Uslovi kažnjivosti su dopunski uslovi koji su, pored ostvarenosti bića krivičnog dela, neophodni da bi krivično delo postojalo i da bi njegov izvršilac mogao biti kažnjen.

Uslovi kažnjivosti su deo zakonskog opisa dela ili bića kd u širem smislu, javljaju se kod manjeg broja kd pa i ne mogu biti konstitutivni element u pojmu kd.

Postoje dve vrste uslova kažnjivosti:

1. objektivni uslovi kažnjivosti
   • ne predstavlja obeležje bića krivičnog dela iako se nalaze u
     zakonskom opisu krivičnog dela
   • predstavlja dodatni uslov za postojanje krivičnih dela kod kojih je predviđen
     1. npr. kod krivičnog dela „učestvovanje u tuči“, inkriminisano je samo učestvovanje u tuči ukoliko je došlo do toga da je u tuči neko lice lišeno života ili da je drugom licu naneta teška telesna povreda
        • u odnosu na tu okolnost ne sme postojati umišljaj ili nehat, jer se onda ne bi radilo o ovom krivičnom delu, već o krivičnom delu ubistva odnosno teške telesne povrede
   • ne mora biti obuhvaćen krivicom učinioca
     • irelevantno je da li je učinilac bio u stvarnoj zabludi u pogledu objektivnog uslova inkriminacije
     • dovodi u sumnju opravdanost objektivnih uslova inkriminacije
   • u našem krivičnom pravu došlo je do neopravdano široke upotrebe ovog instituta
     • često se nešto što predstavlja posledicu krivičnog dela predviđa kao objektivni uslov inkriminacije
       • indirektno kršenje načela nullum crimen sine culpa
     • postoji podela na:
       1. pravi objektivni uslovi inkriminacije imaju za cilj ograničavanje kriminalne zone
       2. nepravi objektivni uslovi inkriminacije predstavljaju prikrivena obeležja bića krivičnog dela – povreda načela subjektivne odgovornosti
     • osnovni kriterijum za njihovo razlikovanje je pitanje da li bi norma kojom je predviđeno krivično delo imala smisla ako bi se izostavio objektivni uslov inkriminacije
       • ukoliko se krivično delo zasniva upravo na objektivnom uslovu inkriminacije nije opravdano da ostane van bića krivičnog dela i van subjektivne sfere učinioca
     • pitanje da li je moguće da objektivni uslov inkriminacije bude obuhvaćen umišljajem ili nehatom a da ne bude u suprotnosti s prirodom i smislom inkriminacije – da se ne pretvori u drugo kd i pitanje da li je uopšte moguće utvrđivati umišljaj ili nehat u odnosu na neke okolnosti
       • negativni odgovor na neko od ova dva pitanja ide u prilog tome da je reč o pravom objektivnom uslovu
2. lični osnovi isključenja kažnjivosti
   • dodatne okolnosti koje utiču na kažnjavanje odnosno nekažnjavanje određenih lica
   • kod nekih krivičnih dela propisuje se da neka lica neće biti kažnjena iako su ostvarena sva bitna obeležja krivičnog dela
     • npr. za krivično delo „neprijavljivanje pripremanja krivičnog dela“ neće se kazniti bračni drug učinioca, lice sa kojim on živi u trajnoj vanbračnoj zajednici, srodnik po krvi u pravoj liniji, brat ili sestra i druga lica čija je kažnjivost izričito isključena
   • mogu se transformisati u objektivne uslove inkriminacije
     • umesto da postojanje ličnih osnova isključuje kd, može se zahtevati odsustvo kod učinioca za postojanje kd
     • tako je i lični osnov u stvari objektivni uslov inkriminacije
       • dodatni uslov za postojanje kd, da učinilac objektivno ne poseduje neka svojstva
   • ne spada u biće kd ali su obuhvaćeni zakonskim opisom kd – spadaju u predviđenost dela u zakonu
     • merodavno je da postoje, a nije od značaja da li učinilac za njih zna ili ne zna
     • deluju samo u odnosu na one učinioce kod kojih postoje

Prema teoriji objektivnog uračunavanja – uzročnost je neophodna pretpostavka da bi se neko delo određenom učiniocu moglo objektivno pripisati.

1. u prvoj fazi ustanoviti postojanje faktičke veze između radnje i posledice
   • najčešće se polazi od teorije jednakosti uslova koja kaže
     • uzrok su svi uslovi bez kojih posledica ne bi mogla da nastupi
     • condicio sine qua non
2. u drugoj fazi utvrđuje se normativna veza između radnje i posledice
   • kako bi se suzio krug brojnih uslova koji se mogu smatrati uzrokom bez kog posledica ne bi nastupila  
   • osnovno pitanje koje se postavlja je da li je učinilac mogao da upravlja događajem
     • da li se ceo događaj može svesti na jednu ličnost kao subjekta događaja
   • da bi se nekom licu posledica pripisala kao njegovo delo, dovoljno je da je svojom radnjom stvorilo ili povećalo opasnost iz koje je proistekla posledica
   • ukoliko se utvrdi da je stvorena ili povećana opasnost, potrebno je utvrditi da li je ostvaren uslov da se ta opasnost realizovala u vidu posledice sadržane u biću krivičnog dela

Teorija o objektivnom uračunavanju treba da predstavlja korektiv koji pomoću normativnih aspekata ograničava suviše široko određivanje uzročnosti

• da bi se posledica nekom mogla uračunati neophodna je pravna ocena

Pitanje uzročnosti se ne postavlja kod onih krivičnih dela za čije se postojanje ne zahteva nastupanje određene posledice, već samo kod krivičnih dela koja se smatraju dovršenim tek nastupanjem određene posledice.

Osnovni problem uzročnosti sastoji se u izdvajanju jednog od mnoštva uslova koji doprinose nastupanju posledice i njegovom označavanju kao uzroka posledice.

• krivičnopravno relevantan je samo onaj uslov koji predstavlja ljudsku radnju
• sve ostalo moglo bi biti sporno

Postoji više teorija koje pokušavaju da reše ovaj problem, a kao najvažnije su:

• Teorija adekvatne uzročnosti
  • uzrok je onaj uslov koji je podoban da prema životnom iskustvu proizvede posledicu, odnosno koji je tipičan u tom smislu da redovno, po pravilu prouzrokuje određenu posledicu
  • problem se javlja kod utvrđivanja uzročnosti u atipičnim slučajevima 
    • npr ukoliko lice A gurne lice B, koje usled nezgodnog pada dobije potres mozga i umre, radnja lica A se prema ovoj teoriji ne bi mogla smatrati uzrokom smrti lica B, jer takva radnja po pravilu ne može prouzrokovati smrt
  • može poslužiti kao dopunski kriterijum da se suzi krug uslova koji se prema teoriji ekvivalencije mogu smatrati uzrokom
    • nije pogodna da se primenjuje u složenim i atipičnim slučajevima
• Teorija jednakosti uslova (ekvivalencije)
  • uzroci su svi uslovi bez kojih posledica ne bi nastupila
    • izjednačava sve uslove koji su na bilo koji način doprineli nastupanju posledice
  • formula condicio sine qua non – uzrok je onaj uslov bez kog posledica ne bi nastupila
  • proširuje previše pojam uzroka – primenom ove teorije se u određenim slučajevima uopšte ne može doći do rešenja, a to su dve situacije:
    • slučaj dvostruke uzročnosti – na primer, dva učinioca potpuno nezavisno jedan od drugog istovremeno pucaju na žrtvu, a oba hica su smrtonosna
    • slučaj potpuno nepredvidljive uzročnosti – Na primer, kada lice A pošalje u toku nevremena lice B u šumu nadajući se da će ga pogoditi grom što se i dogodi. Naime, da lice A nije poslalo u šumu lice B, ne bi ga ni pogodio grom i ne bi došlo do smrti lica B.
      • u takvom slučaju bi dopunski kriterijum bio stepen verovatnoće da će nastupiti posledica
        • ukoliko je verovatnoća mala, onda bez obzira na želje nekog lica, uzročnost ne postoji.

Značajan deo naše prakse prihvata teoriju ekvivalencije.

• sužavanje kruga uslova se vrši na planu krivice
  • to se može kritikovati jer je uzročni odnos objektivni odnos
  • treba ga vršiti primenom drugih kriterijuma koji uzrok svode na pitanje objektivne mogućnosti upravljanja tokom događaja od strane učinioca – objektivno uračunavanje
• daje joj se prednost u odnosu na druge teorije o uzročnosti

Neprava krivična dela nečinjenja su ona krivična dela kod kojih je radnja u zakonu propisana kao radnja činjenja, ali izuzetno se ta radnja može izvršiti i nečinjenjem – odnosno propuštanjem da se preduzme dužno činjenje. (npr. krivično delo ubistva).

Za neprava krivična dela nečinjenja centralno je postojanje dužnosti da se preduzme činjenje:

• nepravo krivično delo nečinjenja može izvršiti samo lice kod kog ta dužnost postoji – garant

Dva osnovna pristupa prilikom utvrđivanja postojanja dužnosti da se preduzme činjenje:

1. formalni
   • prema njemu je presudno postojanje formalnog osnova koji obavezuje lice na određeno činjenje
   • ta dužnost postoji na osnovu:
     • zakonskog propisa
     • nekog pravnog posla
     • prethodnog činjenja garanta kojim je stvorio opasno stanje
   • ukoliko određeno lice kod kojeg po jednom od navedenih osnova postoji dužnost da preduzme određenu radnju, a ono to propusti zbog čega nastupi posledica kd, to lice će se smatrati izvršiocem kd
   • formalni kriterijum je odlučujući u pogledu utvrđivanja da li može da se govori o garantu
   • prednost treba dati formalnom pristupu, što ne isključuje mogućnost da dopunski kriterijum bude
2. funkcionalni (materijalni)
   • prema njemu je presudna funkcija garanta
   • deoba garanta na:
     1. one koji treba da obave funkciju zaštite potencijalnog pasivnog subjekta
     2. i na one koji treba da nadziru potencijalne izvore opasnosti
   • ne nudi precizni kriterijum za određivanje slučajeva kada postoji dužnost činjenja, niti ko sve može biti garant
   • u okviru funkc. pristupa se vrednuje odnos onoga koji propušta određenu radnju prema zaštićenom dobru
   • značajno doprinosi konkretizaciji garantne obaveze i njene sadržine u konkretnom slučaju – da li je propušteno dužno činjenje čime su ostvarena obeležja bića kd
   • ne sme da izađe van pravnih okvira jer bi to vodilo neprihvatljivom rezultatu da postojanje kd zavisi od nečeg što se ne zasniva na pravu

Pravilo je da se radnja izvršenja krivičnog dela predvidi kao radnja činjenja.

• propisana na različite načine
  1. precizno određena i obuhvata tačno određenu radnju
  2. propisana na uopšten način
     •  dovodi se u vezu sa posledicom
     • (npr. radnja lišavanja života može biti bilo koja radnja kojom se može prouzrokovati smrt drugog lica)

Kod nekih krivičnih dela radnja izvršenja može se ostvariti i nečinjenjem.

Nečinjenje predstavlja propuštanje dužnog činjenja.

• nečinjenjem se krši zapovest da se u cilju zaštite određenih dobara preduzmu određene radnje
• obaveza preduzimanja radnje postoji samo ukoliko je neko sposoban da u određenim okolnostima preduzme tačno određenu radnju
  • mogućnost da se radnja preduzme u konkretnoj situaciji predstavlja osnovnu pretpostavku za ostvarenje krivičnog dela
    radnjom nečinjenja
• dele se na:
  • prava krivična dela nečinjenja
    • postoje kada zakon kao krivično delo propiše propuštanje da se preduzme određeno činjenje (npr. neprijavljivanje krivičnog dela i učinioca)
    • isto se propisuju kao kd činjenja
  • neprava krivična dela nečinjenja
    • ona krivična dela kod kojih je radnja u zakonu propisana kao
      radnja činjenja, ali izuzetno se ta radnja može izvršiti i nečinjenjem – odnosno propuštanjem da se preduzme dužno činjenje (npr. krivično delo ubistva)