.
  • Izuzetak (zahtev za višim stepenom sumnje): Ukoliko se osumnjičenom u istrazi određuje pritvor, kao najteža mera procesne prinude, opšti materijalni uslov se podiže na nivo osnovane sumnje da je to lice učinilo krivično delo (uz ispunjenje nekog od posebnih, alternativno propisanih razloga za pritvor).

Formalni uslov (odluka)

  • Naredba nadležnog javnog tužioca: Istraga se formalno pokreće isključivo donošenjem ove odluke. Uz ovaj osnovni formalni uslov, proces zahteva i poštovanje zakonskih rokova, kao i precizno definisan odnos javnog tužioca i policije.

Naredba o sprovođenju istrage: Rokovi, sadržaj i dostavljanje

Rokovi za donošenje naredbe

Zakonik predviđa dva roka za donošenje naredbe o sprovođenju istrage, koji su po svojoj pravnoj prirodi instruktivnog karaktera:

  • Primarni rok (faktičkog karaktera): Naredba se donosi pre ili neposredno posle prve dokazne radnje koju su preduzeli javni tužilac ili policija u predistražnom postupku.
  • Sekundarni (maksimalni formalni) rok: Najkasnije u roku od 30 dana od dana kada je javni tužilac obavešten o prvoj dokaznoj radnji koju je policija preduzela.

Sadržaj naredbe o sprovođenju istrage

Zakon striktno propisuje obavezne elemente koje naredba mora da sadrži:

  1. Lični podaci osumnjičenog – ovaj element je obavezan isključivo u istrazi protiv poznatog osumnjičenog (u naredbi protiv NN lica ovaj podatak logično izostaje).
  2. Opis dela iz kojeg proizlaze zakonska obeležja krivičnog dela.
  3. Zakonski naziv krivičnog dela.
  4. Okolnosti iz kojih proizlaze osnovi sumnje.

Dostavljanje naredbe i obaveštavanje subjekata

  • Dostavljanje odbrani: Naredba o sprovođenju istrage se obavezno dostavlja osumnjičenom i njegovom braniocu (ako ga ima). Dostavljanje se vrši zajedno sa pozivom, odnosno obaveštenjem o prvoj dokaznoj radnji kojoj ova lica imaju pravo da prisustvuju.
  • Pravilo u slučaju naknadne identifikacije NN lica: Ako se tokom istrage protiv NN lica utvrdi njegov identitet, javni tužilac ima obavezu da dopuni naredbu o sprovođenju istrage unošenjem ličnih podataka tog lica. Nakon toga, dopunjenu naredbu dostavlja osumnjičenom i braniocu uz poziv/obaveštenje o prvoj dokaznoj radnji.
  • Obaveštavanje oštećenog: Istovremeno sa dostavljanjem naredbe odbrani, javni tužilac je dužan da obavesti oštećenog o pokretanju istrage i da ga pouči o pravima koja mu pripadaju u postupku.

Neobaveznost (fakultativnost) istrage

Istraga u našem krivičnom procesnom pravu nije obavezni procesni stadijum iz sledećih razloga:

  • Isključenost u posebnim postupcima: Istraga se uopšte ne sprovodi u skraćenom postupku i u postupku prema maloletnicima.
  • Neposredno optuženje: Čak i kod krivičnih dela za koja se inače vodi opšti krivični postupak, javni tužilac može bez ikakvih posebnih uslova podneti neposrednu optužnicu, pod uslovom da na osnovu prikupljenih podataka smatra da ima dovoljno osnova za optuženje.

Nadležnost i pružanje pomoći u sprovođenju istrage

Nadležnost za sprovođenje

  • Javni tužilac: Istragu primarno sprovodi nadležni javni tužilac.
  • Istražni centar: Zakonom se može odrediti jedno javno tužilaštvo (istražni centar) u kome će se istraga sprovoditi za područje više različitih javnih tužilaštava.

Mesna nadležnost za preduzimanje dokaznih radnji

  • Opšte pravilo: Javni tužilac preduzima dokazne radnje na području nadležnosti suda pred kojim postupa.
  • Eksteritorijalno preduzimanje (izuzetak): Ako to zahteva interes istrage, javni tužilac može preduzeti pojedine radnje i van svog područja, ali je dužan da o tome bez odlaganja obavesti javnog tužioca koji postupa pred sudom na čijem se području te radnje preduzimaju.

Saradnja i pružanje pomoći tužiocu

Svi pozvani organi i subjekti dužni su da postupe po zahtevu javnog tužioca:

  • Pomoć policije i državnih organa: Policija (pruža forenzičku, analitičku i drugu pomoć) i drugi državni organi dužni su da na zahtev javnog tužioca pruže neophodnu pomoć.
  • Poveravanje dokaznih radnji policiji: Javni tužilac može, u skladu sa zakonskim odredbama, poveriti policiji izvršenje pojedinih dokaznih radnji.
  • Dužnost pravnih lica: Svako pravno lice dužno je da na zahtev javnog tužioca pruži pomoć za preduzimanje one dokazne radnje koja ne trpi odlaganje.
  • Poveravanje radnji drugom javnom tužiocu (pravna pomoć):
    • Javni tužilac može poveriti preduzimanje pojedinih dokaznih radnji javnom tužiocu na čijem području radnju treba preduzeti (ili tužiocu pred sudom koji je određen za pružanje pravne pomoći za više sudova).
    • Zamoljeni javni tužilac će po potrebi preduzeti i druge dokazne radnje koje su u vezi sa poverenim radnjama ili iz njih proističu.
    • Postupanje kod nenadležnosti: Ako javni tužilac kome je radnja poverena utvrdi da za nju nije nadležan, dostaviće predmet nadležnom javnom tužiocu i o tome obavestiti tužioca koji mu je predmet prvobitno dostavio.

Istraga – pojam i karakteristike

14. jula 2026.

Istraga je faza krivičnog postupka koja prethodi suđenju.

  • Svrha: Njena osnovna svrha je prikupljanje dokaza potrebnih za optuženje, ili obrnuto, konstatovanje da nema uslova za podizanje optužnice, čime se omogućava prelazak u narednu procesnu fazu.
  • Sistem istražnih faza: U krivičnom postupku Srbije, istraga je jedna od dve „istražne“ faze, jer njenom vođenju obavezno prethodi predistražni postupak.

Osnovne specifičnosti i pravna obeležja istrage

  • Nadležnost: Istraga je u isključivoj nadležnosti javnog tužioca.
  • Pokretanje i pravna priroda odluke: Pokreće se formalno, donošenjem naredbe javnog tužioca.
    • Posebno pravilo: Protiv naredbe o pokretanju istrage žalba nije dozvoljena.
    • Pravna posledica: Ova odluka je momentom donošenja istovremeno i pravnosnažna i izvršna.
  • Stepen sumnje: Pokreće se na nivou relativno niskog stepena sumnje (najniži zakonom definisani stepen), odnosno kada postoje osnovi sumnje da je određeno lice učinilo krivično delo ili da je krivično delo učinjeno.
  • Fakultativnost (neobaveznost) istrage: Istraga ne predstavlja obavezni procesni stadijum iz sledećih razloga:
    • Izuzeci po vrsti postupka: Ne vodi se za krivična dela koja su predmet skraćenog postupka, niti u postupku prema maloletnicima.
    • Neposredna optužnica: Javni tužilac može uvek i bez posebnih formalnih uslova, umesto vođenja istrage, neposredno podići optužnicu ukoliko na osnovu slobodnog uverenja smatra da prikupljeni podaci o delu i učiniocu pružaju dovoljno osnova za optuženje.
  • Vrsta krivičnih dela: Može se voditi isključivo za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti.

Tipovi istrage prema poznatosti učinioca – Zakonik predviđa dva osnovna tipa istrage s obzirom na to da li je identitet učinioca poznat u trenutku pokretanja:

  1. Istraga protiv poznatog osumnjičenog: Pokreće se prema konkretnom licu za koje postoje osnovi sumnje da je učinilo krivično delo, i istraga je od samog početka usmerena na njega.
  2. Istraga protiv nepoznatog učinioca (protiv NN lica): Pokreće se kada postoje osnovi sumnje da je krivično delo učinjeno, ali je učinilac nepoznat. Primarni cilj ovog tipa istrage jeste otkrivanje i identifikovanje lica kome se na nivou osnova sumnje može pripisati krivično delo koje je predmet istrage.

Ciljna orijentisanost i krug dokaza koji se prikupljaju – U istrazi se prikupljaju sledeći dokazi i podaci:

  • Dokazi potrebni za donošenje odluke o tome da li će se podići optužnica ili će se postupak obustaviti.
  • Dokazi potrebni za utvrđivanje identiteta učinioca (samo u istrazi protiv NN lica).
  • Dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu, ili bi njihovo izvođenje na pretresu bilo otežano.
  • Drugi dokazi koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti, pokazuje celishodnim.

Procesne uloge subjekata u istrazi

Uloga suda (sudije za prethodni postupak)

Uloga suda je u javnotužilačkoj istragi svedena na strogo ograničen i limitiran broj radnji:

  • Odlučivanje o pojedinim merama procesne prinude (gde je najznačajniji pritvor kao oblik lišenja slobode).
  • Donošenje odluka koje spadaju u isključivu nadležnost suda (npr. naredba o pretresanju stana, drugih prostorija i lica).
  • Delovanje u određenoj meri u korist odbrane, uz vršenje drugih zakonom taksativno određenih funkcija.

Uloga i prava odbrane

  • Izvođenje dokaznih radnji: Iako istragu formalno vodi javni tužilac, određene radnje dokaznog karaktera u korist odbrane mogu sprovoditi i sam okrivljeni, kao i njegov branilac.
  • Obaveza obaveštavanja: Odbrana ima zakonsku dužnost da o sprovođenju ovih dokaznih radnji na odgovarajući način obavesti javnog tužioca.

Saslušanje uhapšenog i zadržavanje osumnjičenog u predistražnom postupku

13. jula 2026.

SASLUŠANJE UHAPŠENOG OD STRANE JAVNOG TUŽIOCA

Kada se lice lišeno slobode (uhapšeni) privede nadležnom organu, nastupaju stroge zakonske obaveze javnog tužioca u pogledu zaštite njegovih prava i sprovođenja prvog saslušanja.

1. Obaveze javnog tužioca pre saslušanja

Nakon što mu uhapšeno lice bude dovedeno, javni tužilac je dužan da preduzme sledeće radnje:

  • Pouka o pravima: Dužan je da uhapšenog odmah pouči o pravima koja mu u skladu sa Zakonikom pripadaju kao licu lišenom slobode.
  • Obezbeđivanje komunikacije sa odbranom: Dužan je da uhapšenom omogući da u njegovom prisustvu, uz korišćenje telefona ili drugog elektronskog prenosioca poruka, obavesti branioca. Obaveštavanje se može izvršiti:
    • neposredno (direktnim kontaktom sa braniocem);
    • posredstvom članova porodice ili trećeg lica (uz uslov da istovetnost tog trećeg lica mora biti otkrivena javnom tužiocu).
  • Pomoć u pronalaženju branioca: Ako je potrebno, javni tužilac će pomoći uhapšenom da nađe branioca.

2. Rokovi za obezbeđivanje branioca i sprovođenje saslušanja

Zakon pravi razliku zavisno od toga da li je u pitanju obavezna odbrana ili ne:

  • Opšte pravilo (Fakultativna odbrana): Ako uhapšeni ne obezbedi prisustvo branioca u roku od 24 časa od kada mu je to omogućeno, ili ako izričito izjavi da ne želi branioca, javni tužilac je dužan da ga bez odlaganja sasluša.
  • Izuzetak (Obavezna stručna odbrana): Ako je u pitanju slučaj obavezne odbrane, a uhapšeni ne uzme branioca u roku od 24 časa od časa kada je poučen o tom pravu (ili izjavi da ga neće uzeti), javni tužilac mu mora postaviti branioca po službenoj dužnosti.

3. Odluka javnog tužioca neposredno nakon saslušanja

Odmah nakon završenog saslušanja, javni tužilac ima obavezu da donese jednu od dve odluke:

  1. da uhapšeno lice pusti na slobodu, ili
  2. da sudiji za prethodni postupak predloži određivanje pritvora.

4. Fakultativni lekarski pregled uhapšenog

  • Inicijatori: Lekarski pregled se može odrediti na zahtev samog uhapšenog, njegovog branioca, člana porodice, lica sa kojim živi u vanbračnoj ili drugoj traјnoj zajednici života, ili po službenoj dužnosti od strane samog tužioca.
  • Nadležnost: Odluku o određivanju lekara koji će obaviti pregled donosi javni tužilac.
  • Dokumentovanje: Odobrenje (odluka) o određivanju lekara, kao i zapisnik o saslušanju lekara, obavezno se prilažu spisima predmeta.

ZADRŽAVANJE OSUMNJIČENOG U PREDISTRAŽNOM POSTUPKU

Zadržavanje predstavlja meru privremenog lišenja slobode osumnjičenog lica u predistražnom postupku radi njegovog saslušanja.

1. Vremenski limit zadržavanja

  • Ova mera može trajati najduže 48 časova.
  • Početak računanja roka: Rok od 48 časova se računa od časa hapšenja, odnosno od časa odazivanja na poziv.

2. Kategorije lica prema kojima se zadržavanje može primeniti

Zakon limitira primenu ove mere isključivo na sledeće kategorije lica:

  1. Lice koje je policija uhapsila nakon procene da postoji zakonski razlog za određivanje pritvora (policijsko hapšenje) i sprovela ga javnom tužiocu.
  2. Lice koje je policija pozvala u svojstvu osumnjičenog.
  3. Lice koje je status osumnjičenog steklo tokom prikupljanja obaveštenja od građana (odnosno tokom tzv. informativnog razgovora sa policijom).

3. Materijalni i formalni uslovi za zadržavanje

Za punovažnost ove mere moraju biti ispunjena dva kumulativna uslova:

  • Materijalni uslov: Predstavlja postojanje odgovarajućeg razloga koji se svodi na diskrecionu ocenu javnog tužioca u svakom konkretnom slučaju da je zadržavanje neophodno radi saslušanja.
  • Formalni uslov (Donošenje i uručenje rešenja):
    • Mera se može realizovati isključivo na osnovu pismenog rešenja o zadržavanju.
    • Rok za donošenje: Rešenje se mora doneti i uručiti odmah, a najkasnije u roku od dva časa od kada je osumnjičenom saopšteno da je zadržan.
    • Nadležnost: Odluku o zadržavanju donosi isključivo javni tužilac. On donošenje i uručenje samog rešenja može poveriti policiji. Policija nikada ne može samostalno odlučiti o zadržavanju lica do 48 časova.

4. Obavezni sadržaj rešenja o zadržavanju

U rešenju o zadržavanju moraju biti precizno navedeni sledeći elementi:

  • krivično delo za koje se osumnjičeni tereti,
  • osnovi sumnje,
  • dan i čas lišenja slobode ili odazivanja pozivu,
  • tačno vreme početka zadržavanja.

5. Pravni lek (Žalba na rešenje o zadržavanju)

  • Aktivno legitimisana lica: Pravo na žalbu imaju osumnjičeni i njegov branilac.
  • Rok za izjavljivanje žalbe: Iznosi šest časova od trenutka dostavljanja rešenja o zadržavanju.
  • Nadležnost za odlučivanje: O žalbi odlučuje sudija za prethodni postupak.
  • Rok za donošenje odluke o žalbi: Sudija je dužan da odluči u roku od četiri časa od prijema žalbe.
  • Dejstvo žalbe: Žalba ne zadržava izvršenje rešenja.

6. Prava zadržanog osumnjičenog i obavezna odbrana

  • Obim prava: Zadržani osumnjičeni ima sva prava koja pripadaju i uhapšenom licu. To podrazumeva:
    • pravo da odmah, na jeziku koji razume, bude obavešten o razlogu hapšenja;
    • pravo da pre prvog saslušanja obavi sa svojim braniocem poverljiv razgovor (ovaj razgovor se može nadzirati isključivo gledanjem, ali ne i slušanjem).
  • Obaveznost branioca: Osumnjičeni mora imati branioca od trenutka kada organ postupka (javni tužilac, ili po njegovom ovlašćenju policija) donese rešenje o zadržavanju.
  • Postavljanje branioca po službenoj dužnosti: Ako osumnjičeni sam ne obezbedi branioca u roku od četiri časa, javni tužilac mu ga postavlja po službenoj dužnosti (prema redosledu sa spiska advokata koji dostavlja nadležna advokatska komora).

Lišenje slobode u predistražnom postupku

13. jula 2026.

U predistražnom postupku zakonom su predviđeni sledeći oblici lišenja osumnjičenog slobode i ograničenja lične slobode određenih lica:

  1. Zadržavanje na mestu izvršenja krivičnog dela
  2. Policijsko hapšenje
  3. Hapšenje pri izvršenju krivičnog dela (često označeno i kao građansko hapšenje)
  4. Zadržavanje osumnjičenog

ZADRŽAVANJE NA MESTU IZVRŠENJA KRIVIČNOG DELA

1. Pravna priroda i karakter mere

  • Ova mera ne predstavlja „pravo” lišenje slobode, već je pretežno u funkciji obezbeđenja dokaza.
  • Ipak, ona neosporno predstavlja određeni oblik limitiranja lične slobode jer se licu ograničava sloboda kretanja.
  • Nije isključeno da neko od ovih zadržanih lica kasnije u postupku stekne i procesni status osumnjičenog.

2. Uslovi za primenu

Policija može lica zatečena na mestu izvršenja krivičnog dela uputiti javnom tužiocu ili ih zadržati do njegovog dolaska kada su kumulativno ispunjena dva uslova:

  1. ako bi ta lica mogla da daju podatke važne za postupak;
  2. ako je verovatno da se ispitivanje tih lica kasnije ne bi moglo obaviti ili bi bilo skopčano sa znatnim odugovlačenjem ili drugim teškoćama.

3. Zakonski rok (Vremenski limit)

  • Budući da se ovom merom ograničava sloboda kretanja, zakonodavac je strogo vremenski limitirao njeno trajanje – zadržavanje na mestu izvršenja krivičnog dela može trajati najduže šest časova.

POLICIJSKO HAPŠENJE

1. Pravna priroda i stepen sumnje

  • Policijsko hapšenje preduzima policija ako postoji zakonski razlog za određivanje pritvora.
  • Procesni standard (Stepen sumnje): Za primenu ove mere potreban je viši stepen sumnje od onog koji je inače potreban za vođenje samog predistražnog postupka (gde su dovoljni samo osnovi sumnje). Osnovni uslov za policijsko hapšenje jeste postojanje osnovane sumnje da je lice učinilo krivično delo, uz postojanje nekog od opciono propisanih razloga za pritvor (npr. opasnost od bekstva).

2. Dužnosti policije nakon hapšenja

Kada policija liši slobode neko lice, dužna je da postupi po sledećim pravilima:

  • uhapšenog mora bez odlaganja sprovesti nadležnom javnom tužiocu;
  • prilikom dovođenja, dužna je da javnom tužiocu preda izveštaj o razlozima i o vremenu hapšenja;
  • uhapšeni mora odmah biti poučen o pravima koja shodno Zakoniku pripadaju licu lišenom slobode.

3. Izuzetak usled neotklonjivih smetnji (Prekoračenje roka dovođenja)

  • Ukoliko je zbog neotklonjivih smetnji sprovođenje uhapšenog do javnog tužioca trajalo duže od osam časova, policija je dužna da to zakašnjenje posebno obrazloži javnom tužiocu.
  • Javni tužilac o ovom zakašnjenju sačinjava formalnu službenu belešku.
  • U ovu službenu belešku se obavezno unosi i izjava uhapšenog o tačnom vremenu i mestu hapšenja.

HAPŠENJE PRI IZVRŠENJU KRIVIČNOG DELA (GRAĐANSKO HAPŠENJE)

1. Pravna priroda i ovlašćena lica

  • Za razliku od policijskog hapšenja, u pogledu lica zatečenih pri izvođenju krivičnog dela (tzv. flagrantnih „učinilaca“) za koja se goni po službenoj dužnosti, zakon predviđa široko definisano pravo, ali ne i dužnost lišavanja slobode.
  • Ovaj oblik se u teoriji označava kao građansko hapšenje, jer ovim pravom načelno raspolaže bilo koji građanin (svako može uhapsiti lice zatečeno pri izvršenju takvog krivičnog dela).

2. Dužnosti građanina nakon hapšenja

Lice koje je izvršilo građansko hapšenje ima striktne zakonske dužnosti:

  • uhapšeni se mora odmah predati javnom tužiocu ili policiji;
  • Izuzetak: ukoliko neposredna predaja nije moguća, građanin je dužan da o hapšenju odmah obavesti jedan od ova dva organa.
  • Dalje postupanje organa: nakon što primi obaveštenje ili uhapšeno lice, policija ili javni tužilac će postupiti u skladu sa zakonskim odredbama koje se odnose na policijsko hapšenje i saslušanje uhapšenog od strane javnog tužioca.

Prikupljanje obaveštenja od građana i saslušanje osumnjičenog

13. jula 2026.

OBLICI VERBALNE KOMUNIKACIJE POLICIJE (UZIMANJE ISKAZA)

Zakon pravi oštru razliku između dva osnovna oblika verbalne komunikacije policije sa građanima i osumnjičenima, što je jedna od najvažnijih podela za usmeni ispit:

  • 1. Prikupljanje obaveštenja od građana (Informativni razgovor):
    • Pravna priroda: Predstavlja policijsku radnju operativnog karaktera.
    • Dokazni značaj: Dobijeni iskaz nema neposredan dokazni značaj.
  • 2. Saslušanje osumnjičenog:
    • Pravna priroda: Predstavlja formalnu dokaznu radnju policije u predistražnom postupku.
  • Uporedo ovlašćenje: Obe ove radnje (kako prikupljanje obaveštenja od građana, tako i saslušanje osumnjičenog) u predistražnom postupku, pored policije, može preduzeti i javni tužilac.

PRIKUPLJANJE OBAVEŠTENJA OD GRAĐANA (INFORMATIVNI RAZGOVOR)

1. Pojam, pravna priroda i dokazni značaj

  • Pojam i svrha: Prikupljanje obaveštenja od građana (tradicionalno označeno kao informativni razgovor) je oblik verbalne komunikacije koji policija preduzima radi prikupljanja podataka o krivičnom delu.
  • Karakter radnje: Ova radnja je pretežno neformalnog i operativnog karaktera.
  • Zabrana formalnog procesnog tretmana: Prilikom preduzimanja ove radnje, policija nema mogućnost da građane tretira kao lica od kojih se u formalnoj procesnoj formi uzima iskaz u krivičnom postupku. To znači da policija ne može građane saslušavati u svojstvu okrivljenog, niti ih ispitivati u svojstvu svedoka ili veštaka (jedini izuzetak je Zakonikom regulisano saslušanje osumnjičenog).
  • Dokazni značaj: Iskaz dat na ovaj način sam po sebi nema dokazni značaj i ne može se koristiti kao dokaz u krivičnom postupku.

2. Uslovi za pozivanje i prinudno dovođenje

  • Sadržaj poziva: U pozivu se mora izričito naznačiti razlog pozivanja i svojstvo u kome se građanin poziva.
  • Uslovi za prinudno dovođenje: Građanin se može prinudno dovesti samo ako su kumulativno ispunjena dva uslova:
    1. da je uredno pozvan, a pozivu se nije odazvao;
    2. da je u samom pozivu bio izričito upozoren na mogućnost prinudnog dovođenja.

3. Zabrana prinude i vremenska ograničenja (Faktički i formalni rokovi)

  • Zabrana prinudnog prikupljanja: Obaveštenja od građana se ne smeju prikupljati prinudno.
  • Vremenska ograničenja: Trajanje ove radnje je dvostruko ograničeno:
    • Faktički maksimalni rok: Prikupljanje može trajati samo onoliko koliko je neophodno da se dobije potrebno obaveštenje.
    • Formalni maksimalni rok: Radnja može trajati najduže četiri časa.
    • Izuzetak (produženje): Radnja može trajati i duže od četiri časa, ali isključivo uz dobrovoljan pristanak lica koje daje obaveštenje.

4. Dokumentovanje radnje i prava građana

  • Bez zapisnika: O obavljenom informativnom razgovoru se ne sastavlja zapisnik.
  • Sastavljanje službene beleške: O radnji se sastavlja isključivo službena beleška.
  • Prava građana kod sastavljanja beleške:
    • Službena beleška o datom obaveštenju se mora pročitati građaninu koji je dao obaveštenje.
    • Građanin ima pravo da stavi primedbe, koje je policija dužna da unese u samu službenu belešku.
    • Građanin ima pravo da zahteva da mu se izda kopija službene beleške, što je policija dužna da učini.

5. Pravila o ponovnom pozivanju

  • Novo krivično delo: Građanin se može ponovo pozivati radi prikupljanja obaveštenja, ali isključivo o okolnostima drugog krivičnog dela ili učinioca.
  • Isto krivično delo: Radi prikupljanja obaveštenja o istom krivičnom delu, građanin se ne može ponovo prinudno dovoditi.

6. Posebna pravila: Prikupljanje obaveštenja od pritvorenika

  • Uslov nadležnosti (Sudsko odobrenje): Policija može prikupljati obaveštenja od lica koje se nalazi u pritvoru, ali isključivo uz prethodno odobrenje:
    • sudije za prethodni postupak,
    • predsednika veća, ili
    • sudije pojedinca.
  • Svrha: Ova radnja se može preduzeti isključivo ako je to potrebno radi otkrivanja drugih krivičnih dela ili drugih učinilaca.
  • Mesto i vreme: Radnja se sprovodi u samom zavodu u kojem je okrivljeni pritvoren, i to isključivo u vreme koje odredi nadležni sud.
  • Obavezno prisustvo branioca: Ova radnja se obavezno obavlja u prisustvu branioca.

SASLUŠANJE OSUMNJIČENOG U PREDISTRAŽNOM POSTUPKU

1. Pojam i prelazak iz statusa građanina u status osumnjičenog

  • Pojam: Saslušanje osumnjičenog je formalna dokazna radnja koja se sprovodi u predistražnom postupku kada se verbalna komunikacija usmerava prema licu za koje postoje osnovi sumnje da je učinilac krivičnog dela.
  • Ekskluzivnost procesnog statusa: Kada za određeno lice postoje osnovi sumnje da je učinilac krivičnog dela, ono se od strane policije može pozivati samo u svojstvu osumnjičenog.
  • Zabrana kumulacije statusa: Isto lice ne može u isto vreme da bude i „građanin” i „osumnjičeni”.
  • Jedini način verbalne komunikacije: Ako je lice steklo status osumnjičenog, jedini dopušteni vid verbalne komunikacije policije sa njim jeste formalno saslušanje, dok je vođenje informativnog razgovora (prikupljanje obaveštenja od njega kao građanina) zakonski apsolutno isključeno.
  • Upozorenje u pozivu: Kada se osumnjičeni poziva radi saslušanja, on se već u samom pozivu mora upozoriti na pravo da uzme branioca.

2. Pouka o pravima (Prelazak u status osumnjičenog tokom informativnog razgovora)

Ako policija tokom informativnog razgovora sa običnim građaninom oceni da taj građanin može biti smatran osumnjičenim, dužna je da odmah prekine razgovor i građanina detaljno pouči o sledećim pravima na odbranu:

  • Informisanje o optužbi: Osumnjičeni mora u najkraćem roku, a uvek pre prvog saslušanja, biti подробно i na jeziku koji razume obavešten o delu koje mu se stavlja na teret, kao i o prirodi i razlozima optužbe.
  • Upozorenje o dokaznoj vrednosti: Mora biti obavešten da sve što izjavi može biti korišćeno kao dokaz u postupku.
  • Pravo na ćutanje i odbranu: Mora biti obavešten da ima pravo da ništa ne izjavi, da uskrati odgovor na pojedinačna pitanja, da slobodno iznese svoju odbranu, te da prizna ili ne prizna krivicu.
  • Pravo na branioca: Mora biti poučen o pravu da uzme branioca koji će prisustvovati njegovom saslušanju.

3. Obaveštavanje javnog tužioca i njegove procesne opcije

  • Obaveza policije: O pojavi osnova sumnje i sticanju procesnog statusa osumnjičenog, policija je dužna da bez odlaganja obavesti nadležnog javnog tužioca.
  • Procesne opcije javnog tužioca: Nakon obaveštenja, javni tužilac ima na raspolaganju tri zakonske opcije:
    1. da samostalno obavi saslušanje osumnjičenog;
    2. da prisustvuje saslušanju koje vrši policija;
    3. da saslušanje osumnjičenog poveri policiji.
  • Dostavljanje zapisnika: Ako javni tužilac nije prisutan saslušanju, policija je dužna da mu bez odlaganja dostavi zapisnik o saslušanju.

4. Uslovi za punovažnost i dokaznu vrednost zapisnika o saslušanju

Da bi zapisnik o saslušanju osumnjičenog mogao da se koristi kao zakonit dokaz u krivičnom postupku, moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:

  • Pristanak osumnjičenog: Osumnjičeni mora pristati da da svoj iskaz.
  • Prisustvo branioca (Ključni uslov): Kako pristanak osumnjičenog da bude saslušan, tako i njegov sam исказ tokom saslušanja, moraju biti dati u prisustvu branioca.
  • Pravila saslušanja: Organ koji obavlja saslušanje (bilo policija, bilo tužilac) dužan je da postupa striktno u skladu sa odredbama ZKP-a koje uređuju saslušanje okrivljenog.
  • Pravna posledica ispunjenja uslova: Ako su ovi uslovi ispunjeni, zapisnik o saslušanju se ne izdvaja iz spisa i može se punovažno koristiti kao dokaz u daljem krivičnom postupku.

ULOGA PRIKUPLJENIH OBAVEŠTENJA U FORMIRANJU KRIVIČNE PRIJAVE

1. Sastavljanje krivične prijave i zabrana unošenja iskaza građana

  • Sastavljanje prijave: Na osnovu prikupljenih obaveštenja od građana, policija sastavlja formalnu krivičnu prijavu u kojoj navodi dokaze za koje je saznala.
  • Zabrana unošenja izjava građana (Opšte pravilo): U samu krivičnu prijavu se ne sme uneti sadržina izjava koje su pojedini građani dali tokom informativnih razgovora.
  • Izuzetak: U krivičnu prijavu se može uneti isključivo onaj iskaz koji je osumnjičeni dao u skladu sa zakonskim pravilima o formalnom saslušanju osumnjičenog u predistražnom postupku (dakle, uz pouku o pravima i u obaveznom prisustvu branioca).

2. Prateći materijal uz krivičnu prijavu

Uz krivičnu prijavu policija obavezno dostavlja prateći materijal:

  • predmete, skice i fotografije;
  • pribavljene izveštaje;
  • spise o preduzetim merama i radnjama;
  • službene beleške, izjave i druge materijale koji mogu biti korisni za uspešno vođenje postupka.

3. Dopuna krivične prijave

  • Obaveza policije: Ako policija nakon podnošenja osnovne krivične prijave sazna za nove činjenice, dokaze ili tragove krivičnog dela, dužna je da:
    1. prikupi potrebna obaveštenja o tim novim okolnostima;
    2. sastavi izveštaj o tome kao dopunu krivične prijave i dostavi ga nadležnom javnom tužiocu.

Ovlašćenja javnog tužioca i policije u predistražnom postupku

13. jula 2026.

U predistražnom postupku zakon jasno razlikuje tri državna organa i njihove funkcionalne uloge:

1. Javni tužilac

  • Ima rukovodeću ulogu u ovoj procesnoj fazi.
  • Njegova funkcija je formalnog karaktera i usmerena je na opšte usmeravanje postupka.

2. Policija

  • Ima operativnu ulogu.
  • Njene aktivnosti su usmerene na:
    • otkrivanje krivičnog dela;
    • pronalaženje učinioca;
    • obezbeđenje određenih dokaza.

3. Krivični sud (Sudija za prethodni postupak)

  • Ima relativno redukovanu ulogu u predistražnom postupku.
  • Nadležnost: Sudija za prethodni postupak donosi ključne odluke koje zadiru u osnovna prava i slobode građana, što obuhvata:
    • odlučivanje o sprovođenju određenih posebnih dokaznih radnji;
    • donošenje naredbe za pretres stana, drugih prostorija ili lica;
    • nalaganje policiji (a na predlog javnog tužioca) pribavljanje evidencije ostvarene telefonske komunikacije, korišćenih baznih stanica ili lociranje mesta sa kojeg se obavlja komunikacija;
    • odobravanje policiji da obavi informativni razgovor sa licem koje se nalazi u pritvoru.
  • Izuzetak u nadležnosti suda: Zavisno od faze krivičnog postupka u odnosu na pritvoreno lice, kao i od vrste postupka (opšti ili skraćeni), ovo odobrenje za informativni razgovor mogu dati i drugi funkcionalni oblici suda – predsednik veća ili sudija pojedinac.

ODNOS JAVNOG TUŽIOCA I POLICIJE I KONTROLNI MEHANIZMI

1. Funkcionalno-hijerarhijski odnos

  • Odnos između javnog tužioca i policije postavljen je na strogoj funkcionalno-hijerarhijskoj osnovi.
  • Pravo javnog tužioca: Poseduje naredbodavno ovlašćenje, odnosno mogućnost izdavanja obavezujućih naloга policiji radi otkrivanja dela i pronalaženja osumnjičenih.
  • Obaveze policije: Policija ima dužnost postupanja po svim naloziма tužioca, kao i obavezu da ga redovno obaveštava o svim preduzetim aktivnostima.

2. Mehanizmi kontrole u slučaju nepostupanja policije

Ukoliko policija ili drugi državni organ ne postupi po zahtevu javnog tužioca, tužilac raspolaže trostepenim kontrolnim i prinudnim mehanizmom:

  1. Obaveštavanje starešine: Javni tužilac odmah obaveštava starešinu koji rukovodi tim organom.
  2. Šire obaveštavanje: Po potrebi, tužilac može obavestiti nadležnog ministra, Vladu ili nadležno radno telo Narodne skupštine.
  3. Zahtev za disciplinski postupak: Ako u roku od 24 časa od kada je starešina primio obaveštenje organ i dalje ne postupi po zahtevu, javni tužilac može zahtevati pokretanje disciplinskog postupka protiv lica odgovornog za nepostupanje.

3. Ovlašćenje neposrednog preuzimanja radnji

  • Pravilo: Javni tužilac je ovlašćen da od policije preuzme vršenje radnje koju je policija na osnovu zakona samostalno preduzela.
  • Obim i primena:
    • Ovo se bez teškoća odnosi na radnje koje po opštim pravilima mogu vršiti oba organa, kao što je prikupljanje obaveštenja od građana (odnosno vođenje informativnih razgovora).
    • Zakon omogućava tužiocu da preuzme i tipično operativne policijske radnje, kao što su praćenje ili kontakt sa policijskim saradnicima i informatorima (iako je to u praksi izuzetno retko).

POSEBNA OVLAŠĆENJA JAVNOG TUŽIOCA U PREDISTRAŽNOM POSTUPKU

Pored opšteg rukovođenja predistražnim postupkom i preduzimanja radnji gonjenja, javni tužilac ima sledeća specifična zakonska ovlašćenja:

  • Pribavljanje podataka: U cilju provere navoda iz krivične prijave ili razjašnjenja krivičnog dela, može i sam (ili angažovanjem policije) pribavljati podatke kroz prikupljanje obaveštenja od građana ili traženje informacija od pravnih lica.
  • Iniciranje sudskih naredbi: Ovlašćen je da predloži sudiji za prethodni postupak da naloži policiji pribavljanje evidencije telefonske komunikacije, korišćenih baznih stanica ili lociranje mesta komunikacije.
  • Saslušanje osumnjičenog: Može samostalno obaviti saslušanje osumnjičenog, prisustvovati saslušanju koje sprovodi sama policija, ili to saslušanje u potpunosti poveriti policiji.
  • Saslušanje privedenog lica: Dužan je da sasluša osumnjičenog kojeg mu je policija privela nakon što ga je lišila slobode (tzv. policijsko hapšenje).
  • Donošenje rešenja o zadržavanju: Ovlašćen je da donese formalno rešenje o zadržavanju osumnjičenog u predistražnom postupku.

OPŠTA OVLAŠĆENJA I DUŽNOSTI POLICIJE U PREDISTRAŽNOM POSTUPKU

  • Materijalni uslov za postupanje: Da bi policija uopšte mogla da aktivira svoja zakonska ovlašćenja u ovoj fazi, moraju postojati osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.
  • Sistematizacija načelnih dužnosti: Sve opšte dužnosti policije zakon razvrstava u tri osnovne funkcionalne grupe:
    1. U odnosu na potencijalnog osumnjičenog: Mere čiji je primarni cilj da se pronađe učinilac krivičnog dela.
    2. U pogledu sprečavanja bekstva: Mere kojima se obezbeđuje da se učinilac ili saučesnik ne sakrije ili ne pobegne.
    3. U odnosu na dokaze i podatke: Mere usmerene na otkrivanje i obezbeđivanje tragova krivičnog dela i predmeta koji mogu poslužiti kao dokaz, kao i prikupljanje svih obaveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje krivičnog postupka.

RADNJE OPERATIVNOG KARAKTERA POLICIJE

U cilju ispunjenja svojih načelnih dužnosti, policija u predistražnom postupku preduzima niz konkretnih aktivnosti operativnog karaktera.

  • Katalog operativnih radnji:
    • Traženje potrebnih obaveštenja od građana.
    • Vršenje potrebnog pregleda prevoznih sredstava, putnika i prtljaga.
    • Ograničenje kretanja na određenom prostoru za neophodno potrebno vreme, a najduže do osam časova.
    • Preduzimanje potrebnih mera u vezi sa utvrđivanjem istovetnosti (identiteta) lica i predmeta.
    • Raspisivanje potrage za licem i predmetima za kojima se traga.
    • Pregled određenih objekata i prostorija državnih organa, preduzeća, radnji i drugih pravnih lica u prisustvu odgovornog lica, ostvarivanje uvida u njihovu dokumentaciju, kao i njeno privremeno oduzimanje po potrebi.
    • Preduzimanje drugih potrebnih mera i radnji.
  • Način dokumentovanja: O svim činjenicama i okolnostima koje su utvrđene prilikom preduzimanja ovih radnji, a mogu biti od interesa za postupak (kao i o pronađenim ili oduzetim predmetima), obavezno se sastavlja zapisnik ili službena beleška.

POSEBNE MERE POLICIJE UZ ODOBRENJE SUDA I ZAŠTITA PRAVA GRAĐANA

Zakon predviđa posebne mere kojima se neposredno limitira pravo na privatnost građana, a koje policija ne može preduzimati samostalno.

  • Proceduralni uslov: Ove mere se mogu preduzeti isključivo po nalogu sudije za prethodni postupak, koji se izdaje na predlog javnog tužioca.
  • Vrste specifičnih mera:
    1. Pribavljanje evidencije ostvarene telefonske komunikacije.
    2. Pribavljanje evidencije korišćenih baznih stanica.
    3. Lociranje mesta sa kojeg se obavlja komunikacija.
  • Obaveza obaveštavanja javnog tužioca: O preduzimanju ovih i svih drugih mera i radnji iz svog domena u predistražnom postupku, policija je dužna da odmah, a najkasnije u roku od 24 časa nakon preduzimanja, obavesti javnog tužioca.
  • Pravno sredstvo zaštite građana: Lice prema kome je primenjena neka od ovih policijskih mera i radnji ima zakonsko pravo da podnese pritužbu nadležnom sudiji za prethodni postupak.

DOKAZNE RADNJE POLICIJE I OPŠTA PROCESNA PRAVILA

Pored čisto operativnih mera, policija u predistražnom postupku može vršiti i formalne dokazne radnje.

  • Katalog dokaznih radnji:
    • Pretresanje stana, drugih prostorija i lica (bilo sa naredbom suda, bilo bez naredbe kada je za to ispunjen potreban zakonski uslov).
    • Uviđaj (pod određenim zakonskim uslovima).
    • Privremeno oduzimanje predmeta.
  • Opšta pravila za dokazne radnje policije: Zakonik postavlja dva striktna pravila:
    1. Dužnost obaveštavanja: Ako policija u predistražnom postupku preduzme dokaznu radnju, o tome će bez odlaganja obavestiti javnog tužioca.
    2. Načelna dokazna verodostojnost: Dokazi koje je policija pribavila preduzimanjem ovih radnji mogu se koristiti u daljem toku krivičnog postupka, pod uslovom da su same radnje sprovedene u skladu sa pravilima ZKP-a.

OBLICI VERBALNE KOMUNIKACIJE POLICIJE (UZIMANJE ISKAZA)

Zakon pravi oštru razliku između dva osnovna oblika verbalne komunikacije policije sa građanima i osumnjičenima, što je jedna od najvažnijih podela za usmeni ispit:

  • 1. Prikupljanje obaveštenja od građana (Informativni razgovor):
    • Pravna priroda: Predstavlja policijsku radnju operativnog karaktera.
    • Dokazni značaj: Dobijeni iskaz nema neposredan dokazni značaj.
  • 2. Saslušanje osumnjičenog:
    • Pravna priroda: Predstavlja formalnu dokaznu radnju policije u predistražnom postupku.
  • Uporedo ovlašćenje: Obe ove radnje (kako prikupljanje obaveštenja od građana, tako i saslušanje osumnjičenog) u predistražnom postupku, pored policije, može preduzeti i javni tužilac.

Uslovljeni oportunitet krivičnog gonjenja

13. jula 2026.

POSTUPANJE PO NAČELU OPORTUNITETA KRIVIČNOG GONJENJA

1. Pojam, pravna priroda i ratio instituta

  • Definicija: Načelo oportuniteta krivičnog gonjenja predstavlja zakonom predviđeni izuzetak od načela legaliteta oficijelnog krivičnog gonjenja.
  • Suština (Ratio): Primena ovog načela počiva na diskrecionoj oceni javnog tužioca da krivično gonjenje osumnjičenog lica u konkretnom slučaju nije celishodno. Iako zakonodavac kod punoletnih učinilaca ne spominje izričito pojam (ne)celishodnosti, to se implicitno zaključuje iz same prirode ovog procesnog mehanizma.

2. Polje primene i uslovi

  • Ovaj mehanizam javni tužilac može primeniti isključivo u odnosu na relativno lakša krivična dela, odnosno dela za koja je zakonom predviđeno vođenje skraćenog postupka.

3. Procesne forme ispoljavanja (Podela)

Načelo oportuniteta se u predistražnom postupku realizuje kroz dve osnovne forme odbacivanja krivične prijave:

  1. Uslovljeni oportunitet krivičnog gonjenja: Ostvaruje se primenom mehanizma odlaganja krivičnog gonjenja. Javni tužilac donosi odluku o odbacivanju tek nakon što osumnjičeni u određenom roku uspešno ispuni preuzete zakonske obaveze.
  2. Bezuslovni oportunitet krivičnog gonjenja: Manifestuje se neposrednim donošenjem rešenja o odbacivanju krivične prijave direktno iz razloga pravičnosti.

USLOVLJENI OPORTUNITET KRIVIČNOG GONJENJA (ODLAGANJE KRIVIČNOG GONJENJA)

1. Pojam i suština instituta

  • Definicija: Odlaganje krivičnog gonjenja (uslovljeni oportunitet) je procesni mehanizam kojim javni tužilac odlaže pokretanje krivičnog postupka prema osumnjičenom, pod uslovom da osumnjičeni prihvati i ispuni jednu ili više zakonom propisanih obaveza.
  • Pravna priroda obaveza (Razlika u odnosu na krivične sankcije): Obaveze koje tužilac određuje imaju izuzetno sličan materijalni efekat kao pojedine krivične sankcije (npr. uplata novca liči na novčanu kaznu, društveno-koristan rad na rad u javnom interesu, a psihosocijalni tretmani na mere bezbednosti). Međutim, ove obaveze se formalno-pravno i sadržinski razlikuju od krivičnih sankcija:
    • Nadležnost: Obaveze određuje javni tužilac, dok krivične sankcije može izreći isključivo sud, koji jedini ima pravo kažnjavanja (ius puniendi).
    • Pravne posledice: Izvršenje ovih obaveza ne povlači nastupanje pravnih posledica osude (lice se ne smatra osuđivanim).

2. Zakonski uslovi (Pretpostavke za primenu)

  • Zakon propisuje jedan osnovni uslov: Institut se može primeniti isključivo za krivična dela za koja je zakonom predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina.

3. Podela obaveza osumnjičenog

Zakon obaveze razvrstava u četiri osnovne grupe:

  • A) Reparaciono-restorativne obaveze:
    • Otklanjanje štetnih posledica nastalih izvršenjem krivičnog dela ili naknada pričinjene štetе.
    • Ispunjavanje dospelih obaveza izdržavanja (primenjuje se isključivo kod krivičnog dela nedavanja izdržavanja).
  • B) Obaveze humanitarnog karaktera:
    • Plaćanje određenog novčanog iznosa u korist humanitarne organizacije, fonda ili javne ustanove (na račun propisan za uplatu javnih prihoda).
    • Obavljanje određenog društvenokorisnog ili humanitarnog rada.
  • V) Obaveze medicinsko-psihološkog karaktera:
    • Podvrgavanje osumnjičenog odvikavanju od alkohola ili opojnih droga.
    • Podvrgavanje osumnjičenog psihosocijalnom tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašanja.
  • G) Obaveza mešovitog karaktera:
    • Izvršavanje obaveze ustanovljene pravnosnažnom odlukom suda, odnosno poštovanje ograničenja utvrđenog pravnosnažnom sudskom odlukom.

4. Rok i način izvršenja obaveza

  • Rok: Rok u kojem osumnjičeni mora izvršiti preuzete obaveze određuje javni tužilac u svojoj naredbi o odlaganju krivičnog gonjenja, s tim da taj rok ne može biti duži od godinu dana.
  • Nadzor nad izvršenjem obaveza:
    • Zakonsko pravilo: Nadzor nad izvešenjem preuzetih obaveza obavlja poverenik iz organa uprave nadležnog za poslove izvršenja krivičnih sankcija. Zakonska formulacija implicira da je angažovanje poverenika obavezno za kontrolu bilo koje određene obaveze.
    • Kritika rešenja u praksi: Obavezno učešće poverenika može nepotrebno da zakomplikuje i odugovlači postupak, naročito kod jednostavnih, jednokratnih obaveza (poput uplate novca u humanitarne svrhe) koje bi javni tužilac mogao samostalno i brzo da proveri.

5. Dejstva odluke (Pravne posledice uspešnog ispunjenja obaveza)

Kada osumnjičeni uspešno i u roku izvrši preuzete obaveze, nastupaju sledeće pravne posledice:

  • Obaveza tužioca: Javni tužilac donosi rešenje o odbacivanju krivične prijave.
  • Položaj oštećenog (Gubitak procesnih prava): Oštećeni je potpuno isključen iz daljeg toka jer:
    • gubi mogućnost da preuzme krivično gonjenje u svojstvu supsidijarnog tužioca;
    • gubi pravo da protiv rešenja o odbacivanju prijave izjavi prigovor neposredno višem javnom tužiocu.

BEZUSLOVNI OPORTUNITET KRIVIČNOG GONJENJA (ODBACIVANJE KRIVIČNE PRIJAVE IZ RAZLOGA PRAVIČNOSTI)

1. Pojam i suština instituta

  • Definicija: Predstavlja procesni modalitet po kom javni tužilac bez nametanja bilo kakvih obaveza osumnjičenom odbacuje krivičnu prijavu, jer nalazi da vođenje krivičnog postupka i izricanje sankcije ne bi imalo društvenu opravdanost, odnosno ne bi bilo pravično.

2. Zakonski uslovi (Kumulativne pretpostavke)

Da bi javni tužilac mogao da primeni ovaj institut, moraju biti kumulativno ispunjena tri uslova:

  1. Da je reč o lakšem krivičnom delu – za koje je zakonom propisana kazna zatvora do tri godine.
  2. Da je osumnjičeni usled stvarnog kajanja sprečio nastupanje štete ili je nastalu štetu u potpunosti već nadoknadio.
  3. Da je javni tužilac, procenjujući sve okolnosti konkretnog slučaja, doneo ocenu da izricanje krivične sankcije ne bi bilo pravično.

3. Dejstvo odluke i položaj oštećenog

  • Pravna posledica: Donosi se rešenje o odbacivanju krivične prijave.
  • Položaj oštećenog: Kao i kod uslovljenog oportuniteta, oštećeni je zakonom onemogućen da utiče na ovu diskrecionu odluku tužioca – on nema pravo da uputi prigovor neposredno višem javnom tužiocu protiv odluke o odbacivanju.

Krivična prijava

13. jula 2026.

Krivična prijava predstavlja manje ili više formalan (ili pretežno neformalan) način na koji se nadležni organ obaveštava o učinjenom krivičnom delu za koje se goni po službenoj dužnosti, odnosno o određenom stepenu verovatnoće ili mogućnosti da je takvo delo učinjeno.

  • Pravna priroda: Krivična prijava nije optužni akt, niti ona sama po sebi predstavlja dokaz da je krivično delo učinjeno.
  • Nadležnost za prijem: Primarni primalac prijave jeste javni tužilac. Ukoliko se krivična prijava podnese nekom drugom državnom organu (npr. policiji, nenadležnom tužiocu ili sudu), taj organ ima zakonsku dužnost da je primi i odmah dostavi nadležnom javnom tužiocu.

2. Podnosioci i njihove obaveze (Instruktivna norma)

  • Krug podnosilaca: Krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti prijavljuju državni i drugi organi, pravna i fizička lica.
  • Krivična odgovornost: Krivičnim zakonikom je predviđeno u kojim slučajevima neprijavljivanje krivičnog dela samo po sebi predstavlja krivično delo.
  • Obaveze podnosilaca i izuzeci: Zakonodavac od svakog podnosioca (uključujući i građane) očekuje da uz prijavu navede poznate dokaze i preduzme mere za očuvanje tragova krivičnog dela, predmeta i drugih dokaza.
    • Pravna priroda obaveze: U pitanju je instruktivna norma, posebno u odnosu na obične građane.
    • Izuzetak u praksi: Od građana (kao pravnih laika) se realno može očekivati samo da navedu dokaze koji su im poznati. Aktivno dokazno delovanje i preduzimanje mera za očuvanje materijalnih tragova i predmeta se po prirodi stvari ne može zahtevati od običnih građana (jer oni ne moraju znati šta predstavlja dokaz ili trag), već se to zahteva prvenstveno od policije i drugih državnih organa sa sličnim ovlašćenjima.

3. Načini podnošenja i registracija krivične prijave

Krivična prijava se podnosi u tri osnovna oblika, pri čemu zakon striktno uređuje način registrovanja onih prijava koje nisu podnete u pisanoj formi:

  • Pisana krivična prijava.
  • Usmena krivična prijava: Prilikom njenog primanja, javni tužilac je dužan da kumulativno ispuni sledeće dve obaveze:
    1. sastavi zapisnik o sadržini krivične prijave;
    2. upozori podnosioca na posledice lažnog prijavljivanja (odnosno da ga informiše da je to krivično delo).
  • Prijava podnesena drugim sredstvom / na drugi način (telefon, SMS, internet, elektronska pošta):
    • Ako je podnesena telefonom ili telekomunikacijskim sredstvom: sastavlja se službena beleška.
    • Ako je podnesena elektronskom poštom: sačuvaće se na odgovarajućem nosiocu podataka i odštampati.

POSTUPANJE JAVNOG TUŽIOCA PO PRIJEMU KRIVIČNE PRIJAVE

Nakon što putem krivične prijave (ili na drugi način) stekne saznanje o krivičnom delu i stepenu verovatnoće da je ono učinjeno, javni tužilac donosi odluku o daljem toku postupka.

1. Opcioni načini postupanja javnog tužioca

Zavisno od prikupljenih dokaza i vrste postupka, tužilac može doneti jednu od sledećih odluka:

  • Donošenje naredbe o sprovođenju istrage: Donosi se kada postoje osnovi sumnje da je delo učinjeno i poznat je identitet osumnjičenog, ali još uvek nema dovoljno dokaza za optuženje.
  • Neposredno podnošenje optužnice: Podnosi se ako već postoji potreban stepen sumnje za optuženje određenog lica, te istraga pre optuženja nije potrebna.
  • Podnošenje optužnog predloga: Primenjuje se u skraćenom postupku, ukoliko tužilac oceni da ima dovoljno dokaza za optuženje bez daljeg prikupljanja dokaza u predistražnom postupku.
  • Postupanje po načelu oportuniteta: Primenjuje se kod dela gde je ovaj mehanizam zakonom dozvoljen. Može biti:
    • uslovno (odlaganje krivičnog gonjenja);
    • bezuslovno (odbacivanje krivične prijave iz razloga pravičnosti).
  • Donošenje rešenja o odbačaju krivične prijave: Donosi se kada tužilac (bilo odmah na osnovu sadržaja prijave, bilo nakon sprovedenih provera) oceni da postoji zakonski razlog za odbačaj, odnosno da nema uslova za krivično gonjenje.

2. Provera navoda krivične prijave (Tužilačka provera)

Ukoliko tužilac iz same prijave ne može oceniti verodostojnost navoda, ili podaci ne pružaju dovoljno osnova za odluku o pokretanju istrage, on pokreće mehanizme provere:

A) Samostalna provera od strane tužioca

Javni tužilac može samostalno preduzeti sledeće radnje:

  • Sam prikupiti potrebne podatke.
  • Pozivati građane radi prikupljanja obaveštenja (tzv. informativni razgovor) pod opštim zakonskim uslovima.
  • Zahtevati od državnih organa, drugih organa i pravnih lica da mu pruže potrebna obaveštenja.
    • Sankcija za oglušavanje: Ukoliko odgovorno lice odbije da postupi po zahtevu tužioca i ne pruži podatke, javni tužilac ga može kazniti novčanom kaznom do 150.000 dinara. Ako i nakon toga odbije, može se kazniti još jednom kaznom u istom iznosu.
    • Pravni lek: Protiv rešenja o novčanoj kazni dozvoljena je žalba o kojoj odlučuje sudija za prethodni postupak. Žalba ne zadržava izvršenje rešenja.

B) Provera preko policije

Ukoliko tužilac ne može sam da izvrši proveru, on će zahtevati od policije da prikupi obaveštenja i preduzme druge mere u cilju otkrivanja dela i učinioca.

  • Obaveze policije: Policija je dužna da postupi po zahtevu tužioca i da ga o preduzetim merama i radnjama obavesti najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema zahteva.
  • Dužnost obazrivosti: Prilikom prikupljanja obaveštenja i davanja podataka, svi subjekti (tužilac, policija, drugi organi) dužni su da postupaju obazrivo, vodeći računa da se ne naškodi časti i ugledu lica na koje se podaci odnose.

3. Procesni mehanizmi kontrole tužioca u slučaju nepostupanja policije i državnih organa

Ukoliko policija ili drugi državni organ odbiju ili propuste da postupe po zahtevu tužioca, tužilac pokreće sledeći trostepeni mehanizam kontrole:

  1. Obaveštavanje rukovodioca: Tužilac odmah obaveštava starešinu koji rukovodi tim organom.
  2. Šire obaveštavanje: Po potrebi, tužilac može obavestiti nadležnog ministra, vladu ili nadležno radno telo Narodne skupštine.
  3. Disciplinski postupak: Ako u roku od 24 časa od kada je starešina primio obaveštenje organ i dalje ne postupi po zahtevu, javni tužilac može zahtevati pokretanje disciplinskog postupka protiv lica koje smatra odgovornim za nepostupanje.

ODBACIVANJE KRIVIČNE PRIJAVE (POJAM, RAZLOZI I PRAVNE POSLEDICE)

1. Pojam i donošenje odluke

  • Donošenje odluke: Javni tužilac donosi rešenje o odbacivanju krivične prijave kada iz same prijave proističe postojanje nekog od zakonom predviđenih razloga.

2. Zakonski razlozi za odbacivanje krivične prijave

Razlozi su propisani alternativno i mogu se sistematizovati u tri pravne kategorije:

  • Razlog koji se tiče dela: Ako prijavljeno delo nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti (u ovu kategoriju se svrstava i situacija kada prijavljeno delo uopšte ne predstavlja krivično delo).
  • Razlozi koji se odnose na trajne procesne smetnje: Slučajevi u kojima je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, kada je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem, ili kada postoje druge okolnosti koje trajno isključuju gonjenje.
  • Razlog koji se svodi na dokazni deficit: Situacija u kojoj ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.

3. Prava oštećenog i prateće obaveze javnog tužioca (Dejstva odluke)

Donošenje rešenja o odbacivanju povlači striktne obaveze javnog tužioca u pogledu obaveštavanja i pravne zaštite:

  • Obaveštavanje oštećenog: Javni tužilac je dužan da u roku od osam dana obavesti oštećenog o odbacivanju krivične prijave i o konkretnim razlozima za donošenje takve odluke.
  • Pouka o pravima (Pravni lek): Javni tužilac je dužan da oštećenog pouči o pravu na izjavljivanje prigovora neposredno višem javnom tužiocu protiv rešenja o odbacivanju.
  • Obaveštavanje policije: Ukoliko je podnosilac krivične prijave bio organ policije, javni tužilac ima obavezu da o donošenju rešenja i razlozima odbacivanja obavesti i ovaj organ.

Predistražni postupak

13. jula 2026.

Predistražni postupak je prvi procesni stadijum koji prethodi formalnoj istrazi javnog tužioca.

  • Pravni supstitut: U sadržinskom smislu, ovaj postupak predstavlja svojevrsni procesni „supstitut” nekadašnjem pretkrivičnom postupku.
  • Polje primene: Po logici stvari, predistražni postupak se vodi samo u pogledu krivičnih dela za koja se goni po službenoj dužnosti.

2. Forma i stepen sumnje (Karakteristike postupka)

  • Pretežno neformalan karakter: U ovoj fazi se primarno sprovode tzv. operativne radnje koje nemaju neposredan dokazni značaj.
    • Izuzetak: Određene dokazne radnje koje se sprovode u predistražnom postupku preduzimaju se u formalnom obliku, te one mogu imati dokazni značaj i za eventualno kasniji krivični postupak.
  • Stepen sumnje: Predistražni postupak se vodi isključivo na nivou osnova sumnje. To je identičan stepen sumnje koji je zakonom predviđen i za vođenje istrage (bilo u odnosu na nepoznatog učinioca, bilo prema poznatom osumnjičenom).

3. Svrha postupka i koncept „dve istrage”

  • Svrha: Osnovni cilj ovog stadijuma jeste da se „istraži” potencijalno krivično delo.
  • Faktički dualizam istrage: Iako se predistražni postupak terminološki ne naziva istragom niti se donosi formalna odluka o njegovom početku (poput naredbe o sprovođenju istrage), naš krivični postupak praktično poznaje dve istražne faze:
    1. Neformalna istraga – oličena u predistražnom postupku.
    2. Formalna istraga – koja se sprovodi na osnovu formalne odluke, odnosno naredbe javnog tužioca.

4. Funkcije i odnos procesnih subjekata

U okviru predistražnog postupka zakon jasno razgraničava uloge tri ključna subjekta: javnog tužioca, policije i suda.

  • Javni tužilac (Rukovodna funkcija): Formalno rukovodi predistražnim postupkom. Ovlašćen je da policiji izdaje obavezujuće naloge, pri čemu danas raspolaže znatno jačim procesnopravnim mehanizmima delovanja na policiju u odnosu na nekadašnji pretkrivični postupak.
  • Policija (Operativna funkcija): Faktički preduzima najveći broj aktivnosti i većinu radnji u ovom postupku, s obzirom na to da je njena osnovna funkcija otkrivanje i razjašnjavanje krivičnih dela.
    • Pravni položaj: Definisana je kao svojevrsni „servis” javnog tužioca.
    • Zakonska definicija: Pod policijom se podrazumeva organ ministarstva unutrašnjih poslova, službenik tog organa, službenik odgovarajućeg inostranog organa koji u skladu sa međunarodnim pravom i ZKP-om preduzima radnje na teritoriji Srbije (ili na njenom brodu/vazduhoplovu), kao i drugi državni organ sa policijskim ovlašćenjima ako je to zakonom određeno.
  • Sud (Kontrolna funkcija): Bez obzira na dominantnu ulogu tužioca i policije, sud u ovoj fazi deluje kroz funkcionalni oblik sudije za prethodni postupak.
    • Nadležnost: Sudija za prethodni postupak donosi odluke poput određivanja pritvora, izdavanja naredbe za preduzimanje određenih posebnih dokaznih radnji, kao i naredbi za pretresanje stana, drugih prostorija i lica.

5. Izuzeci od pravila o sukcesiji (Kada predistražni postupak ne prethodi formalnoj istrazi?)

Sam naziv „predistražni postupak” sugeriše da on uvek mora prethoditi istrazi, ali to pravilo u našem pravu ima značajne izuzetke. Predistražni postupak se vodi i u situacijama kada se formalna istraga uopšte ne sprovodi:

  • U slučaju neposrednog optuženja: Čak i kod krivičnih dela koja su predmet opšteg postupka, istraga nije obavezna faza jer je uvek moguće podići optužnicu neposredno, ukoliko su ispunjeni zakonski uslovi.
  • U skraćenom postupku: Kod krivičnih dela za koja je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do osam godina, istraga se po zakonu nikada ne vodi.
  • U postupku prema maloletnicima: Istraga je kao faza zakonski isključena.

PROCESNE PRETPOSTAVKE I ULOGE ORGANA

  • Osnovna pretpostavka: Da bi se uopšte vodio predistražni postupak, potrebno je da nadležni organ stekne saznanje o učinjenom krivičnom delu za koje se goni po službenoj dužnosti, odnosno da postoji određeni stepen sumnje da je delo učinjeno.
  • Uloga javnog tužioca:
    • Formalno rukovodi predistražnim postupkom.
    • Na osnovu načela legaliteta oficijelnog krivičnog gonjenja, ima dužnost da krivično goni uvek kada postoje dokazi iz kojih proizilazi procesni stepen sumnje.
    • Dužan je da se angažuje i kada postoji niži stepen sumnje da je delo učinjeno.
  • Uloga policije:
    • Dužna je da preduzme potrebne mere radi razjašnjenja krivičnog dela kada stekne saznanje o njemu (što čini suštinu njene funkcije).
    • Procesna obaveza: Policija mora obavestiti javnog tužioca o svakoj svojoj aktivnosti.

KLASIFIKACIJA NAČINA SAZNANJA JAVNOG TUŽIOCA

U našem krivičnom procesnom pravu razlikuju se dva načina na koja javni tužilac dolazi do saznanja o krivičnom delu:

1. Formalni način: Krivična prijava

  • Ovo je osnovni način na koji javni tužilac saznaje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.
  • Zakonodavac više izričito ne navodi bilo koji drugi formalni način saznanja osim podnete krivične prijave.

2. Faktički (neformalni) načini: Saznanje „na drugi način”

Zakonodavac ove načine ne navodi izričito, već ih spominje samo implicitno kada definiše kako tužilac može proveravati navode iz krivične prijave. Javni tužilac može faktički saznati za delo preko:

  • sredstava javnog informisanja,
  • glasa o učinjenom krivičnom delu (odnosno javnim pogovaranjem),
  • neposrednog uočavanja (npr. kada je u pitanju flagrantno krivično delo).

Pravno pravilo u praksi: Kada tužilac sazna za delo na neki od neformalnih načina (bez primljene prijave), on podatke proverava samostalno ili preko policije. U praksi se u takvim slučajevima očekuje da policija naknadno podnese formalnu krivičnu prijavu.

FORMALNA KRIVIČNA PRIJAVA I NJENI PODNOSIOCI

  • Policija kao podnosilac: Zakonodavac u opštim odredbama više ne spominje izričito „policijsku krivičnu prijavu” (osim kod pravila o prikupljanju obaveštenja od građana). Umesto toga, navodi da u podnosioce spadaju „državni organi”, što implicitno obuhvata i policiju.
  • Prateća dokumentacija: Uz krivičnu prijavu koju podnosi policija obavezno se dostavljaju:
    • predmeti, skice i fotografije,
    • pribavljeni izveštaji,
    • spisi o preduzetim merama i radnjama,
    • službene beleške, izjave i drugi korisni materijali.

ODNOS I PREKLAPANJE PREDISTRAŽNOG POSTUPKA I FORMALNE ISTRAGE

Između ova dva procesna stadijuma postoji specifičan odnos koji u praksi može biti problematičan:

  • Identičan stepen sumnje: I predistražni postupak i istraga vode se na nivou osnova sumnje.
  • Mogućnost „preskakanja” predistražnog postupka: Ako javni tužilac stekne saznanje o krivičnom delu bez podnete krivične prijave, on može odmah doneti naredbu i započeti istragu, potpuno zaobilazeći predistražni postupak.
  • Problem funkcionalnog preklapanja:
    • Istraga se može voditi i protiv nepoznatog učinioca.
    • S druge strane, u predistražnom postupku se može saslušavati osumnjičeni (kada je učinilac poznat), što znači da se predistražni postupak faktički prepliće i preklapa sa formalnom istragom. Ovo ukazuje na nedovoljno jasnu konceptualnu razdvojenost ove dve faze od strane zakonodavca.

Posebni deo krivičnog procesnog prava

13. jula 2026.
  • Posebni deo krivičnog procesnog prava odnosi se na konkretnu procesnu „dinamiku”. U ovom segmentu objašnjavaju se osnovna obeležja krivičnog postupka — kako onog opšteg karaktera, tako i posebnih i drugih povezanih postupaka.
  • Sadržina: Ovaj deo obuhvata sledeće ključne kategorije:
    • Uloge pojedinih krivičnoprocesnih subjekata i radnje koje oni vrše u celom postupku i u pojedinim fazama.
    • Osnovne procesne stadijume, faze i podfaze.
    • Procesne mehanizme karakteristične za pojedine tipove postupaka.
    • Odluke koje se donose u krivičnom postupku i pratećim postupcima.

OPŠTI KRIVIČNI POSTUPAK KAO LEX GENERALIS

Opšti krivični postupak predstavlja redovni ili klasični postupak rešavanja krivične stvari. On se smatra najvažnijim tipom krivičnog postupka iz sledećih razloga:

  • Učestalost: Vodi se u najvećem broju slučajeva.
  • Odnos lex generalis – lex specialis: Pravila opšteg postupka su definisana kao lex generalis u odnosu na pravila posebnih postupaka koja predstavljaju lex specialis. Zbog toga je opšti postupak u Zakoniku o krivičnom postupku (ZKP) regulisan daleko detaljnije.
  • Supsidijarna primena: Pravila opšteg postupka supsidijarno se primenjuju u svim posebnim krivičnim postupcima uvek kada njihovim specifičnim pravilima nije određeno drugačije.
  • Modifikacije: Određene modifikacije opšteg postupka predviđene su sporednim izvorima prava za specifična krivična dela (npr. pravila o zaštiti maloletnih lica oštećenih krivičnim delom prema Zakonu o maloletnim učiniocima).
  • Stadijumski (fazni) karakter: Osnovno obeležje opšteg postupka jeste to što se njegov tok nužno odvija kroz zakonom definisane osnovne procesne faze.

STADIJUMSKI KARAKTER I PROCESNE FAZE OPŠTEG KRIVIČNOG POSTUPKA

Krivični postupak se sastoji iz niza procesnih radnji kojima subjekti ostvaruju svoja procesna prava i dužnosti. Tok opšteg postupka odvija se kroz tri osnovna procesna stadijuma:

A) Prvostepeni krivični postupak

Odvija se kroz sledeća tri sukcesivna stadijuma:

  1. Postupak istražnog karaktera, koji se dalje deli na dve istražne faze:
    • Predistražni postupak.
    • Istragu (napomena: istraga nije obavezna faza jer se optužnica može podneti i neposredno ako su ispunjeni zakonski uslovi).
  2. Optuženje, koje se sastoji iz:
    • podizanja optužnice,
    • sudske kontrole optužnice.
  3. Osnovni sudski stadijum, koji se odvija kroz tri procesne podfaze:
    • Pripremanje glavnog pretresa (u okviru ovoga se, obavezno za teža krivična dela, a inače fakultativno, može održati i poseban podstadijum – pripremno ročište).
    • Vođenje glavnog pretresa.
    • Donošenje odluke suda (po pravilu se donosi presuda, a samo u nekim izuzetnim slučajevima rešenje).

B) Drugostepeni krivični postupak (Žalbeni postupak)

Predstavlja postupak po žalbi kao redovnom pravnom leku, koji se javlja u tri zakonske varijante:

  • žalba protiv presude prvostepenog suda,
  • žalba protiv presude drugostepenog suda,
  • žalba na rešenje.

C) Postupak po vanrednim pravnim lekovima

Zakon predviđa dva vanredna pravna leka:

  • zahtev za ponavljanje krivičnog postupka,
  • zahtev za zaštitu zakonitosti.

Sui generis odstupanje: U ovu opštu šemu stadijuma ne uklapa se u potpunosti postupanje u vezi sa sporazumom o priznanju krivičnog dela, jer ono predstavlja specifičan sumarni vid vođenja i okončanja postupka, odnosno sui generis pojednostavljenu procesnu formu.

D) Izuzeci od obaveznosti i uslovljenost procesnih faza

Stadijumi krivičnog postupka nisu uvek obavezni, te postoje sledeća pravila i izuzeci:

  • Neposredno optuženje: Istraga može pod zakonskim uslovima da izostane.
  • Fakultativnost žalbenog postupka: Žalba na prvostepenu presudu je dobrovoljna, osim kada je optuženom izrečena kazna zatvora od trideset do četrdeset godina (tada je žalbeni postupak obavezan).
  • Izuzetna žalba na drugostepenu presudu: Dozvoljena je samo u strogo izuzetnim slučajevima.
  • Dobrovoljnost vanrednih lekova: Pokretanje postupaka po vanrednim pravnim lekovima nikada nije obavezno.
  • Uslovljenost naredne faze: Ako se predmet reši u ranijoj fazi, naredna faza neće ni započeti.
    • Primer 1: Ako se u fazi kontrole optužnice postupak pravnosnažno obustavi rešenjem vanpretresnog veća, neće doći do zakazivanja i pripremanja glavnog pretresa.
    • Primer 2: Ako se postupak pravnosnažno obustavi u fazi istrage, neće doći do podizanja optužnice.

TRENUTAK POKRETANJA POSTUPKA I PRAVNE POSLEDICE

Zakonik striktno propisuje trenutak započinjanja krivičnog postupka i pravi jasnu razliku između trenutka započinjanja krivičnog postupka i momenta započinjanja krivičnog gonjenja.

1. Momenti pokretanja krivičnog postupka

Krivični postupak se smatra pokrenutim nastupanjem nekog od sledećih opciono navedenih procesnih momenata:

  • Donošenjem naredbe o sprovođenju istrage.
  • Potvrđivanjem optužnice kojoj nije prethodila istraga.
  • Donošenjem rešenja o određivanju pritvora pre podnošenja optužnog predloga u skraćenom postupku.
  • Određivanjem glavnog pretresa ili ročišta za izricanje krivične sankcije u skraćenom postupku.
  • Određivanjem glavnog pretresa u postupku za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja.

2. Nastupanje pravnih posledica (Ograničenje sloboda i prava)

Kada je zakonom propisano da pokretanje postupka ima za posledicu ograničenje određenih sloboda i prava okrivljenog, to ograničenje se striktno primenjuje tek od:

  1. Potvrđivanja optužnice.
  2. Određivanja glavnog pretresa ili ročišta za izricanje krivične sankcije u skraćenom postupku.
  3. Određivanja glavnog pretresa u postupku za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja.

3. Prava i obaveze obaveštavanja o pokretanju postupka

  • Obaveza suda: Sud je dužan da po službenoj dužnosti, u roku od tri dana od donošenja odluke kojom nastupa navedena procesna faza ili kojom se okrivljeni stavlja u pritvor, o tome obavesti organ ili poslodavca kod koga je okrivljeni zaposlen.
  • Prava odbrane: Na njihov lični zahtev, sud je dužan da ove podatke dostavi i samom okrivljenom, kao i njegovom braniocu.

Dostavljanje pismena

13. jula 2026.

Dostavne radnje su zakonom uređene procesne aktivnosti koje obuhvataju dostavljanje pismena i poziva.

  • Svrha dostavljanja: Predaja pismena na način utvrđen Zakonikom o krivičnom postupku (ZKP) određenim licima, čime se omogućava da se subjekti kojima se ona upućuju oficijelno upoznaju sa njihovim sadržajem. Od momenta prijema pismena, subjekti mogu iskoristiti određene pravne mogućnosti, počinju da teku zakonom utvrđeni rokovi i nastupaju druge procesne posledice.
  • Pojam pismena: Predstavlja opšti krivičnoprocesni pojam koji obuhvata sudske odluke, pozive, optužne akte, kao i druge dokumente u pisanom obliku.

NAČINI I POSREDNICI DOSTAVLJANJA

  • Pravilo (Redovni posrednici): Pismena se dostavljaju posredstvom:
    • Službenog lica organa postupka koji je odluku doneo ili neposredno kod tog organa;
    • Pošte ili druge organizacije registrovane za poslove dostavljanja pismena;
    • Organa lokalne samouprave;
    • Zamolnim putem preko drugog državnog organa;
    • Telekomunikacionim ili elektronskim putem.
  • Izuzetak: Dostavljanje se izuzetno može izvršiti i posredstvom policije.

POSEBNA PRAVILA ZA DOSTAVLJANJE POZIVA

Zakonik predviđa specifične modalitete za dostavljanje poziva za glavni pretres ili drugih poziva organa postupka:

  • Usmeno saopštavanje poziva: Poziv se može usmeno saopštiti licu koje se već nalazi pred organom postupka, uz obavezno upozorenje na posledice nedolaska.
    • Verifikacija: Usmeni poziv i dato upozorenje unose se u zapisnik koji pozvano lice potpisuje (osim ako je to već zabeleženo u zapisniku o glavnom pretresu), čime se smatra da je dostavljanje izvršeno.
  • Dostavljanje isticanjem: Poziv se može dostaviti isticanjem na oglasnoj tabli ili internet stranici organa postupka.
    • Momenat izvršenja: Smatra se izvršenim protekom roka od osam dana od dana isticanja na oglasnoj tabli ili internet stranici.
  • Dostavljanje uz saglasnost lica: Uz izričitu saglasnost primaoca, poziv se može dostaviti:
    • Preko punomoćnika za prijem pismena;
    • Putem poštanskog faha;
    • Putem elektronske pošte.
    • Momenat izvršenja: Smatra se izvršenim od dana prijema potvrde da je poziv predat punomoćniku, poštanskom fahu, odnosno uspešno dostavljen elektronskim putem.

REDOVNA DOSTAVA PISMENA: NEPOSREDNO I POSREDNO DOSTAVLJANJE

  • Neposredna predaja (Opšte pravilo): Pismeno se dostavlja neposrednom predajom licu kome je upućeno, i to obavezno u zatvorenom omotu.
  • Posredna predaja (Kada se primalac ne zatekne): Ukoliko se lice ne zatekne na mestu gde se dostavljanje ima izvršiti, primenjuju se posebna pravila u zavisnosti od kategorije lica koja primaju pismeno:

1. Lica koja su dužna da prime pismeno

Ukoliko se primalac ne zatekne, pismeno se predaje ovim licima i dostava se smatra izvršenom:

  • Punoletni član domaćinstva: Ako se dostava vrši u stanu.
  • Lice ovlašćeno za prijem pošte: Ako se dostava vrši na radnom mestu.

Lica koja mogu da prime pismeno (ali nisu dužna)

Ako se član domaćinstva ili lice ovlašćeno za prijem pošte ne zateknu, pismeno se može predati sledećim licima, ali isključivo uz njihov pristanak:

  • Portir, sused ili predsednik kućnog saveta (odnosno skupštine stanara) – kod dostave u stanu.
  • Drugo lice zaposleno na istom mestu – kod dostave na radnom mestu.

PROCESNE SITUACIJE KOD SMETNJI I ODBIJANJA PRIJEMA

1. Odbijanje prijema od strane lica koja nisu dužna da prime pismeno

  • Ako portir, sused ili zaposleni na radnom mestu odbiju da prime pismeno, dostavljač će ostaviti obaveštenje da će se ono istaknuti na oglasnoj tabli suda i po mogućnosti na internet stranici organa postupka.
  • Pravna posledica: Dostavljanje se smatra izvršenim protekom roka od osam dana od dana isticanja.

2. Odbijanje prijema od strane primaoca ili lica dužnog da primi pismeno

  • Kada lice kome je pismeno upućeno, ili punoletni član domaćinstva, odnosno lice ovlašćeno za prijem pošte na radnom mestu, odbije da primi pismeno:
    1. Dostavljač će na dostavnici zabeležiti dan, čas i razlog odbijanja.
    2. Pismeno će se ostaviti u stanu tog lica ili u prostoriji gde je zaposleno.
  • Pravna posledica: Ovim radnjama dostavljanje se smatra uredno izvršenim.

3. Apsolutna nemogućnost dostavljanja (Nezateknuto lice)

  • Ako se na mestu dostavljanja uopšte ne zatekne niko ko je po zakonu dužan da primi pismeno, dostavljanje se vrši isticanjem na oglasnoj tabli suda i po mogućnosti na internet stranici organa postupka.
  • Pravna posledica: Smatra se izvršenim protekom osam dana od dana isticanja.

VERIFIKACIJA DOSTAVLJANJA (DOKAZIVANJE PRIJEMA)

  • Dostavnica (Povratnica): Potvrda o izvršenom dostavljanju koju obavezno potpisuju i primalac i dostavljač. Primalac na njoj upisuje tačan dan prijema.
  • Nepismeno lice ili lice koje ne može da se potpiše: Dostavljač će na dostavnici sam potpisati primaoca, uneti dan prijema i obavezno staviti napomenu o razlogu zašto je potpisao primaoca.
  • Odbijanje potpisivanja dostavnice: Ako primalac primi pismeno, ali odbije da potpiše dostavnicu, dostavljač će to zabeležiti na potvrdnici i naznačiti dan predaje, čime se smatra da je dostava izvršena.
  • Potvrda kod dostavljanja u poštanski fah: Predstavlja dokument overen od strane pošte o tačnom danu i času kada je pismeno predato u poštanski fah.
  • Potvrda kod elektronskog dostavljanja: Predstavlja odštampani elektronski zapis koji sadrži dan i čas kada je uređaj za elektronski prenos podataka zabeležio da je pismeno poslato primaocu, naziv pošiljaoca, naziv primaoca i tačan naziv pismena.

POSEBNI NAČINI I POSEBNA PRAVILA DOSTAVLJANJA

1. Dostavljanje preko drugog učesnika u postupku

  • Uslovi: Pismena se do završetka glavnog pretresa mogu dostavljati preko drugog učesnika u postupku koji pristane da ih preda, ukoliko organ postupka proceni da će dostavljanje tako biti uspešno izvršeno.
  • Apsolutno isključenje: Ovaj način dostavljanja je izričito isključen u odnosu na okrivljenog.
  • Obaveštavanje telegramom ili telefonom: Učesnik u postupku, a izuzetno i okrivljeni (ako postoji opasnost od odlaganja), može se obavestiti telegramom ili telefonom o pozivu za glavni pretres, drugom pozivu ili o odluci o odlaganju pretresa/drugih radnji.
  • Procedura i nastupanje posledica: O ovakvom dostavljanju sastavlja se službena beleška u spisu. Zakonske posledice propuštanja roka (nakon ovakve dostave) nastupaju samo ako je lice prethodno bilo upozoreno na te posledice.

2. Posebni indirektni načini dostavljanja okrivljenom

  • Nemogućnost dostavljanja na prijavljenu adresu: Ako se pismeno ne može dostaviti na adresu koju je okrivljeni prijavio organu postupka, dostavljač ostavlja obaveštenje da će se ono istaknuti na oglasnoj tabli i po mogućnosti na internet stranici organa postupka. Dostava se smatra izvršenom protekom roka od osam dana od dana isticanja.
  • Dostavljanje preko branioca: Ako je okrivljeni punomoćjem ovlastio branioca za prijem pismena od kojih teče rok za izjavljivanje pravnog leka, dostavljanje se smatra izvršenim samim činom predaje pismena advokatskoj kancelariji branioca.
  • Izuzetak kod sankcije lišenja slobode: Ako okrivljenom koji nema branioca treba dostaviti presudu kojom mu je izrečena kazna lišenja slobode, a dostavljanje na prijavljenu adresu je nemoguće:
    1. Sud mu postavlja branioca po službenoj dužnosti (koji ostaje na dužnosti dok okrivljeni ne javi novu adresu).
    2. Postavljenom braniocu se određuje rok za upoznavanje sa spisima koji ne može biti kraći od tri dana.
    3. Nakon proteka tog roka, presuda se dostavlja braniocu i postupak se nastavlja.

3. Dostavljanje ovlašćenom tužiocu

  • Javni tužilac:
    • Dostavljanje se vrši predajom pisarnici javnog tužilaštva.
    • Kao dan dostavljanja (od kog teku rokovi za pravni lek) računa se dan predaje pismena pisarnici.
    • Uvid u spise: Sud javnom tužiocu na njegov zahtev dostavlja krivični spis na razmatranje. Ako teče rok za pravni lek ili to nalažu drugi interesi postupka, sud može odrediti rok u kome javni tužilac mora vratiti spis.
  • Neoficijelni tužioci (Oštećeni kao tužilac, privatni tužilac):
    • Ako imaju punomoćnika, sva pismena se dostavljaju isključivo punomoćniku. Ukoliko ih ima više, dostavlja se samo jednom od njih. Isto pravilo važi i za oštećenog koji ima punomoćnika.

4. Dostavljanje licima u posebnom statusu ili u posebnom položaju

  • Pripadnici strogo hijerarhijskih struktura (Vojska, policija, BIA, VBA, VOA, služba obezbeđenja zavoda, zaposleni u rečnom i vazdušnom saobraćaju): Pismena se dostavljaju posredstvom njihove komande, neposrednog starešine ili rukovodioca, odnosno sedišta pravnog lica.
  • Lica lišena slobode: Pismena se dostavljaju posredstvom zavoda (zatvora/pritvora) u kome su smešteni.
  • Lica sa diplomatskim imunitetom: Dostavljanje se vrši posredstvom ministarstva nadležnog za spoljne poslove (osim ako je potvrđenim međunarodnim ugovorom drugačije predviđeno).
  • Zaštićeni svedoci i lica u programu zaštite: Pismena se dostavljaju preko jedinice za zaštitu.

5. Dostavljanje učesniku postupka koji je u inostranstvu

  • Opšte pravilo: Ako se lice nalazi na poznatoj adresi u inostranstvu, dostavljanje se vrši u skladu sa odredbama posebnog zakona (osim ako je to pitanje uređeno potvrđenim međunarodnim ugovorom).
  • Obaveza postavljanja punomoćnika za prijem: Uz pismeno koje se šalje okrivljenom u inostranstvo, organ postupka mu može naložiti da u određenom roku postavi punomoćnika za prijem pismena u Republici Srbiji, uz izričito upozorenje na posledice ukoliko to ne učini.
  • Posledica propuštanja: Ako okrivljeni u inostranstvu sa poznatom adresom ne postavi takvog punomoćnika, organ postupka će mu svojom odlukom sam postaviti punomoćnika, te se od tog trenutka svako dostavljanje postavljenom punomoćniku smatra izvršenim dostavljanjem samom okrivljenom.

Pojam i vrste odluka u krivičnom postupku

13. jula 2026.

Radnje odlučivanja su specifične krivičnoprocesne aktivnosti iz kojih direktno proističu odluke koje se donose tokom krivičnog postupka.

  • Pojam sudske odluke: Predstavlja formalizovani i procesno uobličeni stav nadležnog ili ovlašćenog organa povodom određenog procesnog pitanja ili konkretnog zahteva koji je podnela stranka odnosno drugi učesnik u postupku.

SISTEMATIZACIJA VRSTA ODLUKA

U krivičnom postupku odluke se donose isključivo u tri zakonski predviđena oblika:

  1. Presuda: Odluka koju po zakonu može doneti isključivo sud.
  2. Rešenje: Odluka koju donosi sud, ali je mogu donositi i drugi organi koji učestvuju u krivičnom postupku.
  3. Naredba: Odluka koju takođe donosi sud, ali i drugi organi u postupku.

DONOŠENJE ODLUKA SUDKOG VEĆA (VEĆANJE I GLASANJE)

PROCEDURALNA PRAVILA VEĆANJA I GLASANJA

  • Donošenje odluke većinom: Odluke zbornog suda (veća) donose se nakon sprovedenog usmenog većanja i glasanja, a odluka se smatra donetom kada je za nju glasala većina članova veća.
  • Isključenje javnosti: Većanje i glasanje se obavezno odvija u zasedanju koje je zatvoreno za javnost.
  • Prisutna lica: Tokom većanja i glasanja u prostoriji mogu biti prisutni isključivo članovi veća i zapisničar.
  • Uloga predsednika veća: Predsednik veća rukovodi većanjem i glasanjem, stara se da se sva pitanja svestrano i potpuno rasprave, a glasa poslednji.
  • Obaveznost glasanja: Članovi veća nemaju pravo da odbiju glasanje o pitanjima koja postavi predsednik veća.

REDOSLED GLASANJA (PRAVNA LOGIKA ODLUČIVANJA)

Zakonik utvrđuje strogi redosled glasanja prema kriterijumu krivičnopravne prirode predmeta dokazivanja o kojem se glasa:

  1. Formalna i prethodna pitanja: Prvo se odlučuje o tome da li je sud nadležan, da li je potrebno dopuniti postupak i o drugim prethodnim pitanjima.
  2. Glavna stvar (meritorno odlučivanje): Tek nakon donošenja odluke o prethodnim pitanjima prelazi se na glavnu stvar, gde se glasa sledećim redosledom:
    • Da li je optuženi učinio krivično delo;
    • O kazni i drugim krivičnim sankcijama;
    • O troškovima krivičnog postupka;
    • O imovinskopravnom zahtevu i ostalim pitanjima o kojima treba doneti odluku.
  3. Izuzetak kod sticaja krivičnih dela: Ako je isto lice optuženo za više krivičnih dela, glasa se o kazni za svako od tih dela pojedinačno, a tek nakon toga o jedinstvenoj kazni za sva dela.

REŠAVANJE SITUACIJA KADA NEMA VEĆINE GLASOVA

Ukoliko se glasovi članova veća podele na više različitih mišljenja tako da nijedno od njih nema potrebnu većinu, primenjuju se sledeća pravila:

  1. Razdvajanje pitanja i ponavljanje: Pitanja će se razdvojiti i glasanje će se ponavljati sve dok se ne postigne većina.
  2. Pribrojavanje glasova: Ako se ni ponavljanjem ne postigne većina, odluka se donosi tako što se glasovi koji su najnepovoljniji za okrivljenog pribrojavaju glasovima koji su od njih manje nepovoljni, sve dok se ne dobije potrebna većina.

POSEBAN POLOŽAJ ČLANA VEĆA KOJI JE OSTAO U MANJINI

  • Oslobađanje od dužnosti glasanja o sankciji: Član veća koji je glasao da se optuženi oslobodi ili da se optužba odbije, a ostao je u manjini, nije dužan da glasa o krivičnoj sankciji.
  • Fikcija o pristanku: Ako ovaj član veća iskoristi svoje pravo i ne glasa o sankciji, zakonom se uzima kao da je pristao na glas koji je za okrivljenog najpovoljniji.

SAOPŠTAVANJE ODLUKA U KRIVIČNOM POSTUPKU

NAČINI SAOPŠTAVANJA

Odluke se licima koja za to imaju pravni interes saopštavaju na dva načina:

  • Usmenim objavljivanjem – ukoliko su ta lica prisutna.
  • Dostavljanjem overenog prepisa – ukoliko su ta lica odsutna.

PROCESNA PRAVILA KOD SAOPŠTAVANJA

  • Zabeležba u spisu/zapisniku: Kada se odluka saopšti usmeno, to se obavezno naznačava u zapisniku ili spisu, a lice koje ima pravo na žalbu to potvrđuje svojim potpisom.
  • Odricanje od dostavljanja prepisa: Ukoliko prisutno lice prilikom usmenog saopštenja izjavi da se neće žaliti, overeni prepis odluke mu se neće dostavljati, osim ako Zakonikom nije drugačije propisano.
  • Dostavljanje pouke o pravu na žalbu: Prepisi odluka protiv kojih je žalba dozvoljena moraju se dostaviti sa obaveznom poukom o pravu na žalbu.
  • Zaštita okrivljenog kod pogrešne pouke: Žalba izjavljena u korist okrivljenog smatraće se blagovremenom ako je podneta u roku koji je naveden u pouci o pravnom leku, čak i u slučaju kada je taj rok objektivno duži od zakonom propisanog roka.

PRAVNOSNAŽNOST SUDSKIH ODLUKA

POJAM I ASPEKTI PRAVNOSNAŽNOSTI

  • Pojam pravnosnažnosti: Predstavlja sposobnost jedne sudske odluke da ostvaruje određeno pravno dejstvo.
  • Materijalna pravnosnažnost: Predstavlja samo konkretno delovanje i pravno dejstvo koje pravnosnažna odluka proizvodi.
  • Formalna pravnosnažnost: Predstavlja konačnost odluke, odnosno nemogućnost njenog pobijanja redovnim pravnim lekovima.

NAČINI NASTAJANJA PRAVNOSNAŽNOSTI

Sudska odluka može postati pravnosnažna na dva procesna načina:

  1. Aktivni način: Kada je protiv odluke bio uložen redovni pravni lek (žalba), a odluka je procesno opstala u drugostepenom postupku.
  2. Pasivni način: Kada u zakonom propisanom roku nije uložena žalba, te je propuštanjem tog roka odluka postala konačna (pravnosnažna).

PROCESNE SITUACIJE U KOJIMA ODLUKA POSTAJE PRAVNOSNAŽNA

Odluka postaje pravnosnažna u sledećim konkretnim situacijama:

  • Kada drugostepeni (viši) sud donese odluku kojom odbije žalbu i potvrdi pobijanu odluku, ili kada usvoji žalbu ali samo preinači prvostepenu odluku;
  • Ako se propusti rok za podnošenje žalbe;
  • Ako se svi nosioci (titulari) prava na žalbu odreknu od tog prava, ili ako odustanu od već izjavljene žalbe;
  • Odmah po donošenju odluke prvostepenog ili drugostepenog suda, ukoliko je reč o odluci protiv koje žalba po zakonu uopšte nije dozvoljena;
  • Kada je žalba doduše dozvoljena, ali je izjavljena tek nakon proteka propisanog roka.

IZVRŠNOST SUDSKIH ODLUKA

POJAM IZVRŠNOSTI

  • Definicija: Izvršnost predstavlja procesnu mogućnost da se pravo čije je postojanje u odluci utvrđeno (ili koje je odlukom nastalo) može efektivno ostvarivati, odnosno da se zahtev utvrđen odlukom mora izvršiti. Izvršnost konstituiše odgovarajuća prava i dužnosti za određene procesne subjekte.

USLOVI ZA IZVRŠNOST PRESUDE

Da bi se sudska presuda mogla izvršiti, moraju se kumulativno ispuniti tri uslova:

  1. Presuda mora postati pravnosnažna (bilo na aktivan, bilo na pasivan način);
  2. Pravnosnažna presuda mora biti uredno dostavljena;
  3. Za njeno izvršenje ne smeju postojati zakonske smetnje.
  4. Momenat nastupanja izvršnosti: Ako žalba nije izjavljena, ili su se stranke odrekle odnosno odustale od žalbe, presuda postaje izvršna istekom roka za žalbu, odnosno od dana odricanja ili odustanka od već izjavljene žalbe.
  5. Klauzula izvršnosti: Ako prvostepeni sud koji je doneo presudu nije nadležan za njeno izvršenje, dužan je da nadležnom sudu dostavi overeni prepis presude sa potvrdom izvršnosti (tzv. klauzula izvršnosti).

POSEBNA PRAVILA ZA IZVRŠENJE RAZLIČITIH DELOVA PRESUDE

  • Troškovi postupka i imovinsko-pravni zahtevi: Izvršenje vrši nadležni sud ili drugi državni organ u skladu sa zakonom.
    • Troškovi postupka: Naplaćuju se prinudno, po službenoj dužnosti, u korist budžeta Republike Srbije. Troškovi same prinudne naplate se prethodno isplaćuju iz budžetskih sredstava suda.
    • Imovinskopravni zahtev: Kada odluka o ovom zahtevu postane pravnosnažna, oštećeni može od prvostepenog suda tražiti izdavanje overenog prepisa sa naznakom da je odluka izvršna.
  • Mera bezbednosti oduzimanja predmeta: Prvostepeni sud odlučuje da li će se oduzeti predmeti prodati, predati određenoj javnoj ustanovi ili uništiti. Novac dobijen od prodaje predmeta uplaćuje se direktno u budžet Republike Srbije.
    • Izmena odluke u parnici: Pravnosnažna odluka o oduzimanju predmeta može se (osim u slučaju ponavljanja postupka ili zahteva za zaštitu zakonitosti) izmeniti u parničnom postupku, ukoliko se pojavi spor o svojini na oduzetim predmetima.

IZVRŠNOST REŠENJA I NAREDBI

  • Izvršnost rešenja: Rešenje postaje izvršno kada postane pravnosnažno (tj. kada se više ne može pobijati žalbom ili žalba nije dozvoljena), osim ako Zakonikom nije drugačije određeno.
    • Rešenje koje odgovara presudi: Prilikom izvršenja ovog rešenja shodno se primenjuju pravila koja važe za izvršnost i izvršenje presude.
  • Izvršnost naredbi: Naredba je po pravilu izvršna odmah po donošenju, osim ako organ koji je naredbu izdao ne odredi drugačije.
  • Organi izvršenja: Ako nije drugačije određeno, rešenja i naredbe izvršavaju oni organi koji su te odluke i doneli.

DOUMLJENJA, SUMNJE I SPOROVI U TOKU IZVRŠENJA

OTKLANJANJE SUMNJI I ISPRAVLJANJE PROPUSTA KOD KAZNE I PRITVORA

Posebnim rešenjem prvostepenog suda odlučuje se ukoliko se u praksi pojavi:

  • Sumnja o dozvoljenosti izvršenja sudske odluke;
  • Sumnja o načinu računanja kazne;
  • Činjenica da u pravnosnažnoj presudi (ili rešenju koje odgovara presudi) uopšte nije odlučeno o uračunavanju pritvora ili ranije izdržane kazne, ili to uračunavanje nije pravilno izvršeno.
  • Dejstvo žalbe: Žalba protiv ovog posebnog rešenja ne odlaže njegovo izvršenje (nema suspenzivno dejstvo), osim ako sud izričito ne odredi drugačije.

SUMNJA U POGLEDU TUMAČENJA ODLUKE

  • Ako se tokom samog postupka izvršenja pojavi sumnja u pogledu pravog tumačenja sudske odluke, o tome meritorno odlučuje isključivo sud koji je doneo tu pravnosnažnu odluku.

Radnje potencijalne i aktuelne procesne prinude i dokazne radnje

13. jula 2026.

RADNJE POTENCIJALNE I AKTUELNE PROCESNE PRINUDE

1. Pojam i konstitutivni elementi procesne prinude

U pojmovnom smislu, radnje procesne prinude počivaju na dva osnovna elementa:

  • Radnja: Definiše se kao određeno činjenje, delovanje, odnosno aktivnost. U širem smislu, pod radnjom se može podrazumevati i određeno nečinjenje ukoliko usled njega nastupa procesno-pravna posledica, ali se nečinjenje ne može zamisliti kao radnja procesne prinude.
  • Prinuda: Predstavlja efektivno delovanje na neko lice kojim se ono primorava da nešto učini ili ne učini. Prinudom se volja tog lica u pravcu željenog činjena ili nečinjenja ili potpuno isključuje ili se modifikuje, tako da ono pod uticajem prinude preduzima ono što inače ne bi radilo, odnosno uzdržava se od onoga što bi inače činilo.

Teorijski i terminološki, izraz „radnje procesne prinude“ služi kao stručni naziv za posebnu vrstu procesnih radnji kojima se one diferenciraju u odnosu na ostale krivičnoprocesne radnje.

2. Podela procesne prinude na potencijalnu i aktuelnu

U teoriji krivičnog procesnog prava, opšti pojam procesne prinude se deli na dva pojavna oblika:

  • Potencijalna procesna prinuda: Postoji u latentnom i pasivnom obliku. To je situacija u kojoj procesni subjekt ima zakonsku dužnost da nešto učini ili ne učini, svestan da će u suprotnom biti prinuđen zakonskim merama. U ovom stadijumu se ne preduzimaju nikakve efektivne prinudne radnje.
  • Aktuelna (efektivna) procesna prinuda: Predstavlja aktivni i efektivni oblik prinude u postupku. Do nje dolazi kada su ispunjeni zakonom propisani uslovi jer se procesni subjekt oglušio o svoju zakonsku obavezu činjena ili nečinjenja. Jedino se ovaj aktivni i efektivni oblik prinude može tretirati kao radnja procesne prinude.

3. Razlika između opšte procesne prinude i radnji procesne prinude (Ispitni primeri)

Za polaganje usmenog ispita ključno je razlikovati opšti pojam procesne prinude od konkretnih radnji prinude kroz praktične primere:

  • Pozivanje okrivljenog: Sam poziv predstavlja meru obezbeđenja prisustva, ali ako se okrivljeni pozivu uredno odazove, tu nema efektivne prinude. Do prinude dolazi tek ako se okrivljeni bez opravdanog razloga ne odazove, pa se odredi njegovo prinudno dovođenje. Pritom, ni samo dovođenje ne mora uvek imati karakter aktivne prinude ako okrivljeni mirno pođe sa ovlašćenim službenim licima. Za okrivljenog koji želi da prisustvuje suđenju (npr. uveren je u povoljan ishod postupka), mogućnost primene prinude nema nikakav realan značaj.
  • Jemstvo: Predstavlja meru dobrovoljnog karaktera koja podrazumeva pristanak i saradnju okrivljenog (naročito ako ga sam predloži i položi), pa se samo po sebi ne može smatrati radnjom procesne prinude jer se okrivljeni ni na šta ne primorava.
  • Prinuda prema svedocima: Mere prinude se ne preduzimaju isključivo prema okrivljenom; procesna prinuda u vidu prinudnog dovođenja se može primeniti i prema svedoku koji se bez opravdanog razloga ne odazove pozivu suda.

4. Subjekti prema kojima se može primeniti procesna prinuda

Zakonik predviđa mogućnost ostvarivanja različitih oblika procesne prinude prema sledećim kategorijama subjekata:

  • Prema okrivljenom: Kroz mere za obezbeđenje njegovog prisustva u krivičnom postupku i omogućavanje uspešnog vođenja postupka;
  • Prema svedocima i veštacima: Kroz mere za obezbeđenje njihovog prisustva, kao i mere kojima se obezbeđuje davanje iskaza;
  • Prema licima kod kojih se nalaze stvari: Odnosno predmeti koji su potrebni za krivični postupak;
  • Prema nedisciplinovanim licima: Odnosno onima prema kojima se primenjuju procesne sankcije zbog njihovog nedisciplinovanog ponašanja.

DOKAZNE RADNJE

1. Pojam i definicija dokaznih radnji

  • Definicija: Dokazne radnje su zakonom uređene aktivnosti stranaka i lica u stranačkim funkcijama (poput branioca okrivljenog, punomoćnika oštećenog kao tužioca i dr.), a pod određenim uslovima i suda, kao i drugih službenih aktera krivičnog postupka.
  • Svrha: Ove aktivnosti su funkcionalno usmerene na dokaze, koji se tim delatnostima prikupljaju, obezbeđuju, izvode i proveravaju.

2. Podela dokaznih radnji

S obzirom na njihovu primenjivost i predmet krivičnog postupka, dokazne radnje se dele na dve osnovne vrste:

  • Opšte dokazne radnje: Primenjive su u svakom krivičnom postupku, bez obzira na to koja je vrsta krivičnog dela njegov glavni predmet.
  • Posebne dokazne radnje: Predstavljaju specifične, tzv. specijalne istražne tehnike, koje su primenjive u cilju otkrivanja i dokazivanja samo određenih specifičnih krivičnih dela (npr. krivična dela organizovanog kriminala i druga posebno teška krivična dela).

3. Funkcionalno razlikovanje dokaznih radnji (Dokazna sredstva vs. pribavljanje dokaza)

U pogledu njihove procesne uloge i funkcije, dokazne radnje se razlikuju na sledeći način:

  • Dokazne radnje koje su istovremeno i dokazna sredstva: To su radnje koje same po sebi neposredno predstavljaju izvor dokaza (npr. ispitivanje svedoka, veštačenje).
  • Dokazne radnje u funkciji pribavljanja i obezbeđivanja dokaza: To su radnje koje primarno služe pronalaženju, pribavljanju i očuvanju dokaznog materijala koji će se tek kasnije koristiti u postupku.
    • Primer kod opštih dokaznih radnji: Pretresanje stana i lica.
    • Primer kod posebnih dokaznih radnji: Tajni audio i video nadzor koji se vrši u predistražnom postupku.