Kategorija: Krivično procesno pravo

Teret dokazivanja

7. jula 2026.

Teret dokazivanja (onus probandi) u krivičnom procesnom pravu predstavlja dužnost određenog subjekta postupka da podnese dokaze radi utvrđivanja postojanja ili nepostojanja činjenica, odnosno da ukaže na potrebu korišćenja određenih dokaznih sredstava i postojanje konkretnih izvora dokaza.

  • Zakonsko određenje: Prema pozitivnom pravu Srbije, teret dokazivanja optužbe je na tužiocu.
  • Sadržinski smisao: Ovaj institut određuje koji je procesni subjekt dužan da predloži, prikupi i izvede dokaze kako bi uverio sud u istinitost svojih tvrdnji. Ako subjekt koji nosi teret dokazivanja ne uspe da dokaže tvrdnju, on snosi rizik nedokazivanja.

Bitni elementi / Uslovi

  • Podela tereta dokazivanja prema vrsti optužbe:
    • Krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti: Javni tužilac snosi osnovni teret dokazivanja i dužan je da već u optužnom aktu navede dokaze na kojima zasniva optužbu.
    • Krivična dela koja se gone po privatnoj tužbi: Privatni tužilac mora u svom optužnom aktu da učini izvesnim (na nivou osnovane sumnje) da je okrivljeni preduzeo radnju izvršenja koja škodi časti i ugledu.
  • Kumulativni uslovi za izuzetnu dokaznu inicijativu suda: Sud načelno izvodi dokaze isključivo na predlog stranaka. Izuzetno, sud može sam odrediti izvođenje dopunskih dokaza ili naložiti stranci da ih predloži, ali samo ako su ispunjena dva kumulativna uslova:
    1. Ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni;
    2. Ako je to nepohodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio.

Pravna priroda

  • Stranački (adverzijalni) karakter: Donošenjem važećeg Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) iz 2011. godine, teret dokazivanja je postao dominantno stranačkog karaktera. Za razliku od ranijeg istorijskog rešenja gde je sud po službenoj dužnosti i na osnovu načela istine aktivno vodio dokazni postupak, danas je težište dokazivanja prebačeno na stranke.
  • Specifičan položaj javnog tužioca: Javni tužilac u srpskom pravu nije „klasična“ parnična stranka. Budući da je državni organ, on ne sme imati isključivo jednostranu orijentaciju; dužan je da vodi računa o interesima okrivljenog i pravičnosti postupka. Zbog toga je ovlašćen da izjavljuje žalbe i vanredne pravne lekove ne samo na štetu, već i u korist okrivljenog.

Dejstva i obaveze strana i suda

  • Pravo na pasivnu odbranu okrivljenog: Okrivljeni ima zakonsko pravo na odbranu ćutanjem (potpuno pasivna odbrana). Ćutanje okrivljenog ne može imati nikakav dokazni značaj niti se može koristiti kao otežavajuća okolnost.
  • Zabrana faktičkog prebacivanja tereta dokazivanja: Ako okrivljeni tvrdi da nije bio obavešten o pravu na nesaoptuživanje (pravu da ćuti), on nije dužan da dokazuje tu tvrdnju. Teret dokazivanja da je obaveštenje uredno izvršeno leži na sudu (uvidom u zapisnik ili na druge načine).
  • Odsustvo procesnih sankcija:
    • Sud nije procesno prinuđen da izvede svaki dokaz koji stranka predloži.
    • Ukoliko stranka odbije da ispuni nalog suda i ne predloži dopunske dokaze, zakonom nije propisana nikakva procesna konsekvenca.

Delimično prebacivanje tereta dokazivanja

  • Izuzetak kod krivičnog dela klevete: U postupku koji se vodi po privatnoj tužbi za klevetu, zakon pravi izuzetak i delimično prebacuje teret dokazivanja na okrivljenog. Privatni tužilac ne mora dokazivati neistinitost tvrdnji, jer se ona pretpostavlja. Okrivljeni je dužan da dokaže istinitost onoga što je izneo ili proneo, ili da dokaže da je imao osnovan razlog da poveruje u istinitost tih tvrdnji. Ako u tome ne uspe, biće oglašen krivim.
  • (Ratio legis ovog izuzetka temelji se na dva ključna razloga: 1) Logika – dokazivanje negativnih činjenica (da je nešto neistina) izuzetno je teško, pa se teret dokazivanja lakše prebacuje na onog ko tvrdi da pozitivna činjenica postoji; 2) Pravičnost – niko nije dužan da dokazuje sopstveno poštenje jer se poštenje i ugled načelno pretpostavljaju za svakog građanina).

Dokazna sredstva i izvori dokaza

7. jula 2026.

U savremenoj krivičnoprocesnoj teoriji i praksi Srbije, jasno se razlikuju tri osnovna pojma:

  • Dokazna sredstva predstavljaju načine ili metode čijom primenom sud (odnosno drugi organ postupka) izvodi dokaze i stiče dokazne zaključke o postojanju ili nepostojanju relevantnih činjenica. Ona se u osnovi svode na preduzimanje određenih dokaznih radnji (opštih ili posebnih). Teorijski se definišu i kao zakonski dopuštena forma u kojoj se dokazi javljaju (preciznije, forma dokaznog rezultata).
  • Izvori dokaza su konkretna lica ili predmeti iz kojih su proizašli dokazni podaci, odnosno dokazi u najopštijem smislu.
  • Dokaz predstavlja samu informaciju, odnosno podatak činjenične prirode do kojeg se došlo primenom dokaznih sredstava iz odgovarajućih izvora dokaza, a ne sam predmet ili lice iz kojeg ta informacija potiče.

(Ratio legis: Ranije široko i „totalno“ definisanje dokaza poistovećivalo je dokaze sa dokaznim sredstvima i izvorima. Savremeno rešenje razdvaja ove pojmove jer dokazna radnja (sredstvo) i osoba/predmet (izvor) služe samo kao kanal za dobijanje ključne krivičnoprocesne informacije koja jedina ima dokazni značaj).

Podela i uslovi – Zakonik o krivičnom postupku (ZKP) i doktrina razvrstavaju ove institute na sledeći način:

  • Klasifikacija dokaznih sredstava (dokaznih radnji):
    • Opšte dokazne radnje: Mogu se preduzeti u svakom krivičnom postupku, bez obzira na vrstu krivičnog dela.
    • Posebne dokazne radnje: Preduzimaju se uglavnom u predistražnom postupku, isključivo za specifične kategorije teških krivičnih dela (npr. organizovani kriminal) koja se teško otkrivaju opštim metodama.
  • Klasifikacija izvora dokaza prema karakteru:
    • Lični izvori dokaza: Kada dokazni zaključci proizlaze iz određenog lica (njegovog iskaza ili stručne delatnosti) – npr. okrivljeni, svedok, veštak.
    • Materijalni izvori dokaza: Kada dokazni zaključci proističu iz neživih predmeta – npr. predmeti krivičnog dela, isprave, fotografije, video-snimci.

Pravna priroda i korelacija pojmova – Pravna priroda odnosa između ova tri instituta najbolje se uočava kroz njihovu funkcionalnu korelaciju u postupku:

  • Korelacija kroz praktične primere:
    • Kod dokaznog sredstva saslušanje okrivljenog – izvor dokaza je okrivljeni, a dokaz je iskaz okrivljenog.
    • Kod dokaznog sredstva ispitivanje svedoka – izvor dokaza je svedok, a dokaz je iskaz svedoka.
    • Kod dokaznog sredstva veštačenje – izvor dokaza je veštak, a dokaz su nalaz i mišljenje veštaka.
    • Kod dokaznog sredstva uvid u materijalne predmete – izvor dokaza su predmeti, a dokaz su sami predmeti odnosno podaci koji iz njih logički proizlaze.
  • Jedinstvo dokaza i izvora: Kod materijalnih dokaza (poput isprava), informacija i predmet iz kojeg ona izvire često čine formalno i logičko jedinstvo, zbog čega se u praksi ovi pojmovi opravdano mogu koristiti kao sinonimi.

Dejstva i specifičnosti u izvođenju dokaza – U pogledu procesnog dejstva dokaznih radnji, razlikuju se dve važne situacije:

  • Radnje kojima se dokazi samo pribavljaju (ali ne i izvode): Neke dokazne radnje nemaju same po sebi neposredan dokazni značaj, već služe isključivo za pronalaženje i obezbeđenje izvora dokaza.
    • Primeri: Pretresanje stana i lica i privremeno oduzimanje predmeta.
    • Dejstvo: Dokazni značaj dobija tek krajnji rezultat ove radnje (pronađeni materijalni dokaz/predmet), koji se u postupku izvodi vršenjem uvida u njega.
  • Dokazna transmisija kod uviđaja i rekonstrukcije: Kod ovih dokaznih radnji neposredno opažanje delova stvarnosti vrši se na terenu. Pošto sudsko veće na glavnom pretresu najčešće ne može neposredno ponoviti taj čin, kao dokaz se javljaju:
    • Zapisnik o uviđaju / rekonstrukciji;
    • Kriminalističko-tehnički prilozi (skice, crteži, fotografije, video-snimci).
    • Dejstvo: Ovi dokumenti predstavljaju prenosnik (transmisiju) koji sudu omogućava da posredno i naknadno ostvari uvid u rezultate sprovedenih radnji.

Predmet dokazivanja i činjenice koje se ne dokazuju u krivičnom postupku

7. jula 2026.

Predmet dokazivanja (thema probandi) su činjenice relevantne za donošenje sudske odluke o predmetu krivičnog postupka, bilo da imaju direktan krivičnopravni značaj (kada se njima rešavaju pitanja krivičnog dela i krivične sankcije) ili krivičnoprocesni značaj (kada se odnose na pitanja krivičnog gonjenja ili druga procesna pitanja poput alibija).

  • Pojam činjenice u krivičnom procesnom pravu: Činjenice se definišu kao pojave u stvarnosti u kojima se sastoje uslovi materijalnog krivičnog prava za primenu krivične sankcije (i uopšte rešavanje pitanja krivičnog dela i krivice) i uslovi procesnog prava za vođenje krivičnog postupka i vršenje procesnih radnji.

(Ratio legis: Tradicionalni pojam „tema dokazivanja“ i dalje se koristi u našoj teoriji, dok se pojam „krivični spor“ izbegava jer je on po svojoj prirodi uže vezan za građanski postupak).

Klasifikacija predmeta dokazivanja prema ZKP – Prema odredbama važećeg Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), predmet dokazivanja su isključivo sledeće tri kategorije činjenica:

  • Činjenice koje čine obeležje krivičnog dela;
  • Činjenice od kojih zavisi primena neke druge odredbe krivičnog zakona (npr. okolnosti koje utiču na odmeravanje kazne, ublažavanje ili oslobođenje od kazne);
  • Činjenice od kojih zavisi primena odredba krivičnog postupka (npr. činjenice važne za određivanje pritvora, mesne nadležnosti ili zastarelosti).

Pravna priroda

  • Slobodna ocena i sudska procena: Pravna priroda instituta predmeta dokazivanja zasnovana je na načelu slobodne ocene dokaza i slobodnom sudijskom uverenju. Sud je taj koji u svakom pojedinačnom krivičnom postupku autoritativno procenjuje šta će biti predmet dokazivanja i kojim će se dokaznim sredstvima to činiti.
  • Relativnost dokaznih ograničenja: Isključenje određenih činjenica iz dokaznog postupka nikada nije apsolutno, već je uvek podložno proceni i oceni organa koji vodi postupak.

Činjenice koje se ne dokazuju (Izuzeci) – Zakonodavac iz razloga celishodnosti (kako se dokazni postupak ne bi opterećivao stvarima koje su već izvesne i nesporne) formalno isključuje određene činjenice od dokazivanja.

Prema ZKP-u, ne dokazuju se činjenice za koje sud oceni da su:

  • Opštepoznate (notorne) činjenice: Činjenice koje se u datim okolnostima i prema uobičajenim životnim kriterijumima realno mogu smatrati poznatim svakome (npr. geografski položaj u ušću reka ili uobičajena vidljivost leti u podne). Izuzetak: ako stranke osnovano osporavaju opštepoznatost ili sam sud ima dilemu, i ove činjenice se mogu dokazivati.
  • U dovoljnoj meri raspravljene činjenice: Činjenice o kojima je sud, na temelju prethodno izvedenih dokaza, već stekao čvrsto uverenje, čineći svako dalje dokazivanje suvišnim i nepotrebnim.
  • Činjenice koje okrivljeni priznaje: Uslov je da je priznanje učinjeno na način koji ne zahteva dalje dokazivanje (ne postoji osnovana sumnja u njegovu istinitost, ono je potpuno neprotivrečno, jasno i nije u suprotnosti sa drugim izvedenim dokazima).
  • Činjenice u pogledu kojih postoji saglasnost stranaka: Neophodno je da postoji saglasan stav stranaka da dokazivanje nije potrebno, pod uslovom da sud oceni da ova saglasnost nije u suprotnosti sa drugim dokazima u spisima predmeta.

Ostala (teorijska) isključenja od dokazivanja – U krivičnoprocesnoj teoriji, pored zakonskih, prepoznaju se još tri kategorije činjenica koje su načelno isključene kao predmet dokazivanja:

  • Apsolutno nemoguće činjenice: Činjenice koje su u suprotnosti sa prirodnim i naučnim zakonima, te logičkim pravilima. Izuzetak: Sud mora biti oprezan jer razvoj nauke i tehnike (poput uvođenja DNK analize) pomera granice onoga što se nekada smatralo nemogućim.
  • Zakonom isključene činjenice (Tajna): Činjenice koje predstavljaju državnu, vojnu ili službenu tajnu (dok se subjekt čuvanja tajne ne oslobodi te dužnosti), kao i specifični materijalnopravni izuzeci (npr. zabrana dokazivanja istinitosti kod krivičnog dela iznošenja ličnih i porodičnih prilika).
  • Pretpostavljene činjenice (Oborive pretpostavke): Činjenice koje se na osnovu životnog iskustva i uobičajenog toka stvari pretpostavljaju kao istinite (npr. pretpostavka uračunljivosti okrivljenog). One postaju predmet dokazivanja samo ako se pojavi osnovana sumnja u njihovo postojanje.

Pojam i podela dokaza u krivičnom postupku

7. jula 2026.

Zakonik o krivičnom postupku ne sadrži izričitu definiciju pojma dokaza, već se ovo ključno pitanje prepušta teoriji i sudskoj praksi.

U našem krivičnom procesnom pravu, pojam dokaza se definiše kroz nekoliko ključnih naučnih i praktičnih aspekata:

  • Osnovno pojmovno određenje: Dokazi predstavljaju podatke činjenične prirode koji proizlaze iz krivičnoprocesnih radnji preduzetih od strane subjekata krivičnog postupka. Na osnovu ovih podataka izvode se krivičnopravno relevantni zaključci o bitnim elementima krivičnog dela i izboru ili meri konkretne krivične sankcije.
  • Dokaz kao podatak ili informacija: Težište je na tome da je dokaz podatak do kojeg se dolazi na zakonom predviđen način, pomoću kojeg sud utvrđuje pravno relevantne (odlučne) činjenice. Pored toga, ovaj podatak može imati i čist krivičnoprocesni značaj.
  • Definicija prof. Z. Jekić: To su faktički podaci do kojih se dolazi u zakonom propisanom postupku (izvođenjem određenih procesnih radnji), a koji predstavljaju izvor saznanja o činjenicama na koje treba primeniti krivičnopravne i krivičnoprocesne norme.

(Ratio legis: Izostanak zakonske definicije u samom ZKP-u nije propust zakonodavca. Pojmovno određenje dokaza po svojoj prirodi ne treba da bude deo zakonskog teksta, već se ono izgrađuje u praksi na osnovu osnovnih teorijskih koncepcija i načela krivičnog postupka).

Uslovi za postojanje dokaza – Da bi određeni podatak ili informacija imali procesni karakter dokaza, moraju kumulativno ispuniti sledeće uslove:

  • Činjenična priroda: Podatak mora po svojoj suštini biti činjenica, odnosno imati činjenični karakter.
  • Zakonitost pribavljanja: Do podatka se mora doći isključivo na zakonom propisan način, odnosno kroz sprovođenje krivičnoprocesnih radnji od strane ovlašćenih subjekata. Operativni podaci koji proizlaze iz policijskih aktivnosti imaju samo indicijalni karakter.
  • Relevantnost (koneksitet): Podatak mora biti krivičnopravno (materijalno ili procesno) relevantan. To znači da mora služiti donošenju zaključaka o bitnim elementima dela, sankciji ili toku samog postupka.
  • Izvođenje pred sudom: Da bi se postojanje neke činjenice dokazalo, dokazi se moraju na odgovarajući način izvesti u krivičnom postupku.

Pravna priroda dokaza – Pravna priroda dokaza se ogleda u tome što on predstavlja sredstvo za utvrđivanje činjeničnog stanja (skupa činjenica na kojima se neposredno temelji primena krivičnog zakona). Aktivnost suda se dominantno svodi na utvrđivanje činjeničnog stanja potrebnog za donošenje odluke.

U teoriji se analizira i tzv. procesni pojam dokaza, koji zapravo predstavlja jedan opšti pojam koji u zavisnosti od procesnog stadijuma i preduzetih radnji dobija različite atribute:

  1. Predloženi (ili od strane suda određeni) dokaz;
  2. Izvedeni dokaz;
  3. Provereni dokaz;
  4. Ocenjeni dokaz;
  5. Obrazloženi dokaz.

Dejstva i obaveze u dokaznom postupku

  • Slobodna ocena dokaza: Sud i drugi organi postupka donose odluke na osnovu slobodnog uverenja. Sud ocenjuje izvedene dokaze i formuliše svoj dokazni zaključak koji mora obrazložiti u sudskoj odluci.
  • Ekskluzivitet dokaznog zaključka: Iako stranke mogu davati svoje tumačenje i značaj dokazima, samo dokazni zaključak suda (ili javnog tužioca u ranijim fazama) može biti zakoniti osnov za donošenje odluke kojom se rešava predmet postupka.
  • Obaveza preduzimanja procesnih radnji: Službeni akteri (sud, tužilac i drugi državni organi) imaju obavezu da preduzimaju procesne radnje u cilju otkrivanja, prikupljanja, obrade, ocene i korišćenja relevantnih informacija kako bi se stvorili uslovi za dokazivanje i razjašnjenje krivičnih dela.

Izuzeci i dokazne zabrane (Ograničenja dokazivanja) – Sud je slobodan u oceni dokaza, ali ne može koristiti svaki izvor saznanja kao dokazno sredstvo. Zakon i doktrinarna pravila postavljaju jasne granice:

  • Apsurdne i nenaučne metode: Potpuno je isključeno korišćenje usluga vračara ili lica koja tvrde da poseduju „natprirodne moći“.
  • Nedovoljno pouzdana sredstva (Poligraf): Sud ne sme koristiti poligraf jer se ovo sredstvo smatra nedovoljno proverenim i ne uživa apsolutnu pouzdanost u krivičnoprocesnom smislu.
  • Nehumana i nepouzdana sredstva (Narkoanaliza): Upotreba narkoanalize je strogo zabranjena jer se smatra istovremeno i nepouzdanom i duboko nehumanom metodom.

Povezani dokazni instituti – Kao deo šireg dokaznog prava, učenje o dokazima obavezno obuhvata sledeće povezane institute koji čine celinu ispitne materije:

  • Predmet dokazivanja (tema dokazivanja);
  • Dokazna sredstva i izvori dokaza;
  • Teret dokazivanja;
  • Dokazne zabrane;
  • Zakonom utvrđeni stepeni sumnje.

Neposredni i posredni dokazi

Podela dokaza na neposredne (direktne) i posredne (indirektne) predstavlja jednu od najstarijih i najvažnijih teorijskih podela u krivičnom procesnom pravu, zasnovanu na kriterijumu sadržine dokaza i vrsti veze između izvora saznanja i odlučnih činjenica.

  • Neposredni dokazi su oni kod kojih je veza između izvora saznanja i relevantne činjenice direktna. Njima se neposredno i bez potrebe za posrednim zaključivanjem utvrđuju odlučne činjenice koje su predmet dokazivanja.
  • Posredni dokazi (indicije) su oni kod kojih je veza između izvora saznanja i odlučne činjenice indirektna (višeznačna). Njima se direktno utvrđuju tzv. sporedne činjenice koje same po sebi nisu predmet dokazivanja, ali se na osnovu njih, usled njihove tesne logičke veze sa bitnim činjenicama, omogućava posredno zaključivanje o postojanju samih odlučnih činjenica. Izraz „indicije“ u teoriji se koristi kao sinonim za posredne dokaze ili osnove podozrenja.
  • Primeri indicija u praksi: Pronalaženje ukradenih stvari kod nekog lica (što je samo po sebi indicija, a ne direktan dokaz da ih je baš to lice ukralo), postojanje motiva za izvršenje dela (npr. osveta) ili odsustvo alibija u vreme izvršenja krivičnog dela.

(Ratio legis: Iako ova podela vuče korene iz istorijskih sistema formalne ocene dokaza, savremeni zakonodavci, uključujući i srpski Zakonik o krivičnom postupku (ZKP), ne sadrže pravila o klasifikaciji dokaza na neposredne i posredne niti propisuju formalne kriterijume za njihovo vrednovanje. Podela je danas isključivo teorijskog karaktera, ali je zadržala ogroman značaj kao smernica za analizu dokazne snage u sudskoj praksi).

Uslovi za podelu – Da bi se dokaz klasifikovao kao neposredan ili posredan (indicija), primenjuju se sledeći kriterijumi:

  • Za neposredne dokaze:
    • Jednoznačnost veze: Veza između dokaza i odlučne činjenice je direktna i jednoznačna, što isključuje potrebu ili mogućnost formulisanja različitih verzija o značenju tog dokaza.
    • Kategoričan zaključak: Na osnovu njih se može izvesti direktan, kategoričan zaključak o postojanju ili nepostojanju odlučne činjenice.
  • Za posredne dokaze (indicije):
    • Višeznačnost veze: Veza sa predmetom dokazivanja je indirektna i višeznačna, što imperativno zahteva postavljanje, planiranje i proveravanje različitih verzija (hipoteza) o značenju te indicije.
    • Hipotetička konkluzija: Kada se posmatraju pojedinačno, na osnovu njih je moguće doneti samo pretpostavku ili zaključak o određenom stepenu verovatnoće.
    • Logički koneksitet: Sporedna činjenica koja se utvrđuje mora stajati u tesnoj i dokazivoj logičkoj vezi sa odlučnom činjenicom koja je predmet dokazivanja.

Pravna priroda

  • Sadržinski i saznajni karakter: Pravna priroda ove podele je primarno teorijska i logičko-saznajna, a ne zakonska. Ona odražava stepen saznajne vrednosti i logičku strukturu zaključivanja u dokaznom postupku.
  • Razlika u dokaznom kredibilitetu: Načelno se smatra da samo neposredni dokazi poseduju potreban visoki stepen dokaznog kredibiliteta u opštem (apstraktnom) smislu. Nasuprot tome, pojedinačne indicije nemaju potpuni dokazni kredibilitet i ne mogu same po sebi dovesti okrivljenog u direktnu i nedvosmislenu vezu sa izvršenjem dela. Ipak, njihova stvarna dokazna vrednost uvek zavisi isključivo od konkretne procene suda.

Dejstva i obaveze u dokaznom postupku

  • Primena načela slobodne ocene dokaza: Sud apsolutno nije dužan da razvrstava dokaze na posredne i neposredne niti da ijednu činjenicu formalno tretira kao indiciju. Zakon prepušta sudu da po slobodnom uverenju proceni kredibilitet i saznajnu moć svakog dokaza pojedinačno.
  • Mogućnost formiranja indicionog lanca: Racionalno ubeđenje o postojanju odlučne činjenice može se steći i kroz kombinaciju više posrednih dokaza (indicija) koji su logički uklopljeni u celinu – takozvani indicioni lanac ili sastavni dokaz.
  • Obaveza obrazlaganja dokaznih zaključaka: Sud ima striktnu dužnost da u obrazloženju svoje odluke detaljno i logički opravda sve svoje dokazne zaključke. Ovo obrazloženje je ključna procesna brana sudskoj samovolji i omogućava drugostepenom sudu da u postupku po žalbi preispita i eventualno prevrednuje dokaznu ocenu.

Specifičnosti i izuzeci (Teorijski spor o presudi na osnovu indicija)

U pogledu dokazne snage samog indicionog lanca, postoji značajna razlika između stranih sistema i domaće teorije:

  • Uporedna praksa: U nekim stranim pravnim sistemima (poput nemačke sudske prakse) dopušta se donošenje osuđujuće presude koja je zasnovana isključivo na indicijama uokvirenim u čvrst i zatvoren indicioni lanac.
  • Domaća teorija: U srpskoj pravnoj nauci zastupljen je stav da je presuda koja se zasniva isključivo na indicijama zapravo pokazatelj pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno da predstavlja jasan vid sudski učinjene greške u sprovođenju dokaznog postupka i donošenju odluke.

Dokazi optužbe, dokazi odbrane i indiferentni dokazi

U teoriji krivičnog procesnog prava, dokazi se prema odnosu prema osnovnim stranačkim funkcijama dele na tri kategorije:

  • Dokazi optužbe (okrivljujući dokazi): Predstavljaju podatke koji podržavaju tezu tužioca, odnosno optužnu verziju.
  • Dokazi odbrane (opravdavajući ili oslobađajući dokazi): Predstavljaju podatke koji potvrđuju tezu odbrane, odnosno oni dokazi koji u celini ili delimično negiraju optužbu i olakšavaju procesni položaj okrivljenog.
  • Indiferentni dokazi: Predstavljaju dokaze koji su po svojoj definiciji potpuno nezavisni od ostvarivanja optužne ili odbrambene funkcije u krivičnom postupku.

Uslovi za podelu – Klasifikacija dokaza na osnovu stranačkih funkcija vrši se primenom dva različita kriterijuma:

  • Formalni (procesni) kriterijum: Zasnovan je na tome koji je procesni subjekt predložio izvođenje dokaza. Prema ovom kriterijumu, dokazi se dele na one koji potiču od ovlašćenog tužioca (odnosno punomoćnika oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca) i one koje je predložio okrivljeni (odnosno njegov branilac).
  • Materijalni (sadržinski) kriterijum: Zasnovan je na sadržini samog izvedenog dokaza i tome kome on u konkretnom slučaju ide u prilog (da li potkrepljuje optužnu ili odbrambenu verziju događaja).

(Ratio legis: Tradicionalni formalni kriterijum predlagača je u savremenom pravu nepodoban za krutu podelu dokaza jer izvedeni dokaz, nezavisno od toga ko je predložio njegovo izvođenje, može ići u prilog i suprotnoj strani, pa čak i biti potpuno indiferentan. Zakonodavac stoga ne usvaja fiksne podele, već dopušta njihovu dinamičku ocenu u toku postupka).

Pravna priroda

  • Relativan karakter podele: Ova klasifikacija ima izrazito relativan karakter. Jedan te isti dokaz može istovremeno sadržati elemente koji idu u prilog optužbi, ali i okolnosti koje olakšavaju položaj odbrane.
  • Naglašeni stranački karakter izvođenja dokaza: Savremene promene srpskog krivičnog procesnog zakonodavstva dale su izvođenju dokaza na glavnom pretresu znatno naglašeniji stranački karakter. Način ispitivanja svedoka i veštaka danas sadrži jasne elemente unakrsnog ispitivanja, pri čemu se redosled ispitivanja primarno utvrđuje u zavisnosti od toga koja je stranka predložila konkretnog svedoka ili veštaka.

Dejstva i obaveze strana

  • Sloboda suda u pogledu dokaznih predloga: Sud nije vezan dokaznim predlozima stranaka. Sud ih ne mora usvojiti, a ovlašćen je i da po sopstvenoj inicijativi naredi izvođenje određenog dokaza, potpuno nezavisno od volje i predloga stranaka.
  • Smanjena, ali aktivna uloga suda: Prilikom neposrednog izvođenja dokaza (ispitivanja svedoka i veštaka), uloga suda je manja nego ranije, ali sud i dalje nije pasivan posmatrač.
  • Obaveznost svedočenja: Kod specifičnih dokaza koji se pribavljaju po službenoj dužnosti, građani imaju opštu obavezu svedočenja koja se ne može izbegavati, bez obzira na to što te okolnosti nisu u direktnoj vezi sa optužbom ili odbranom.

Indiferentni dokazi u praksi

  • Postupak prema maloletnicima: Tipičan primer i zakonski izuzetak gde se pojavljuju isključivo indiferentni dokazi jeste utvrđivanje okolnosti potrebnih za ocenjivanje duševne razvijenosti maloletnika, upoznavanje njegove ličnosti i prilika u kojima živi.
  • Službena dužnost suda: Ove podatke sud u postupku prema maloletnicima utvrđuje isključivo po službenoj dužnosti. Budući da ovi dokazi služe pravilnom izboru vaspitnih mera ili drugih sankcija, oni po svojoj prirodi stoje van dometa klasičnog stranačkog sporenja (optužbe i odbrane).

Troškovi krivičnog postupka

6. jula 2026.

Troškovi krivičnog postupka predstavljaju izdatke učinjene povodom postupka od njegovog pokretanja pa sve do njegovog završetka.

Pravna priroda

  • Sporedni i obavezni predmet krivičnog postupka: Krivični sud je dužan da u svakom slučaju donese odluku o troškovima.
  • Procesni akcesorijum: Pitanje troškova se uvek rešava uz rešavanje glavne krivične stvari.
  • Privremeni vs. Definitivni karakter: Lice koje je bilo dužno da određene troškove snosi privremeno (tokom postupka) ne mora da ih snosi i definitivno. Definitive obaveze zavise od vrste sudske odluke i krivice za nastanak troškova.

Struktura troškova – Troškovi se prema načinu plaćanja i izvoru svrstavaju u tri kategorije:

  • Predujmljeni troškovi (isplaćuju se unapred iz sredstava organa postupka, a naplaćuju se docnije od dužnika):
    • Troškovi za svedoke, veštake, stručne savetnike, prevodioce, tumače, stručna lica i troškovi uviđaja;
    • Troškovi prevoza i izdaci za dovođenje okrivljenog;
    • Putni troškovi službenih lica;
    • Troškovi lečenja okrivljenog u pritvoru i troškovi porođaja (osim onih koji se naplaćuju iz fonda za zdravstveno osiguranje);
    • Troškovi tehničkog pregleda vozila, analize bioloških uzoraka i prevoza leša do mesta obdukcije;
    • Nužni izdaci postavljenog branioca i postavljenog punomoćnika oštećenog kao tužioca u postupcima za dela koja se gone po službenoj dužnosti.
  • Troškovi koje stranke ili oštećeni snose sami tokom postupka (a kasnije se naplaćuju od obveznika):
    • Nagrada veštaku, nagrada stručnom savetniku, nagrada i nužni izdaci branioca (osim postavljenog branioca);
    • Nužni izdaci privatnog tužioca, oštećenog kao tužioca i njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika, kao i nagrada i nužni izdaci njihovih punomoćnika;
    • Nužni izdaci oštećenog i njegovog zakonskog zastupnika, kao i nagrada i nužni izdaci njegovog punomoćnika.
  • Paušalni iznos:
    • Određuje se prema trajanju i složenosti postupka, kao i imovnom stanju lica koje je dužno da ga plati.
    • Služi za pokrivanje troškova koji se ne mogu unapred tačno predvideti (npr. troškovi stenografskog beleženja).

Donošenje odluke o troškovima

Odluka se po pravilu donosi u presudi ili rešenju kojim se postupak završava.

  • Izuzetak – Posebno rešenje o troškovima se donosi u sledećim slučajevima:
    • Nedostatak podataka o visini: Ako u trenutku završetka postupka nedostaju podaci o visini troškova, predsednik veća ili sudija pojedinac doneće posebno rešenje kada se podaci pribave. Zahtev za naknadu se može podneti najdocnije u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti odluke.
    • Krivica pojedinih lica: Kada se odlučuje o troškovima nastalim krivicom određenog lica (osim o onima koje snose privatni tužilac i okrivljeni u odluci o glavnoj stvari), pri čemu o žalbi na ovo rešenje odlučuje vanpretresno veće.
    • Naknadno oslobađanje: Ako se nakon donete odluke o troškovima utvrdi potreba da se okrivljeni u celini ili delimično oslobodi te dužnosti (donosi predsednik veća).
    • Lažno prijavljivanje: Pravnosnažno osuđeno lice za ovo delo obavezuje se na predlog javnog tužioca odlukom vanpretresnog veća da snosi troškove nastale lažnom prijavom.

Određivanje subjekta koji definitivno snosi troškove

  • Opšte pravilo – Uspešnost optužbe:
    • Uspeh optužbe: Ako je okrivljeni oglašen krivim (osuđujuća presuda), on je dužan da naknadi troškove.
    • Neuspeh optužbe: Ako se donese oslobađajuća ili odbijajuća presuda, ili rešenje o obustavi postupka za dela koja se gone po službenoj dužnosti, troškovi padaju na teret budžetskih sredstava. Kod privatne tužbe, u slučaju neuspeha, troškove snosi privatni tužilac.
  • Pravila kod suokrivljenih:
    • Sud određuje koliki deo snosi svaki od njih. Ako to nije moguće, osuđuju se na solidarno snošenje troškova.
    • Paušalni iznos se uvek određuje za svakog okrivljenog posebno.
    • Ako je okrivljeni terećen za više dela, ne plaća troškove za dela za koja je oslobođen optužbe, ukoliko se ti troškovi mogu izdvojiti iz ukupnih.
  • Pravo na parnični postupak: Ako se donese odluka povoljna za okrivljenog, a njegov zahtev za naknadu nužnih izdataka i nagradu branioca ne bude usvojen ili sud ne odluči u roku od tri meseca od podnošenja zahteva, okrivljeni i branilac mogu svoja potraživanja ostvarivati u parničnom postupku protiv Republike Srbije.
  • Specifičnosti kod privatne tužbe i predloga oštećenog:
    • Ako privatna tužba propadne, privatni tužilac snosi troškove.
    • Izuzetak: Privatni tužilac neće snositi troškove ako je postupak obustavljen ili je doneta odbijajuća presuda usled smrti okrivljenog, ili zbog zastarelosti gonjenja koja se ne može pripisati njegovoj krivici.
    • U slučaju odustanka od privatne tužbe, stranke se mogu poravnati o troškovima. Više privatnih tužilaca snosi troškove solidarno.
    • Kod gonjenja po predlogu, oštećeni koji odustane od predloga snosi troškove, osim ako okrivljeni izričito izjavi da će ih sam snositi.

Posebni izuzeci i beneficije

  • Oslobađanje okrivljenog (Troškovi siromašnih):
    • Sud može okrivljenog u celini ili delimično osloboditi plaćanja troškova (osim nagrade i nužnih izdataka izabranog branioca) ako bi time bilo dovedeno u pitanje njegovo izdržavanje ili izdržavanje lica koja je dužan da izdržava.
    • Ako je postavljen branilac okrivljenom (ili punomoćnik oštećenom kao tužiocu), a plaćanjem bi bilo ugroženo izdržavanje, nagrada i nužni izdaci branioca/punomoćnika se isplaćuju iz budžetskih sredstava.
  • Troškovi nastali sopstvenom krivicom:
    • Sva lica u postupku (okrivljeni, branilac, svedok, veštak, itd.) snose troškove svog dovođenja, odlaganja dokazne radnje ili pretresa i druge troškove koje su prouzrokovali svojom krivicom, bez obzira na krajnji ishod postupka.
  • Troškovi prevoda i tumačenja:
    • Ovi troškovi se nikada ne naplaćuju od lica koja su dužna da snose troškove, već uvek padaju na teret budžeta.
  • Troškovi u postupcima prema maloletnicima (čl. 79 ZM):
    • Maloletnik se može obavezati na plaćanje samo ako mu je izrečen maloletnički zatvor.
    • Ako mu je izrečena vaspitna mera ili je postupak obustavljen, troškovi padaju na teret budžeta.
    • Izuzetak: Ako maloletnik ima sopstvene prihode ili imovinu, sud može odrediti da ih sam plati iako mu je izrečena samo vaspitna mera ili je postupak obustavljen zbog nesvrsishodnosti gonjenja.

Podzakonsko regulisanje

  • Kako bi se obezbedila preciznost u utvrđivanju parametara i tarifa za visinu paušala i druge naknade, zakonodavac je preneo ovlašćenje na podzakonski nivo – Vlada Republike Srbije donosi potpuniji propis o naknadi troškova krivičnog postupka.

Imovinskopravni zahtev

6. jula 2026.

Imovinskopravni zahtev predstavlja zahtev za ostvarivanje građanskopravnih posledica nastalih usled izvršenja krivičnog dela ili protivpravnog dela koje je u zakonu određeno kao krivično delo, a koji se pod zakonom predviđenim uslovima može raspraviti unutar samog krivičnog postupka.

Pravna priroda

  • Adhezioni (pridruženi) karakter: Reč je o institutu mešovite prirode. Iako se radi o čisto građanskopravnom problemu, zakon iz razloga pravičnosti, celishodnosti i procesne ekonomije omogućava da se on rešava pridruženo (adheziono) u krivičnom postupku.
  • Akcesornost: Imovinskopravni zahtev je sporedni predmet krivičnog postupka, što znači da je njegovo pokretanje i raspravljanje uvek zavisno od postojanja i toka glavnog krivičnog postupka.

Uslovi za odlučivanje u krivičnom postupku – Da bi se o imovinskopravnom zahtevu odlučivalo pred krivičnim sudom, moraju se kumulativno ispuniti sledeći uslovi:

  • Postojanje predloga ovlašćenog lica: Sud nikada ne postupa po službenoj dužnosti (odsustvo oficijelnosti); predlog je apsolutni procesni uslov.
  • Odsustvo znatnog odugovlačenja postupka: Ovo je osnovni uslov za odlučivanje. Ukoliko bi rešavanje imovinskog pitanja znatno produžilo trajanje krivičnog postupka, sud se neće upuštati u njegovo rešavanje.
  • Određenost i dokazanost zahteva: Podnosilac je dužan da određeno označi svoj zahtev (precizira ga u pogledu predmeta) i podnese dokaze.

Predmet imovinskopravnog zahteva – Predmet zahteva se određuje prema vrsti nastalih građanskopravnih posledica i može biti trojak (pri čemu jedan zahtev izuzetno može obuhvatiti i više predmeta istovremeno):

  • Naknada štete: Najčešći predmet u praksi koji obuhvata:
    • Stvarnu (faktički) pretrpljenu štetu / nastalu imovinsku pasivu (damnum emergens).
    • Izgubljenu dobit / realno očekivani izostanak rasta imovine (lucrum cessans).
    • Materijalnu ili nematerijalnu (moralnu) štetu.
  • Povraćaj stvari: Zahteva se kada je posledica dela protivpravno oduzimanje stvari (kod krađe, razbojništva i sl.). Smatra se najpotpunijim oblikom obeštećenja jer dovodi do potpune restitucije prava oštećenog.
  • Poništaj određenog pravnog posla: Predstavlja predmet zahteva kada je krivično delo (poput prevare ili iznude) direktno rezultiralo zaključenjem tog pravnog posla.

Prava i obaveze strana

  • Aktivna legitimacija (Pravo na podnošenje): Predlog može podneti isključivo lice koje je ovlašćeno da takav zahtev ostvaruje u parničnom postupku (primenjuje se uputna norma na građansko pravo).
    • To je najčešće sam oštećeni u krivičnom postupku, ali ova dva svojstva ne moraju uvek biti kod istog lica.
    • U slučaju oštećenja državnih ili društvenih sredstava, predlog podnosi nadležni javni pravobranilac.
  • Obaveze podnosioca: Podnosilac ima procesnu dužnost da precizira visinu i vrstu zahteva i da sudu prezentuje dokaze na kojima zahtev zasniva.

Specifičnosti i izuzeci

  • Evidentne dokazne teškoće: U praksi se krivični sudovi ne upuštaju u rešavanje zahteva ako je on iole komplikovan ili povezan sa dokaznim problemima, budući da je primarni zadatak krivičnog suda rešavanje glavne krivične stvari.
  • Kumulacija predmeta zahteva: Ukoliko je stvar koja je oduzeta u međuvremenu amortizovana, oštećena ili joj je umanjena vrednost, oštećeni može pored povraćaja stvari istovremeno zahtevati i naknadu štete.

Postupak ostvarivanja imovinskopravnog zahteva

Podnošenje i raspolaganje imovinskopravnim zahtevom (IPZ)

  • Pojam i rok za podnošenje: Predlog za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva (IPZ) može se podneti u bilo kojoj fazi krivičnog postupka, a najkasnije do završetka glavnog pretresa pred prvostepenim sudom. Podnosi se neposredno organu postupka.
  • Dužnost obaveštavanja:
    • Ako ovlašćeno lice nije podnelo zahtev do podizanja optužbe, organ postupka će ga obavestiti da to može učiniti do završetka glavnog pretresa.
    • Ako je krivičnim delom (ili protivpravnim delom koje je u zakonu određeno kao krivično delo) oštećena javna svojina, a zahtev nije podnet, sud je dužan da o tome obavesti javnog pravobranilača.
  • Raspolaganje i odustanak: Licima koja su ovlašćena da podnesu zahtev pripada i pravo da njime slobodno raspolažu.
    • Odustanak od zahteva u krivičnom postupku moguć je do završetka glavnog pretresa, nakon čega se zahtev može ostvarivati u parničnom postupku.
    • Odustanak je neopoziv – nakon odustanka, zahtev se više ne može ponovo podneti u krivičnom postupku.
  • Pravna sukcesija (prelazak prava): Ako pravo na zahtev pređe na drugo lice po pravilima imovinskog prava pre završetka glavnog pretresa, novi imalac se poziva da se izjasni da li ostaje pri zahtevu. Ako se uredno pozvani sukcesor ne odazove, zakonska je pretpostavka da je odustao od podnetog zahteva.

Dokazne aktivnosti organa postupka i uslovi

  • Dužnosti organa postupka: Organ postupka preduzima dve ključne aktivnosti u vezi sa zahtevom:
    1. Saslušava okrivljenog o činjenicama koje su u vezi sa podnetim zahtevom;
    2. Proverava okolnosti koje su od važnosti za utvrđivanje zahteva.
  • Prikupljanje dokaza: Organ postupka ima obavezu da prikuplja dokaze za odlučivanje o zahtevu i pre nego što je sam zahtev formalno podnet.
  • Ograničenje radi efikasnosti postupka: Utvrđivanje opravdanosti IPZ nije primarni dokazni zadatak krivičnog suda. Ako bi prikupljanje dokaza i provera okolnosti u vezi sa zahtevom znatno odugovlačili krivični postupak, organ postupka će se ograničiti samo na prikupljanje onih podataka čije utvrđivanje kasnije ne bi bilo moguće ili bi bilo znatno otežano.

Privremene mere obezbeđenja

  • Pojam i uslovi: Na predlog ovlašćenog lica, sud može u krivičnom postupku odrediti privremene mere obezbeđenja imovinskopravnog zahteva, a u skladu sa odredbama zakona koji uređuje postupak izvršenja i obezbeđenja.
  • Funkcionalna nadležnost za donošenje:
    • U fazi istrage: Odluku donosi sudija za prethodni postupak.
    • Nakon podignute optužnice: Odluku donosi veće.
  • Dejstvo žalbe: Žalba izjavljena protiv rešenja o privremenim merama ne zadržava njegovo izvršenje.
  • Mere prema trećim licima: Ako oštećeni ima zahtev prema trećem licu kod koga se nalaze stvari pribavljene delom, ili koje je usled tog dela došlo do imovinske koristi, privremene mere se mogu odrediti i prema tom trećem licu.
  • Ukidanje mera: U osuđujućoj presudi ili rešenju o izricanju mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, sud ukiše privremene mere (ako već ranije nisu ukinute) ili upućuje oštećenog na parnicu, s tim što će se mere ukinuti ako se parnični postupak ne pokrene u roku koji sud odredi.

Odluke suda o imovinskopravnom zahtevu

Odluka suda o IPZ-u je tesno povezana sa odlukom o glavnom predmetu postupka zbog njegove akcesorne prirode. Sud može doneti sledeće odluke:

A. Upućivanje na parnicu (Neuspeh optužbe)

  • Kada sud donese oslobađajuću ili odbijajuću presudu, ili rešenje o obustavi krivičnog postupka, on obavezno upućuje ovlašćeno lice da svoj zahtev ostvaruje u parničnom postupku.

B. Odluke u slučaju uspeha optužbe (Osuđujuća presuda ili mera psihijatrijskog lečenja)

Ukoliko donese osuđujuću presudu ili rešenje o meri bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, sud o zahtevu odlučuje na tri načina (zavisno od dokazanosti):

  1. Usvajanje u celini: Ako podaci krivičnog postupka pružaju pouzdan osnov za kompletno presuđenje, sud dosuđuje zahtev u celini.
  2. Delimično usvajanje: Sud dosuđuje zahtev delimično, a za višak upućuje ovlašćeno lice na parnični postupak.
  3. Upućivanje na parnicu u celini: Ako podaci postupka ne pružaju pouzdan osnov ni za potpuno ni za delimično presuđenje, sud upućuje ovlašćeno lice da zahtev u celini ostvaruje u parnici.

C. Procesna odluka o nenadležnosti

  • Ukoliko se sud rešenjem oglasi nenadležnim, doneće čisto procesnu odluku kojom upućuje ovlašćeno lice da zahtev prijavi u krivičnom postupku koji će otpočeti ili se produžiti pred nadležnim sudom.

Posebni uslovi za specifične oblike zahteva

  • Zahtev za povraćaj stvari: Sud će u presudi odrediti da se stvar preda oštećenom ako su kumulativno ispunjene dve činjenice:
    1. Svojinska pripadnost: Oštećeni je nesumnjivo vlasnik stvari.
    2. Državina: Stvar se nalazi kod okrivljenog, nekog od učesnika u delu, ili kod lica kome su je oni dali na čuvanje.
  • Zahtev za poništaj pravnog posla: Sud će u presudi izreći potpun ili delimičan poništaj pravnog posla (ne dirajući u prava trećih lica) pod sledećim uslovima:
    1. Zahtev je osnovan, a pravni posao je direktno proistekao iz krivičnog dela.
    2. Pravni posao je u svojoj osnovi imovinskopravnog karaktera.

Izmena pravnosnažne odluke i izuzeci

  • Pravilo u krivičnom postupku: Pravnosnažna presuda ili rešenje kojim je odlučeno o IPZ-u može se u krivičnom postupku izmeniti samo povodom vanrednih pravnih lekova:
    • Ponavljanja krivičnog postupka;
    • Zahteva za zaštitu zakonitosti.
  • Izuzetak u parničnom postupku: Osuđeni ili njegovi naslednici mogu isključivo u parničnom postupku zahtevati izmenu pravnosnažne odluke krivičnog suda o IPZ-u, pod uslovom da postoje razlozi za ponavljanje postupka prema pravilima parničnog procesnog prava.
  • Vraćanje stvari pre završetka postupka: Stvari se mogu predati oštećenom i pre okončanja postupka ako su ispunjena dva kumulativna uslova:
    1. Nema sumnje da stvar pripada oštećenom.
    2. Stvar ne služi kao dokaz u postupku.
  • Spor više oštećenih: Ako se više oštećenih spori oko prava svojine na stvari, sud ih upućuje na parnicu, a u krivičnom postupku određuje samo čuvanje stvari kao privremenu meru obezbeđenja.

Predmet krivičnog postupka – glavni i sporedni predmeti

6. jula 2026.

Predmet krivičnog postupka predstavlja krug pitanja koja se rešavaju u krivičnom postupku i povodom kojih nadležni sud donosi odgovarajuće odluke.

U zavisnosti od karaktera tih pitanja, razlikuju se dve osnovne kategorije:

  1. Glavni predmet krivičnog postupka (causa criminalis).
  2. Sporedni predmeti krivičnog postupka (prethodna/prejudicijalna pitanja, imovinskopravni zahtev i troškovi postupka).

Glavni predmet krivičnog postupka (Causa Criminalis)

Glavni predmet krivičnog postupka odnosi se na krivično delo koje se stavlja na teret okrivljenom protiv koga se vodi postupak, zbog postojanja određenog procesno relevantnog stepena sumnje da je to delo učinio.

  • Ovaj predmet predstavlja osnovnu svrhu vođenja same procedure i ima apsolutni karakter primarnosti u odnosu na sva druga (sporedna) pitanja koja se mogu postaviti.

Bitni elementi / Uslovi – Prilikom određivanja pojma glavnog predmeta primenjuje se objektivno-subjektivni pojam krivičnog dela iz materijalnog krivičnog prava (čl. 14 st. 1 KZ), prema kojem krivično delo konstituišu sledeći elementi:

  • Predviđenost dela u zakonu (načelo zakonitosti / legaliteta);
  • Protivpravnost dela;
  • Krivica (sinonim za raniji pojam „vinost”) u odnosu na učinjeno delo.

Pravna priroda

  • Akcesornost sporednih predmeta: Pravna priroda glavnog predmeta je samostalna i primarna, dok su sporedni predmeti akcesorni jer njihovo postojanje i rešavanje direktno zavisi od glavnog predmeta.
  • Pravno-tehnički karakter: Tokom trajanja krivičnog postupka (pre pravosnažnosti presude), pojam „krivično delo” se koristi isključivo kao pravno-tehnički pojam kojim se ne prejudicira postojanje krivice okrivljenog.

Dejstva / Obaveze

  • Svrha i krajnji cilj: Osnovni cilj i dužnost suda u krivičnom postupku jeste utvrđivanje postojanja ili nepostojanja krivičnog dela koje je predmet optužbe i koje se stavlja na teret okrivljenom.
  • Procesno-odbrambena dejstva: Upotreba termina „krivično delo” tokom nezavršenog postupka mora se tretirati pažljivo kako se ne bi narušio procesni položaj okrivljenog pre nego što mu se krivica pravosnažno utvrdi.

Prestanak / Izuzeci i specifičnosti

  • Odsustvo konstitutivnih elemenata: Krivično delo (a samim tim i glavni predmet optužbe) neće postojati ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica, čak i ako u stvarnosti postoje sva obeležja dela koja su zakonom određena (čl. 14 st. 2 KZ).
  • Gubitak samostalnosti krivične odgovornosti: S obzirom na to da je krivica (vinost) sastavni deo opšteg pojma krivičnog dela, krivična odgovornost više ne predstavlja samostalan element odlučivanja. Ako sud u postupku ustanovi da nema krivice okrivljenog, to automatski znači da ne postoji krivično delo.

Ratio Legis (Istorijski osvrt)

  • Ukidanje „društvene opasnosti”: Iz važećeg zakonodavstva izostavljen je raniji materijalni element „društvene opasnosti” (koji je bio unet po uzoru na nekadašnje sovjetsko pravo). Pošto je ovaj element bio čisto deklarativne prirode, njegovo uklanjanje pojednostavilo je krivičnopravnu dogmatiku i procesno odlučivanje o postojanju dela.

Sporedni predmeti krivičnog postupka

U sporedne predmete krivičnog postupka spadaju tri grupe pitanja:

  • Prejudicijalna (prethodna) pitanja;
  • Imovinskopravni zahtev;
  • Troškovi nastali u krivičnom postupku ili povodom njega.

Klasifikacija prema obaveznosti rešavanja (Uslovi)

  • Fakultativni sporedni predmeti – o njima se ne mora obavezno odlučivati u svakom postupku:
    • Prethodna (prejudicijalna) pitanja (krivični sud se ne mora uvek susresti sa ovim pitanjima u toku postupka);
    • Imovinskopravni zahtev (ovlašćeno lice ne mora uvek podneti zahtev, a kod nekih krivičnih dela imovinska posledica uopšte i ne nastaje).
  • Obavezni sporedni predmeti – o njima se mora odlučiti u svakom postupku bez izuzetka:
    • Troškovi krivičnog postupka (sud je u svakom slučaju zakonski dužan da donese odgovarajuću odluku o troškovima).

Pravna priroda

  • Sporedni predmeti imaju izrazito akcesorni (zavisni) i adhezioni („priododati”) karakter. Njihovo pokretanje, postojanje i rešavanje uvek je uslovljeno i povezano sa glavnim krivičnim postupkom.

Prethodna (prejudicijalna) pitanja

Prethodno (prejudicijalno) pitanje je samostalno pravno pitanje za čije je rešavanje inače nadležan drugi državni organ (sud u nekom drugom postupku ili drugi državni organ), ali od čijeg rešavanja neposredno zavisi sama primena krivičnog zakona u konkretnoj krivičnoj stvari.

  • Ova pitanja moraju po svom karakteru biti pravne prirode; ona nikada ne mogu biti čisto činjenična pitanja (npr. utvrđivanje prava svojine na stvari kod krivičnog dela krađe ili drugih imovinskih delikata).

Uslovi za samostalno rešavanje – Krivični sud može samostalno raspraviti i rešiti prethodno pravno pitanje prema pravilima dokazivanja u krivičnom postupku isključivo pod uslovom da su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:

  • Da primena krivičnog zakona zavisi od tog pravnog pitanja;
  • Da je za rešavanje tog pitanja inače nadležan drugi subjekt državne vlasti (bilo sud u nekom drugom postupku, bilo neki drugi državni organ);
  • Da rešenje tog pitanja od strane krivičnog suda ima ograničen procesnopravni efekat.

Pravna priroda i dejstvo odluke – Pravna dejstva rešavanja prethodnog pitanja razlikuju se u zavisnosti od toga ko donosi odluku:

  • Ograničeni procesnopravni efekat odluke krivičnog suda: Kada krivični sud sam reši prethodno pitanje, to rešenje ima dejstvo samo za krivični predmet koji taj sud raspravlja i o kojem donosi odluku. Ova odluka nema pravosnažno dejstvo van tog konkretnog krivičnog postupka.
  • Nezavisnost krivičnog suda (Neobaveznost odluka drugih organa): Ako je o prethodnom pitanju odluku već doneo nadležni sud u nekom drugom postupku ili neki drugi državni organ, ta odluka ne obavezuje (ne veže) krivični sud u pogledu njegove ocene o tome da li je učinjeno krivično delo. Krivični sud zadržava pravo na sopstvenu ocenu dokaza u pogledu glavnog predmeta.

Prestanak statusa branioca u krivičnom postupku

6. jula 2026.

Prestanak statusa branioca predstavlja gubitak procesne legitimacije, odnosno prestanak svih prava i dužnosti branioca u konkretnom krivičnom postupku.

  • Do prestanka statusa branioca dolazi alternativno na dva načina:
    • Opozivom ili otkazom punomoćja;
    • Razrešenjem branioca (bilo izabranog, bilo postavljenog po službenoj dužnosti).

PRAVNA PRIRODA

  • Procesno-pravni prekid odbrane: Pravna priroda ovog instituta ogleda se u prestanku ovlašćenja za zastupanje okrivljenog. Dok opoziv i otkaz predstavljaju izraz autonomije volje stranaka (okrivljenog i branioca), razrešenje predstavlja autoritativni akt suda kojim se interveniše u cilju zaštite zakonitosti postupka, sprečavanja zloupotrebe procesnih prava ili obezbeđivanja delotvornosti odbrane.

RAZLOZI ZA RAZREŠENJE

Zakonik o krivičnom postupku (ZKP) striktno razlikuje uslove za razrešenje izabranog branioca i branioca postavljenog po službenoj dužnosti:

1. Razlozi za razrešenje izabranog branioca

Izabrani branilac će biti razrešen odlukom suda ukoliko nastupi neki od sledećih opciono propisanih uslova:

  • Ako postoji neki od zakonskih razloga za izuzeće branioca;
  • Ukoliko branilac, i pored izrečene opomene i novčane kazne, nastavi da narušava red tokom postupka;
  • Ako se protiv branioca pokrene krivični postupak zbog osnovane sumnje da je u vezi sa istim predmetom učinio krivično delo sprečavanje i ometanje dokazivanja ili bekstvo i omogućavanje bekstva lica lišenog slobode;
  • Ako mu je punomoćje ponovo dato nakon opoziva ili otkaza, a očigledno je da je do toga došlo u svrhu zloupotrebe prava usmerene na odugovlačenje krivičnog postupka;
  • Ako je u pitanju zajednički branilac, a okrivljeni ne postupe po pravilima ZKP-a o rešavanju situacije u kojoj (sa)okrivljeni ne mogu imati istog branioca;
  • Ako okrivljeni koji ima više od pet branilaca ne izabere u skladu sa zakonom koje će branioce zadržati.

2. Razlozi za razrešenje branioca postavljenog po službenoj dužnosti

Branilac koji je postavljen od strane suda biće razrešen u sledećim slučajevima:

  • Ako postoji neki od zakonskih razloga za izuzeće branioca;
  • Ako i nakon opomene i novčane kazne nastavi da narušava red;
  • Ako se protiv njega pokrene krivični postupak zbog osnovane sumnje da je u vezi sa istim predmetom učinio krivično delo sprečavanje i ometanje dokazivanja ili bekstvo i omogućavanje bekstva lica lišenog slobode;
  • Ukoliko okrivljeni (ili lice koje je ovlašćeno da u njegovo ime angažuje branioca) angažuje izabranog branioca;
  • Ako branilac pomoć okrivljenom ne pruža stručno, savesno i blagovremeno;
  • Ako su zbog promene imovinskog stanja okrivljenog (kome je na zahtev postavljen branilac) prestali da postoje razlozi za odbranu siromašnih.

PROCEDURA I POSLEDICE

1. Funkcionalna nadležnost za donošenje odluke

O razrešenju branioca odlučuje isključivo sud (bilo po službenoj dužnosti, bilo na predlog javnog tužioca) u obliku koji zavisi od stadijuma postupka:

  • Sudija za prethodni postupak;
  • Predsednik veća;
  • Pretresno veće;
  • Sudija pojedinac.

2. Pravo na izjašnjenje (Hitni rok)

  • Kontradiktornost: Pre donošenja odluke o razrešenju, sud ima imperativnu obavezu da pozove okrivljenog i branioca da se izjasne o razlozima za razrešenje.
  • Strogi rok: Izjašnjenje se mora podneti u roku od 24 časa, uz obavezu priloženja dokaza.
  • Upozorenje: Sud je dužan da ih upozori da će u slučaju propuštanja ovog roka odluka biti doneta na osnovu raspoloživih podataka.

3. Pravni lekovi i dejstvo žalbe

  • Bez suspenzivnog dejstva: Žalba izjavljena protiv rešenja o razrešenju branioca ne zadržava njegovo izvršenje.
  • Apsolutni izuzetak (Nedozvoljenost žalbe): Žalba nije dozvoljena protiv rešenja o razrešenju koje je doneto zbog postojanja razloga za izuzeće branioca.

4. Obaveštavanje Advokatske komore

Javni tužilac ili predsednik suda (zavisno od toga ko je doneo rešenje) dužan je da o razrešenju obavesti nadležnu advokatsku komoru ukoliko je do razrešenja došlo iz sledećih razloga:

  • Narušavanje reda nakon izrečene kazne i opomene;
  • Sumnja na izvršenje krivičnog dela sprečavanja i ometanja dokazivanja ili bekstva i omogućavanja bekstva u vezi sa istim predmetom;
  • Zloupotreba prava ponovnim davanjem punomoćja radi opstrukcije i odugovlačenja;
  • Nepružanje odbrane na stručan, savestan i blagovremen način.

V. ZAMENA BRANIOCA I PRESTANAK PO LOGICI STVARI

  • Zamena branioca: Predstavlja promenu ličnosti koja vrši funkciju, pri čemu odbrana zadržava svoj stručni karakter. Prema Zakonu o advokaturi, advokata može zameniti drugi advokat, osim ako zakonom nije drugačije određeno.
  • Zamena u slučaju neurednosti: Predsednik suda ima ovlašćenje da razreši prvobitno postavljenog branioca koji je neuredno vršio dužnost i umesto njega postavi drugog branioca.
  • Okončanje postupka: Po prirodi stvari, funkcija branioca u konkretnom predmetu definitivno prestaje okončanjem krivičnog postupka za koji je branilac bio angažovan ili postavljen.
  • Opoziv punomoćja: Izabranom braniocu funkcija može prestati opozivom punomoćja u svim fazama krivičnog postupka.

Odbrana siromašnih i branilac po službenoj dužnosti

6. jula 2026.

Odbrana siromašnih (siromašno pravo) je krivičnoprocesni institut koji omogućava okrivljenom slabog imovnog stanja da na sopstveni zahtev dobije besplatnu stručnu pomoć branioca, iako ne postoje zakonski razlozi za obaveznu odbranu.

Branilac po službenoj dužnosti je advokat postavljen rešenjem nadležnog državnog organa (javnog tužioca ili predsednika suda) u slučajevima kada je odbrana po zakonu obavezna (a okrivljeni sam ne izabere branioca), odnosno kada je usvojen zahtev za odbranu siromašnih.

PRAVNA PRIRODA

  • Socijalno-pravni karakter: Odbrana siromašnih predstavlja instrument socijalne pravde i jednakosti stranaka u postupku. Njena svrha je da spreči situaciju u kojoj bi loše imovno stanje okrivljenog direktno ugrozilo ostvarivanje njegovog ustavnog prava na odbranu i pravično suđenje.
  • Fakultativnost i inicijativa: Za razliku od obavezne odbrane koja se određuje po službenoj dužnosti (oficijelno), postavljanje branioca po osnovu siromaštva pokreće se isključivo na zahtev okrivljenog (dispozitivnost).
  • Oficijelnost kod obavezne odbrane: Kada nastupi slučaj obavezne odbrane, postavljanje branioca po službenoj dužnosti je imperativna obaveza državnog organa koja ne zavisi od volje okrivljenog.

BITNI ELEMENTI I USLOVI ZA ODREĐIVANJE

1. Uslovi za odbranu siromašnih

Da bi se okrivljenom postavio branilac po osnovu siromašnog prava, moraju se kumulativno ispuniti sledeći uslovi:

  • Formalni zahtev: Okrivljeni mora podneti formalni zahtev sudu;
  • Imovni cenzus: Okrivljeni prema svom imovinskom stanju ne može da plati nagradu i troškove branioca;
  • Težina dela ili pravičnost (alternativno): Zahteva se ispunjenje jednog od sledeća dva uslova:
    • Krivični postupak se vodi za krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora preko tri godine;
    • To nalažu razlozi pravičnosti.

2. Uslovi za postavljanje branioca po službenoj dužnosti (Obavezna odbrana)

Nadležni organ će okrivljenom postaviti branioca po službenoj dužnosti kada su kumulativno ispunjena sledeća dva uslova:

  • Postoji neki od zakonom propisanih slučajeva obavezne stručne odbrane;
  • Nastupila je jedna od sledećih opciono propisanih situacija:
    • Ako branilac ne bude izabran od strane okrivljenog ili njemu bliskih lica;
    • Ako u toku krivičnog postupka okrivljeni ostane bez branioca;
    • Ako saokrivljeni imaju istog branioca, a okrivljeni se ne sporazume sa saokrivljenima o zajedničkom braniocu niti izabere drugog branioca.

3. Funkcionalna nadležnost za odlučivanje i postavljanje

Nadležnost organa strogo je podeljena po fazama krivičnog postupka:

  • Odlučivanje o zahtevu za odbranu siromašnih: U zavisnosti od faze postupka, o zahtevu odlučuje sud u odgovarajućem funkcionalnom obliku:
    1. Sudija za prethodni postupak;
    2. Predsednik veća;
    3. Sudija pojedinac.
  • Donošenje rešenja o postavljanju branioca po službenoj dužnosti (za oba instituta):
    • U toku istrage: Rešenje donosi javni tužilac koji rukovodi istragom (odnosno do početka sudske faze).
    • Nakon završetka istrage (u sudskoj fazi): Rešenje donosi predsednik suda pred kojim se vodi postupak.
  • Spisak advokata: Postavljanje se vrši striktno po redosledu sa spiska advokata koji sudu i tužilaštvu dostavlja nadležna advokatska komora.

DEJSTVA I OBAVEZE

1. Finansijske obaveze države

  • Budžetsko finansiranje: Kod odbrane siromašnih, nagrada i troškovi postavljenog branioca u celosti padaju na teret budžetskih sredstava suda.

2. Obaveze Advokatske komore

Zakon nameće posebne dužnosti Advokatskoj komori radi obezbeđivanja kvaliteta odbrane:

  • Da u spisku koji dostavlja sudu navede datum upisa advokata u imenik advokata;
  • Da prilikom sastavljanja spiska vodi računa o tome da praktični ili stručni rad advokata u oblasti krivičnog prava daje osnova za pretpostavku da će odbrana biti delotvorna;
  • Da spisak javno objavi na svojoj internet stranici i na oglasnoj tabli nadležnog suda.

2. Obaveze postavljenog branioca

  • Obaveza savesne odbrane: Postavljeni branilac ima identična procesna prava i dužnosti kao i izabrani branilac.
  • Zabrana proizvoljnog napuštanja odbrane: Branilac postavljen po službenoj dužnosti ne može samovoljno otkazati punomoćje, već može tražiti da bude razrešen isključivo iz opravdanih razloga.

PRESTANAK

  • Razrešenje i zamena: Položaj branioca po službenoj dužnosti (kako u slučaju obavezne odbrane, tako i kod odbrane siromašnih) prestaje:
    • Ukoliko okrivljeni u toku postupka angažuje izabranog branioca (putem punomoćja);
    • Donošenjem rešenja o razrešenju branioca na njegov lični zahtev usled opravdanih razloga;
    • Pravnosnažnim okončanjem krivičnog postupka.

RATIO LEGIS

  • Obezbeđivanje delotvorne odbrane: Uvođenje obaveze za Advokatsku komoru da vodi računa o stručnosti, stažu i usmerenju advokata prilikom sastavljanja spiska ima za cilj da branioci po službenoj dužnosti budu dovoljno kompetentni i kvalitetni. Time se sprečava da odbrana po službenoj dužnosti bude samo puka formalnost i osigurava se stvarna, delotvorna stručna pomoć okrivljenom. Ipak, u teoriji se ukazuje da je reč o instrukcionoj normi, te je neizvesno u kojoj meri će se ovi kriterijumi uspešno sprovoditi u praksi.

Slučajevi obavezne stručne odbrane u krivičnom postupku

6. jula 2026.

Obavezna stručna odbrana: Zakonski ustanovljena obaveza prema kojoj okrivljeni u tačno određenim procesnim situacijama ili usled svojih ličnih svojstava mora imati branioca (stručnu pomoć) od tačno definisanog procesnog momenta pa sve do završetka tog stanja ili samog postupka.

  • Postavljanje branioca: Ukoliko okrivljeni sam ne izabere branioca, niti to učine njemu bliska lica koja su na to zakonom ovlašćena (bračni drug, srodnik po krvi u pravoj liniji, brat, sestra itd.), branioca će svojom odlukom postaviti sud (postavljeni branilac po službenoj dužnosti).

TAKSATIVNI SPISAK SLUČAJEVA I VREMENSKIH OKVIRA

Zakonik o krivičnom postupku (ZKP) striktno propisuje situacije i tačan momenat od kada okrivljeni mora imati branioca:

  • Lična svojstva okrivljenog i težina dela (od prvog saslušanja do pravnosnažnog okončanja postupka):
    • Ako je okrivljeni nem, gluv, slep ili nesposoban da se sam uspešno brani;
    • Ako se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora od osam godina ili teža;
    • Kada se vodi postupak prema maloletniku, bez obzira na težinu krivičnog dela za koje se tereti.
  • Mere lišenja slobode i ograničenja kretanja (od lišenja slobode do pravnosnažnosti rešenja o ukidanju mere):
    • Ako je okrivljeni zadržan;
    • Ako mu je zabranjeno da napušta stan (kućni pritvor);
    • Ako je pritvoren.
  • Suđenje u odsustvu:
    • Ako se okrivljenom sudi u odsustvu – od donošenja rešenja o suđenju u odsustvu, pa dok suđenje u odsustvu traje;
    • U drugostepenom postupku – od donošenja rešenja da se pretres pred drugostepenim sudom održi u odsustvu okrivljenog, pa do donošenja odluke suda o žalbi na presudu.
  • Samoizazvana nesposobnost i narušavanje reda na pretresu:
    • Ako se glavni pretres održava u odsustvu okrivljenog zbog nesposobnosti koju je sam prouzrokovao – od donošenja rešenja da se pretres održi u njegovom odsustvu, pa do pravnosnažnosti rešenja kojim sud utvrđuje prestanak te nesposobnosti;
    • Ako je zbog narušavanja reda udaljen iz sudnice do završetka dokaznog postupka ili glavnog pretresa – od donošenja naredbe o udaljenju, pa do povratka u sudnicu ili saopštavanja presude.
  • Specifični postupci i sporazumi:
    • U postupku za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja – od podnošenja predloga za izricanje te mere, pa do obustave postupka, donošenja odbijajuće ili oslobađajuće presude, odnosno do pravnosnažnosti rešenja o izricanju te mere;
    • Tokom pregovora o zaključenju sporazuma sa javnim tužiocem (sporazum o priznanju krivičnog dela, sporazum o svedočenju okrivljenog ili osuđenog) – od početka pregovora pa do donošenja odluke suda o sporazumu.

PRAVNA PRIRODA

  • Imperativni procesni standard: Obavezna odbrana je ustanovljena kao apsolutni procesni uslov za valjanost preduzetih radnji i donošenje zakonitog rešenja ili presude.
  • Ograničenje lične autonomije okrivljenog: Iako okrivljeni načelno ima pravo da odluči da li će se braniti sam ili uz branioca, u ovim situacijama zakon mu nameće stručnu pomoć kao obaveznu. Okrivljeni se ne može odreći branioca u ovim slučajevima.
  • Dvojaki osnov angažovanja:
    • Izabrani branilac: Angažovan na osnovu punomoćja (pismenog ili usmenog na zapisnik) od strane samog okrivljenog ili zakonom ovlašćenih bliskih lica (bračni drug, srodnik po krvi u pravoj liniji, usvojitelj, usvojenik, brat, sestra, hranitelj, vanbračni drug ili lice iz druge trajne zajednice života).
    • Postavljeni branilac: Postavlja ga sud svojom odlukom ukoliko okrivljeni ili srodnici sami ne angažuju branioca do momenta kada odbrana postaje obavezna.

DEJSTVA / OBAVEZE

  • Obaveza suda/tužioca: Organ postupka je dužan da u svakom trenutku prati postojanje razloga za obaveznu odbranu. Ukoliko okrivljeni nema branioca u momentu kada nastupi neki od obaveznih razloga, organ postupka mora odmah obustaviti preduzimanje radnji i doneti odluku o postavljanju branioca po službenoj dužnosti.
  • Sankcija za povredu: Sprovođenje saslušanja okrivljenog ili drugih procesnih radnji bez prisustva branioca u slučajevima obavezne odbrane predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka, što vodi neizbežnom ukidanju presude u žalbenom postupku.
  • Prava bliskih lica: Zakon garantuje pravo srodnicima i bliskim licima da angažuju branioca u ime okrivljenog, osim ukoliko se okrivljeni tome izričito protivi.

Izuzeće branioca

6. jula 2026.

Izuzeće branioca: Zakonska i procesna mera kojom se konkretnom licu apsolutno (bezuslovno) ili relativno (uslovno) zabranjuje obavljanje funkcije branioca u određenom krivičnom predmetu radi očuvanja pravilnosti i pravičnosti postupka.

RAZLOZI ZA IZUZEĆE

Zakonik o krivičnom postupku (ZKP) razvrstava razloge za izuzeće u dve osnovne kategorije: apsolutne i relativne.

1. Apsolutni razlozi za izuzeće (Obavezno isključenje)

Ove okolnosti predstavljaju neotklonjivu smetnju i dovode do obaveznog i trenutnog isključenja lica od mogućnosti da bude branilac u određenom postupku. Funkciju branioca ne može obavljati:

  • Saokrivljeni: Lice koje se u istom postupku i samo tereti za krivično delo.
  • Oštećeni i njemu bliska lica: Sam oštećeni, njegov bračni drug, kao i lice koje sa saokrivljenim, oštećenim ili tužiocem živi u vanbračnoj ili drugoj trajnoj zajednici života.
  • Srodnici po krvi, braku i tazbini: Srodnici oštećenog, bračnog druga ili vanbračnog partnera po krvi u pravoj liniji do bilo kog stepena, u pobočnoj liniji do četvrtog stepena, kao i srodnici po tazbini do drugog stepena.
  • Lica sa prethodnom procesnom ulogom: Lice koje je u istom predmetu već postupalo kao sudija, javni tužilac, zastupnik oštećenog, službenik policije ili bilo koje drugo lice koje je preduzimalo radnje u predistražnom postupku.

2. Relativni razlozi za izuzeće (Uslovna smetnja)

Ove okolnosti načelno sprečavaju određeno lice da bude branilac, ali se ta prepreka može otkloniti ukoliko se ispune zakonom propisani uslovi. Odnose se na:

  • Lice pozvano kao svedok na glavni pretres, osim ukoliko su kumulativno ispunjena dva uslova:
    1. Da to lice po pravilima Zakonika ne može biti ispitano kao svedok ili je oslobođeno dužnosti svedočenja;
    2. Da je to lice izričito izjavilo da neće svedočiti.
  • Branioca saokrivljenog koji se u istom predmetu tereti za isto krivično delo, osim ukoliko organ postupka na osnovu okolnosti zaključi da zajednička odbrana ne bi štetila interesima odbrane.

Pojam, prava i dužnosti branioca u krivičnom postupku

6. jula 2026.

Branilac je pravno obrazovano fizičko lice koje se, po pravilu, profesionalno bavi advokaturom i koje na osnovu izdatog punomoćja (izabrani branilac) ili donetog rešenja suda (postavljeni branilac) vrši funkciju odbrane u krivičnom postupku.

  • Uloga branioca: On pomaže okrivljenom u odbrani i preduzimanjem potrebnih krivičnoprocesnih radnji iz domena svojih ovlašćenja stara se o procesnoj i pravnoj zaštiti prava i interesa okrivljenog.

USLOVI ZA ANGAŽOVANJE I RAD

  • Pravni status branioca (Ko može biti branilac):
    • Za branioca se može uzeti samo advokat.
    • Advokatski pripravnik može zameniti advokata pod uslovom da se postupak vodi za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora u trajanju do pet godina.
    • Pred Vrhovnim kasacionim sudom branilac može biti isključivo advokat (pripravnik je isključen).
    • Branilac maloletnika može biti samo advokat koji je stekao posebna znanja iz oblasti prava deteta i prestupništva mladih.
  • Krug lica ovlašćenih za angažovanje branioca: Branioca, pored samog okrivljenog, može angažovati i tačno određen krug njemu bliskih lica:
    • Zakonski zastupnik;
    • Bračni drug;
    • Srodnik po krvi u pravoj liniji;
    • Usvojilac ili usvojenik;
    • Brat ili sestra;
    • Hranilac;
    • Vanbračni drug ili lice sa kojim okrivljeni živi u kakvoj drugoj trajnoj zajednici.
  • Vremenski opseg: Okrivljeni može imati branioca tokom celog krivičnog postupka.

PRAVNA PRIRODA

  • Samostalni subjekt: Branilac je samostalan subjekt krivičnog postupka koji funkciju odbrane vrši zajedno sa okrivljenim ili nezavisno od njega, ali uvek u njegovom interesu.
  • Dvojaki procesno-pravni osnov pojavljivanja:
    1. Punomoćje (za izabranog branioca): Predstavlja vrstu ugovora o delu između branioca i lica koje ga je angažovalo. Branilac preuzima obavezu savesne odbrane, a angažovano lice obavezu isplate nagrade i naknade troškova.
    2. Sudsko rešenje (za postavljenog branioca): Donosi ga predsednik suda pred kojim se vodi postupak kada za to postoji zakonski osnov – bilo zato što je u pitanju slučaj obavezne odbrane a okrivljeni sam nije uzeo branioca, bilo na zahtev okrivljenog slabog imovnog stanja (odbrana siromašnih).
  • Ispitna napomena (Razlika): Izabrani i postavljeni/obavezni branilac nisu sinonimi. Branilac može biti izabran od strane okrivljenog i u slučajevima kada je stručna odbrana po zakonu obavezna.

PRAVA I DUŽNOSTI BRANIOCA

1. Prava branioca

Sva prava branioca se dele na ona koja crpi iz prava okrivljenog i na ona koja se odnose isključivo na njega kao samostalnog subjekta.

  • Pravo na vršenje radnji okrivljenog: Branilac može da preduzima sve radnje koje može vršiti i okrivljeni, osim onih koje su izričito rezervisane samo za okrivljenog (kao što je pravo okrivljenog na sopstvenu završnu reč na glavnom pretresu gde on govori poslednji).
  • Ugovorna prava (prema klijentu/državi):
    • Pravo na nagradu za odbranu u skladu sa advokatskom tarifom;
    • Pravo na naknadu troškova nastalih tokom rada na predmetu;
    • Pravo na otkaz punomoćja u svako doba.
  • Prava branioca kao subjekta krivičnog postupka (taksativno):
    1. Da sa uhapšenim, pre prvog saslušanja, obavi poverljiv razgovor;
    2. Da neposredno pre prvog saslušanja osumnjičenog pročita krivičnu prijavu, zapisnik o uviđaju i nalaz i mišljenje veštaka;
    3. Da razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz (nakon naredbe o istrazi ili podizanja optužnice, a i pre toga ako je okrivljeni saslušan);
    4. Da sa okrivljenim u pritvoru obavlja poverljive razgovore i vodi neometanu prepisku;
    5. Da u korist okrivljenog preduzima sve njegove dozvoljene procesne radnje;
    6. Da bude pozivan radi prisustvovanja procesnim radnjama i obaveštavan o njima.

2. Dužnosti branioca

  • Opšte i etičke dužnosti:
    • Dužnost da stranci savesno pruža pravnu pomoć u skladu sa zakonom, statutom i Kodeksom profesionalne etike;
    • Dužnost čuvanja advokatske tajne (svega što mu je stranka poverila);
    • Obaveza poštovanja etičkih zahteva, zabrana ispoljavanja neprijateljskog stava prema tužiocu i dužnost ispoljavanja procesnog poštenja.
  • Procesne dužnosti u postupku:
    • Podnošenje punomoćja: Obaveza izabranog branioca da organu postupka bez odlaganja podnese punomoćje (koje može biti i usmeno na zapisnik);
    • Dužnost odazivanja na svaki poziv organa koji vodi postupak;
    • Zabrana zloupotrebe prava u cilju odugovlačenja postupka;
    • Dužnost da upozori okrivljenog na posledice odricanja ili odustajanja od prava.

OTKAD I ODBIJANJE BRANIOCA

1. Dejstvo otkaza punomoćja (Produženo dejstvo odbrane)

  • U slučaju otkaza punomoćja, branilac je dužan da o tome odmah obavesti organ koji vodi postupak.
  • Obaveza produženog pružanja pomoći: Branilac je dužan da nastavi sa pružanjem pravne pomoći okrivljenom i nakon otkaza punomoćja još najviše 30 dana (ukoliko u tom roku ne bude izabran drugi branilac).
  • Izuzeci od obaveze od 30 dana: Ova obaveza prestaje pre roka samo u dva slučaja:
    1. Ako ga je stranka te obaveze izričito oslobodila;
    2. Ukoliko je to suprotno propisima.

2. Dužnosti postavljenog branioca u slučaju kada ga okrivljeni odbija

Ako okrivljeni izjavi da odbija postavljenog branioca po službenoj dužnosti jer želi da se brani sam, branilac ne prestaje sa radom odmah, već ima sledeće specifične dužnosti:

  • Mora biti upoznat sa sadržajem dokaznih radnji i tokom glavnog pretresa;
  • Dužan je da okrivljenom daje objašnjenja i savete pisanim putem ukoliko okrivljeni odbija usmeni razgovor;
  • Dužan je da prisustvuje radnjama i iznese završnu reč, osim ako se okrivljeni tome izričito i aktivno protivi;
  • Na zahtev okrivljenog ili uz njegovu izričitu saglasnost, dužan je da izjavi redovni pravni lek i preduzima druge radnje.

Pritvor

6. jula 2026.

Pritvor je poseban oblik preventivnog lišenja slobode koji se određuje rešenjem nadležnog suda tokom krivičnog postupka, pod strogo propisanim zakonskim uslovima.

  • Najvažnije pravilo: Predstavlja najtežu i krajnju meru za obezbeđenje prisustva okrivljenog, koja se primenjuje samo kada je to apsolutno neophodno.

PRAVNA PRIRODA

  • Ultima ratio karakter: Pritvor se može odrediti isključivo ako se ista svrha (obezbeđenje prisustva ili nesmetano vođenje postupka) ne može ostvariti nekom drugom, blažom procesnom merom (poput jemstva, zabrane napuštanja stana ili boravišta).
  • Stroga zakonitost: Može se odrediti samo pod tačno određenim uslovima koji su eksplicitno propisani u Zakoniku o krivičnom postupku (ZKP).
  • Naročita hitnost: Svi organi koji učestvuju u postupku, kao i organi koji im pružaju pravnu pomoć, imaju izričitu dužnost da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da u ovim predmetima postupaju sa naročitom hitnošću.
  • Privremenost: Pritvor nije kazna, već privremena preventivna mera. Obavezno se ukida čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen.

OPŠTI I POSEBNI USLOVI

Za donošenje rešenja o određivanju pritvora moraju se kumulativno ispuniti opšti uslov (osnovana sumnja) i najmanje jedan posebni uslov (alternativni zakonski razlozi).

1. Opšti uslov (Sumnja)

  • Postojanje osnovane sumnje da je okrivljeni učinio krivično delo.
  • Ratio legis: Budući da se istraga pokreće na nivou nižeg stepena sumnje (osnova sumnje), zakonski zahtev da za određivanje pritvora u istrazi mora postojati viši stepen sumnje – osnovana sumnja, služi kao ključna garancija protiv neopravdanog lišenja slobode.

2. Posebni uslovi (Alternativno propisani razlozi)

Mora postojati bar jedan od sledeća četiri razloga:

  • Obezbeđenje prisustva okrivljenog (Opasnost od bekstva): Kada se okrivljeni krije, kada se ne može utvrditi njegova istovetnost, kada kao optuženi očigledno izbegava dolazak na glavni pretres ili kada opšte okolnosti ukazuju na opasnost od bekstva.
  • Sprečavanje dokazne opstrukcije: Javlja se u dva oblika:
    • U odnosu na materijalne dokaze: Postojanje okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela.
    • U odnosu na lične izvore dokaza (koluziona opasnost): Postojanje osobitih okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni ometati postupak uticajem na svedoke, saučesnike ili prikrivače.
  • Preventivni razlozi: Postojanje osobitih okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti.
  • Težina krivičnog dela i uznemirenje javnosti: Zahteva kumulativno ispunjenje sledećih elemenata:
    1. Za delo je propisana kazna zatvora preko 10 godina (odnosno preko 5 godina za dela sa elementima nasilja), ILI je prvostepenom presudom već izrečena kazna zatvora od 5 godina ili teža;
    2. Način izvršenja ili težina posledice su doveli do uznemirenja javnosti;
    3. To uznemirenje javnosti je takvog intenziteta da može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.
    4. Ispitna napomena: Ovaj razlog se u teoriji kritikuje kao potencijalna „kaučuk norma” koja u praksi može biti podložna preširokom i rastegljivom tumačenju.

PROCEDURA I REŠENJE

1. Inicijativa i funkcionalna nadležnost

  • Odlučivanje o pritvoru je uvek u isključivoj nadležnosti suda.
  • Do potvrđivanja optužnice: Za donošenje odluke neophodna je formalna inicijativa, odnosno predlog javnog tužioca (conditio sine qua non).
  • Nakon potvrđivanja optužnice: Sud o pritvoru može odlučivati i po službenoj dužnosti.

2. Obaveza saslušanja okrivljenog

  • Pravilo: Pre donošenja odluke, sud je dužan da sasluša okrivljenog o razlozima za pritvor. Saslušanju mogu prisustvovati javni tužilac i branilac (koje je sud dužan da obavesti o vremenu i mestu).
  • Izuzeci (određivanje bez saslušanja): Odluka se izuzetno može doneti bez prethodnog saslušanja ako:
    1. Uredno pozvani okrivljeni ne dođe, a izostanak ne opravda;
    2. Nije se moglo izvršiti uredno dostavljanje poziva, a očigledno je da izbegava prijem;
    3. Postoji opasnost od odlaganja.
  • Saniranje odsustva saslušanja: Ako je pritvor određen bez saslušanja, sud je dužan da u roku od 48 časova od časa hapšenja sasluša okrivljenog i odmah odluči da li odluku ostavlja na snazi ili ukida pritvor.

3. Sadržina rešenja o pritvoru

Mera se određuje rešenjem koje obavezno sadrži:

  • Ime i prezime lica koje se pritvara;
  • Krivično delo koje mu se stavlja na teret;
  • Zakonski osnov za pritvor;
  • Vreme na koje je određen pritvor i vreme hapšenja;
  • Pouku o pravu na žalbu;
  • Obrazloženje (u kome se detaljno obrazlažu i osnovana sumnja i konkretni razlozi);
  • Službeni pečat i potpis sudije.

4. Rokovi za dostavljanje rešenja

  • Rešenje o pritvoru se predaje okrivljenom u času hapšenja, a najkasnije u roku od 12 časova od časa pritvaranja.
  • U spisima se mora precizno naznačiti tačan dan i čas hapšenja okrivljenog i predaje rešenja.

UKIDANJE PRITVORA

  • Oficijelno ukidanje pritvora: Pritvor se po službenoj dužnosti mora ukinuti odmah čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen.
  • Specifičnost kod prvostepenih presuda ispod pet godina: Kada izrekne presudu na kaznu zatvora ispod pet godina, sud optuženom koji se brani sa slobode može odrediti pritvor isključivo ako postoje razlozi koji se odnose na obezbeđenje prisustva (opasnost od bekstva) ili preventivni razlozi. Ako se takvo lice već nalazi u pritvoru, sud će ga ukinuti ako ti razlozi više ne postoje.

Određivanje i trajanje pritvora po procesnim stadijumima

Određivanje i trajanje pritvora po procesnim stadijumima predstavlja ustavnu i zakonsku garanciju vremenskog ograničenja preventivnog lišenja slobode, koje je podvrgnuto opštem pravilu o obaveznom ukidanju pritvora tokom celog postupka čim prestanu razlozi zbog kojih je bio određen.

  • Faktički rokovi trajanja pritvora su specifični, namenski rokovi koji su neraskidivo vezani za ostvarenje konkretne svrhe zbog koje je pritvor u datom slučaju određen.
  • Maksimalni rokovi trajanja pritvora predstavljaju strogo definisane vremenske limite nakon čijeg isteka okrivljeni mora biti pušten na slobodu, bez obzira na to da li je svrha pritvora u potpunosti ostvarena.

Pritvor po svojoj pravnoj prirodi mora biti sveden na minimalno potrebno vreme.

  • Sistem trajanja pritvora u domaćem pravu predstavlja kombinaciju funkcionalne nadležnosti sudskih organa, faktičkih uslova u vezi sa svrhom mere i maksimalnih prekluzivnih rokova u pojedinim procesnim stadijumima.

SISTEM TRAJANJA I ROKOVI

1. Faktički rokovi trajanja pritvora (U vezi sa ostvarenjem svrhe)

U ovim situacijama pritvor traje isključivo dok se ne ostvari konkretan cilj:

  • Nemoć utvrđivanja istovetnosti: Ako je određen zbog nemogućnosti utvrđivanja identiteta okrivljenog, traje dok se ta istovetnost ne utvrdi.
  • Dokazna opstrukcija: Ako je određen zbog opasnosti od dokazne opstrukcije, traje samo dok se ne obezbede dokazi zbog kojih je pritvor određen.
  • Izbegavanje glavnog pretresa: Ako je određen optuženom koji je uredno pozvan, a očigledno izbegava dolazak na glavni pretres, traje do objavljivanja presude.
  • Napomena: Pritvor čije je trajanje određeno faktičkim rokom nikada ne sme trajati duže od maksimalnog roka trajanja pritvora u tom procesnom stadijumu.

2. Trajanje pritvora u istrazi (Faza pre podizanja optužnice)

  • Prvobitno rešenje sudije za prethodni postupak: Okrivljeni se može zadržati u pritvoru najviše tri meseca od dana lišenja slobode.
  • Odluka o produženju do 6 meseci: Vanpretresno veće neposredno višeg suda može, na obrazloženi predlog javnog tužioca, iz važnih razloga produžiti pritvor najviše za još tri meseca (što znači da u istrazi može trajati maksimalno šest meseci). Za ovo produženje moraju kumulativno postojati osnovana sumnja i neki od inače alternativno propisanih razloga.
  • Obavezna periodična provera (Oficijelna kontrola): Sudija za prethodni postupak je dužan da i bez predloga stranaka i branioca, po isteku svakih 30 dana, ispita da li još postoje razlozi za pritvor i donese rešenje o produženju ili ukidanju.
  • Prestanak usled neaktivnosti tužioca: Ukoliko se do isteka maksimalnog roka trajanja pritvora u istrazi ne podigne optužnica, okrivljeni se mora pustiti na slobodu.

3. Trajanje pritvora nakon podizanja optužnice (Stadijum optuženja)

  • Nadležnost: Od predaje optužnice sudu pa do upućivanja na izdržavanje krivične sankcije, pritvor se određuje, produžava ili ukida rešenjem veća.
  • Obavezna provera opravdanosti po službenoj dužnosti: Veće je dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor u sledećim rokovima: * Svakih 30 dana – u periodu do potvrđivanja optužnice. * Svakih 60 dana – nakon potvrđivanja optužnice pa sve do donošenja prvostepene presude.
  • Maksimalni limit: Pritvor u ovoj fazi može trajati najduže dok ne istekne vreme trajanja krivične sankcije izrečene u prvostepenoj presudi.

DEJSTVA I OBAVEZE U POSTUPANJU SA PRITVORENICIMA

1. Opšta pravila postupanja i minimalna ograničenja

  • Zaštita ličnosti: Tokom trajanja pritvora ne smeju se vređati ličnost i dostojanstvo pritvorenika.
  • Načelo minimalnog ograničenja prava: Prema pritvorenom licu mogu se primeniti isključivo ona ograničenja kojima se sprečavaju: 1. Pokušaj bekstva (ograničenja usmerena na sprečavanje bekstva). 2. Dokazna opstrukcija (sprečavanje podstrekavanja trećih lica na uništenje, skrivanje ili falsifikovanje dokaza, kao i neposredni ili posredni kontakti usmereni na uticanje na svedoke, saučesnike i prikrivače).

2. Obaveza odvajanja (Segregacija u prostorijama)

Zakon taksativno nalaže obavezno odvajanje sledećih kategorija:

  • Polna segregacija: Lica različitog pola ne mogu se zatvoriti u istu prostoriju.
  • Saučesnici: U istu prostoriju se, po pravilu, ne mogu smeštati lica za koja postoji osnovana sumnja da su učestvovala u izvršenju istog krivičnog dela.
  • Pritvorenici i osuđenici: Lica u pritvoru se ne mogu smeštati u istu prostoriju sa licima koja se nalaze na izdržavanju kazne.
  • Recidivisti: Lica za koja postoji sumnja da su izvršila krivično delo u povratu neće se, ako je moguće, smeštati sa drugim licima na koja bi mogla štetno uticati.

3. Obaveza sudskog nadzora (Kontrola uslova)

  • Nadležnost: Nadzor nad pritvorenicima ostvaruje sudija za izvršenje krivičnih sankcija ili sudija koga odredi predsednik suda.
  • Učestalost poseta: Nadležni sudija je dužan da najmanje jednom u 15 dana obiđe pritvorenike.
  • Metodologija provere: Sudija se informiše o tome kako se pritvorenici hrane, kako se snabdevaju drugim potrebama i kako se sa njima postupa, i to obavezno bez prisustva zaposlenih u zavodu.
  • Dužnost obaveštavanja o nepravilnostima: Sudija je dužan da o uočenim nepravilnostima bez odlaganja obavesti ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa, Zaštitnika građana i druge nadležne organe.

PRESTANAK, IZUZECI I PRAVNI LEKOVI

1. Pravni lekovi i postupak po žalbi

  • Pravo na žalbu: Protiv rešenja o pritvoru (određivanju, produženju ili ukidanju), žalbu mogu izjaviti stranke i branilac. Javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen njegov predlog za određivanje pritvora.
  • Nadležnost za žalbu: Žalba se podnosi vanpretresnom veću.
  • Odsustvo suspenzivnog dejstva: Žalba ne zadržava izvršenje rešenja o pritvoru.
  • Rok za izjavljivanje žalbe: Žalba se podnosi u opštem roku za podnošenje žalbe na rešenje, koji iznosi tri dana od dana dostavljanja rešenja.
  • Rok za odlučivanje i hitnost: Žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju se veću odmah, a vanpretresno veće je dužno da odluku o žalbi donese u roku od 48 časova.

2. Posebna pravila kod prestanka pritvora

  • Prestanak usled oslobađanja od sumnje nakon optuženja: Ako nakon potvrđivanja optužnice pritvor bude ukinut zbog toga što nema osnova za sumnju o postojanju krivičnog dela, sud će hitno ispitati optužnicu u skladu sa pravilima koja se odnose na njeno ispitivanje.

RATIO LEGIS

  • Ukidanje kratkog roka za žalbu: Ranije zakonsko rešenje predviđalo je specifičan i izrazito kratak rok za žalbu na rešenje o pritvoru koji je iznosio 24 časa. Važeće rešenje je ovaj rok izjednačilo sa opštim rokom za žalbu na rešenje (3 dana) kako bi se odbrani omogućilo dovoljno vremena za kvalitetno sastavljanje žalbe, uz zadržavanje obaveze suda da o žalbi odluči sa naročitom hitnošću – u roku od 48 časova.
  • Opšti vs. skraćeni postupak: Produženje pritvora u istrazi preko tri meseca više nije uslovljeno težinom dela (ranije je bilo rezervisano samo za dela preko 5 godina), jer se sam opšti krivični postupak danas vodi samo za teža krivična dela sa zaprećenom kaznom preko osam godina zatvora.

Jemstvo (KPP)

6. jula 2026.

Jemstvo: Krivičnoprocesna mera zamene za pritvor koja se sastoji u polaganju finansijskog obezbeđenja (u vidu gotovog novca, dragocenosti, hipoteke ili lične obaveze jemca) i davanju ličnog obećanja okrivljenog da neće pobeći, sa ciljem da se okrivljeni ostavi na slobodi ili iz nje pusti.

PRAVNA PRIRODA

  • Supstitutivni karakter (Zamena za pritvor): Jemstvo se nikada ne može odrediti samostalno, već isključivo kao blaža, alternativna mera umesto pritvora koji bi se inače morao odrediti u konkretnom slučaju.
  • Oblici supstitucije:
    • Prethodna supstitucija: Kada se okrivljeni, koji tek treba da bude pritvoren, ostavlja na slobodi zahvaljujući položenom jemstvu.
    • Naknadna supstitucija: Kada se okrivljeni, koji se već nalazi u pritvoru, pušta na slobodu nakon naknadnog polaganja jemstva.
  • Teorijski problem paralelizma u domaćoj praksi: Naša sudska praksa je sklona stavu da u isto vreme na snazi mogu biti i rešenje o određivanju pritvora i rešenje o određivanju jemstva. Dok je jemstvo aktivno, rešenje o pritvoru je praktično „zamrznuto”, a u slučaju kršenja obaveza ono se ponovo „aktivira”. Napomena za ispit: U teorijskom smislu ovo je loše i nelogično rešenje jer nije pravno opravdano da istovremeno egzistiraju dve sudske odluke koje se tiču iste procesne situacije sa potpuno suprotnim sadržajem.

BITNI ELEMENTI I USLOVI ZA ODREĐIVANJE

1. Razlozi za pritvor koji se mogu zameniti jemstvom

Jemstvo se može odrediti isključivo ako se pritvor određuje (ili je već određen) iz sledeća dva taksativno navedena razloga:

  • Opasnost od bekstva: Kada se okrivljeni krije, kada mu se ne može utvrditi identitet, kada kao optuženi očigledno izbegava dolazak na glavni pretres, ili kada postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.
  • Težina krivičnog dela i uznemirenje javnosti: Kada je za delo propisana kazna zatvora preko 10 godina (odnosno preko 5 godina za dela sa elementima nasilja) ili je izrečena prvostepena kazna od 5 godina ili teža, a način izvršenja ili težina posledice su doveli do uznemirenja javnosti koje ugrožava nesmetano i pravično vođenje postupka.

2. Kumulativni uslovi za realizaciju jemstva

Za punovažno konstituisanje ove mere moraju se ispuniti dva uslova:

  • Obećanje okrivljenog: Okrivljeni mora pred postupajućim sudom dati svečano obećanje da se neće kriti i da bez odobrenja suda neće napustiti boravište.
  • Pružanje jemstva: Polaganje imovinske vrednosti od strane samog okrivljenog ili nekog drugog lica.

3. Kriterijumi za određivanje visine jemstva

Jemstvo uvek glasi na novčani iznos koji sud određuje uzimajući u obzir sledeće tri zakonske okolnosti:

  • Stepen opasnosti od bekstva (kao subjektivno-objektivna faktička okolnost);
  • Lične i porodične prilike okrivljenog;
  • Imovno stanje lica koje daje jemstvo.

4. Procesna inicijativa za određivanje

  • Na predlog stranaka: Predlog mogu podneti stranke (okrivljeni i ovlašćeni tužilac), branilac, kao i lice koje bi dalo jemstvo za okrivljenog.
  • Po službenoj dužnosti: Sud može odrediti jemstvo i samostalno (bez formalnog predloga), ali isključivo nakon što pribavi mišljenje stranaka o visini novčanog iznosa.

5. Funkcionalna nadležnost za donošenje rešenja

Odluku o određivanju, oduzimanju ili ukidanju jemstva donosi sud u formi obrazloženog rešenja, zavisno od faze postupka:

  • U toku istrage: Donosi sudija za prethodni postupak.
  • Posle podignute optužnice: Donosi predsednik veća.
  • Na glavnom pretresu: Donosi pretresno veće.
  • Obavezno mišljenje: Ako predlog nije podneo javni tužilac (za dela koja se gone po službenoj dužnosti), sud je pre donošenja odluke dužan da zatraži mišljenje javnog tužioca.

VRSTE JEMSTVA PREMA SADRŽINI

U zavisnosti od načina na koji se garantuje obezbeđenje, jemstvo se deli na:

  • 1. Stvarno jemstvo (cautio realis): Sastoji se u polaganju realnih imovinskih vrednosti i javlja se u dva oblika:
    • Jemstvo na pokretnim stvarima (ručna zaloga): Polaganje gotovog novca, hartija od vrednosti, dragocenosti ili drugih pokretnih stvari veće vrednosti koje se lako mogu unovčiti i čuvati.
    • Jemstvo na nepokretnim stvarima (hipoteka): Upisivanje hipoteke za utvrđeni iznos jemstva na nepokretna dobra lica koje daje jemstvo.
  • 2. Lično jemstvo (cautio personalis): Sastoji se u pisanoj, ličnoj obavezi jednog ili više lica (jemaca) da će u slučaju da okrivljeni prekrši dato obećanje platiti sudu utvrđeni novčani iznos jemstva.

DEJSTVA I POSLEDICE KRŠENJA OBEĆANJA

Ukoliko okrivljeni prekrši dato obećanje (sakrije se, pokuša bekstvo, pobegne ili bez odobrenja napusti boravište), nastupaju dve korelativne i neizbežne pravne posledice:

  • Oduzimanje položenog jemstva: Sud donosi rešenje kojim se položena vrednost (ili novčani iznos lične obaveze jemca) oduzima u korist budžeta Republike Srbije.
  • Određivanje pritvora: Okrivljenom se odmah određuje pritvor, a rešenje o jemstvu se ukida (zamenjuje se pritvorom).

PRESTANAK I UKIDANJE JEMSTVA

Jemstvo se ukida obrazloženim rešenjem suda (nakon čega se položeni novac/stvari vraćaju, a hipoteka skida) u sledećim slučajevima:

  • 1. Supstitucija pritvorom usled opstrukcije (bez gubitka imovine): Ako okrivljeni koji je uredno pozvan ne dođe, a izostanak ne opravda, ili ako se pojavi neki drugi (novi) razlog za određivanje pritvora.
  • 2. Pravnosnažno okončanje krivičnog postupka: Kada se krivični postupak pravnosnažno završi rešenjem o obustavi postupka, rešenjem o odbijanju optužbe ili presudom.
  • Izuzetak (Prelazak u garant izvršenja krivične sankcije): Ukoliko je okrivljeni pravnosnažno osuđen na kaznu koja se sastoji u lišenju slobode, jemstvo se ne ukida odmah. Ono dobija novu svrhu – obezbeđenje izvršenja te sankcije. Jemstvo se u ovom slučaju ukida tek kada osuđeni počne da izdržava krivičnu sankciju (stupi u zatvor).

PRAVNI LEK (Žalba)

  • Pravo na žalbu: Protiv rešenja kojim se predlog za određivanje jemstva odbija, rešenja o oduzimanju jemstva ili rešenja o ukidanju jemstva, žalbu mogu izjaviti sva lica koja imaju pravo da predlože njegovo određivanje.
  • Dejstvo žalbe: Žalba ne zadržava izvršenje rešenja (nema suspenzivno dejstvo).

Zabrana napuštanja boravišta

6. jula 2026.

Zabrana napuštanja boravišta je mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka kojom sud okrivljenom zabranjuje da bez odobrenja napusti mesto u kome boravi ili teritoriju Republike Srbije.

  • Svrha mere: Sprečavanje aktivnog ponašanja okrivljenog koje bi za cilj imalo bekstvo, skrivanje, odlazak u inostranstvo ili u nepovratno mesto, čime bi on postao nedostupan ili teško dostupan organima krivičnog postupka.

BITNI ELEMENTI / USLOVI

  • Materijalni uslov (opasnost od bekstva): Postojanje okolnosti koje ukazuju na to da bi okrivljeni mogao da pobegne, sakrije se ili ode u nepoznato mesto ili u inostranstvo. Ovaj razlog je identičan ili veoma sličan razlogu za određivanje pritvora zbog opasnosti od bekstva.
  • Formalni uslovi i funkcionalna nadležnost po fazama postupka:
    • Inicijativa: Meru predlaže javni tužilac, a nakon potvrđivanja optužnice sud može odlučiti i po službenoj dužnosti. Ako meru ne predlaže javni tužilac, a postupak se vodi za delo po službenoj dužnosti, sud pre donošenja odluke mora pribaviti mišljenje javnog tužioca.
    • Nadležnost u toku istrage: Rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju donosi sudija za prethodni postupak.
    • Nadležnost posle podizanja optužnice: Odluku donosi predsednik veća.
    • Nadležnost na glavnom pretresu: Odluku donosi pretresno veće.
  • Obavezna forma: Mera se uvek određuje obrazloženim rešenjem suda.

PRAVNA PRIRODA

  • Blaži supstitut pritvora: Po svojoj pravnoj prirodi, ova mera je blaža procesna alternativa pritvoru koji bi se odredio zbog opasnosti od bekstva.
  • Ograničenje kretanja (A ne lišenje slobode): Ova mera predstavlja prostorno ograničenje kretanja, a ne lišenje slobode. Zakonik izričito propisuje da se ovom merom niti dodatnim ograničenjima ne može ograničiti pravo okrivljenog da živi u svom stanu (npr. da se nesmetano viđa sa članovima porodice, srodnicima i svojim braniocem).

DEJSTVA / OBAVEZE

  • Osnovna obaveza okrivljenog: Zabrana napuštanja određenog mesta boravišta ili teritorije Republike Srbije bez prethodnog odobrenja suda.
  • Dodatna ograničenja (Mogućnost kombinovanja): Uz ovu meru, sud može odrediti i sledeća dodatna ograničenja:
    • Zabranu posećivanja određenih mesta.
    • Obavezu povremenog javljanja određenom državnom organu.
    • Privremeno oduzimanje putne isprave (pasoša) ili vozačke dozvole.
  • Obaveze suda i organa:
    • Sud je dužan da o određenoj meri obavesti ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove (MUP) radi kontrole.
    • U samom rešenju, sud mora izričito upozoriti okrivljenog da se protiv njega može odrediti teža mera (pritvor) ukoliko prekrši izrečenu zabranu ili dodatna ograničenja.

PRESTANAK / IZUZECI

  • Maksimalno trajanje: Mera može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode.
  • Obavezna periodična kontrola: Sud je pod pretnjom nezakonitosti dužan da svaka tri meseca po službenoj dužnosti ispita da li je dalje trajanje mere opravdano.
  • Izuzetak (Neodložno putovanje u inostranstvo): Ako okrivljeni ima neodložnu potrebu da putuje van zemlje, sud mu može privremeno vratiti putnu ispravu pod kumulativnim uslovima:
    1. Da okrivljeni postavi punomoćnika za prijem pošte u Republici Srbiji;
    2. Da obeća da će se odazvati na svaki poziv suda ILI da položi jemstvo.
  • Pravni lek (Žalba):
    • Protiv rešenja kojim se mera određuje, produžava ili ukida, stranke i branilac mogu izjaviti žalbu.
    • Javni tužilac ima pravo na žalbu i protiv rešenja kojim se odbija njegov predlog za određivanje mere.
    • Žalba ne zadržava izvršenje rešenja (nema suspenzivno, odložno dejstvo).