Kategorija: Krivično pravo

Novčana kazna u našem krivičnom pravu

10. februara 2017.

Naš zakonodavac nije ostao samo pri starom sistemu, fiksnih iznosa. Taj sistem jeste jednostavniji jer ne zahteva utvrđivanje prihoda učinioca, ali je novi sistem u prednosti pre svega jer jednako pogađa bogate i siromašne. Za isto krivično delo bogati učinilac može biti stostruko više kažnjen nego siromašni učinilac. Stoga KZ predviđa oba sistema.

Krivični zakonik predviđa oba sistema novčane kazne tako što novi sistem postavlja kao primaran – novčana kazna u dnevnim iznosima, dok stari sistem – novčana kazna u određenom iznosu postavlja kao supsidijaran

  1. Novčana kazna u dnevnim iznosima
    • podrazumeva da se kazna najpre odmerava u danima, a nakon toga se utvrđuje novčana vrednost jednog dana, a onda se množenjem dolazi do novčane kazne koja se izriče
    • broj dana se odmerava na isti način kao i kada bi se odmeravala kazna zatvora u danima, na osnovu opštih pravila o odmeravanju kazne
      • ne može biti manji od 10 niti veći od 360 dana
    • vrednost dana se utvrđuje tako što se utvrde mesečni i godišnji prihodi učinioca, zatim se oduzmu njegovi redovni troškovi, odnosno utvrđuje se koliko on može da uštedi, a onda se ta ušteda deli sa brojem dana u mesecu, odnosno godini
      • vrednost jednog dana ne može biti manji od 500 dinara niti veći od 50.000 dinara
    • kod ovog sistema propisani su kazneni rasponi, koji zavise od zaprećene kazne zatvora uz koju je kod pojedinih krivičnih dela alternativno propisana novčana kazna:
      • do 60 dnevnih iznosa za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 3 meseca
      • 30-1 20 dnevnih iznosa za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 6 meseci
      • 60-1 80 dnevnih iznosa za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 1 godine
      • 120-240 dnevnih iznosa za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 2 godine
      • najmanje 180 dnevnih iznosa za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 3 godine
      • Ako je za krivično delo propisana samo novčana kazna, ona se odmerava u okviru propisanog broja dnevnih iznosa za to delo
    • u primeni ovog sistema sudovi se suočavaju sa problemima na koji način utvrditi stvarne prihode učinioca
      • zakon ovlašćuje sud da može zahtevati podatke od banaka ili drugih finansijskih ustanova, državnih organa ili pravnih lica, koji su dužni da tražene podatke dostave
      • ukoliko se podaci ne mogu pribaviti, ili ukoliko učinilac ne ostvaruje nikakav prihod ali je vlasnik imovine ili nosilac imovinskih prava, sud će po slobodnoj proceni utvrditi visinu dnevnog iznosa
      • ipak, u nekim slučajevima čak ni pored tih mogućnosti nije moguće utvrditi visinu dnevnog iznosa, i to je razlog zašto je KZ zadržao i stari sistem fiksnih iznosa, koji će se primenjivati kao supsidijarni
  2. Novčane kazne u određenom iznosu
    • ako je nemoguće utvrditi visinu dnevnog iznosa novčane kazne primenjuje se stari sistem fiksnih iznosa
    • opšti minimum kod ovog sistema je 10.000 dinara, a opšti maksimum milion dinara (deset miliona kod krivičnih dela izvršenih iz koristoljublja)
    • i kod ovog sistema visina kaznenih raspona zavisi od visine zaprećene kazne zatvora uz koju je novčana kazna propisana za pojedina dela
      • do 100.000 dinara za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 3 meseca
      • 20.000-200.000 dinara za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 6 meseci
      • 30.000-300.000 dinara za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 1 godine
      • 50.000-500-000 dinara za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 2 godine
      • najmanje 1 00.000 dinara za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 3 godine
  • novčana kazna se kao sporedna kazna može izreći i u onim slučajevima kada ona nije kod pojedinog krivičnog dela predviđena, ili je predviđena alternativno, a sud se odluči da kao glavnu kaznu izrekne zatvor
    • glavni uslov za korišćenje te mogućnosti je da je delo izvršeno iz koristoljublja

KZ reguliše izvršenje novčane kazne

  • rok za plaćanje novčane kazne se određuje u presudi i on ne može biti kraći od 15 dana niti duži od 3 meseca
  • u opravdanim slučajevima sud može dozvoliti da se novčana kazna isplati u otplatama, a u tom slučaju rok isplate ne može biti duži od 1 godine
  • KZ više ne predviđa prinudnu naplatu neplaćene novčane kazne
    • ukoliko osuđeni ne plati novčanu kaznu dolazi do njenog pretvaranja u zatvor – reč je o supletornom zatvoru
    • tada se određuje jedan dan zatvora za svakih 1.000 dinara novčane kazne
    • za njega ne važi većina odredaba o kazni zatvora – taj zatvor može trajati najduže 6 meseci, a ako je izrečena novčana kazna u iznosu većem od 700.000 dinara, on može trajati najduže 1 godinu.
  • neplaćena novčana kazna može biti zamenjena i radom u javnom interesu
    • tada se za svakih 1.000 dinara novčane kazne određuje 8h rada u javnom interesu 
    • rad u javnom interesu ne može biti duži od 360h
  • u slučaju da osuđeni isplati deo novčane kazne ostatak se srazmerno pretvara u zatvor
    • kada je novčana kazna izrečena u većem iznosu od onoga koji se bez ostatka može pretvoriti u zatvor potrebno je izračunati deo, odnosno procenat isplaćene novčane kazne i za toliko umanjiti maksimalno trajanje zatvora, bez obzira na preostali deo neplaćene novčane kazne
  • u slučaju da osuđeni isplati ostatak novčane kazne, izvršenje supletornog zatvora će se obustaviti
  • posle smrti osuđenog novčana kazna se neće izvršiti

Uslovni otpust

10. februara 2017.

Uslovni otpust je samo faza u izvršenju kazne zatvora

Suština uslovnog otpusta je u tome da se deo kazne ne izvršava, tj izvršiće se samo ukoliko dođe do opoziva uslovnog otpusta. Ukoliko do njega ne dođe, kazna se gasi.

  • Za vreme uslovnog otpusta kazna postoji samo kao pravna mogućnost
  • Vreme provedeno na uslovnom otpustu u slučaju opoziva se ne uračunava u izdržanu kaznu

Opšti uslovi za uslovni otpust:

  • Osuđeni koji je izdržao dve trećine kazne zatvora sud će otpustiti sa izdržavanja kazne pod uslovom da do isteka vremena za koje je izrečena kazna ne učini novo krivično delo
  • potrebno je da se osuđeni u toku izdržavanja kazne tako popravio da se sa osnovom može očekivati da će se na slobodi dobro vladati, a naročito da do isteka vremena za koje je izrečena kazna neće vršiti krivična dela

KZ propisuje uslove za uslovni otpust, osuđeni će se uslovno otpustiti ukoliko su kumulativno ispunjena dva uslova:

  • da je izdržao najmanje 2/3 kazne
    • ranije je postojala mogućnost da se osuđeno lice otpusti posle samo 1/3 izdržane kazne
    • ta mogućnost je predstavljala osnov za arbitrernost i suspenziju sudske odluke u pogledu dve trećine kazne, stoga je ta mogućnost ukinuta
  • da se za vreme izvršenja kazne tako popravio da se sa osnovom može očekivati da više neće vršiti krivična dela, tj da je u odnosu na njega postignuta svrha kažnjavanja
    • ispunjavanje ovog uslova je u praksi teško utvrditi
    • poznato je da ni izuzetno dobro vladanje osuđenih lica za vreme izdražavanje kazne ne mora imati nikakve veze sa njihovim popravljanjem

Uslovni otpust i u slučaju ispunjavanja zakonskih uslova predstavlja samo mogućnost ukoliko je osuđeni više od tri puta pravosnažno osuđen na kaznu zatvora.

ZID KZ iz 2012 godine uvodi zabranu uslovnog otpuštanja ukoliko je osuđeni u toku izdržavanja kazne dva puta disciplinski kažnjavan i kome su oduzete dodeljene pogodnosti.

Sud može u odluci kojom osuđenog uslovno otpušta odrediti da ispuni neku od obaveza predviđenih krivičnopravnim odredbama.

Opozivanje uslovnog otpusta može biti:

  • obavezno – ako osuđeni za vreme dok je na uslovnom otpustu učini krivično delo za koje je izrečena kazna zatvora duža od 1 godine.
  • fakultativno – kada je izrečena kazna do 1 godine. U tom slučaju do opoziva uslovnog otpusta može, ali ne mora doći.
  • Mogućnost opoziva postoji i kada osuđeni koji je na uslovnom otpustu ne ispuni neku od obaveza koju mu je odredio sud.
  • O uslovnom otpuštanju kao i o njegovom opozivanju odlučuje sud

Kazna zatvora u našem krivičnom pravu

10. februara 2017.

Iako je moguće propisati više kazni lišenja slobode, naš zakonodavac odlučio se samo za jednu vrstu ove kazne – zatvor.

Naše krivično zakonodavstvo određuje opšti minimum i maksimum kazne zatvora, odnosno najmanju i najvišu moguću meru kazne, a svrha propisivanja opšteg minimuma i maksimuma jeste da se u tom okviru kod pojedinih krivičnih dela propiše posebni minimum i posebni maksimum.

  • zatvor ne može biti kraći od 30 dana niti duži od 20 godina
  • u odnosu na opšti maksimum KZ predviđa izuzetak – da se za najteža krivična dela propiše kazna zatvora u trajanju od 30-40 godina
    • osim tog izuzetka, teža kazna od opšteg maksimuma se ne može izreći
    • poseban slučaj kazne zatvora koja je uvedena kao zamena za smrtnu kaznu
    • zato se ne može odmeravati i izricati kazna zatvora između 20 i 30 godina
    • kazna od 30-40 godina se ne može izreći licu koje u vreme izvršenja krivičnog dela nije navršilo 21 godinu života
      • ona se može izricati samo na pune godine
    •  teža kazna od opšteg maksimuma se ne može izreći

Kod dužih kazni zatvora, ona se izriče na pune godine i mesece, dok je izricanje kazne zatvora i na dane opravdano samo kod kratkotrajnih kazni lišenja slobode

  • KZ predviđa u tom pogledu granicu od 6 meseci zatvora
  • zatvor se izriče na pune godine i mesece, a do 6 meseci i na pune dane

Zakonom o izmenama i dopunama KZ iz 2009. godine uvedena je kazna kućnog zatvora, kao modalitet izvršenja kazne zatvora

  • izvršava se u prostorijama u kojima osuđeni stanuje
  • uslov za to je da je izrečena kazna zatvora do 1 godine
  • ova mogućnost može iskoristiti ukoliko se s obzirom na ličnost učinioca, njegov raniji život, njegovo držanje posle učinjenog dela, stepen krivice i druge okolnosti pod kojima je delo učinjeno može očekivati da će se na taj način ostvariti svrha kažnjavanja
  • u slučaju da osuđeni samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje u kojima izdržava izrečenu kaznu zatvora, jednom u trajanju dužem od 6h ili dva puta u trajanju do 6h, ostatak kazne će izdržati u zavodu za izvršenje kazne zatvora
  • izvršenje kazne zatvora na ovaj način se ne može odrediti učiniocu krivičnog dela protiv braka i porodice ukoliko živi sa oštećenim u istom porodičnom domaćinstvu

Opšta pitanja kazne lišenja slobode

10. februara 2017.

Posebnu pažnju izazivaju pitanja u vezi propisivanja ove kazne, njenih opcija, kao i problem kratkotrajnih kazni lišenja slobode

FAKTORI ZA NASTANAK I RAZVOJ OVE KAZNE:

  • Kazna lišenja slobode nema realnog osnova za svoju primenu dok se ne stvore jaki državni organi
  • Kazna lišenja slobode zahteva dovoljno bogatu materijalnu osnovu društva jer je reč o skupoj krivičnoj sankciji
  • Lična sloboda kao dobro čoveka mora zauzimati visoko mesto na vrednosnoj skali i svim članovima društva mora biti priznato pravo na ličnu slobodu

Kazna lišenja slobode predstavlja najvažniju kaznu u savremenim pravima, međutim u vezi sa njom se javlja veći broj pitanja koja su sporna.

  1. opšteusvojen je stav da učinioca ne treba slati u zatvor ako se može očekivati da će se primenom određenih sankcija na slobodi na njega uticati da više ne vrši krivična dela
    • od zaprećene kazne zatvora se očekuje da ima generalno preventivno dejstvo
  2.  da li predvideti jednu jedinstvenu ili više vrsta kazni lišenja slobode
    • većina zakonodavstava predviđa više vrsta kazna lišenja slobode
  3. širina kaznenih raspona
    • kazneni rasponi ne smeju biti suviše uski jer bi se time onemogućilo pravilno odmeravanje kazne
    • ne smeju biti ni suviše široki jer bi to vodilo arbitrernosti
    • kod nas se zapaža propisivanje suviše širokih raspona, sa veoma visokim posebnim maksimumom
  4. alternative kazni lišenja slobode
    • traganje za njima je poteklo iz saznanja da se kaznom lišenja slobode često postiže suprotan cilj od željenog
    • umesto da deluje preventivno na učinioca krivičnog dela, ona od njega stvara ličnost koja se još više udaljava od društva, od vladajućih društvenih normi i normalnog života na slobodi
    • od alternativa kazni lišenja slobode najviše uspega ima rad u javnom interesu
      • kao sankcija se propisuje u određenom trajanju
      • određuje se najmanji i najveći broj sati rada kao i dužina vremenskog perioda
      • sud u konkretnom slučaju određuje tačan broj sati rada kao i vreme u kom će se obaviti
      • mora biti dobrovoljan, jer bi inače bio u suprotnosti sa međunarodnom konvencijom koja zabranjuje prinudan rad
      • to ne može biti bilo koji rad, već rad koji ima humanitarni i opštekorisni karakter
      • npr pomoć starim licima, bolesnim licima, rad sa hendikepiranom decom, rad u oblasti životne sredine itd…
    • pored rada u javnom interesu koriste se i neke druge sankcije kao alternativa kazni lišenja slobode – naknada štete i neformalno poravnanje oštećenog i učinioca, ambulantni tretman ili upućivanje na obuku i mere pojačanog nadziranja, kao i kućni pritvor
  5. kratkotrajne kazne lišenja slobode
    • osnovni prigovor je taj da se kratkotrajnim kaznama lišenja slobode ne mogu postići ciljevi resocijalizacije
      • saznanje da upravo dugotrajne kazne lišenja slobode vode daljoj desocijalizaciji umanjilo je značaj ovih prigovora
    • princip srazmernosti prilikom odmeravanja kazne zahteva primenu i kratkotrajnih kazni lišenja slobode, tako da nema dovoljno razloga da se od njih sasvim odustane

Sistem kazni

10. februara 2017.

Sistem kazni u našem krivičnom zakonodavstvu obuhvata 4 kazne. To su:

  • Zatvor
  • Novčana kazna
  • Rad u javnom interesu
  • Oduzimanje vozačke dozvole

Mnoga postojeća rešenja iz opšteg dela polaze od onih koje je sadržao KZ iz 1 951 , međutim to se ne može reći za oblast krivičnih sankcija. Prvobitno, on je predviđao sedam vrste kazni.

Najviše dilema u sistemu kazni koji je predviđalo naše zakonodavstvo izazavala je smrtna kazna.

  • 1993. godine ukinuta u saveznom krivičnom zakonodavstvu
  • posle izmena i dopuna iz 2001 . godine sistem kazni više ne sadrži smrtnu kaznu, već umesto nje predviđa zatvor u trajanju od 40 godina
  • smrtna kazna je u republičkom zakonodavstvu bila propisana samo za dva krivična dela: teško ubistvo i teške slučajeve razbojničke krađe i razbojništva
    • ukinuta je izmenama i dopunama 2002. godine
  • na planu zakonodavnog regulisanja smrtne kazne u Evropi su danas preovladali filozofski, sociološki, psihološki i kriminalnopolitički argumenti protiv smrtne kazne
  • Ukidanju smrtne kazne išla su u prilog još dva argumenta:
    • Suštinski je neprihvatljivo da u saveznom krivičnom zakonodavstvu smrtna kazna nije bila predviđena za isto tako teška pa i teža krivična dela od onih koja su u republičkom krivičnom zakonodavstvu bila zaprećena smrtnom kaznom
    • Nije bilo nikakvih posebnih razloga da i naša zemlja ne sledi trend koji je jasno došao do izražaja u evropskim zemljama

Naše krivično zakonodavstvo polazi pod podele na: glavne i sporedne kazne.

  • Glavna kazna je zatvor, dok se novčana kazna, rad u javnom interesu i oduzimanje vozačke dozvole mogu izreći i kao glavne i kao sporedne.
  • Glavna kazna se izriče samostalno, s tim što se samo jedna kazna može izreći kao glavna.
  • Novčana kazna i oduzimanje vozačke dozvole kao sporedna kazna se mogu izreći uz kaznu zatvora kao glavnu kaznu.

Pojam, opravdanje i svrha kazne

10. februara 2017.

Materijalno-formalni pojam kazne se određuje na sledeći način:

Kazna je zakonom predviđena represivna mera koja se u cilju suzbijanja kriminaliteta primenjuje prema učiniocu krivičnog dela na osnovu odluke suda nakon sprovedenog krivičnog postupka.

Najvažnija razlika u ovom pojmu u odnosu na pojam krivičnih sankcija jeste ta što se ovde kao pretpostavka za primenu kazne traži da je učinjeno krivično delo koje sadrži sve obavezne elemente, pa i krivicu. Kazna se ne može zamisliti bez krivice.

  1. stepen represivnosti je najviši kod kazne
    • najviše zadire u prava i dobra učinioca, i nužno sadrži određeno zlo
      • ona znači socijalno-etički prekor koje društvo upućuje učiniocu krivičnog dela
  2. načelo zakonitosti je kod kazne najdoslednije sprovedeno
    • pored opštih odredaba o kazni u opštem delu, ona se propisuje u posebnom delu za svako pojedino krivično delo
      • propisujući koja ljudska ponašanja predstavljaju krivično delo, zakonodavac propisuje i kaznu
  3. krivične sankcije može izricati samo sud u krivičnom postupku

U pogledu opravdanja kazne, najvažnije grupe teorija su:

  1. Utilitarističke – Opravdanje kazne vide u njenoj nužnosti i korisnoj funkciji koju ona obavlja za društvo – suzbijanje kriminaliteta.
  2. Retributivističke – opravdanje kazne vide u retribuciji koja polazi od ideje srazmernosti i pravednosti.
  • Ova dva pristupa koriste se istovremeno za opravdanje ili kritiku krivičnopravne zaštite i krivičnog prava u celini

U pogledu svrhe kažnjavanja formirale su se tri teorije:

  1. Apsolutna teorija – Svrha kazne je vraćanje zla za učinjeno zla.
    • kazna je sama sebi cilj, odnosno odmazda za učinjeno krivično delo
  2. Relativna teorija – Svrha kazne je prevencija. 
    • Generalna – kazna za cilj ima vršenje uticaja na potencijalne učinioce. Generalna prevencija može biti:
      1. Negativna: sastoji se u zastrašivanju potencijalnih učinioca
      2. Pozitivna: sastoji se u podržavanju društvenih i moralnih normi koji služe kao prepreka vršenju krivičnih dela.
    • Specijalna – kazna za cilj ima vršenje uticaja na učinioca koji je već učinio krivično delo
  3. Mešovita teorija – smatra da je svrha kazne i jedno i drugo – i retribucija i prevencija

KZ polazi od relativne teorije i svrhu kažnjavanja određuje kao generalnu i specijalnu prevenciju. Svrha kažnjavanja je:

  • Sprečavanje učinioca da čini krivična dela i uticanje na njega da ubuduće ne vrši krivična dela
  • Uticanje na druge da ne čine krivična dela
  • Izražavanje društvene osude za krivično delo, jačanje morala i učvršćivanje obaveze poštovanja zakona

KZ ne određuje retribuciju kao jednu od svrha kažnjavanja iako je tu komponentu teško negirati; ona ima važnu ograničavajuću funkciju

  • preventivni ciljevi kazne ne smeju voditi strožoj kazni od one koja je srazmerna težini učinjenog dela i stepenu krivice učinioca

Pojam i vrste krivičnih sankcija

10. februara 2017.

Krivične sankcije su sredstvo za ostvarivanje zaštitne funkcije krivičnog prava.

Opšti materijalno-formalni pojam krivičnih sankcija se određuje na sledeći način:

Krivične sankcije su zakonom predviđene represivne mere koje se s ciljem suzbijanja kriminaliteta primenjuju prema učiniocu protivpravnog dela koje je u zakonu predviđeno kao krivično delo na osnovu odluke suda donete nakon sprovedenog krivičnog postupka.

Osnovni elementi krivičnih sankcija:

  • cilj krivičnih sankcija je suzbijanje kriminaliteta
    • postoje zbog suzbijanja kriminaliteta
  • one su po svojoj prirodi represivne mere
    • represivnost krivičnih sankcija se ogleda u tome što one predstavljaju određeno zlo za učinioca krivičnog dela, ili pretnju zlom
    • ne negira se preventivno dejstvo krivičnih sankcija koje je povezano sa represivnom komponentnom
    • stepen represivnosti je različit: od sudske opomene pa do smrtne kazne
  • primenjuju se prema učiniocu protivpravnog dela koje je zakonu predviđeno kao krivično delo
    • mora biti krivično delo koje ispunjava sve elemente za postojanje krivičnog dela, tj može nedostajati krivica
    • npr. lišavanje života koje izvrši neuračunljivo lice je protivpravno delo koje je u zakonu predviđeno krivično delo, ali nije krivično delo u smislu opšteg pojma krivičnog dela, jer nedostaje krivica učinioca
  • moraju biti predviđene zakonom
    • bitno je da je zakonom predviđeno kao krivično delo
    • naše ranije kz i tamo gde nema kd je koristilo taj terin, koristilo ga u čisto objektivnom smislu
    • protivpravno delo koje je u zakonu predviđeno kao krivično
      • to znači da nije dozvoljena primena sankcija ante delictum
      • uvek se traži da je učinjeno bar kd u nepotpunom, objektivnom smislu
  • izriče ih sud
  • izriču se u krivičnom postupku

U našem krivičnom pravu postoji 4 vrste krivičnih sankcija, a to su:

  • Kazne
  • Mere upozorenja
  • Mere bezbednosti
  • Vaspitne mere
  • iako bi se moglo govoriti o pluralističkom sistemu, ipak je reč o dualističkom sistemu krivičnih sankcija, u kom postoje kazna i mere bezbednosti
    • mere upozorenja su alternativa kazni i nezamislive su bez postojanja kazni, dok su vaspitne mere specijalna vrsta mera bezbednosti koje se primenjuju prema određenoj kategoriji učinilaca (maloletnicima)

Opšta svrha krivičnih sankcija je ostvarivanje zaštitne funkcije krivičnog prava

  • KZ sadrži odredbe o posebnoj svrsi tri vrste krivičnih sankcija, a ZOMUKD propisuje svrhu vaspitnih mera kao sankcija koje se primenjuju prema maloletnicima

Krivično zakonodavstvo Srbije poznaje i neke mere koje imaju sličnosti sa krivičnim sankcijama, ali nisu obuhvaćene sistemom krivičnih sankcija jer im nedostaju neke bitne karakteristike koje krivična sankcija mora da poseduje:

  • pravne posledice osude
    • ne izriče sud u krivičnom postupku, već nastupaju po sili zakona
  • mera oduzimanja imovinske koristi
    • nije krivična sankcija jer se tom merom samo realizuje princip da niko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu krivičnim delom
    • njome se ne oduzimaju niti ograničavaju neka dobra učinioca, jer učinilac nikada ne može steći neka prava u odnosu na ono što je pribavio krivičnim delom
  • za oblast krivičnih sankcija od značaja su i odredbe o rehabilitaciji i davanju podataka iz kaznene evidencije, kao i zastarelost, amnestija, pomilovanje…

Posebna pravila za odgovornost i kažnjivost saučesnika

10. februara 2017.

I za saučesnike važe opšta pravila o krivičnom delu. Međutim, za njih važe i neka posebna pravila koja se tiču granica njihove odgovornosti i kažnjivosti.

U pogledu krivice postoji razlika između saizvršilaštva i ostalih oblika saučesništva

  • odgovornost saučesnika u užem smislu postoji samo onda kada kod njih postoji umišljaj, saizvršilac je odgovoran i onda kada kod njega postoji nehat

Odgovornost saučesnika postoji nezavisno od toga da li kod izvršioca postoji krivica.

  • akcesorna teorija zahteva da je izvršilac izvršio krivično delo, odnosno da je preduzeo radnje koje ulaze u kriminalnu zonu, a pri tome se ne traži i krivica izvršioca

Granice odgovornosti podstrekača i pomagača određuje njihov umišljaj, dok saizvršioci odgovaraju u granicama umišljaja i nehata.

Granice odgovornosti saizvršioca:

  • izvršilac odgovara u granicama svog umišljaja ili nehata, što znači da ne odgovara za ono što je izvan tih granica ostvario drugi saizvršilac
  • svaki saizvršilac koji je makar i delimično preduzeo radnju izvršenja odgovara samo za ono što je hteo kao zajedničko delo, a kod nehatnog krivičnog dela za ono što se može pripisati njegovom nehatu
  • saučesnik koji nije preduzeo ni delimično radnju izvršenja, može da odgovara samo za ono delo koje je bilo obuhvaćeno zajedničkom odlukom
  • ako je neki od saizvršilaca otišao dalje, i izvršio ono što nije bilo obuhvaćeno zajedničkom odlukom, nalazi se u ekcesu za koji odgovara samostalno, kao da je reč o izvršiocu
  • moguće je da u istom delu, zajednički preduzimajući radnju izvršenja, jedan saizvršilac postupa sa umišljajem, a drugi iz nehata
    • ako to delo ima svoj nehatni oblik jedan će odgovarati za umišljajni, a drugi za nehatni oblik
    • ukoliko to delo nema nehatni oblik onda taj ko postupa iz nehata uopšte i ne čini krivično delo

Granice odgovornosti podstrekača i pomagača

  • podstrekač i pomagač odgovaraju u granicama svog umišljaja
  • ono što nije bilo obuhvaćeno njihovim umišljajem predstavlja eksces izvršioca za koji oni ne odgovaraju
  1. kvalitativni eksces
    • kada izvršilac izvrši neko sasvim drugo krivično delo, a ne ono na koje je bio podstrekavan, odnosno u kojem mu je pružena pomoć
    • tada saučesnik ne odgovara, jer radnja saučesništva nije ni u kakvoj uzročnoj vezi sa izvršenim krivičnim delom
    • pritom bi trebalo voditi računa o tome da li su ispunjeni uslovi za neuspelo podstrekavanje
      • ako se podstrekavalo na delo čiji je pokušaj kažnjiv, postojaće neuspelo podstrekavanje
  2. kvantitativni eksces
    • kada izvršilac izvrši teži oblik krivičnog dela, a umišljajem saučesnika je bio obuhvaćen samo osnovni oblik
    • saučesnici odgovaraju samo za osnovni oblik
      • npr. ako neko podstrekava ili pomaže u običnoj krađi, a izvršilac izvrši tešku krađu, saučesnik odgovara samo za osnovni oblik krađe 
  3. negativni kvantitativni eksces
    • ako je umišljajem saučesnika bio obuhvaćen osnovni oblik, a izvršilac izvrši lakši oblik
    • saučesnik odgovara samo za lakši oblik, tj za ono što je zaista i ostvareno

Dobrovoljno sprečavanje dela:

  • u okviru dobrovoljnog odustanka od izvršenja krivičnog dela predviđeno je i dobrovoljno sprečavanje dela od strane saučesnika
  • postoji kada je saučesnik sprečio izvršioca da izvrši krivično delo
  • dobrovoljno sprečavanje dela je fakultativni osnov za oslobođenje od kazne

Uticaj ličnih odnosa, svojstava i okolnosti

  • određeni lični odnosi, svojstva i okolnosti mogu uticati na krivicu ili na odmeravanje kazne
  • uzimaju se u obzir samo kod onog učesnika u vršenju krivičnog dela kod kojih postoje
    • nema prenošenja uticaja ovih okolnosti
    • ukoliko je npr izvršilac krivičnog dela delo izvršio u povrati, i to mu je uzeto kao otežavajuća okolnost, to nema nikakvog značaja na saučesnike koji nisu povratnici
  •  izuzetak:
    • ako je neki lični odnos, svojstvo ili okolnost bitni element bića krivičnog dela, uzima se u obzir i saučesnicima, iako kod njih ne postoji

Kod krivičnog dela kvalifikovanog težom posledicom saučesnici odgovaraju pod istim uslovima kao i izvršilac

  • potrebno je da umišljaj postoji u odnosu na osnovni oblik, a u odnosu na težu posledicu nehat

Pomaganje

10. februara 2017.

Pomaganje je oblik saučesništva kojim se sa umišljajem doprinosi izvršenju krivičnog dela.

Ne mora se raditi o doprinosu bez kojeg krivično delo ni u kom slučaju ne bi bilo izvršeno, već pomaganje postoji i kada bi ostvarenje krivičnog dela i bez pomaganja bilo moguće, ali na drugačiji način.

  • dovoljno je da je pomaganje dovelo i samo do manjih modifikacija u radnji izvršenja

Pomaganjem se smatra svaka radnja kojom se doprinosi izvršenju krivičnog dela, a KZ kao neke tipične radnje pomaganja navodi: davanje saveta ili uputstava kako da se izvrši krivično delo, stavljanje učiniocu na raspolaganje sredstava za izvršenje krivičnog dela, stvaranje uslova ili otklanjanje prepreka za izvršenje krivičnog dela, uanpred obećano prikrivanje krivičnog dela, ulčinioca, tragova krivičnog dela ili sredstava kojima je delo izvršeno.

S obzirom na radnju, pomaganje može biti:

  1. Psihičko – pomaganje koje se vrši verbalnim putem (davanje saveta kako da se izvrši krivično delo, obećavanje prikrivanja dela, izvršioca).
  2. Fizičko

Pomaganje se može izvršiti i nečinjenjem

  • potrebno je da kod pomagača postoji dužnost na činjenje, tj. on mora imati položaj garanta
  • na primer, ako neko ne čuva objekat koji je duža da čuva kako bi omogućio izvršenje krivičnog dela krađe stvari iz tog objekta

Za pomaganje nije potrebno da kod izvršioca postoji i krivica, već je dovoljno da su ostvareni objektivni elementi krivičnog dela.

Posredno pomaganje – kada se doprinos izvršenju ostvaruje preko trećeg lica

  • Kada više lica pomaže izvršiocu svi se pojavljuju ulozi sapomagača

Umišljaj pomagača treba da obuhvati činjenicu da se radnjom pomaganja doprinosi ostvarenju krivičnog dela, kao i sve bitne elemente tog krivičnog dela.

Neophodno da se pomaže u konkretno određenom krivičnom delu

Kao i kod ostalih oblika saučesništva, pomaganje može postojati samo pre ili u toku izvršenja krivičnog dela.

  • pomoć pružena nakon izvršenog dela predstavlja posebno krivično delo pomoći učiniocu posle izvršenog krivičnog dela
  • ukoliko se radi o krivičnim delima kod kojih posledica ne nastupa odmah posle preduzete radnje izvršenja, moguće je pružiti pomoć učiniocu sve do nastupanja posledice – temporalni delikti
    • ne odnosi se na delatnosna krivična dela

U pogledu kažnjavanja pomagača, zakon predviđa mogućnost ublažavanja kazne, tj odmeravanje i izricanje kazne koja je po vrsti ili meri blaža od one koja je propisana za izvršeno krivično delo.

I radnja pomaganja može u izuzetnim slučajevima biti predviđena kao posebno krivično delo iz istih razloga kao i kod podstrekavanja

Podstrekavanje

10. februara 2017.

Podstrekavanje postoji kada se drugo lice umišljajno navodi da izvrši krivično delo.

Navođenjem se na drugo lice utiče da donese odluku o izvršenju krivičnog dela.

  • Čvrstina odluke se može stepenovati, ni najčvršća odluka ne mora biti ostvarena
  • Za postojanje podstrekavanja bitno je da je podstrekač kod nekog lica stvorio takvu odluku da je na osnovu nje krivično delo izvršeno

Ukoliko je kod izvršioca već postojala čvrsta odluka da izvrši krivično delo, neće postojati podstrekavanje, već neuspelo podstrekavanje ili psihičko pomaganje.

Ukoliko je kod izvršioca postojala nedovoljno čvrsta odluka koja ne bi bila ostvarena ili je postojala neka opšta odluka koja nije bila konkretizovana, podstrekavanje može postojati, jer je još uvek moguće da podstrekač stvori konačnu odluku kod izvršioca.

Podstrekač se kažnjava kao da je delo sam izvršio tj u okviru propisane kazne za delo koje je izvršeno.

KZ ne propisuje šta može biti radnja podstrekavanja

  • može biti svaka radnja koja je pogodna da kod podstreknutog stvori odluku da izvrši krivično delo – od blagog nagovaranja pa do nekih formi prinude
    • npr, to može biti molba, obećanje ili davanje poklona, odnosno plaćanja za delo na koje se podstrekava, nagovaranje, pretnja, savetovanje
  • najčešće su u pitanju radnje koje se ostvaruju verbalnim putem, ali je moguće da podstrekavanje bude ostvareno nekim konkludentnim radnjama ili stvaranjem situacije koja na neko lice deluje tako što kod njega stvara odluku da izvrši krivično delo
  • navođenje ne mora biti eksplicitno, može se stvoriti i na jedan suptilan način, bitno je da je u pitanju radnja koja je podobna da kod podstreknutog stvori odluku da izvrši krivično delo
  • mora postojati određeni psihički uticaj podstrekača na izvršioca, ili komunikativni uticaj koji se za radnju podstrekavanja zahteva u pretežnom delu novije literature (teorija psihičkog kontakta)
  • izjednačavanje podstrekača sa izvršiocem u pogledu kažnjavanja opravdano je samo kod intenzivnijih oblika delovanja na izvršioca

Podstrekavanje može postojati i u slučaju kada se modifikuje već stvorena odluka da se izvrši krivično delo, a tu se razlikuju tri situacije:

  1. ako se odluka izmeni tako da podstreknuti izvrši sasvim drugo krivično delo od onog koje je bio odlučio da izvrši
    • podstrekavanje u odnosu na krivično delo koje je izvršeno
  2. ako se odluka izmeni tako da podstreknuti izvrši teži oblik istog krivičnog dela
    • tada podstrekač odgovara za teži oblik
  3. ako se odluka izmeni tako da podstreknuti izvrši lakši oblik
    • tada podstrekavanje ne postoji, s obzirom da postojeća odluka već u sebi obuhvata i lakši oblik krivičnog dela

Za postojanje podstrekavanja potrebno je da je delo izvršeno ili pokušano

Podstrekavanje ima dvostruku posledicu:

  • Odluku podstreknutog da izvrši krivično delo
  • Izvršenje krivičnog dela

Za podstrekavanje nije neophodno da kod podstreknutog postoji krivica

  • podstrekač će biti odgovoran i kada kod izvršioca ne postoji krivica
  • ukoliko izvršilac nema ni minimalni subjektivni odnos prema delu, već se javlja kao sredstvo izvršenja, tada je opravdano koristiti konstrukciju posrednog izvršioca

Podstrekavanje može biti posredno, tj. preko trećeg ili više lica kada se svi oni javljaju kao posredni podstrekači

  • može se vršiti i od strane više lica koja neposredno podstrekavaju izvršioca na izvršenje krivičnog dela – sapodstrekavanje

Podstrekavanje se uvek odnosi na konkretno krivično delo, mora biti upravljeno ili na određeno lice ili određeni krug lica i nije neophodno da podstrekač lično poznaje izvršioca ili da je izvršilac svestan da je njegova odluka nastala pod uticajem podstrekača

Umišljaj podstrekača mora da obuhvati svest o uzročnoj vezi između radnje podstrekavanja i odluke da se izvrši krivično delo, kao i sva bitna obeležja tog krivičnog dela.

  • Agent provokator – lice koje vrši radnju podstrekavanja upravljen na to da izvršilac samo započne radnju izvršenja sa ciljem njegovog hvatanja na delu pre nego što ga dovrši, radi lakšeg dokazivanja dela – ne isključuje njegovu odgovornost kao podstrekača
  • Naše pravo – prikriveni islednik – zabranjuje se i predviđa kao kažnjivo da prikriveni islednik podstrekava na izvršenje krivičnog dela

U jednom krivičnom delu ne može postojati sticaj više oblika saučesništva.

  • podstrekavanje obuhvata pomaganje, a saizvršilaštvo konsumira podstrekavanje

Podstrekač se kažnjava kao da je delo sam izvršio.

  • ako je delo ostalo u pokušaju, a pokušaj je kažnjiv, podstrekaču se kao izvršiocu kazna može ublažiti

Podstrekavanje se nekad predviđa kao samostalno krivično delo, i to iz dva razloga:

  • kada ono na šta se podstrekava samo po sebi nije krivično delo
    • npr. krivično delo navođenja na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu
  • kada je samo podstrekavanje teže od radnje izvršenja
    • npr. kod krivičnog dela izbegavanja vojne obaveze kao kvalifijkovani oblik predviđena je situacija u kojoj neko poziva ili podstiče više lica na vršenje
      tog krivičnog dela

KZ predviđa i neuspelo podstrekavanje – kada podstreknuti delo nije ni pokušao, a razlikuju se dve situacije:

  1. podstrekač nije uspeo da stvori ili učvrsti odluku kod podstreknutog
  2. podstrekač je uspeo da stvori ili učvrsti odluku, ali podstreknuti iz nekog razloga nije ni pokušao.
  • za neuspelo podstrekavanje se kažnjava ukoliko se podstrekavalo na krivično delo čiji je pokušaj po zakonu kažnjiv
    • jedini opšti izuzetak akcesorne prirode podstrekavanja

Saizvršilaštvo

10. februara 2017.

Saizvršilaštvo postoji kada više lica učestvovanjem u radnji izvršenja, sa umišljajem ili iz nehata, zajednički izvrše krivično delo, ili kada, ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom sa umišljajem bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela.

Zakon zahteva tri uslova za postojanje saizvršilaštva u slučaju da ni delimično nije
preduzeta radnja izvršenja:

  • Umišljaj
  • Zajednička odluka
  • Bitan doprinos izvršenju krivičnog dela

I pored ove definicije, aktuelne su teorije koje za cilj imaju da odrede pojam saizvršilaštva

  1. Formalno-objektivna teorija
    • saizvršilac je onaj ko, makar i delimično, preduzme radnju izvršenja
    • svođenje saizvršilaštva samo na slučajeve kada neko makar delimično preduzme radnju izvršenja nije opravdano
      • često neko u ostvarenju krivičnog dela ima važniju ulogu od onoga ko preduzima radnju izvršenja
    •  ova teorija previše sužava krug učesnika koji se mogu smatrati saizvršiocem
  2. Subjektivna teorija
    • saizvršilaštvo postoji uvek kada neko učestvuje u ostvarenju krivičnog dela tako što postupa sa izvršilačkom voljom – tj tako da delo hoće kao svoje (cum animo auctoris)
    • čak i ako neko preduzme radnju izvršenja, a postupa tako da delo hoće kao tuđe (animus socii), biće samo smatran pomagačem
    • kao dopunski kriterijum, osim izvršilačke volje, uzima se u obzir da li neko čini delo u svom ličnom interesu
      • ako se ne utvrdi postojanje ličnog interesa, učesnik u delu se svodi na pomagača
      • tako je u nemačkoj teoriji poznat „slučaj kade“ – Na molbu majke vanbračnog deteta, njena sestra je to dete sama lišila života tako što ga je utopila u kadi sa vodom
        • iako je prvostepeni sud ispravno smatrao da je majka podstrekač, a sestra izvršilac, drugostepeni sud je primenom ove teorije uzeo da izvršilačka volja, a i interes za izvršenjem dela, postoji samo kod majke, tako da je majku proglasio izvršiocem, a sestru pomagačem
  3. Teorija vlasti nad delom
    • saizvršilac je ono lice koje može bitno da utiče na tok izvršenja krivičnog dela
    • razlikuje se VLAST NAD RADNJOM (neposredni izvršilac) i VLAST NAD VOLJOM (posredni izvršilac), VLAST NAD DELOM se odnosi upravo na saizvršilaštvo
    • svakom saizvršiocu je dodeljena određena funkcija na osnovu zajedničke odluke
    • sve zajedno obezbeđuju da delo uspe zato što se različiti doprinosi celini dopunjuju
    • vladajuća u stranoj teoriji
  4. Teorija o podeli rada 
    • saizvršiocima se smatraju lica koja su se unapred dogovorila kako da ostvare krivično delo, pritom su podelili uloge i napravili plan
    • nekoga ko je po tom planu dobio ulogu pomagača i kasnije zaista preduzeo pomaganja, nije osnovano transformisati u saizvršioca
  5. Objektivno-subjektivna teorija
    • vladajuća u našoj sudskoj praksi
    • za postojanje saizvršilaštva neophodno je da bude ostvarena i objektivna i subjektivna komponenta
    • u slučaju da je makar delimično preduzeta radnja izvršenja, za postojanje saizvršilaštva na subjektivnom planu zahteva se postojanje svesti o zajedničkom delovanju
    • ukoliko radnja izvršenja nije preduzeta, zahteva se da hoće delo kao zajedničko
    • objektivni i subjektivni element u konkretnom slučaju moraju se posmatrati u međusobno vezi i može se uzeti, do određene granice, da jače izražen subjektivni element može donekle kompenzovati slabije izražena objektivni element
      • i tada te radnje moraju objektivno imati osetan značaj za ostvarenje krivičnog dela
      • postojanje izvršilačke volje ne može sasvim kompenzovati nedovoljno izražen objektivni element
      • to mora predstavljati bitan dopinos izvršenju kd
      • običan doprinos nije condicio sine qua non za izvršenje kd

Saizvršilaštvo iz nehata nije moguće.

Kod delicta propria – kod onih dela kod kojih je posebno svojstvo učinioca bitno obeležje kd – saizvršilac može biti samo ono lice koje može biti i samostalan izvršilac

O saizvršilaštvu će se raditi i kod sukcesivnog saizvršilaštva

  • kada se neko pridruži nekome u toku izvršenja krivičnog dela, dakle nije neophodno da su svi saizvršioci učestvovali u izvršenju dela od samog početka

Kod svojeručnih krivičnih dela – ona koja može ostvariti samo jedan učinilac lično i samostalno – nije moguće saizvršilaštvo.

Saizvršilaštva nema ni u slučaju prividnog saizvršilaštva – kada više lica prouzrokuju posledicu krivičnog dela zajednički, ali bez postojanja svesti o zajedničkom delovanju.

Nužno saizvršilaštvo postoji kada je obavezan element bića krivičnog dela to da može biti ostvareno samo od strane dva ili više lica.

  • npr. krivično delo oružane pobune može postojati samo ukoliko u njegovom izvršenju učestvuje više lica
  • ta situacija se ne rešava prema pravilima o saizvršilaštvu, već se samo utvrđuje da li je taj element ostvaren, kao i svi ostali elementi bića krivičnog dela

Saizvršilac se kažnjava kao da je delo sam izvršio, kaznom koja je propisana za učinjeno delo.

Pravna priroda saučesništva

10. februara 2017.

U pogledu pravne prirode saučesništva razlikuju se dve teorije:

  • principalna teorija
    • ne pravi razlika između izvršioca i saučesnika
    • saučesništvo postoji uvek kada je neko od učesnika preduzeo određenu radnju, i za nju samostalno odgovara nezavisno od drugih učesnika
  • akcesorna teorija
    • pravi razliku između izvršioca i saučesnika
    • izvršilac predstavlja centralnu figuru, i delo se smatra njegovim jer je on izvršio krivično delo, a saučesnici na neki način, a ne izvršenjem, učestvuju u ostvarenju krivičnog dela

Akcesorna teorija je prihvaćena kod nas a vladajuća je i u kz većine evropskih zemalja, kao i u teoriji.

  • dvostruka akcesornost
    • postojanje izvršioca je nužan uslov za postojanje saučesništva:
    • bez postojanja drugog saizvršioca nema saizvršilaštva
    • bez postojanja izvršioca nema ni podstrekavanja ni pomaganja
  • kvantitativna akcesornost
    • postojanje saučesništva zavisi od toga u kojoj je meri izvršilac ostvario kriminalno ponašanje
    • ako je krivično delo dovršeno, kvantitativna akcesornost postoji
    • ako je delo samo pokušano, saučesništvo će postojati samo ako je taj pokušaj kažnjiv
  • kvalitativna akcesornost
    • postojanje saučesništva zavisi od toga šta je izvršilac ostvario, tj da li je ostvario krivično delo sa svim njegovim obaveznim elementima ili je za postojanje saučesništva dovoljno ostvarenje nekih elemenata opšteg pojma krivičnog dela
    • nekoliko varijanti akcesornosti:
      • potpuna akcesornost 
        • izvesno vreme bila prihvaćena
        • nužno je da je izvršilac ostvario krivično delo sa svim njegovim bitnim elementima, a naročito da je postojala i krivica
        • to je dovelo do neprihvatljivih rezultata, naročito kada je izvršilac lice koje nije uračunljivo i krivo
          • u tom slučaju nije postojalo ni krivično delo, pa samim tim ni saučesništvo
      • limitirana akcesornost
        • prema njoj se ne traži da je izvršilac postupao sa krivicom, već je dovoljno da je ostvario sve objektivne elemente krivičnog dela
      • hiperekstremna akcesornost
        • danas nigde nije prihvaćena
        • polazi od toga da sve okolnosti koje imaju značaj za postojanje krivičnog dela, krivice ili odmeravanja kazne kod izvršioca prenose se i na sve ostale učesnike u krivičnom delu
      • minimalna akcesornost
        • za postojanje saučesništva dovoljno je da su ostvarena bitna obeležja bića krivičnog dela, a ne i njegova protivpravnost
        • prema ovoj varijanti bi postojalo saučesništvo i onda kada bi neko pomogao drugome u nužnoj odbrani
    • da li je za postojanje saučesništva i odgovornost saučesnika dovoljno da glavni izvršilac ostvari samo nehatno krivično delo
      • shvatanje da podstrekavanje u nehatnom delu nije saučesništvo nego posredno izvršilaštvo
      • ako se pođe od limitirane akcesornosti pre će postojati saučesništvo ako kod izvršioca postoji nehat

Krivicu izvršioce ne treba zahvetavi jer je individualna

  • nije relevantna za saučesnike
  • za njihovu odgovornost, krivica mora postojati kod svakog saučesnika

Pojam i vrste saučesništva

10. februara 2017.

Krivično delo se može vršiti zajednički, od strane više lica.

Učestvovanje više lica u ostvarenju krivičnog dela se može ispoljiti na različite načine: od običnog pasivnog posmatranja ili odobravanja vršenja krivičnog dela, pa sve do glavne uloge u ostvarenju krivičnog dela. Međutim, ne smatra se svako učestvovanje saučesništvom.

  • nije svako učestvovanje saučesništvo u krivičnopravnom smislu, zato je potrebno da se ono razgraniči u odnosu na forme učešća koja ne zaslužuju da budu obuhvaćene kriminalnom zonom i u odnosu na ono što predstavlja najintenzivniju formu učešća u ostvarenju krivičnog dela, tj. izvršilaštva

Može se govoriti o tri grupe lica koja ostvaruju krivično delo:

  1. Izvršilac
  2. Saučesnici
  3. Lica čiji doprinos po intenzitetu i kvalitetu nije od takvog značaja da treba reagovati krivičnim pravom.
  • saučesnike treba razlikovati od izvršioca i od ostalih lica koje ne treba smatrati saučesnicima s obzirom na njihov zanemarljiv doprinos ostvarenju krivičnog dela

Saučeništvo je ostvarenje krivičnog dela od strane više lica.

Pored objektivne veze koja se sastoji u zajedničkom ostvarenju bitnih elemenata krivičnog dela, između tih lica mora postojati i subjektivna veza – ona se sastoji u svesti o zajedničkom delovanju.

Saučesništvo je zajedničko ostvarivanje krivičnog dela od strane više lica, uz postojanje svesti kod njih da zajednički deluju

  • svest o zajedničkom delovanju mora postojati kod saučesnika, ali ne i kod izvršioca krivičnog dela

U pogledu pojma izvršioca razlikuju se restriktivno i ekstenzivno shvatanje:

  • prema restriktivnom shvatanju izvršilac je lice koje samo ostvaruje bitne elemente bića krivičnog dela, koje samo preduzima radnju izvršenja
  • prema ekstenzivnom shvatanju izvršilac je lice koje je na bilo koji način učestvovalo u ostvarenju krivičnog dela
    • negira se institut saučesništva, odnosno ne pravi se razlika između izvršioca i saučesnika

Kod nas je prihvaćeno restriktivno shvatanje, što znači da se pravi razlika između izvršioca i saučesnika.

U okviru tog shvatanja razlikuju se dva pojma izvršioca:

  • Uži – Izvršilac je lice koje samo vrši krivično delo
  • Širi – Pojam izvršioca obuhvata i saizvršioca i porednog izvršioca.

 

Naše pravo prihvata uži pojam izvršioca, što znači da se pojam saizvršioca svrstava u saučesništvo, a posredni izvršilac nema jasno mesto u sistemu opšteg dela.

U našoj teoriji razlikuje se saučesništvo u užem i u širem smislu:

  • U užem smislu – saučesništvo obuhvata podstrekavanje i pomaganje
  • U širem smislu – obuhvata podstrekavanje, pomaganje i saizvršilaštvo

Za postojanje saučesništva potrebno da je delo izvršeno ili pokušano, odnosno da je izvršilac ušao u kriminalnu zonu.

  • postojanje saučesništva zavisi od toga da i je izvršilac izvršio krivično delo
    • to ne mora biti dovršeno krivično delo, dovoljno je da je ostvario neku kažnjivu fazu krivičnog dela (akcesorna priroda saučesništva)

Principalna teorija o pravnoj prirodi saušesništva polazi od toga da ono može postojati nezavisno od postojanje izvršilaštva, tj. ona i ne pravi razliku između saučesnika i izvršioca

Produženo krivično delo u KZ Srbije

10. februara 2017.

Produženo krivično delo čini više istih ili istovrsnih krivičnih dela učinjenih u vremenskoj povezanosti od strane istog učinioca, koja predstavljaju celinu zbog postojanja najmanje dve od pet okolnosti koje zakon navodi, a to su: istovetnost oštećenog, istovetnost predmeta dela, korišćenje iste situacije ili istog trajnog odnosa, jedinstvo mesta ili prostora izvršenja dela ili jedinstveni umišljaj.

Krivični zakonik prvi put u naše krivično zakonodavstvo uvodi institut produženog krivičnog dela

Razlog za njegovo regulisanje je to da se produženo krivično delo predvidi kao fakultativni osnov za ograničeno pooštravanje kazne

Dakle, za postojanje produženog krivičnog dela kumulativno se zahteva ispunjenje tri uslova, s tim što je za ispunjenje trećeg uslova neophodno da budu ostvarene dve od pet navedenih okolnosti:

  1. Istovetnost ili istovrsnost krivičnih dela
    • procenjuje se prema pravnoj kvalifikaciji dela
    • istovrsnost postoji onda kada je u pitanju osnovni, kvalifikovani ili privilegovani oblik nekog krivičnog dela
  2. Vremenski kontinuitet
    • vremenski razmak između pojedinih dela ne mora biti isti ili sličan, ali izrazite razlike u tom pogledu mogu voditi zaključku o vremenskom diskontinuitetu
  3. Da učinjena dela predstavljaju celinu
    • taj uslov je ispunjen ukoliko su ostvarenje najmanje dve od sledećih pet okolnosti:
      1. Istovetnost oštećenog – je uslov koji je u dosadašnjoj praksi imao veliki značaj, s obzirom na to da se taj uslov smatrao obaveznim
        • što se tiče krivičnih dela koja su uperena protiv ličnosti, mogu ući u sastav produženog krivičnog dela samo ako postoji istovetnost oštećenog
      2. Istovrsnost predmeta dela – znači da je radnja izvršenja preduzeta na objektima koji su iste vrste
      3. Korišćenje iste situacije ili istog trajnog odnosa –
        • trajni odnos je odnos koji traje duže vreme
        • kod korišćenja situacije reč je o tome da se za izvršenje krivičnog dela koristi ista prilika
      4. Jedinstvo mesta ili prostora izvršenja dela – odnosi se na određeno mesto u geografskom smislu ili na određeni zatvoreni ili otvoreni prostor
      5. Jedinstveni umišljaj
        • okolnost koja ukazuje na to da učinjena dela predstavljaju celinu

Kod nekih krivičnih dela sama priroda tih dela ne dopušta spajanje u produženo krivično delo, pa je to zakonom izričto zabranjeno

  • Npr krivično delo terorizma teško da bi dozvoljavalo primenu konstrukcije produženog krivičnog dela

Produženim krivičnim delom je učinjen najteži oblik koji ulazi u njegov sastav

Jedinstveni umišljaj mora postojati u situaciji kada produženo krivično delo dobija težu kvalifikaciju od pojedinih dela koja su njime obuhvaćena.

  • kumuliranje posledice kod novčanih iznosa koji su od značaja za pravnu kvalifikaciju i prerastanje u teže delo može se pravdati samo kada je ta celokupna posledica bila obuhvaćena umišljajem učinioca

Zakonskom odredbom rešena je i situacija kada donetom pravosnažnom presudom neko krivično delo nije obuhvaćeno produženim krivičnim delom koje je bilo predmet te presude, a bili su ispunjeni uslovi za to

  • to krivično delo smatraće se zasebnim krivičnim delom, odnosno zasebnim produženim krivičnim delom ako se radi o više dela koja ispunjavaju uslove za produženo krivično delo

Produženo krivično delo u teoriji i sudskoj praksi

10. februara 2017.

Kod produženog krivičnog dela reč je o pravnom jedinstvu koje polazi od prirodne povezanosti krivičnih dela.

  • načelno pitanje da li povezanost tražiti samo na objektivnom planu ili i na subjektivnom, psihičkom planu učinioca dovelo je do rascepa u shvatanju produženog krivičnog dela na one koji zastupaju čisto objektivnu teoriju i one koji se priklanjaju objektivno-subjektivnoj teoriji
  • kod nas vladajuće objektivno shvatanje
    • neophodan jedinstveni umišljaj do 1965. godine
    • posle je uvedeno novo shvatanje jedinstveni umišljaj nije neophodni element produženog krivičnog dela već spada u tzv. varijabilne ili alternativne elemente

Osnovno pitanje koje se postavlja kod produženog krivičnog dela je utvrđivanje uslova pod kojima se više krivičnih dela preduzetih sa više radnji treba objediniti i smatrati jednim krivičnim delom.

  • na primer, ukoliko učinilac vrši krađu iz istog stana tako što u toku nekoliko sati u više navrata oduzima stvari, postoji samo jedno krivično delo, a ne onoliko krivičnih dela koliko je puta iznostio stvari iz stana istog vlasnika
  • ukoliko je isto to učinio u toku nekoliko dana ili nekoliko meseci, ili je delo učinio u toku iste noći ali je stvari oduzeo od različitih vlasnika, javlja se problem opravdanosti primene konstrukcije produženog krivičnog dela
    • Ako je u pitanju isti vlasnik, i ako nije reč o nekom dugom vremenskom periodu koji bi prekinuo vremenski kontinuitet mogla bi se primeniti konstrukcija produženog krivičnog dela
    • kada nije u pitanju isti vlasnik sporna je primena konstrukcije produženog krivičnog dela, s obirom da je sporan uslov postojanja istovetnosti oštećenog, koje se zahtevalo

Prema objektivnoj teoriji koja kod nas predstavlja vladajuće shvatanje, za konstrukciju produženog krivičnog dela zahtevalo se postojanje tri uslova:

  1. Istovetnost ili istovrsnost krivičnih dela
  2. Vremenski kontinuitet
  3. Istovetnost oštećenog
    • prihvatalo se da istovetnost oštećenog može izostati u nekim slučajevima s tim da drugi elementi više dođu do izražaja
    • u drugim slučajevima istovetnost oštećenog je obavezna
      • reč je o delima kojima se napadaju neka strogo lična dobra čoveka, kao što su život i telo, čast, ugled i sloboda itd
      • ne može ni pod kojim uslovima biti primenjena konstrukcija produženog krivičnog dela ako je učinilac učinio više krivičnih dela otmice, protivpravnog lišenja slobode, silovanja itd.. prema različitim licima, tj ako nije ostvaren uslov koji zahteva istovetnost oštećenog.